Македонци (народ)

Македонци су јужнословенски народ који претежно живи у Северној Македонији, где чини око 64,2% становништва, док су у околним државама најбројнији у Србији, гдје их има око 23.000. У Грчкој је њихова национална лојалност подељена између грчке („Славофони Грци“) и македонске.

Као посебна национална заједница први пут у историји признати су на АВНОЈ1943. године, званично у социјалистичкој Југославији од 1945. године, као један од пет равноправних народа.

Етнички Македонци су углавном православне вероисповести, али има мањи број муслимана и атеиста. Македонци муслиманске вероисповести су познатији под именом Торбеши.

Број Македонаца процењује се на око 2-2,2 милиона, од тога у Северној Македонији око 1.300.000.

Македонски језик припада јужнословенској групи индоевропске породице језика.

Македонци
Укупна популација
око 2—2,2 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Северна Македонија1.297.981[2]
 Албанија5.512[3]
 Аустрија20.135[4][5]
 Аустралија83.978—200.000[6][4]
 Србија22.755[7]
 Бугарска1.654[8]
 Канада37.055—200.000[9][10]
 Хрватска4.138[11]
 Француска2.300—15.000[12]
 Немачка62.295—85.000[4][13]
 Грчка747 (попис 2001)
10.000—30.000 (процена 1999)[14][15]
 Италија92.847[16]
 Република Српска341[17]
 Словенија3.972[18]
 Швајцарска61.304—63.000[4][19]
 САД57.200—200.000[4][20]
Језици
македонски језик
Религија
доминира православна, али има муслимана и атеиста
Сродне етничке групе
остали Јужни Словени

Историја

Ethnographic map of the South Balkans, Pallas Nagy Lexikon, 1897
Географски распоред етничких група на Балкану (1897, Pallas Nagy Lexikona):
  Срби и Македонци
  Албанци и Срби
  Грци и Албанци
  Грци и Турци
  Бугари и Турци

Од средине 6. века па надаље долази до продора словенских племена према Византији, што ће изазвати бројне ратне сукобе с Византијом коју је у то време водио цар Јустинијан. Словенска племена крећу у први већи поход 550. године, и то како би освојила Солун. Словени подузимају нови поход 578. године, пробијајући се преко Тракије до Грчке. Јован Ефески у функцији архиепископа сведочи о бројном покрету словенских племена с циљем освајања Солуна, а у периоду од 581. до 584. регистровао је континуиране нападе. Словени се у својим походима на Византију често уједињују с аварским племенима, о чему поновно сведочи архиепископ Јован у својој збирци Чуда св. Димитрија, описујући бројну словенско-аварску војску која опседа Солун. Анонимни аутор у другој збирци Чудеса светог Димитрија 515./516. записао је називе словенских племена, тако да по први пут дознајемо да се ради о здруженим племенима: Драговити, Сагудати, Велегезити, Брсјаци и Берзити, који су се већ почели и насељавати у околини Солуна. Обједињавање племена у племенски савез с тенденцијом стварања државног устроја имао је на уму кнез Хацон, који, нажалост, није успео у својој идеји и скончао је приликом опсаде Солуна. Уследио је процес зближавања Словена и Солуњана, јер се бројне словенске породице полако инфилтрирају међу грчко становништво, успостављајући одређен вид суживота или се насељавају у околини Солуна. Захваљујући краљу Пребонду, Словени се боље организују, успостављају нови војни савез и надаље устрају у освајању Солуна. Притом треба схватити да се радило о вишегодишњем процесу, у којем су се између ратних догађања догађале бројне миграције, уз процес насељавања словенског становништва у окружење Солуна. [21]

Чињеница је и историјска реалност да се македонска племена организују у склавиније, политичке, економске и војне савезе, што ће довести до коегзистенције и интеракције с античким Македонцима. Самим тим условити тезу, данас врло присутну у Македонији, да су данашњи Македонци следбеници и настављачи рода античких Македонаца мешани са огромном миграцијом словена.

