Манастир

Манастир (грч. μοναστήριον [monastírion — монастирион] — „самотно утврђење, самостан“, од μόνος — „један, сам“ и στηρίζω — „утврдити“; стсл. општежитије) је место где се живи монашким животом, у подвигу, посту, молитви, врлини (целомудрености), послушности и сиромаштву.

Манастири знатно варирају по величини, полазећи од малих станишта у којима обитава само један монах, или у случају заједница све од појединачне зграде у којој живи један старији и два или три млађа монаха или монахиња, до огромних комплекса и имања са десетинама или стотинама монаха. Манастирски комплекс типично има већи број здграда, чиме су обухваћене црква, спаваоница, клаустер, рефекторијум, библиотека, купатило и амбуланта. У зависности од локације, монашког реда и окупације његових становника, комплекс може исто тако да обухвата широк опсег других зграда које омогућавају самодовољност и опслуживање заједнице. Тиме могу да буду обухваћени дом за немоћне, школа, и бројне пољопривредне и производне зграде као што су амбари, штале, ковачнице, или пивара.

Код Срба је остао у употреби неправилан облик манастир, а исправно би било монастир. Још старији и неправилнији облик, који је забележио Вук Караџић у свом ‘Рјечнику’, је био намастир.

Prokudin-Gorskii-09-edit2
Манастир Св. Нила Сорског у Осташкову, Русија, око 1910.

Будистички манастири

У Будино доба и током векова после његове смрти, припадници Реда (сангхе) лутали су без сталног пребивалишта просећи. Пре но што су истекла два века од Будине смрти усталио се обичај заједничког живљења у склоништима, познатијим као авасе. Ове авасе су првобитно представљале уточишта у која су монаси могли да се повуку у доба монсунских киша, када је путовање бивало отежано или немогуће. Авасе су се постепено развиле у сталне насеобине, прозване ленама, при чему су лене насељавали стални монаси, док су раније авасе биле свратишта без сталног броја житеља[1].

Tiksemonastery
Тиксе манастир у Ладаху, Индија.

У Винаја-питаки, према којој се управља заједнички живот будистичког Реда, под заједничким термином лена се помиње пет различитих врста пребивалишта. Од ових су најважнија два: вихара (кућа за монахе) и гуха (педна). То су два најранија облика настањених манастира. У равницама северне Индије вихара саграђена од опеке, постала је монашка институција; у пределима Индије јужно од планина Видхја, гуха је постала уобичајено монашко пећинско обитавалиште. Ове пећине су испочетка биле прилично једноставне, али, касније постају велика и уређена монашка пребивалишта, која се састоје од пространих целина са одајама, дворанама, светилиштима итд. Пошто су биле мање изложене временским неприликама и освајачким походима од вихара издвојених по равницама, многе су се одржале, нарочито у западним крајевима Индије (око хиљаду)[1]. Неке од значајнијих откривених целина су Аџанта, Елефанта, Елора, Канхери и Карле; данас је познато укупно четрдесет четири таква средишта, раштркана широм јужне и западне Индије. Неки од њих су били насељени хиљадама година, и могуће је уочити прелаз са пећинских манастира уклесаних у стенама, ка каснијим засебним, каменим грађевинама. Још једна промена карактеристична за индијске манастире од 8. века надаље, био је прелаз са бројних, малих „парохијских“ манастира, који су служили као средишта будистичког учења и посвећености за једно или више села, ка пространим, велелепним средиштима подучавања која су више личила на школе или универзитете - попут Наланде, Одантапуре (у Бихару), Викрамасиле (у западном Бенгалу), Амараватија и Нагарђунаконде (у Андра Прадешу). Могуће је и да су извршиле и известан утицај на аскетске заједнице по источном Средоземљу, пошто се између Индије и Средоземља током првих векова хришћанске ере одвијала жива културна размена[1].

Ki Monastery
Ки манастир на Хималајима.

Велике манастири северне Индије представљале су богат и лак плен турским муслиманским освајачима у 11. и 12. веку; до тада је преостало тек неколико старијих, мањих манастира, а до 13. века будистичко монаштво је већ скоро потпуно ишчезло из Индије. Монашке институције су се до тада усталиле на Цејлону, у југоисточној Азији, Кини, Кореји, Јапану и Тибету. Монаси које су муслиманска освајања лишила манастира отпутовали су из Индије на север и исток, нарочито на Тибет. Процват тибетанских манастира се наставио, чинећи доминантну црту тибетанског друштва све до модерног доба (види: Тибетански будизам).

