Македонска династија

Македонска династија је назив за династију царева која је владала Источним Римским (Византијским царством) од 867. до 1056. године, односно након Аморијске династије. Тај период византијске историје карактерише територијалну експанзију, односно највећи опсег територија Царства након муслиманских освајања; у културном смислу га је карактерисало цветање књижевности и уметности због чега се тај период такође понекад назива и Македонска ренесанса. Династија је име добила по свом оснивачу Василију I, односно по томе што је био родом из Македоније. С обзиром да је Василије пореклом био и Јермен[1], неки од историчара користе и израз Јерменска династија.[2]

Македонци
Byzantine Empire Themes 1025-ru
ДржаваВизантијско царство
Посједиод Византије
ОснивачВасилије I
Владавина867.
Националностјерменско

Списак владара

  • Василије I Македонац (Βασίλειος Α') (811–886, владао 867–886) - оженио Варјазињу Евдокију Ингерину, љубавницу Михаила III; погинуо у несрећи у лову
  • Лав VI Мудри (Λέων ΣΤ') (866–912, владао 886–912) – син Евдокије Ингерине, законити син и наследник Василија I; можда природни син Михаила III
  • Александар (Αλέξανδρος) (870–913, владао 912–913) – син Василија I, регент свом нећаку
  • Константин VII рођен у Пурпуру (Κωνσταντίνος Ζ') (905-959, владао 913 - 959) – син Лава VI
  • Роман I Лекапенос (Ρωμανός Β') (870–948, владао 919–944) – таст Константина VII; ко-цар, покушао основати властиту династију. Свргнули га синови и одвели у манастир
  • Роман II рођен у Пурпуру (Ρωμανός Β') (938–963, владао 959–963) – син Констанитна VII
  • Нићифор II Фока (Νικηφόρος Β') (912–969, владао 963–969) – успешни војсковођа, оженио удовицу Романоса II, регент Василију;
  • Јован I Цимискије (Ιωάννης Α') (925-976, владао 969–976) – успешни војсковођа, љубавник Нићифорове жене, регент за Василија II и Константина VIII
  • Василије Бугароубица (Βασίλειος Β') (958–1025, владао 976–1025) – син Романа II
  • Константин VIII (Κωνσταντίνος Η') (960-1028, владао 1025–1028) – син Романа II; сувладар са Василијем II, једини цар након братове смрти
  • Зоја (Ζωή Α') (978–1050, владала 1028–1050) – ћерка Константина VIII
  • Михајло IV Пафлагонац (Μιχαήλ Δ') (1010–1041, владао 1034–1041) – Зојин други муж
  • Михајло V Калафат (Μιχαήλ Ε') (1015–1042, владао 1041–1042) – нећак Михаила IV, Зојин усвојен син
  • Теодора (Θεοδώρα) (980–1056, владала 1042) – ћерка Константина VIII, сувладарица са Зое
  • Константин IX Мономах (Κωνσταντίνος Θ') (1000–1055, владао 1042–1055) – Зојин трећи муж
  • Теодора (Θεοδώρα) (владала 1055–1056) – враћена на престо

Извори

  1. ^ Charanis, Peter (1972). Studies on the demography of the Byzantine empire: collected studies. Variorum Reprints. стр. 223.
  2. ^ Chahin, Mack (2001). The Kingdom of Armenia: A History. London: RoutledgeCurzon. стр. 232. ISBN 978-0-7007-1452-0.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Аморијска династија
Владајућа династија у Византијском царству
(867 — 1057)

Наследник:
Грађански ратови у Византији током XI века
(Династија Комнина)
Јелена Лакапина

Јелена Лакапина (око 910. - 19. септембар 961.) је била византијска царица, супруга Константина VII Порфирогенита (913-959).

Јован I Цимискије

Јован I Цимискије (јерм. Հովհաննես Ա Չմշկիկ; грч. Ιωάννης «Τσιμισκής» Κουρκούας) је био византијски цар (969 — 976).

Александар (византијски цар)

Александар (византијски цар), понекад Александар III (грч. Αλέξανδρος, око 870-913) био је византијски цар од 912. до 913. године. Трећи је син Василија I и Евдокије Ингерине.

Антипатриди

Антипатриди су били македонска династија чији је оснивач био Касандар, син Антипатеров, а који се године 302. п. н. е. прогласио македонским краљем. Династија није потрајала дуго; године 294. п. н. е. су је свргнули Антигониди.

Владари Антипатридске династије:

Антипатер

Касандар (302-297. п. н. е.)

Филип IV Македонски (297. п. н. е.)

Александар V Македонски (297-294. п. н. е.)

Антипатер II Македонски (296-294, 279. п. н. е.)

Состен Македонски (279-277. п. н. е.)

Василије II Бугароубица

Василије II Бугароубица је био византијски владар од 976. до 1025. године.