Словени насељавају углавном подручје јужне географске Македоније у 6. и 7. веку. На простору Македоније затекли су романизоване и хеленизоване староседеоце, потомци Дардана, Илира, Трачана, Пајонаца, античких Македонаца. Међу тим Словенима налазио се и један талас Срба, што је евидентно из имена града Сервије у грчкој Македонији и средњовековне колоније Гордосервон, настале од колонизованих Словена из Повардарја. Познато је да међу тим Словенима налазио се и један талас Прабугара, посебно Кубера.[22]

Од 9. века па све до 1282. године Македонија пада спорадично под бугарску и византијску власт, да би до 1392. године била под влашћу Срба.

Према званичној доктрини (која је важила у бившој Југославини и која и данас важи у Северној Македонији као и делом на факултетима, посебно правним, у Србији, Хрватској, Словенији и у неким другим државама као и од неких угледних светских професора као на пр. проф. др Виктор Фридман из САД) Македонска држава успостављена је у време цара Самуила у 10. веку, али су је уништили Византијци 1018, мада у ниједној другој држави ово гледиште није доминантно.

Теза да је Самуилово царство бугарска држава је подржана од стране готово свих светских историчара и савремених српских историчара као Срђан Пириватрић, који тврди: "Несумњив је бугарски карактер државе. Очигледан је у владарској институцији, преузетој од царства срушеног 971. године, исто тако и у црквеној, која је у поновном успоставлању бугарског царства одиграла неопходну улогу. Поменуте су и две прабугарске институције, кавхан и ичиргу боила, које показују бугарску традицију и на нижим инстанцама од врховних, црквених и владарских. Најзад, и Битољски натпис показује да је цар Јован Владислав себе сматрао за Бугарина, а своје поданике за Бугаре."[23]

СР Македонија је формирана 2. августа 1944. године на заседању АСНОМ-а у манастиру Св. Прохор Пчињски који се налази у Србији, а независност је као Република Македонија прогласила 8. септембра 1991. године.

Етничко порекло

Антрополошки, Македонци поседују генетске лозе које претпостављају да представљају балканске праисторијске и историјске демографске процесе.[24] Такве лозе се обично срећу иу другим Јужним Словенима, посебно Бугарима, Србима, Бошњацима, Црногорцима, али и Грцима и Румунима.[25][26][27][28][29][30] Организована је студија која је упоредила све славенске нације и комбиновала све линије доказа, аутосомалну, мтДНК и и-ДНК, укључујући више од 6000 људи. Укупни подаци смјештају југоисточну групу (Бугаре и Македонце) у кластер заједно са Румунима, и они су у сличној близини Гагаузима, Црногорцима и Србима. Ова студија сама је израчунала генетичку удаљеност помоћу СНП података о вишеструким аутозомима и рангирана је највише проксимално за Македонце истом групом, тј. Бугарима, Србима, Црногорцима, Румунима, Гагаузима, затим македонским Грцима, итд.[31]

Осим неких појединаца попут Ђорђија Пулевски, Теодосије Гологанов, Крсте Петков Мисирков, Димитрија Чуповски и тд., Македонци дуго времена нису имали јасно изграђену националну свест, имајући притом на уму да су преци данашњих Македонаца у етничком смислу вековима себе одређивали као припадници локалних племена, такође и као Бугари, а били су сматрани као такви од стране суседа, путописаца и хроничара.[32] За "Македонске Словене" (како их сматра) географ балканолог Јован Цвијић пред Балканске ослободилачке ратове каже следећу констатацију. Они су "флотантна маса" која нема националне свести.[33] Према Енциклопедија Британика, почетком 20. века македонски Бугари чинили су већину становништва у целом региону Македоније, кео и делом Отоманске империје.[34] Током илинденског устанка и ВМОРО, а и председника „Крушевске Републике“ — Никола Карев је рекао да су он и његови сарадници — Бугари.[35][36][37][38][39][40] Питање као да ли је македонска нација заиста постојала ураним 1940-их, када је комунистичка Југославија одлучила да ja призна, је тешко одговорити. Неки посматрачи тврде, да чак и у овом тренутку је било сумњиво, да ли су Словени из Македоније сматрали себе, да су националност одвојена од Бугара.[41][42][43][44][45] Након тога, како би збрисали преостала про-бугарска осећања, нове комунистичке власти су прогањали десничарске националисте са оптужбама за "про-бугарски шовинизам".[46] Дакле, чак су и левичарски политичари били затворени и оптуживани да су про-бугарски оријентисани.[47]

