Максимин Даја

Гај Валерије Галерије Максимин (лат. Gaius Valerius Galerius Maximinus; рођен 20новембра 270. године, умро лета 313. године) био је римски цар, познат под својим надимком Даја, којег је понео из сељачког детињства. Он је био рођен на истоку данашње Србије, на истоку провинције Горња Мезија. Његов ујак је био цар Галерије.

Галерије је стекао углед захваљујући својој војничкој каријери, а када је његов ујак Галерије добио титулу цезара, започео је његов успон.

308. године када је Лициније постао август, Максимин Даја је захтевао исти положај и за себе. И заиста, постао је август 310. године, уз помоћ сопствених војника. Када је умро Галерије, 311. године, Максимин Даја је добио управу над провинцијом Азијом. Максимин Даја је касније склопио савез са Максенцијем који је контролисао Италију. 313. дошло је до отвореног разлаза између Лицинија и Максимина Даје. Дошло је до рата и Максимин Даја је био поражен у две битке на северу Мале Азије. После пораза прво је побегао у Никомедију, а затим у Тарс, где је и умро августа те године.

Максимин Даја је сачуван у рђавој успомени међу хришћанима, зато што је наставио са прогонима иако је Галерије већ био објавио едикт о толеранцији. Сестерцији Максимина Даја могу се видети у нумизматичким збиркама на Југоистоку Србије.

Гај Валерије Галерије Максимин
Maximinus2
новац Максимина Даје
Датум рођења20. новембар 270.
Место рођењаФеликс Ромулијана
Римско царство
Датум смрти313.
Место смртиТарс
Римско царство
Династијатетрархија
ПретходникМаксенције
НаследникЛициније

Биографија

Максимин, чије право име је било Даја, био је Галеријев сестрић. У свом раном животу био је пастир у родној Илирији. Одрекавши се овог скромног позива у замену за војнички живот, уздигао се до највишег положаја у служби, пре ће бити силом интереса него каквим приметним заслугама. По Диоклецијановој абдикацији у Никомедији 305, премда се није ни по чему истицао и био уистину непознат, адоптирао га је нов цар Истока, примио је назив Јовије, уздигнут је на положај цезара и добио је на управу Сирију и Египат. Мало захвалан за ове изузетне и незаслужне знаке наклоности жестоко је негодовао након што је заобиђен у аранжману који је уследио после смрти Констанција Хлора када је Лициније произведен у августа. Далеко од тога да буде задовољан уступком Галерија — који је да би заменио назив цезара изумео нови, син августа, августов син (лат. filius Augusti) — без дозволе је присвојио највиши царски назив и уз много потешкоћа успео да изнуди од свог ујака невољан пристанак. По смрти последњег (311) приступио је споразуму са Лицинијем, на основу којег је поред бившег доминиона добио провинције Малу Азију, Хелеспонт и Босфор. На тај начин образована је заједничка граница између доминиона двојице суверена. Али, издајнички искористивши одсуство свог суседа, који је отишао у Милано како би оженио Константинову сестру, неочекивано је напао Тракију и изненадио Византион. Међутим, убедљиво побеђен у великој бици која се одиграла у близини Хераклеје, утекао је прво у Никомедију а оданде у Тарс, где је убрзо потом и умро, према неким наводима из очајања, а према другима од отрова. Жена и деца су му убијени, а свака замислива увреда набацивана је на његово сећање.

Велики војни таленти Херкулија, Галерија и Лицинија донекле су служили, ако не да ублаже, а оно бар да одврате пажњу од њихових порока и злочина. Али, ниједна особина, било племенита било сјајна, не ублажава грубу бруталност Максимина, који је надмашио све своје савременике у раскалашности приватног живота, у општој свирепости своје управе и у бесној мржњи којом је гонио хришћане. Његово уздизање, које је било резултат чисто породичног утицаја, мора да је било исто толико неочекивано за њега самога колико и за остале. Очекивало се да ће бити пасивно и подређено оруђе, али он ни на који начин није показао да је такав. Његова настрана таштина — осећање које једва да се може оплеменити речју „амбиција“ — била је задовољена на неко време, пошто Галерије није био вољан да зарати са креатуром коју је сам створио, али га је по свој прилици ароганција узрокована овим успехом навела на ничим изазвану агресију која је довела до његовог уништења.

Извори

  • Zosim. ii. 8
  • Victor, Epit. 40
  • Oros. vii. 25
  • Auctor. de mort. persec. 5, 32, 36, 38, 45, &c.
  • Euseb. H. E. viii. 14, ix. 2, &c.

Види још

Спољашње везе

Претходник:
Максенције
Византијски цареви
310-313.

Наследник:
Лициније
Bellum Cibalense

Bellum Cibalense (316. год) је назив за први рат између римских царева-савладара Константина и Лицинија. Сукоб је добио име по највећој битки која је вођена у његово време, битки код града Cibalae (данас Винковци у Републици Хрватској) 8. октобра 316. године која је завршена неодлучним исходом.