Траг непрекидне традиције монашког живота од 3. века п. н. е. све до данашњих дана уочљив је на Цејлону, а у континенталном делу југоисточне Азије од 5. века н. е. У југоисточном азијском архипелагу манастири су постојали од 7. века, али већина њих се није одржала до данашњих дана. Поред манастира будистичке Кине, Кореје и Јапана, где су будизам и монашка традиција претрпели развојне промене специфичне за источну Азију, будистичко монаштво се у већој мери одржало у облику који наликује раном облику монаштва на Цејлону и континенталним земљама југоисточне Азије (Бурми, Тајланду, Камбоџи и Лаосу).

Типичан манастир образује група грађевина са двориштем ограђеним бедемом; бедем који опасује манастир омогућава неопходан степен издвојености. У оквиру комплекса грађевина које заједнички сачињавају будистички манастир југоисточне Азије, најважнији елементи су:

Gangtey Monastery Bhutan 2001
Гангти манастир, Бутан.
  • олтарна одаја или светилиште, где се обично налази велика Буда-рупа, и где се одржавају упосатха богослужења и заређивања, а монаси изговарају Патимокху;
  • саборна дворана, обично отворена са све четири стране, у којој су смештене остале Буда-рупе и где становници у током будистичких празника долазе да слушају монашке беседе;
  • кућице или собице у којима су смештени монаси (или гости), углавном једноставне собе у дрвету скоро без намештаја, изузев тршчаних асура за спавање које се смотавају, малог олтара и можда једне или две слике;
  • у многим манастирима постоји и школска зграда за сеоску децу;
  • једна или више ступа, или пагода на земљишту које се обично налази у близини светилишта.

Број, величина и дорађеност елемената разликује се од манастира до манастира, као и између градских и сеоских средина. Такође се разликује и сам назив манастирског комплекса. На Цејлону је то вихара или сангхарама, на Бурми пхонгји-чуанг, тј. кућа за монахе (пхонгји — „велика слава“ је бурманска реч за монахе); на Тајланду, Камбоџи и Лаосу то је ват, реч која је вероватно изведена из примитивног назива за манастир, тј. авасу[1].

Хришћански манастири

Старословенски називи за монаха су напуштени и они гласе: иник, усамљен или црноризац, по црној одори коју носи. Према законику српског цара Душана, на сваких хиљаду сеоских кућа могло је бити највише 50 монаха на манастирским имањима. Када хришћанин ступа у манастир да би постао монах, најпре се постриже, ошиша, затим промени име и обуче црну монашку одору, ризу. Напушта своју породицу и све „красоте“ овога света. Монаси живе у својим ћелијама, али се заједнички моле и обедују. Овакав начин зове се киновија, или на старословенском: општежитије.

Манастири у којима живи много монаха називају се лавре (грч. λαύρα — улица; пут, ходник; монашко насеље од низа зграда са монашким ћелијама око средишњег дворишта са саборном црквом); манастири удаљени од насељених места, у беспућу, зову се пустиње; монашка обитавалишта где се живи аскетски су скитови (грч. ασκητής — онај који нешто постиже вежбом и муком).

Идиоритмички су они манастири где сваки монах има посебну својину. Јављају се знатно касније и овај начин живота је напуштен. Ко је једном обукао монашку одору, није је смео скинути, осим ако прекрши монашка правила. За време јела у заједничкој трпезарији, читају се црквени текстови и не сме се причати међусобно. У ћелијама се није смела држати храна, па ни воће.

Stavronikita Aug2006
Ставроникита манастир на Светој гори.

Монашке врлине су:

  • ћутање,
  • понизност,
  • умереност,
  • пост,
  • ноћна молитва.

Молитва је у ствари и главна суштина монашког живота. Сматра се да су они сасвим свесно жртвовани од свога народа да би му створили молитвени штит и заштиту. Поред монаха, постојали су и пустињаци. Они су живели сасвим усамљено и хранили се медом и воћем.

Манастира има мушких и женских. Организовани живот у манастирској заједници, за разлику од идиоритмијски (анахоретски, отшелнички, пустињски, ереметски) повлачења од света, назива се киновија или општежиће. По узору на јерусалимску цркву, киновијско монаштво основао је свети Пахомије (IV век) у Горњем Нилу.