Према македонском историчару академику Ивану Катарџиеву македонска свест почела је масовно да расте после Првог светског рата, углавном у Србији и Грчкој, јер је тамо била спречена бугарска пропаганда. Иначе о посебној македонској нацији се може говорити у 1944. захваљујући постојању државног ентитета Народне Републике Македоније у оквиру Југославије.[48]

Национална култура

Македонце одликује богат фолклор, колоритне народне ношње, јак утицај оријента донет преко Отоманске Империје култура окренута Православљу са словенским паганским елементима и усмено предање, које сеже до најранијег доба словенског живота средњовековног Балкана. Код неких Македонаца постоји обичај крсне славе, док већина становништва слави имендане. Трибалитет је био изражен све до новијег доба (племена и регионалне поткултуре: Брсјаци, Мијаци, Кецкари, Поливани, Шопови, итд.).

Несугласице око имена

Суштина спора је питање да ли једна држава може узети име шире географске области (у овом случају област Македонија), ако њена територија обухвата један њен мањи део (Вардарска Македонија) и да ли у том случају она исказује територијалне претензије ка суседним државама у којима се налазе преостали делови ове области (Периферије западна, средишња и источна Македонија у Грчкој које чине Егејску Македонију и Благоевградска област у Бугарској која чини Пиринску Македонију). Народ који данас насељава простор Северне Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Данас сами становници се већином називају и сматрају Македонцима, а свој језик македонским језиком. Народи који данас насељавају просторе Егејске Македоније и Пиринскене сматрају себе Македонцима у етничком смислу.

Крај спора око имена је објављен 12. јуна 2018. године када је македонски премијер Зоран Заев објавио да је договорено решење у виду преименовања државе у Република Северна Македонија, док би се држављанство називало македонско/држављанин Републике Северне Македоније, а језик македонски. Након тога је одржан референдум 30. септембра 2018. на ком је, и поред слабе изласности са 36,89% изашлих гласача, проглашено да ће се наставити са процесом преименовања пошто 94,18% од изашлих гласача су поддржалу идеју за улазак Македоније у Европској Унији и НАТО са прихватањем Преспанског споразума. Македонски парламент (Собрање) 19. октобра 2018. и званично је усвоио одлуку о почетку уставних промена које су завршили 11. јануара 2019, а ступили су на снагу 12. фебруара, након што је грчки парламент ратификовао Преспанског уговора и протокол о чланству Северне Македоније у НАТО.[49]

Језик

Македонски језик спада у групу јужнословенских језика, а најсличнији је бугарском, па затим српском језику.

У периоду између два светска рата, кад је територија данашње Северне Македоније била део Краљевине Југославије, језик македонских Словена је сматран јужним српским дијалектом. Бугари међутим сматрају њихов језик дијалектом или другом варијантом бугарског.

Без обзира на ове тврдње, савремена лингвистичка наука либералног типа стоји на становишту да је македонски посебан језик, који има највише сличности са бугарским, па затим српским, али се у извесним особинама и разликује од оба језика, тако да испуњава услове да буде сматран посебним језиком. Постоје и лингвистичке школе које га сматрају бугарским дијалектом, док је појава српског присвајања македонског језика ређа, мада се у овом случају потенцира сличност неких северних дијалеката са српским језиком. Према једној од теорија се развио из језика који се говорио у средњовековној Србији.

