Максимин Трачанин

Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus; рођен око 173. године, умро 238. године), познат под именом Максимин Трачанин или Максимин I, био је римски цар од 235. до 238. године.

Максимин Трачанин био је први варварин који је постао римски цар. То је први цар који никада није крочио у Рим. Он је био први од такозваних војничких царева 3. века.

Максимин је рођен у Тракији или Горњој Мезији или пак Доњој Мезији.[1] Његов отац је био Гот, а мајка Аланка. Наводно је био дивовске грађе и веома јак. Прикључио се војсци током владавине Септимија Севера, али све до владавине Александра Севера он није заузимао важније положаје у војсци.

Када је су побуњени војници из Паноније убили Александра Севера у Мајнцу 235. године, за цара је извикан Максимин. Избор војске потврдио је сенат. Одмах потом дошло је до покушаја узурпације Квартина у Месопотамији, али је тај устанак брзо пропао.

Максимин није волео племство и био је веома неповерљив према могућим завереницима. И заиста, неколико завера против Максимина је било организовано. Те завере су предводили утицајни сенатори или људи блиски породици погинулог цара.

Максимин је одустао од Александрове политике према хришћанству. Прогањао је хришћане немилосрдно, а двојица римских епископа су погинули мученичком смрћу.

Максимин је ратовао против Алемана, и успео је да их победи упркос великим римским жртвама. Победа је извојевана у данашњој немачкој покрајини Баден-Виртемберг. После победе Максимин се прозвао Germanicus Maximus, а свог сина Максима је подигао у ранг цезара и предводника омладине. Затим је Максимин отишао у зимски логор у Сирмију, и одатле ратовао против Дачана и Сармата који су угрожавали римску границу.

Bronze Maximinus I-Paris-Tarsos AE36 SNGFr 1587
Новац са ликом цара Максимина.

Максимин је удвостручио плате својим војницима. То је тражило повећање пореза, што је изазвало отпоре и побуне становништва. Почетком 238. године у Африци дошло је до побуне неких локалних земљопоседника и убрзо се устанак проширио на читаву провинцију. Устаници су за прогласили управника те провинције, Гордијана I и његовог сина Гордијана II за цареве. Сенат је одмах подржао њихов избор, али када је устанак пропао сенат је изабрао двојицу царева Пупијена и Балбина. У Риму је било присталица и Гордијана III, унука Гордијана I.

Максимин је кренуо на Рим, али његове трупе, рђаво храњене и мучене болестима, код Аквилеје су се побуниле. Преторијанска гарда је убила цара у војничком логору, као и његовог сина[1]. Максимину је глава одсечена. Сенат је изабрао тринаестогодишњег Гордијана III за римског цара.

Максимин Трачанин
Max thrax
цар Максимин Трачанин
Пуно имеГај Јулије Вер Максимин
Датум рођења173.
Место рођењаТракија
Римско царство
Датум смртимај 238.
Место смртиАквилеја
Римско царство
СупружникКаесилија Паулина
ПотомствоGaius Julius Verus Maximus
Римски цар
Период19. март 235- мај 238.
ПретходникАлександар Север
НаследникГордијан III

Референце

  1. 1,0 1,1 „Максимин Гај Јулије Вер”. Енциклопедија. Приступљено 24. 1. 2019.

Спољашње везе

Претходник:
Александар Север
Римски цар
Наследник:
Гордијан III
Александар Север

Марко Јулије Гесије Басијан Алексијан (лат. Marcus Aurelius Severus Alexander; рођен октобра 208. године, умро марта 235. године) био је римски цар од 222. године, па до своје смрти.

Након смрти Елагабала, Алексијан, већ тада био назван Марко Аурелије Север Александар проглашен је 13. марта 222. године за новог цара. Под његовом владавином појавио се опет нешто слободе у Царству, након тираније Каракале и Елагабала. Током своје владавине, Александар је био под утицајем своје бабе Јулије Мезе и касније, након њене смрти, 224. године, под утицајем своје мајке Јулије Мамеје, које су стварно управљале Царством.

Битка код Картагине (238)

Битка код Картагине вођена је априла 238. године током године шест царева између самопроглашених царева Гордијана II и Максимина Трачанина. Завршена је Максиминовом победом.

Војнички цареви

Војнички цареви је појам којим се у студијама из старе историје често означавају цареви који су владали Римским царством у периоду од 235. до 284/5. У војничке цареве убрајају се и цареви из периода 180-235 (Комод и Севери) односно 284-305 (Диоклецијан), али посебно.

У време војничких царева пада тзв. криза Царства за време које је Царство изложено колико појачаној претњи од споља колико и изнутра имало да се бори са знатним проблемима.

Година шест царева

Година шест царева назив је за кризу која је Римско царство погодило 238. године када се у само неколико месеци изменило чак шест царева.

