Манастир Богородица Памакаристос

Богородица Памакаристос (данас Фетије џамија) је био манастир у старом Цариграду. Представља један од ретких, уз Хору, споменика препорода Палеолога који је подигнут од темеља. Манастир је од 1456. до 1587. године био седиште Васељенског патријарха, након чега је претворен у џамију. Манастирски комплекс су чиниле две цркве смештене уз северну страну спољашњег зида, као и бројне пратеће зграде, а данас се међу њима издвајају католикон и параклесион. Сам параклесион је смештен североисточно од цркве и његове фреске и архитектура чине га једним од најлепших примера црквених грађевина 13. века. Некадашња манастирска црква се и дан данас користи као џамија, док је параклесион обновљен и отворен за јавност као музеј.

Прошлост манастира

Манастир је подигао протостратор Андроника II Палеолога (12821328) Михајло Глабас, иако се сматра да је на том месту већ била црква. Претпоставља се да је првобитну цркву подигао Михајло VII Дука (10711078) у другој половини 11. века, мада има назнака да је на том месту постојала црква још у IX веку.

Након пада Цариграда 1453. године манастир је задржао своју улогу, а сматра се да се у њему одиграо историјски сусрет патријарха Генадија (14531456, 1458, 14621463, 1464) и Мехмета II (14511481). Три године након пада Цариграда седиште патријаршије је премештено из светих Апостола у манастир Памакаристос.

Током треће владавине патријарха Симона I Трапезунца (1466, 14711474, 14811486) у манастиру је одржан синод на ком је одбачена фирентинска унија.

Istanbul - Chiesa Pammacaristos (Fetiye camii) - Foto G. Dall'Orto 26-5-2006
Мозаик Христа Спаситеља

Мурат III (12821328) манастирску цркву претвара 1587. године у џамију назвавши је Фетије односно Победа, у славу свог освајања Грузије и Азербејџана. Након тога је седиште патријаршије пребачено у цркву Теотокос Парамит.

Цео комплекс је временом запуштен, тако да га су га, попут Хоре, представници америчког византолошког института обновили 1949. године. Некадашња манастирска црква се и данас користи као џамија, али је зато параклесион претворен у музеј који се по броју очуваних мозаика налази одмах иза Аја Софије и Хоре.

Литература

Види још

Спољашње везе

Координате: 41°01′45″N 28°56′47″E / 41.02917° СГШ; 28.94639° ИГД

Банатски устанак

Банатски устанак из 1594. године је био један од три највећа устанка у српској историји и највећи устанак пре Првог српског устанка. Срби у области Баната (тада у саставу османског Темишварског ејалета) су 1594. започели велики устанак против турске власти. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршца. Друге две вође устанка су били бан Сава и војвода Веља Миронић.

Михаило Главас

Михаило Дука Главас Тарханиот (грчки: Μιχαὴλ Δοῦκας Γλαβᾶς Ταρχανειώτης; око 1235. - после 1304.) је био познати византијски војсковођа у другој половини 13. века.

Трновски устанак (1598)

Први трновски устанак је био устанак против османске власти у некадашњем главном граду Бугарске, Трнову. Избио је 1598. године, а завршен је неуспешно.

Херцеговачки устанак (1596—1597)

Херцеговачки устанак био је устанак који је организовао српски патријарх Јован, а предводио га је никшићки војвода Грдан против Османлија у Херцеговачком санџаку и Црногорском вилајету, током Дугог рата (1593—1606). Устанак је избио након пропалог Банатског устанака 1594. године и спаљивање моштију Светог Саве 27. априла 1595. године; у устанак су била укључина племена Бјелопавлићи, Дробњаци, Никшићи и Пивљани. Устаници, поражени на Гатачком пољу код Гацка 1597. године, били су присиљени на капитулацију због недостатка стране помоћи.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.