Македонска етничка дијаспора

Изван Северне Македоније, етнички Македонци у значајнијем броју живе првенствено у суседним државама, односно у државама бивше Југославије. Најбројније заједнице етничких Македонаца у државама региона су: заједница етничких Македонаца у Србији и заједница етничких Македонаца у Босни и Херцеговини, као и заједница етничких Македонаца у Албанији. Изван региона, македонска етничка дијаспора је такође присутна у разним државама Западне Европе и Северне Америке.[50]

Познати Македонци

Ed Jovanovski2

Ед Јовановски

Blagoj Nacoski 2

Благој Нацоски

Види још

Напомене

  1. ^ Сајт као извор овог текста наводи књигу -{BORZA, EUGENE N. Origins, Ethnicity, and Institutions, In Before Alexander: Constructing Early Macedonia Claremont, CA, Regina Books. }. 1999. ISBN 0941690960.. На сајту Amazon.com може се пронаћи истоимена књига, али се разликује ISBN у једној цифри. ISBN 978-0-941690-97-3.
  2. ^ Почетна страна сајта www.macedoniantruth.org наводи више извора којима се заговара оваква тврдња.

Референце

  1. ^ Насевски, Бошко (1995). Македонски Иселенички Алманах '95. Angelova, Dora. Gerovska, Dragica. Skopje: Матица на Иселениците на Македонија. стр. 52& 53.
  2. ^ 2002 census.
  3. ^ „Census 2011 Data: Resident population by ethnic and cultural affiliation”. The Institute of Statistics of Republic of Albania. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 3. 8. 2013.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 „Population Estimate from the MFA”. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2008. Приступљено 4. 9. 2010.
  5. ^ [1] – Tabelle 13: Ausländer nach Staatsangehörigkeit (ausgewählte Staaten), Altersgruppen und Geschlecht — pp. 74.
  6. ^ 2006 Census.
  7. ^ „Попис у Србији 2011.”. Приступљено 18. 3. 2015.
  8. ^ 1.Bulgarian census data.
  9. ^ „My Info Agent”. Архивирано из оригинала на датум 18. 1. 2012. Приступљено 18. 3. 2015.
  10. ^ 2006 census.
  11. ^ Попис становништва 2011.
  12. ^ 2003 census,Population Estimate from the MFA Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 26, 2008) (на језику: енглески)
  13. ^ 2006 figures.
  14. ^ „Πίνακας 7: Αλλοδαποί κατά υπηκοότητα, φύλο και επίπεδο εκπαίδευσης – Σύνολο Ελλάδας και Νομοί” (PDF). Greek National Statistics Agency. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 4. 2011. Приступљено 20. 4. 2011.
  15. ^ „Greece – Report about Compliance with the Principles of the Framework Convention for the Protection of National Minorities (along guidelines for state reports according to Article 25.1 of the Convention)”. Greek Helsinki Monitor (GHM) & Minority Rights Group – Greece (MRG-G). 18. 9. 1999. Архивирано из оригинала на датум 23. 5. 2003. Приступљено 12. 1. 2009.
  16. ^ Foreign Citizens in Italy, 2009.
  17. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017.
  18. ^ 2002 census.
  19. ^ 2005 Figures Архивирано на сајту Wayback Machine (март 3, 2016) (на језику: енглески)
  20. ^ 2009 Community Survey.
  21. ^ http://izdavastvo.ffri.hr/wp-content/uploads/2017/05/Goran-Kalogjera-Makedonska-kultura-i-civilizacija.pdf
  22. ^ В. Поповић, Куврат, Кувер и Аспарух, Старинар, XXXVII, Београд, 1986.
  23. ^ Срђан Пириватрић, "Самуилова држава. Обим и карактер", Византолошки Институт Српске Академије Наука и Уметности, Посебна Издања, Књига 21, Београд, 1997, 182-183.
  24. ^ Marijana Peričić et al., High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations, Molecular Biology and Evolution, vol. 22, no. 10 (October 2005), pp. 1964–1975.
  25. ^ Jakovski, Zlatko; Nikolova, Ksenija; Jankova-Ajanovska, Renata; Marjanovic, Damir; Pojskic, Naris; Janeska, Biljana (2011). „Genetic data for 17 Y-chromosomal STR loci in Macedonians in the Republic of Macedonia”. Forensic Science International: Genetics. 5 (4): e108—e111. PMID 21549657. doi:10.1016/j.fsigen.2011.04.005. Приступљено 18. 3. 2015.
  26. ^ Petlichkovski A, Efinska-Mladenovska O, Trajkov D, Arsov T, Strezova A, Spiroski M (2004). „High-resolution typing of HLA-DRB1 locus in the Macedonian population”. Tissue Antigens. 64 (4): 486—91. PMID 15361127. doi:10.1111/j.1399-0039.2004.00273.x.
  27. ^ Barać, Lovorka; Peričić, Marijana; Klarić, Irena Martinović; Rootsi, Siiri; Janićijević, Branka; Kivisild, Toomas; Parik, Jüri; Rudan, Igor; Villems, Richard; Rudan, Pavao (2003). European Journal of Human Genetics – Y chromosomal heritage of Croatian population and its island isolates.”. European Journal of Human Genetics. 11 (7): 535—542. PMID 12825075. doi:10.1038/sj.ejhg.5200992.