Пахомијева Киновијска (манастирска) правила превео је свети Јероним са коптског на латински језик и тако послужила као основ за подизање велике бенедиктинске опатије Монте Касино у јужној Италији (VI век). Нешто касније и свети Василије Велики написао је Велика и Мала правила на темељу којих су уређивани византијски манастири, почев од цариградског Студиона.

Један од најпознатијих пустињака био је чувени свети отац Прохор Пчињски, који је живео на планини Козјак, као и свети Петар Коришки. Њихова имена добили су манастири где су и сахрањени. Први пустињаци основали су своје колоније још у пустињама старог Египта. Одатле су дошли најпре у Италију, а затим на Атос.

Монаси са Атоса долазили су у Србију и подизали монашке ћелије и обнављали цркве. Прихватањем хришћанства и црквене службе на свом језику, код Срба почиње просветни развој. Манастири тако постају духовна и просветно-културна средишта.

Према мађарском изговору обитавалишта за монахе – ‘моноштор’ – добила су називе места ‘Бачки’, ‘Банатски’ и ‘Барањски Моноштор’. Такође, и позната породична имена и племићка презимена у Срба -као што су ‘Моношторац’ и ‘Монастерлија’ – изведенице су од овог појма.

Манастири код православних Срба

Манастири су на Балканском полуострву постојали и пре доласка Срба и својим доласком су Срби примали ову институцију од стране Византије и Рима и задржали су и назив како грчки „монах“ и од монастирион – „манастир“. Средиште прве хришћанске културе су били у јужнословенским земљама простори око Охридског и Преспенског језера и ту су настали први манастирри као Св Климант и Св. Наум око 900. године. Први манастири који су развијали заједнички живот почели су се развијати од доба Намање и Св. Саве који је дао и устав за такав живот и који је у 14. и 15. веку достигао врхунац. Стари византијски манастири су се обнављали и подизали су се нови и добијали су многа иамња и повластице. Први мотиви који су покретали владаоце и властелу за подизање манастира били су религиозно- политичке природе.

Manastir Gračanica
Манастир Грачаница

По византијским узорима српски манастири делили су се на:

  • царске манастире или лавре,
  • архијепископске или патријаршке манастире
  • епископске дворове
  • епархијске или ктиторске манастире.

Царски манастири се још у 14. веку називају још и лаврама што је раније био општи назив за све манастире у Сирији и Палестини. У средњовековној Србији се ова врста манастира помиње за краља Стевана Првовенчаног. То су били манастири Студеница, Ђурђеви Стубови у Расу, Хиландар, Милешева, Сопоћани, Дечани и други. Ови су манастири биле задужбине српских владалаца. Већина тих манастира имала је у своме власништву по неколико заселака, села па и целих области, каткада је то износило и по неколико стотина те је Душановим Закоником нормиран тај однос да се по манастирима може држати само до 50 калуђера. Углед ових манастира се повећавао и тиме што су у њима били калуђери и многи владаоци и њихови синови и властела који су живели примерним животом.

Међу манастирима су се истицали они који су били одређени као гробнице својих ктитора.

Архијепископски манастири су били манастири слични царским манастирима али је ту улогу ктитора вршио архијепископ или патријарх.

Епископски дворови су били посебни манастири као резиденције епархиских митрополита, архијепископа или патријарха.

Епархијски ктиторски манастири су били најбројнији и потпадали су под јурисдикцију надлежног епархијског епископа.

Живот у манастирима равнао се по правилима црквених закона. На челу се налазио игуман а њега су помагали као саватници чланови братства обично називани „старци“.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Литература

Спољашње везе

Градска општина Раковица

Општина Раковица је градска општина Града Београда. Заузима површину од 3.036 ha, на којој према попису из 2011. године живи 108.641 становника.

Име Раковица први пут се помиње у турском попису становништва из 1560. као село Влаха. По предању, место је добило име по раковима, становницима потока који је протицао кроз насеље. До 1952. Раковица је припадала разним рејонима, а од 1952. до 1960. била је засебна општина. Од 1960. је у саставу општине Чукарица, да би поново постала самостална општина од 1974. године.

Дан општине је 14. октобар, Покров пресвете Богородице.

Касино

Касино (итал. Cassino) град је у средишњој Италији. Касино је други по величини и значају град округа Фросиноне у оквиру италијанске покрајине Лацио.

Град Касино је познат по истоименом брегу и манастиру Монте Касино, најстаријем у западном свету. И манастир и цео град су потпуно страдали у Другом светском рату, као ретко који град у Европи током рата.