Гордијан I

Марко Антоније Гордијан Семпронијан је био римски цар, познат као Гордијан I. Прогласио се за цара у Африци током побуне која је избила 238. године, када је збачен са престола Максимин Трачанин.

Мало се зна о Гордијановом животу пре овог устанка. Рођен је око 159. године. Био је пореклом из добростојеће фамилије, која је вероватно припадала сенаторском сталежу. Порекло његове фамилије треба можда тражити у Малој Азији, у Кападокији или Галатији. По једном непоузданом податку, млади Гордијан се бавио епском поезијом.

Можда је Гордијан управљао провинцијом Доњом Британијом 216. године. Касније је можда био суфектни конзул, вероватно под царем Елегабалом. Можда је управљао и Коиле Сиријом, или је био командант једне легије која је била стационирана близу Антиохије.

У последњој години владавине Максимина Трачанина Гордијан је био управник Африке. Ту је избио устанак, изазван високим порезима који су се морали убирати због великих ратова на Дунаву у том часу. Завереници су онда прогласили Гордијана царем који је узео когномен Афрички. Овај устанка је почео у позну зиму или пролеће 238. године.

Читава римска Африка је стала на страну Гордијана. Убрзо је и римски сенат признао Гордијана за цара.

Управник Нумидије је био Гордијанов супарник и стао је на страну Максимина Трачанина. Гордијану је у одбрани много помогао његов син, Гордијан II, нарочито у припремама за одбрану главног упоришта Картагине. Гордијан II је вероватно тада био проглашен за цара и савладара, али је страдао у бици. Тада је и Картагина била и Гордијан I је починио самоубиство.

Упркос смрти Гордијана I, устанак против Максимина Трачанина је настављен. У Риму су сенатори Пупијен и Балбин проглашени за цареве, а унук Гордијана I, Гордијан III проглашен је за цезара. Већ крајем 238. Гордијан III је остао једини цар.

Гордијан III

Марко Антоније Гордијан Пије (рођен 20. јануара 225. - умро 11. фебруара 244. године), познат као Гордијан III, био је римски цар од 238. до прве половине 244. године. Гордијан је био син Антоније Гордијане, ћерке Гордијана I и сестре Гордијана II. Име његовог оца није познато.

Након смрти цара Александра Севера, Максимин Трачанин је проглашен за цара, упркос противљењу сената, и већине народа. Деда и ујак Гордијана III, Гордијан I и Гордијан II прогласили су се за цареве у Африци. Управник Нумидије, Капелин, који је подржавао Максимина, угушио је покрет двојице Гордијана. Старији Гордијан је умро.

У међувремену, сенат је изабрао за цареве Пупијена и Балбина. Ови сенатори нису имали подршку у народу. Ипак, победили су Максимина Трачанина, углавном зато што је овога војска напустила. Заједничак владавина Пупијена и Балбина била је обележена устанцима, па и великим пожаром који је избио у Риму јуна 238. године. Коначно двојицу царева је убила преторијанска гарда. За цара је онда проглашен Гордијан III, на кога су рачунали још Пупијен и Балбин, давши му титулу цезара. У првим годинама његове власти, дошло је до устанка у Африци под вођством Сабинијана.

Како је Гордијан III био само дечак, праву власт су преузеле неке племићке фамилије и сенат. 241. Гордијан се оженио Сабином Транквилом, ћерком преторијанског префекта Тимеситеја. Он је убрзо постао de facto владар Римског царства.

Када су Персијанци под Шапуром I напали Месопотамију млади цар је кренуо на Исток. Персијанци су одбачени преко Еуфрата и побеђени 243. године. Али, онда је његов таст умро под неразјашњеним околностима. Без Тиместеја сигурност цара је доведена у питање.

Филип Арабљанин постао је нови преторијански префект и ратни поход је настављен. Почетком 244. Персијанци су кренули у противнапад и код Фалуџе поразили Римљане. Гордијан III је погинуо: то се догодило између 13. јануара и пре 14. марта те године. Наследио га је Филип Арабљанин, за кога се понекад мисли да је организовао убиство Гордијана III.

Гордијан је касније био веома поштован међу Римљанима. После смрти је деификован, како би се избегле народни устанци.

Клаудије II Готски

Марко Аурелије Клаудије Готски (рођен 10. маја 213. или 214. године - умро јануара 270. године), познат под именом Клаудије II, владао је римским царством мање од две године (од 268. до 270.), али је током овог кратког периода био успешан и вољан владар.