  28. ^ Semino, Ornella; Passarino, G; Oefner, PJ; Lin, AA; Arbuzova, S; Beckman, LE; De Benedictis, G; Francalacci, P; et al. (2000). „The Genetic Legacy of Paleolithic Homo sapiens sapiens in Extant Europeans: A Y Chromosome Perspective” (PDF). Science. 290 (5494): 1155—59. PMID 11073453. doi:10.1126/science.290.5494.1155. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 11. 2003.
  29. ^ „HLA-DRB and -DQB1 polymorphism in the Macedonian population”. јануар 2000. Приступљено 18. 3. 2015.
  30. ^ Rebala K et al. (2007), Y-STR variation among Slavs: evidence for the Slavic homeland in the middle Dnieper basin, Journal of Human Genetics, 52:406-14.
  31. ^ "Genetic Heritage of the Balto-Slavic Speaking Populations: A Synthesis of Autosomal, Mitochondrial and Y-Chromosomal Data". PLOS ONE. 10: e0135820. doi:10.1371/journal.pone.0135820 PMC 4558026 Freely accessible. PubMed.
  32. ^ Nationality in the Balkans: The Case of the Macedonians by F. A. K. Yasamee. (Balkans: A Mirror of the New World Order, Istanbul: EREN, 1995; pp. 121-132)
  33. ^ "Дело", Београд 1. јануар 1912.
  34. ^ 1911 Encyclopædia Britannica, article Macedonia: Macedonian Slavs are described in the encyclopaedia as "Slavs, the bulk of which is regarded by almost all independent sources as Bulgarians": 1,150,000, whereof, 1,000,000 Orthodox and 150,000 Muslims (the so-called Pomaks); Turks: c. 500,000 (Muslims); Greeks: c. 250,000, whereof c. 240,000 Orthodox and 14,000 Muslims; Albanians: c. 120,000, whereof 10,000 Orthodox and 110,000 Muslims; Vlachs: c. 90,000 Orthodox and 3,000 Muslims; Jews: c. 75,000; Roma: c. 50,000, whereof 35,000 Orthodox and 15,000 Muslims; In total 1,300,000 Christians (almost exclusively Orthodox), 800,000 Muslims, 75,000 Jews, a total population of c. 2,200,000 for the whole of Macedonia.
  35. ^ ""Мисирков је био потпуно у праву у свом суштинском критикама Илинденског устанка и њених шефова. Нпр., у ослобођеном Крушевом, градских канцеларија је била састављена од Бугарима, Власима и Гркомана, а који се налазе у писаним актима не схватим тачно Македонце. "Блаже Ристовски, Столетија на македонската свест", Скопје, Култура, 2001, "
  36. ^ In fact Macedonian historians as Blaze Ristovski have recognized, that the "government" of the "republic", nowadays a symbol of Macedonian statehood, was actually composed of people who identified themselves as "Greeks", "Vlachs" and "Bulgarians". "We, the People: Politics of National Peculiarity in Southeastern Europe" Diana Mishkova. Central European University Press.2009. ISBN 978-963-9776-28-9. стр. 124.
  37. ^ "The IMARO activists saw the future autonomous Macedonia as a multinational polity, and did not pursue the self-determination of Macedonian Slavs as a separate ethnicity. Therefore, Macedonian was an umbrella term covering Bulgarians, Turks, Greeks, Vlachs, Albanians, Serbs, Jews, and so on." Historical Dictionary of Macedonia, Historical Dictionaries of Europe, Dimitar Bechev. Scarecrow Press.2009. ISBN 978-0-8108-6295-1. стр. 458., Introduction.
  38. ^ The political and military leaders of the Slavs of Macedonia at the turn of the 20th century seem not to have heard the call for a separate Macedonian national identity; they continued to identify themselves in a national sense as Bulgarians rather than Macedonians.[...](They) never seem to have doubted “the predominantly Bulgarian character of the population of Macedonia. "The Macedonian conflict: ethnic nationalism in a transnational world", Princeton University Press, Danforth, Loring M. 1997. ISBN 978-0-691-04356-2. стр. 64.
  39. ^ There was even an attempt to form a kind of revolutionary government led by the socialist Nikola Karev. The Krushevo manifesto was declared, assuring the population that the uprising was against the Sultan and not against Muslims in general, and that all peoples would be included. As the population of Krushevo was two thirds hellenised Vlachs and Patriarchist Slavs, this was a wise move. Despite these promises the insurgent flew Bulgarian flags everywhere and in many places the uprising did entail attacks on Muslim Turks and Albanians who themselves organised for self defence.” Who are the Macedonians? Hugh Poulton, C. Hurst & Co. Publishers. 1995. ISBN 978-1-85065-238-0. стр. 57.
  40. ^ Two Krusevo natives were centrally involved in the action (the insurrection organized by the IMARO in Krushevo). Nikola Karev, from the community known as Bulgarians, was the local representative to the central committee of the organization and was the military commander of the insurgent forces... Fieldwork Dilemmas: Anthropologists in Postsocialist States, Hermine G. De Soto, Nora Dudwick. Univ of Wisconsin Press.2000. ISBN 978-0-299-16374-7. стр. 37.