Галеријев едикт о толеранцији

Галеријев едикт о толеранцији је назив за документ кога је издао цар Галерије 30. априла 311. године у Никомедији, као један од тетрарха тадашњег Римског царства. Овим документом је хришћанима по први пут призната слобода вјероисповјести, односно званично прекинути њихови прогони.

Галерије је пре тога, био познат као један од најватренијих прогонитеља хришћана, а посебно се истакао у током прогона за време цара Диоклецијана. Галерије је едикт дао непосредно пре своје смрти, у време док је био мучен тешком болешћу. Хришћански апологети, а посебно Лактанције, су едикт протумачили као хришћанску победу, односно последицу гриже савести и страха од Божје казне.

Савремени историчари, међутим, сматрају да је Галерије био вођен пре свега политичким мотивима, односно спознајом да је хришћанство постало превише снажно, поготово у богатим источним провинцијама под његовом влашћу, те да би подршка или барем неутралан став хришћана, могао бити користан у евентуалним обрачуну са другим владарима тетрархије. У сваком случају, Галерије својим едиктом Хришћанима није дао повлашћен положај, већ им је само омогућио вођење обреда у својим кућама и црквама "под условом да не крше јавни мир", изједначивши их тако са Јеврејима.

Едикт, међутим, није заживео. Галеријев наследник Максимин Даја га је одмах опозвао и поновно отпочео прогоне, који ће бити обустављени тек с Миланским едиктом 313. године.

Диоклецијан

Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) је био римски цар. Родом је из Далмације (Диоклеја, близу Салоне – данашњег Солина), а поријеклом је из сељачке породице. Уздигао се од обичног војника до војног заповједника у Мезији, заповедника царске телесне гарде и сенатора па све до конзула. Послије смрти Нумеријана (у време дубоких економских, политичких и војних тешкоћа) војници су га прогласили за цара 285. године. Идуће године именовао је свог пријатеља Максимијана август-ом и савладаром предавши му на управу западни део царства. Осигуравши границе државе на Еуфрату и у Сирији, узео је 293. себи за савладара и цезара Галерија којег је оженио својом кћерком Валеријом. Истовремено је и Максимијан за свог савладара и цезара прогласио Констанција I Хлора.

Тиме је у држави проведена тетрархија:

Диоклецијан је непосредно управљао азијским делом државе, Тракијом и Египтом;

Галерије Балканским полуострвом и Подунављем;

Максимијан Италијом, Рецијом, Хиспанијом и Африком, а

Констанције Галијом и Британијом.Законе, који су вриједили за читаво царство, издавала су заједнички сва четири владара. Као цар био је најжешћи прогонитељ хришћана, а прогоне је отпочео око 303. године објављивањем тзв. Четири едикта. Најпознатија жртва његових прогона био је бискуп Дујам (данас познатији као Свети Дује). Владао је апсолутистички и увео је по оријенталном узору строги дворски церемонијал. Своју личност окружио је култом, тако да су Сенат и преостале републиканске институције и традиције изгубиле сваки значај. У складу с тим Диоклецијан се прогласио сином бога Јупитера и захтијевао да сви пред њим морају пасти ничице (проскинеза) и поштовати га као живог бога. Тако је с божанским царем (dominus deus) отпочео доминат, а принципат завршио.

Државу је поделио на 12 дијецеза (101 провинција). Италији је одузео дотадашњи повлашћени положај у погледу плаћања пореза. Уредио је финансије и порески систем те је реформисао новчани систем. Такође је реорганизовао војску и донео закон о максимизирању цена животних намирница и услуга (Диоклецијанов едикт о ценама 301.) Одвојио је и војну управу од цивилне и увео хијерархију дворских и друштвених сталежа.

За вријеме владавине водио је ратове против Германа и Сасанидских Персијанаца. Двије године прије абдицирања (због болести) почео је прогањати хришћане, иако им је прије тога био наклоњен. 1. маја 305. одрекао се царске части (истовремено је то учинио и Максимијан) и повукао се у своју палату у Далмацији коју је дао саградити на подручју данашњег Сплита (данас позната Диоклецијанова палата). Након напуштања царске власти бавио се вртларством (најдраже му је било узгајање—купуса). У приватном животу доживио је тешку трагедију кад му је узрупатор Лициније дао убити жену Приску и кћер Валерију. Кажу да се отровао 311. да би избегао Константиновој и Лицинијевој срџби.

Илирски цареви

Илирски цареви (лат. Illyriciani, „Илиричани“) је појам који се односи на већи број римских царева који су владали Римским царством од средине 3. века. Заједничко им је да су потицали из подунавских земаља које је касније Диоклецијан обухватио у префектуру Илирик. Осим тога, сви су они почев од Клаудија II Готског били ниског порекла, нису имали везе са старом елитом у центру Царства и њихово напредовање почињало је са војном каријером.