Током његове владавине бројна словенска племена у Македонији су дигла устанак против Византије 976. године. Под њиховим вођом Самуилом основана је велика јужнословенска-бугарска држава. Послије 40 година ратова, цар Василије II побјеђује Самуила на Беласици 1014. године, док 1018. (док су још трајали немири послије смрти Самуила) осваја коначно његово, Бугарско царство.

У току владавине Василија II, трговачке везе између Византије са паганском Русијом су постале врло живе. Да би Русију подвргао византијском утицају, вјенчао је своју сестру за руског кнеза Владимира. Послије тог чина кнез Владимир и цијели руски народ је примио хришћанство од византијских свештеника 988. године.

Василије II је у крви угушио бројне устанке и грађанске ратове који су били на територији Византије и стао је на пут јачању власти феудалаца. Охридску епископију је уздигао на степен архиепископије и била је потчињена лично њему.

Кад је умро, оставио је огромну државу од Јадранског мора и Дунава до Еуфрата и добре односе са Кијевском Русијом кнеза Владимира.

Зоја Карбонопсина

Зоја Карбонопсина (умрла након 919. године) била је четврта супруга византијског цара Лава VΙ Мудрог и мајка цара Константина VΙΙ.

Константин IX Мономах

Константин IX Мономах (грч. Κωνσταντίνος Θ΄ Μονομάχος; 1000—11.01. 1055) је био византијски цар (1042—1055) и трећи муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Током његове владавине дошло је до неке врсте културне ренесансе под Пселом, Лихудом и Ксифилином, али је зато војно растројство почело јасно да се исказује, поразом од Стефана Војислава у Барској бици после које је Дукља стекла независност. Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Константин VIII

Константин VIII (грч. Κωνσταντίνος Η΄; 960-15. новембра 1028) је био последњи византијски цар (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028) из Македонске династије који је наследио на престолу свог брата Василија II (963—1025) коме је дуги низ година био савладар, иако се није активно укључивао у вођење политике.

Василија II на престолу наслеђује његов већ остарели брат и савладар Константин VIII, који и сам није имао мушких потомака. Иако је током целе владавине свог брата Константин био његов званични савладар, он се није упуштао у државне послове и са том праксом је наставио и када је постао цар, препустивши управљање државним пословима другима. Он је имао три ћерке:

Евдокију (која се врло млада закалуђерила, пошто је била унакажена богињама)

Зоју (978. – 1050, de jure владала 1028. – 1050.)

Теодору (984—1056, de jure владала 1042. – 1056.)а пошто није имао мушких потомака, очекивало се да ће његов наследник постати муж његове средње ћерке Зоје кога он одреди. Пред саму своју смрт Константин је за супруга педесетогодишње Зоје одредио цариградског епарха Романа (III) Аргира (1028—1034.) који је био десетак година старији од ње. Свадба је одржана 12. 11. 1028. године, а три дана касније Константин је умро препуштајући Царство Роману, представнику цивилног племства.

Константин VII Порфирогенит

Константин VII Порфирогенит (грчки:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. септембар 905 — 9. новембар 959). Византијски цар (913—959) и историчар. Са својим сарадницима аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен 905. у Цариграду, а као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином. После смрти Лава VI (911) државом је управљао његов брат цар Александар I, али је он умро средином 912. године, а стварна власт је дата прво регенству које је водио патријарх Никола I Мистика, а после мајка Константина VII и на крају 920. је стварну власт узео Роман I Лакапин цар-савладар и таст Константина VII. Константин VII успео је да преузме власт тек од 945. године и владао је самостално до своје смрти 959. године.Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји.

Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници.

Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.

Константинова дела су богата информацијама. Најпознатије његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима.

Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере.

Обично се истиче да је дело настало 948 — 952. Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку.

Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.

Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, оснивача Македонске династије и једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.

Михајло V Калафат

Михајло V Калафат (Шупер)(грч. Μιχαήλ Ε΄ Καλαφάτης; 1015-24.08. 1042) је био византијски цар (1041—1042) и усвојени син царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Епилептични цар Михајло IV (1034—1041) умире крајем децембра 1041. године, а нови византијски цар постаје његов и Јованов синовац Михајло назван Калафат односно Шупер по занимању свог оца. Њега је царица Зоја под Орфанотрофовим утицајем усвојила пред смрт Михајла IV, доделивши му титулу цезара.

Непосредно по преузимању власти Михајло V протерује Јована Орфанотрофа у чему је имао широку подршку племства, желећи власт за себе. Његов следећи потез било је склањање царице Зоје у манастир. Оваквим безобзирним склањањем макар и привидног легитимитета македонске династије, Михајло V је остао без икакве подршке, пошто је на власт дошао захваљујући активностима свог стрица Јована Орфанотрофа и већ 20. 04. 1042. године он бива збачен и ослепљен.

После свргавања Михајла V власт прелази на остареле ћерке Константина VIII царицу Зоју и монахињу Теодору.

Нићифор II Фока

Нићифор II Фока (грч: Νικηφόρος Β΄ Φωκάς, умро 969. године) био је византијски војсковођа а затим и цар од 963. до своје насилне смрти 969. године. Владао је као супруг удовице Романа II, Теофано, и регент њених малолетних синова Василија II и Константина VIII. Погубио га је и његово место преузео његов рођак Јован I Цимискије.