  41. ^ "At the end of the WWI there were very few historians or ethnographers, who claimed that a separate Macedonian nation existed.... Of those Slavs who had developed some sense of national identity, the majority probably considered themselves to be Bulgarians, although they were aware of differences between themselves and the inhabitants of Bulgaria.... The question as of whether a Macedonian nation actually existed in the 1940s when a Communist Yugoslavia decided to recognize one is difficult to answer. Some observers argue that even at this time it was doubtful whether the Slavs from Macedonia considered themselves to be a nationality separate from the Bulgarians.The Macedonian conflict: ethnic nationalism in a transnational world, Loring M. Danforth: Princeton University Press.1997. ISBN 978-0-691-04356-2. стр. 65-66.
  42. ^ "Most of the Slavophone inhabitants in all parts of divided Macedonia, perhaps a million and a half in all – had a Bulgarian national consciousness at the beginning of the Occupation; and most Bulgarians, whether they supported the Communists, VMRO, or the collaborating government, assumed that all Macedonia would fall to Bulgaria after the WWII. Tito was determined that this should not happen. The first Congress of AVNOJ in November 1942 had paranteed equal rights to all the 'peoples of Yugoslavia', and specified the Macedonians among them...The Communist Party of Macedonia, which had passed through a troubled time, first under a pro-Bulgarian leadership and then under pro-Yugoslav Macedonians, was taken in hand early in 1943 by Tempo, who formed a new Central Committee and informed it that it was now an integral part of the Yugoslav CP. "The struggle for Greece, 1941-1949, Christopher Montague Woodhouse, C. Hurst & Co. Publishers. 2002. ISBN 978-1-85065-492-6. стр. 67.
  43. ^ "Despite the slight change of the younger generation in the 1930s, reflected in the slogan "Macedonia for the Macedonians", anti-Serbian and pro-Bulgarian sentiment still prevailed. Even "Macedonia for the Macedonians" signalled in many ways an acceptance of the state of Yugoslavia and an attempt to gain autonomy within it. The collapse of Yugoslavia changed all this. There is a little doubt that the initial reaction among large sections of the population of Vardar Macedonia who had suffered so much under the Serbian repression was to greet the Bulgarians as liberators." Who are the Macedonians? Hugh Poulton,Hurst & Co. Publishers. 1995. ISBN 978-1-85065-238-0.. ISBN 978-1-85065-238-0. стр. 101.
  44. ^ Kaufman, Stuart J. . Modern hatreds: the symbolic politics of ethnic war. New York: Cornell University Press.стр. 193.. 2001. ISBN 978-0-8014-8736-1. The key fact about Macedonian nationalism is that it is new: in the early twentieth century, Macedonian villagers defined their identity religiously—they were either "Bulgarian," "Serbian," or "Greek" depending on the affiliation of the village priest. While Bulgarian was most common affiliation then, mistreatment by occupying Bulgarian troops during WWII cured most Macedonians from their pro-Bulgarian sympathies, leaving them embracing the new Macedonian identity promoted by the Tito regime after the war."
  45. ^ Zielonka, Jan; Pravda, Alex . Democratic consolidation in Eastern Europe. Oxford: Oxford University Press.стр. 422.. 2001. ISBN 978-0-19-924409-6. Unlike the Slovene and Croatian identities, which existed independently for a long period before the emergence of SFRY, Macedonian identity and language were themselves a product federal Yugoslavia, and took shape only after 1944. Again unlike Slovenia and Croatia, the very existence of a separate Macedonian identity was questioned—albeit to a different degree—by both the governments and the public of all the neighboring nations (Greece being the most intransigent).
  46. ^ Essence of political manipulation: emotion, institutions, & Greek foreign policy, Nikolaos Zahariadis, Peter Lang. 2005. ISBN 978-0-8204-7903-3. стр. 85.
  47. ^ Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996, Chris Kostov , Peter Lang. 2010. ISBN 978-3-0343-0196-1. стр. 84.
  48. ^ Говор одржан на Међународна научна конференција "100 година на македонских стварима - Мисирков" МАНУ, 2003.
  49. ^ Република Северна Македонија од данас и званично име државе; Застава НАТО-а се вијори испред владе
  50. ^ Матица на иселениците од Македонија