Појам „илирски“ нема етичку ознаку, него означава регионално порекло. Одиста, преци илирских царева припадали су мање или више — колико се то може видети у писаним изворима — у великој мери романизованом провинцијалном становништву подунавских земаља. Само за неке од њих може се наћи податак да су припадали домородачким народима из региона. Подунавље је током 3. века постало једно од најзначајнијих простора за регрутовање царске војске. Због тога што је истовремено растао политички утицај војске и што од око 260. више није било потребно бити сенатор да би се постало цар, више војника илирског порекла успело је да се уздигне до царског положаја.

Закључно са Диоклецијаном сви илирски цареви су од стране војникâ којима су командовали били проглашавани за цареве и то у оквиру узурпације усмерене против тренутно владајућег цара. У погледу тога ова скупина се делимично преклапа са чувеним војничким царевима. Каснији „Илиричани“ као нпр. Констанције I Хлор у систему тетрархије до власти стизали су путем кооптације. Са прекидом од око тридесет година са Јовијаном је 363. почиње нова серија илирских царева. Коначно, и источноримски цареви који су владали у 6. веку Јустин I, који је око 470. као син сељака приступио војсци и у њој узнапредовао, и Јустинијан I, били су људи простог порекла из римских подунавских провинција. Уједно су били и последњи цареви којима је матерњи језик био латински.

Када је у последњој четвртини 6. века Подунавље било опустошено од словенских, аварских и хунских нападача и на дуже време измакло царској контроли, област је изгубила свој значај као простор за регрутовање војске. Отада је већина војних заповедника долазила из Мале Азије, а са тим је и време илирских царева достигло свој крај.

Константин Велики

Константин Велики (лат. Constantinus Magnus; 27. фебруара око 272, Наис — 22. маја 337, Никомедија), био је римски цар (324—337) познат по томе што је донео две судбоносне одлуке које су промениле ток европске историје. С једне стране, стао на крај прогону хришћана, па чак и прешао на њихову веру, обезбедивши хришћанству завидан положај водеће монотеистичке религије (који има и данас); с друге стране основао је град раван Риму — Константинопољ, осигуравши тако опстанак Царства на Истоку дуго после пада Рима и западних провинција у 5. веку.Његов живот је предмет великог интересовања не само школованих историчара, теолога, археолога, историчара уметности, него и разних аматера. За то постоји више разлога. У првом реду, као и у свакој доброј причи и у Константиновој има нешто што импонује свима: борба за власт, војни подухвати на пространој географској позорници, успешно преброђивање свих тешкоћа на путу ка вечној слави, скандали, убиства, верски спорови и културни контекст. За историчаре ништа мање важна јесте и чињеница да извори задају муке пружајући довољно за подстицање апетита за истраживање ове личности и његовог времена, али не и толико да би се на основу њих могло одговорити на сва питања.

Константинова династија

Константинова династија или Династија Других или Нових Флавијеваца је римска (византијска) царска династија која је владала Римским царством од 293. до 363. године. Родоначелник династије био је један од Диоклецијанових савладара Констанције I Хлор, а њен најзначајнији представник Константин I Велики (306—337).

Термин Други или Нови Флавијевци се користи како би се Константинова династија јасно раздвојила од династије Флавијеваца која је Римском царством владала у 1. веку наше ере од 69. до. 96. године.

Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала". Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин, и повезују га са жупаном Стефаном Немањом. По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора, на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Максенције

Марко Аурелије Валерије Максенције (рођен око 278, умро 28. октобра 312. године) био је цар Западног римског царства од 306. до своје смрти. Био је син пређашњег цара Максимијана и зет Галеријев.

Максимин

Максимин означава неког од римских царева:

Максимин Трачанин (173—238), владао од 235. до 238.

Максимин Даја (270—313), владао од 308. до 313.

Царска палата Шаркамен

Царска палата Шаркамен је касноантички резиденцијални меморијални комплекс настао крајем 3. и почетком 4. века, у периоду римске власти који је познат под називом тетрархија - владавина четворице. Палата се налази у селу Шаркамен, код Неготина у Источној Србији и саградио је римски цар, Максимин Даја, који је желео да у свом родном месту остави траг и сећање на њега. Попут Галерија који је изградио гамзиградску Феликс Ромулијану, и Даја је у свом завичају почео да гради палату која ће представљати његову величину.

Историчари су мислили да Максимин Даја царску палату, због ране смрти никада није завршио. Међутим, 1996. године археолози су под руководством академика Драгослава Срејовића на локалитету Врело Шаркамен открили царску палату и гробницу жене високог ранга, у којој је пронађено шест комада царског златаног накита. Огрлице, прстење, плочице и златници у то време процењени су на 1,3 милиона немачих марака. Гробница жене високог ранга, припадала је царској породици, а све указује на то да је била сестра императора Галерија, мајка Максимина Даје. У Шаркамену је пронађена једна од само четири царске палате које се налазе ван Рима. Царска палата, баш као и данас, била је удаљена од трговачих путева, комуникација.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.