Манастир Ћелије

Манастир Ћелије је женски манастир који припада Епархији ваљевској Српске православне цркве.

Манастир Ћелије
SK 362 Manastir Celije
Манастир Ћелије
Опште информације
МестоЛелић
ОпштинаВаљево
Држава Србија
Време настанка13. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
СедиштеВаљево
АдресаМилована Глишића 2 14000
Званични веб-сајт

Положај

Манастир се налази на 6 km југозападно од Ваљева, на левој обали реке Градац. Манастир се налази у брдовитом пределу који припада атару села Лелић. Густо распоређене шуме и каменовито тло, као природно заштитна околина скрива манастир који се не види све док се не почне силазити у котлину у којој се налази.

Историја

Manastir Ćelije 022
Нова црква Св. Саве, у изградњи

Тачно време настанка манастира није познато, али према општим историјским подацима, манастир потиче из Средњег века. Народно предање везује овај манастир за доба краља Драгутина, који је од 1282-1316. године управљао овим крајевима, а био је познат и као Сремски краљ. Манастир Ћелије, као манастир крај села Лелић се у турским изворима помиње 1560. године, а кроз цео XVIII век, Ћелије су средиште свих активности ваљевског краја. Угледни монаси овог манастира имали су великог удела у дизању буна против Турака, због чега је злогласни паша Бушатлија почетком 1791. године запалио манастир Ћелија заједно са 13 цркава ваљевског краја. У овом манастиру је свештенички чин добио и Хаџи Рувим. [1]

Иконопис и старе књиге

Најстарија икона у манастиру је икона Сабора Светих Архангела, заштитника овог светог храма, а потиче из времена пре 1798. године, јер је тада приложена манастиру.

Најстарија књига у манастиру је Боженственаја скрижаљ (у записима је називају Скрижали), коју је црногорски владика Данило Петровић купио 1715. године у Русији, те исту потом поклонио манастиру. Међу врло старе књиге спадају два минеја за месеце март и новембар, а према начину штампања, веома малом формату и записима, оба минеја потичу најкасније из првих деценија XVIII века, а претпоставља се да су штампани у Венецији. Велики требник је штампан у Русији у другој половини XVIII века, а постао је својина манастира око 1814. године. У манастиру се налази још једна књига која има историјску вредност, а то је Свето писмо Старог завета на црквенословенском језику, које је некада припадало проти Матији Ненадовићу.

Знаменитост

Grob oca Justina Popovica
Гроб Св. Јустина Ћелијског

Манастир је познат по томе што је у њему живео архимандрит др Јустин Поповић (18941979), свети Ава Јустин, Велики Светионик Ћелијски, Свесрпски и Свеправославни, чији се гроб налази на јужној страни олтара, а по чијој жељи, гроб нема другог споменика осим овећег каменог Крста и цвећа на хумци.

Са леве стране цркве према олтару, одмах иза северних врата, налази се гроб Илије Бирчанина, подгорског војводе, обор кнеза испод Медведника, кога су турске дахије, заједно са ваљевским кнезом Алексом Ненадовићем, посекле на Колубарској ћуприји у Ваљеву 1804. године.[2]

Садашњост

Игуманија манастира од 1967. је Гликерија (Јањић) (1934). У манастиру је развијена штампарска и иконописачка делатност. У манастирској цркви су мошти новојављеног Христовог Светитеља оца Јустина Ћелиског и делић моштију Светитеља савременог доба Нектарија Егинског из Грчке.

Галерија слика

Manastir Ćelije 114

Манастирска капија

Manastir Celije01

Манастир Ћелије

Manastir Ćelije 080

Конак

Manastir Ćelije, Valjevo, 002

Нова црква у саставу манастира

Manastir Ćelije, Valjevo, 004 Nadgrobni spomenik Ilije Birčanina

Гроб Илије Бирчанина

Manastir Ćelije 049

Манастирски конак

Извори

  1. ^ Летопис манастира Ћелија. Ваљево: Манастир Ћелије. 1985. стр. 7—12, 16—22, 28—29.
  2. ^ Водич кроз манастире у Србији. Београд: Српска књижевна задруга, Београд. 1995. стр. 413—415. ISBN 86-379-0526-9.