Литература

Љупчо Арсов

Љупчо Арсов — Гоце (Штип, 19. мај 1910 — Скопље, 18. новембра 1986), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Македоније, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Од 1979. до 1982. године обављао је функцију председника Предеседништва Социјалистичке Републике Македоније.

Антифашистичко собрање народног ослобођења Македоније

Антифашистичко собрање народног ослобођења Македоније (мкд. Антифашистичко Собрание на Народното Ослободување на Македонија; скраћено АСНОМ) је представљало врховно представничко, законодавно и извршно тело Демократске Федералне Македоније у периоду од августа 1944. до априла 1945. године. Конституисана је 2. августа 1944. године, на свом Првом заседању, а 16. априла 1945, на Трећем заседању је прерасло у Народну скупштину Македоније.

Борко Велевски

Борко Велевски - Горанов (Прилеп, 1912 — планина Мукос, 14. септембар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Борко Талески

Борко Талески (Прилеп, 19. август 1921 — Плетвар, код Прилепа, 2. март 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Брсјаци

Брсјаци су били старо српско племе које је населило регион Македоније, северне и средње Албаније и севера Грчке, с тим што им се језгро налазило у демир-хисарском крају, Дебарца, област северно од Охрида, око села Белчишта и у Копачки (области јужно од Кичева, око села Другова).