Његово порекло није познато, али се убраја у Илирске цареве. Клаудије је вероватно био из околине Сирмијума у Доњој Панонији, или из Дарданије, тада у Горњој Мезији. Клаудије је био командант римске војске која је победила Готе у бици код Ниша септембра 268. године. Одмах затим Клаудије је задобио римски престо. Оптужбе да је тада убио свог претходника Галијена нису никада биле доказане. После доласка на власт, Клаудије је затражио од сената да поштеди живот Галијеновим рођацима и присталицама.

Клаудије, као и Максимин Трачанин био је варварског порекла.

Криза 3. века

Криза трећег века (позната као "војна анархија" или "криза Царства") је назив који се везује за период историје Римског царства између 235. и 284. године. Та велика криза је била узрокована спољним нападима, унутрашњим грађанским ратовима и економском кризом. Промене које је Царство доживело у том периоду у погледу институција, друштва, економског живота, религије биле су толико дубоке, да се Криза III века углавном тумачи као сам наговештај промене епохе, тј. наговештај доласка средњег века.

Током овог педесетогодишњег периода, свака од три велике опасности или невоље која је задесила државу је могла довести до краха Царства. Упркос што је по свакој разумној анализи Царство требало да престане да постоји, оно се одржало: томе су одлучно допринели способни цареви и коначно, Диоклецијанове мере, као и подела Царства.

Током Кризе III века, Царством је владало више од двадесет, или чак двадесетпет особа (тачан број није могуће утврдити, због великог броја слабо документованих владавина узурпатора). Највећи број владара у овом периоду имао је изузетно кратке владавине, а већину царева на престо су уздизали њихови војници.

Максимин

Максимин означава неког од римских царева:

Максимин Трачанин (173—238), владао од 235. до 238.

Максимин Даја (270—313), владао од 308. до 313.

Преторијанска гарда

Преторијанска гарда или преторијанци (лат. praetoriani) су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста које су у ратно време штитиле римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. п. н. е. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. п. н. е., а распустио ју је Константин Велики 312. године.

Пупијен и Балбин

Марко Клодије Пупијен Максим и Деције Целије Калвин Балбин (обојица погинули 29. јула 238. године) били су изабрани за римске цареве 21. априла 238. године, после пропасти покушаја Гордијана I и Гордијана II да збаце Максимина Трачанина.

Пупијен је рођен око 178. године и после успешне војне каријере постао је војни трибун, претор и конзул, а затим управник двеју римских провинција. 234. постао је префект Града, и остао запамћен као суров човек.

Балбин је такође био конзулар као и Пупијен. Када се Максимин Трачанин учврстио на власти после пораза Гордијана I и Гордијана II, сенат је изабрао Пупијена и Балбина за цареве, док је Гордијан III, тринаестогодишњи унук Гордијана I добио титулу цезара.

Дошло је до побуне у војсци Максимина Трачанина и он је био убијен. Максиминова војска се предала Балбину, кога је сенат послао да му се супротстави. Ипак, дошло је до нереда у Риму.

И Пупијен и Балбин су се плашили да онај други смера убиство. Планирали су огромну двоструку ратну акцију, Пупијен против Парћана а Балбин против Карпијаца. Током једне свађе између Пупијена и Балбина, интервенисала је преторијанска гарда. Она је упала у царске одаје и убила обојицу царева. Истог дана Гордијан III је био проглашен за цара.

Пупијен и Балбин су владали мање него три месеца. Сачуване су и неке емисије новца из тог кратког периода.

Рано хришћанство

Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.

Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске вере. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Севери (династија)

Севери су династија римских царева чији је оснивач био Септимије Север по ком је иста и добила своје име. Њој су припадала петорица царева. Династија је владала — са једногодишњим прекидом (април 217—јуни 218) — од 193. до 235. Изумрла је 235. године, када је последњи Север убијен. Иако је Септимије Север на власт дошао уз помоћ војне силе, Севери су се представљали као легитимни наследници адоптивних царева из 2. века и наглашавали континуитет.

Строго узевши само су тројица владара који су владали до 217. – Септимије Север (193—211) и обојица његових синова Каракала (211—217) и Гета (211) - били Севери. Након Каракалине смрти 217. није било више мушког потомства оснивача династије. Обојица последњих представника династије, Елагабал (218—222) и Александар Север (222—235) нису били у крвом сродству са Септимијем Севером, већ су били унуци његове сиријске свастике Јулије Мезе. Стога се говори и о „сиријским царевима“. Сиријски цареви издавали су се, међутим, за унуке оснивача династије и оправдавали овим измишљеним пореклом право на власт. Пошто су обојица када су уздигнути за цареве били младалачке доби и без живих очева, њиховим мајкама и њиховој баки Јулији Меси припала је кључна улога. Споља видљиво држање власти од стране северских жена, који су фактички владале царством крајем периода Севера, за римске прилике био је преседан. Ово стање војска није примила за стално, што је довело до пропасти династије.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.