Спољашње везе

Јустин Поповић

Јустин Поповић (Врање, 6. април 1894 — манастир Ћелије, 7. април 1979) је новоканонизовани српски светитељ. Био је архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Ћелија

Ћелија је јединица или одељак, окружен зидом или неком другом границом. Као појам, ћелија је постала општи синоним за градивне јединице од којих настају сложеније структуре.

У билогији и физици:

ћелија (биологија), основна јединица грађе и функције свих живих бића осим вируса

Ћелија (пчеларство) у кошници

електрохемијска ћелијаУ друштвеним наукама:

затворска, ћелија

манастирска ћелија

манастир Ћелије, женски манастир Српске православне црквеУ географији:

Ћелије (језеро), вештачко језеро у Златарској клисури

Ћелије (Лајковац), насеље у општини Лајковац

Ћелије (Крушевац), насеље у општини Крушевац

Ћелије (Гаџин Хан), насеље у општини Гаџин Хан, Нишавски управни округ

Ћелије (Трпиња), насеље у општини ТрпињаУ рачунарству:

table cell, as used in HTML / web pages

cellular automata in mathematics

Geometric cell, the three-dimensional analogue of a face

The Cell computer chip being designed for the PlayStation 3У уметности:

у музици ћелија је ритмичка, мелодијска или нека друга група

Ћелија (филм), са Џенифер Лопез

Ћелије (вишезначна одредница)

Ћелије могу бити:

Ћелија, множина су ћелијеили

Ћелије (Лајковац), насеље у општини Лајковац,

Ћелије (Крушевац), насеље града Крушевца,

Ћелије (Гаџин Хан), насеље у општини Гаџин Хан, Нишавски округ

Ћелије (Трпиња), Хрватска

Манастир Ћелије, епархија ваљевска

Ћелије (језеро)

Ана Аџић

Игуманија Ана Аџић,(Београд, 1900 — 18. новембар 1975) световно име Надежда Аџић, је била кћи Сретена Аџића, једног од најзначајнијих српских педагога у то време и директора Учитељске школе у Јагодини.

Град Ваљево

Град Ваљево је један од градова у Републици Србији и припада Колубарском округу. Налази у западној Србији у горњем делу слива реке Колубаре (притоке Саве), на контакту између планинског и низијског дела Србије. Град Ваљево се граничи на северу са општинама Уб и Коцељева, на западу са Осечином и Љубовијом, на југу са Бајином Баштом и Косјерићем и на истоку са Мионицом и Лајковцем.Територија града је неправилног ромбоидног облика. Овај простор у правцу запад-исток пресеца долина реке Колубаре. Северно од ове долине територија је брежуљкаста и заталасана, док је на југу рељеф значајније издигнут чинећи терасасте форме северне подгорине ланца Подрињско-ваљевских планина све до самог гребена и врхова Маљена, Букова, Повлена, Јабланика и Медведника који се издижу до преко 1.200 метара надморске висине.По подацима из 2004. град заузима површину од 905 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 58.369 ha, а на шумску 26.503 ha). Седиште града као и округа је градско насеље Ваљево. Град Ваљево има 78 насеља: 2 градска и 76 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 90.312 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,2 ‰, а број запослених износи 32.215 људи. У Ваљеву има 56 основних и 7 средњих школа.

Драган С. Танасијевић

Драган Танасијевић (рођен 26. априла 1959. године у Београду) је истакнути уметник фотографије, чији су радови постали саставни део приватних и музејских збирки у Србији и свету. Његове фотографије, поред тога што су драгоцени историјски документ о знаменитим личностима нашег времена, представљају и специфичан уметнички доживљај личности портретисаних.

Колубара

Колубара је река у западној Србији, десна притока Саве, дуга око 123 km. Настаје од два изворишна речна крака: Обнице и Јабланице у Ваљеву. Са леве стране притоке су: Рабас, Кладница и Тамнава, Љубостиња, са десне: Градац, Бања, Лепеница, Рибница, Топлица, Љиг, Пештан, Турија и Бељаница. Значајни су и потоци Перајице (лева притока), Липовац (десна притика). Улива се у Саву код Обреновца. Слив Колубаре износи око 3.600 km² и у њему се налазе богата налазишта лигнита. Долином Колубаре пролази железничка пруга. Проток реке је 31 m³/s.