Вера Ацева

Вера Ацева — Доста (Ореовец, код Прилепа, 24. септембар 1919 — Скопље, 10. новембар 2006), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено политичка радница СФР Југославије и СР Македоније и народни херој Југославије.

Видоје Смилевски

Видоје Смилевски - Бато (Никифорово, код Гостивара, 14. август 1915 — Скопље, 8. септембар 1979), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Био је председник Президијума НР Македоније, односно Председништва СР Македоније у три наврата.

Злате Михајловски

Златко Злате (Малаковски) Михајловски (Богдево, код Гостивара, 1926 — Прилеп, фебруар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Круме Волнаровски

Круме Волнаровски (Прилеп, 1909 — Прилеп, 9. мај 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Лазар Колишевски

Лазар Колишевски (Свети Никола, 12. фебруар 1914 — Скопље, 6. јул 2000), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1945. до 1953. године обављао је функцију председника Владе НР Македоније, а 1980. године је био први председник Председништва СФР Југославије после смрти Јосипа Броза Тита.

Лазар Мојсов

Др Лазар Мојсов (Неготино, код Велеса, 19. децембар 1920 — Београд, 25. август 2011), дипломата, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније. Од 20. октобра 1980. до 20. октобра 1981. године обављао је функцију председника Председништва Савеза комуниста Југославије. Од 15. маја 1987. до 15. маја 1988. године обављао је функцију председника Председништва СФР Југославије.

Македонци

Македонци могу бити:

Македонци, назив за становнике Македоније.

Македонци, назив за становнике, односно држављане Северне Македоније.

Македонци (народ), назив за припаднике јужнословенског народа, који претежно живи у Северној Македонији (тј. Вардарској Македонији) у којој чини већину становништва од око 64%, као посебна национална заједница Јужних Словена признати су после Другог светског рата.

Македонци (Грци) или Грци Македонци је назив за део Грка који живе или воде порекло из Македоније (већина у Егејској Македонији).

Македонци (Бугари) или Бугари Македонци је назив за део Словена из Македоније који се национално изјашњавају као Бугари (већина у Пиринској Македонији).

Македонци (Срби) или Срби Македонци је назив за део Словена из Македоније који се национално изјашњавају као Срби (првенствено из Вардарске Македоније), савремено обухвата Србе у Северној Македонији и део Срба у Грчкој.

Антички Македонци су били стари балкански народ, који је оригинално говорио један посебан индоевропски језик, који је био сличан трачком језику, а касније су се хеленизовали, прихвативши грчку културу и грчки језик.

Мирко Милевски

Мирко Милевски – Урош (Поповец, код Кичева, 23. април 1923 — брдо Буковић, код Кичева, 1. октобар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Мирче Ацев

Мирче Ацев (Ореовац, код Прилепа, 26. септембар 1915 — Скопље, 4. јануар 1943), студент права, један од организатора Народноослободилачке борбе у Македонији и народни херој Југославије.

Наум Наумовски

Наум Наумовски Борче (Крушево, 1. мај 1920 — Скопље, НР Македонија, 28. септембар 1960), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник ФНР Југославије и Народне Републике Македоније и народни херој Југославије.

Панче Поповски

Панче Поповски (Гостивар, 1924 — Татар Елевци, код Дебра, крајем јула 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Тодор Циповски

Тодор Циповски — Мерџан (Тетово, 16. новембар 1920 — Горња Река, код Дебра, 19. септембар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Торбеши

Торбеши су етничка група настањена у Северној Македонији. Они се од стране Македонаца сматрају делом њиховог народа и називају се Македонцима муслиманима (мкд. Македонци-муслимани), док су се раније сматрали Србима исламске вероисповести. Исламске су вероисповести, и говоре македонским језиком, односно мијачким наречјем.

Фана Кочовска-Цветковић

Фана Кочовска-Цветковић (Лавци, код Битоља, 27. јул 1927 — Скопље, 17. април 2004), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније и народни херој Југославије.

Признате мањине
Остали
Америка
Европа
Океанија
Западни Словени
Источни Словени
Јужни Словени

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.