Манастир (Бирда)

Манастир (рум. Mânăstire) је насељено место у општини Бирда, округ Тимиш у Румунији. Налази се на надморској висини од 99 м. У близини места се налази српски православни манастир Свети Ђурађ.

Манастир Ваведења Пресвете Богородице у Јашуњи

Манастир Ваведења Пресвете Богородице у Јашуњи је женски манастир и налази се у Големој Њиви, код Јашуње, на територији града Лесковца. Припада Епархији нишкој Српске православне цркве. Саграђен је 1499. године и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

На обронцима Бабичке горе, тринаест километара североисточно од Лесковца, од села Бабичко преко Големе Њиве до Јашуње налазе се три стара манастира, Бабичко, Ваведења Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља.Манастири Ваведења Свете Богородице и мушки Св. Јована Претече у науци чине целину познату као „Јашуњски манастири”.

Манастир Вазнесења Господњег у Доњем Вардишту

Манастир Доње Вардиште је женски манастир Српске православне цркве посвећен Вазнесењу Господњем. Манастирска слава је Вазнесење Господње — Спасовдан.

Манастир Високи Дечани

Манастир Високи Дечани је српски средњовековни манастир — задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана. Иницијатива за градњу овог манастира припадала је светом Сави. Дечански краљ у својој хрисовуљи је сасвим јасно указао на ту околност да је место изабрао свети Сава, али га је смрт престигла па је тај храм било суђено њему да га подигне. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем — Спасовдану (фреска празника се приказује и у куполи под називом Христ Сведржитељ, свевладар — на грч. Пантократор). Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог Краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој.

Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир Горња Лијеска

Манастир Горња Лијеска је надомак Вишеграда, на око 15 км пута, у селу Горња Лијеска смјестио се манастир Светога Саве. Манастир је посвећен спаљивању моштију Светога Саве.

Манастир Добрун

Манастир Добрун је манастир Српске православне цркве који се налази у Дабробосанској митрополији.

Манастир се налази у близини Вишеграда, на реци Рзав. Ово је један од најстаријих манастира на просторима данашње Босне и Херцеговине. Тренутно (јануар 2008) је игуман манастира отац Калистрат.Најпознатије фреске у манастиру су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом које су и до данас сачуване.

У стенама изнад манастира се налази пећина чији је улаз некада био озидан сигом. У њој су живели испосници који су у манастир силазили само за време великих празника.

У саставу манастира постоји издавачка кућа „Дабар“ која издаје истоимени часопис посвећен митрополији дабробосанској. Сем њега ова издавачка кућа је штампала око 50 других духовних наслова

Манастир Милешева

Манастир Милешева је српски средњовековни манастир. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци.

Рашки по стилу, подигао га је краљ Стефан Владислав (1234—1243) у првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сам сахрањен. Манастир представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир има свој метох, манастир Светих Козме и Дамјана, на Златару, на Воденој Пољани, освештан 2007. године.

Манастир Светог архангела Гаврила (Земун)

Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну је манастир Београдско-карловачке митрополије Српске православне цркве из 18. века.

Манастир Студеница

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.

Јулијан Кнежевић је био познати игуман Манастира Студенице од 1961. до свог упокојења 2001. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Манастир Фенек

Манастир Фенек је мушки манастир у сремској епархији Српске православне цркве.

Манастир се налази у близини Јакова, 25 km од Београда, некада општина Земун а сада Сурчин. Иако географски не припада Фрушкој гори постоји велика историјска повезаност са фрушкогорским манастирима. Манастирска црква посвећена је светој мученици Параскеви (празнује се 26. јула одн. 8. августа по новом календару).

Манастир Хиландар

Хиландар (грч. Χιλανδαρίου) или Хилендар, такође и Хеландар, српски је православни мушки манастир државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је саграђен на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године. Налази се у северном делу Свете горе (грч. Άγιο Όρος), на полуострву Халкидики односно трећем краку полуострва Халкидики — Атосу (грч. Аτоς), у северној Грчкој. Манастир је удаљен 2,5 km од Егејског мора.Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. месту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су у просеку дугачки 140 m и окружују површину која је широка око 75 m. Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.

Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, а српски патријарси из Пећи у 17. веку. Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, после чега је уследила обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине Атос.Ради успостављања сталног лекарског надзора манастирске породице као и поклоника, крајем 2015. године основано је Хиландарско лекарско друштво.