Постоје разне приче о имену реке. Једна од њих се односи на име Кулук-бара (по мочварама села), па зато Колубара.Колубара је последња већа притока Саве, у коју утиче 27 km узводно од Београда.

Колубарски марш

Колубарски марш је манифестација, која је заживела средином децембра 2014. године, када је у Србији обележавано 100 година од почетка Великог рата.

Маршрута Колубарског марша сваке године је различита, јер се и сама Колубарска битка водила на фронту преко 160 км. Тачније, желимо да обиђемо што више значајних тачака најдуже битке коју је србска војска водила икада.

Овим догађајем ми желимо да сачувамо сећање на јунаке који су пре више од једног столећа крварили и гинули за слободу свог народа и отаџбине на планинама Рајац, Сувобор и долини реке Колубаре.

Марко Ефешки

Марко Евгеник, митрополит Ефеса (1437-1445), антилатински богослов и светитељ, рођен је у Константинопољу 1394. године, a умро у Константинопољу 23. јуна 1445; празнује се 19. јануара / 1. фебруара. Луј Пти указује на 1391. или 1392. као на годину његовог рођења , док више аутора указује на 1444. као годину смрти. Евгеников отац Георгије био је учитељ, ђакон и ризничар цркве Аја Софија. На крштењу дечак је добио име Манојло. Након очеве смрти студирао је у Константинопољу код Јована Хортазменоса (реторику) и Георгија Плитона (философију и математику). Године 1420. постаје монах на острву Антигона (Принчевска острва) и добија име Марко; две године касније враћа се у престоницу, где је ступио у Мангански манастир и био рукоположен за свештеника.Кратко пре Фераро-фирентинског сабора Евгеник је постао митрополит Ефеса. Присуствовао је сабору као један од водећих византијских богослова, заступајући крајње негативну грчку позицију у односу на латинска учења о Светом Духу (Филиокве) и о чистилишту. Био је једини грчки делегат који је одбио да потпише акт о Унији између цркава Рима и Константинопоља (1439). По повратку у Ефес преко Константинопоља, заточен је на острву Лимнос (1440-1442).Марка Евгеника су истовремено критиковали као ускогрудог противника Уније и хвалили као бескомпромисног и доследног бранитеља саборног хришћанског предања. Православна црква га је канонизовала као светитеља 1456. године. Житије Марка Ефеског написао је његов брат Јован Евгеник. На српском је објављено у преводу архимандрита Јустина Поповића.У својим бројним богословским делима Евгеник брани Паламизам и антилатинску позицију о „филиокве“ и „чистилишту“. Сачувано је и неколико његових беседа, као и писма, агиографска дела и химне. Уобичајена је подела на рана дела (настала око 1430), дела из периода Фирентинског сабора (1438-1440), и посланице (1440-1442). Има и његових дела која до данас нису објављена.

Парамун

Парамун је насеље у Србији у општини Косјерић у Златиборском округу које се налази 9 километара северозападно од Косјерића. Према попису из 2011. било је 82 становника .

У Парамуну налазио се манастир Св. Параона по коме је и село добило име. Турци су спалили овај манастир где и дан данас леже остаци ове светиње. Према легенди у манастиру се налазило златно звоно које је према некима закопано у бунару, однесено у манастир Ћелије или украдено.

У старом веку, на месту данашњег Парамуна, налазио се римски град. Град је већим делом порушен. Био је смештен на локалитету Главица у речној окуци. За ово место је везана још једна легенда. Мештани овог села верују да је у близини гробља закопан дубоко под земљом један римски ратник са много златног накита.

На овом локалитету су пронађене бројне римске ствари. Од керамике па до новчића.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Колубарском округу

Следи списак знаменитих места у Колубарском округу.

Спомен-црква Светог Ђорђа у Ћелијама

Спомен-црква Светог Ђорђа у Ћелијама, општина Лајковац, саграђена је 1923. — 1924. као костурница српских и аустроугарских ратника изгинулих у Колубарској бици 1914., сазидана на зидовима старе средњовековне цркве.29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен је манастир Св. великомученика Георгија, као први и једини манастир у Колубарско-посавском намесништву Епархије шумадијске, а као метох манастира Светог Луке из Бошњана код Варварина.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.