Ораовачки манастир

Ораовачки манастир смештен је поред села Ораовица (близу Грделице), на узвишењу које лежи у североисточном делу места, поред Јужне Мораве.Назив манастир одржао се из прошлости, пошто се у прошлости на овом месту налазио читав комплекс. Данас се ту налази црква (црквица по речима житеља) која датира из 16. века. Око манастира је било и гробова, а у близини комплекса је узвишење звано Стража. Обновљен је 2012. године уз помоћ донација.Манастир чини комплекс цркве Св. Николе, капела Св. Прокопија преподобног мученика летњег, конак, стара економска зграда и остаци средњовековне ћелије. Смештен је на источним падинама Вучковог браништа (463 метара) у природном гротлу опкољен са запада црквеном шумом, са истока виноградима, са југа воћњацима и са севера баштама. Потес на коме се налази манастир зове се Манастириште и у његовом саставу улази махала Манастир која припада суседном селу Ораовици. Од Грделице је удаљен 2.5 километара.

Пећки управни округ

Пећки округ се налази у југозападном делу Републике Србије. Обухвата општине:

Општина Исток, место Исток

Општина Пећ, место Пећ

Општина Клина, место Клина

Општина Дечани, место Дечани

Општина Ђаковица, место ЂаковицаИма укупно 414.187 становника.

Седиште округа је град Пећ.

Насеље Пећ помиње се још 1302. године као седиште Српске патријаршије. Манастир Пећку патријаршију чини скупина манастира и од оснивања је седиште српских архиепископа и патријарха.

Фреске у цркви Светих апостола из XIII века, убрајају се у најзначајнија остварења српског сликарства. Цркве и други објекти Пећке патријаршије, током историје, више пута су уништавани и обнављани, а коначан изглед су добили 1931. године и 1932. године.

Манастир Високи Дечани представљају најмонументалнији споменик српске средњовековне културе, задужбина је Стефана Дечанског, грађен од 1327. године до 1335. године.

Рашки управни округ

Рашки управни округ се налази у југозападном делу Републике Србије. Обухвата градове и општине:

Град Краљево градско насеље Краљево,

Град Нови Пазар градско насеље Нови Пазар,

Општина Тутин градско насеље Тутин,

Општина Рашка градско насеље Рашка и

Општина Врњачка Бања градско насеље Врњачка Бања.Има укупно 300.102 становника (Попис 2011.). Седиште је у граду Краљеву.

У околини Краљева налази се „мати свих цркава“ - манастир Жича. Овај духовни центар српске средњовековне државе изграђен је око 1220. године када је манастир Жича постао средиште новоосноване српске архиепископије.

Манастир Студеница саграђен је крајем XII века, као задужбина Стефана Немање, који га је богато опремио иконама и књигама. Када се он замонашио и отишао у Хиландар, бригу око манастира преузео је његов старији син Стефан, касније назван Првовенчани.

Недалеко од Новог Пазара, налази се манастир Сопоћани, настао као задужбина краља Стефана Уроша I, сина краља Стефана Првовенчаног. Сопоћани су грађени око 1260. године. Основна и највећа вредност Сопоћана су фреске, по којима се овај манастир убраја у најбоље примерке европског средњовековног сликарства.

Света Гора

Света Гора (грч. Άγιο Όρος) је један од центара православног света. Налази се на полуострву Халкидики (Егејска Македонија) на северу Грчке, тачније на најисточнијем од три полуострва Халкидикија — Атосу.

Атос је планина и полуострво у северној Грчкој (на грчком Άγιο Όρος (Ayio Oros што на српском значи „Света гора“), или Ἅγιον Ὄρος (Hagion Oros) на класичном грчком). Атос је седиште 20 православних манастира и чини аутономну државу под грчким суверенитетом. Само је монасима дозвољено да живе на Светој гори, а тренутно на њој живи око 2.000 монаха. Полуострво, источни крак већег полуострва Халкидикија дугачко је 60 km, а ширина му је 7 до 12 km и има површину од 390 km², с планином Атос, чије стрме, густо пошумљене падине, досижу висину до 2.033 m.

Егејско море које окружује полуострво може бити врло опасно. Персијски цар Ксеркс I наредио је да се ископа канал преко превлаке да би омогућио пролаз своје флоте 482. п. н. е.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Грађевине и склопови везани за хришћанску цркву
Просторни
склопови
Грађевине за
богослужење
Грађевине за
боравак

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.