Његов отац био је Варда Фока Старији.

Роман II

Роман II (грч: Ρωμανός Β΄, рођ. 15. марта 938—умро 963. год) био је византијски цар од 959. до своје преране смрти 963. године.

Роман је био син Константина VII Порфирогенита и Јелене, ћерке Романа I Лакапина по коме је и добио име. Учени цар Константин покушао је да упути свог сина у државничке послове и посветио му је дипломатски спис De administrando imperio (О управљању царством).

Када је наследио престо 959. Роман се посветио пре свега разним разонодама попут лова док је државничке обавезе препустио дворском евнуху Јосифу Вринги и војсковођи Нићифору Фоки. Под вођством Нићифора Фоке византијска војска је муслиманским Арапима 961. одузела Крит, а наредне 962. и Киликију.

Роман је изненада умро 963. године и за собом је оставио малолетне синове Василија II и Константина VIII. Њихова мајка Теофано се преудала за већ прослављеног војсковоћу Нићифора II Фоку и тиме је задржала престо представницима Македонске династије.

Роман III Аргир

Роман III Аргир (Сребрни) (грч. Ρωμανός Γ΄ Αργυρός; пре 968 — 11.04.1034) је био византијски цар (1028—1034), цариградски епарх и први муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Роман I Лакапин

Роман I Лакапин (око 870. — 15. јун 948.) је био византијски цар од 919. до 944. године као савладар легитимног владара Константина VII Порфирогенита.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стефан I Цариградски

Стефан I (новембар 867. - око 18. маја 893) је био цариградски патријарх. На патријаршијски престо је дошао после Фотија I а црквом је управљао од 889—893. године. Отац му је био Василије I Македонац, а брат цар Лав VI Мудри.

Претпоставља се да је био ванбрачни син цара Михаила III и његове љубавнице Евдокије Ингерине, коју је касније оженио цар Василије. Кад је од Василија постављен за цариградског патријарха, Стефан је био свега 19 година стар.

Српска православна црква га слави 17. маја по црквеном, а 30. маја по грегоријанском календару.

Теодора, ћерка Константина VII

Теодора (рођена око 946.) је била византијска царица, супруга Јована I Цимискија.

Теодора (11. век)

Теодора (грч Θεοδώρα, рођ. 980. - умрла после 31. августа 1056. године) била је византијска царица и последњи представник Македонске династије. Теодора је владала прво као савладарка своје сестре Зоје од 19. априла до 11. јуна 1042, а затим и самостално од 11. јануара 1055. до смрти након 31. августа 1056. године.

Теодора је била ћерка Константина VIII (1025—1028) који је своју самосталну владу започео под старе дане након смрти његовог брата Василија II. Док је Василије остао заклети нежења, Константин је имао три ћерке Евдокију, која се замонашила, а затим Зоју и Теодору. Константин VIII је тек на самрти решио да се побрине за судбину својих ћерки и саме династије и наложио је Теодори да се уда за цариградског епарха Романа Аргира. Он је одбила је да се уда за Романа Аргира за кога се на крају удала њена сестра Зоја. Након тога Теодора се повукла из јавног живота, али се 1029. појавила сумња да намерава да се уда за бившег бугарског цара Пресијама II и тако омогући свом супругу да узурпира трон. Пресијам је ослепљен и натеран да прихвати монашки завет, док се и Теодора морала замонашити и повући у манастир.

Теодора је живела повучено све док 19. априла 1042. није дошло до побуне против младог цара Михаила V Калафата који је претходно протерао своју усвојитељку Зоју на Принчевска острва у Мраморном мору. Као резултат ове народне побуне Зоја и Теодора су заједно постављене на царски престо. Међутим, две царице су се толико лоше слагале да се Зоја удала по трећи пут како би царски колегијум добио и мушког члана. Њен избор био је Константин Мономах, за кога се удала 11. јуна 1042, а који је практично истиснуо сестре из вођења високе политике, мада су и Зоја и Теодора задржале царске титуле.

Зоја је умрла 1050, а њен трећи супруг Константин Мономах 11. јануара 1055. године. Као једини преостали члан Македонске династије већ седамдесетогодишња Теодора је започела сопствену владу. Стара царица је владала преко способног и бескрупулозног саветника Лава Параспондила који је желео да преко Теодоре омогући долазак на престо неком од својих фаворита. Са друге стране, патријарх Михаило Керуларије је саветовао царици да се ипак уда и тако се побрине да предстојећа смена на престолу прође што безболније. Ипак, Теодора се тешко разболела 31. августа 1056 и умрла је неколико дана касније. За свог наследника именовала је времешног Михаила Врингу познатог под надимком Стратиотик пошто је служио као логотет задужен за војна питања. Након Теодорине смрти и гашења Македонске династије, која је царством владала још од 867. године, започео је период константних грађанских ратова који је окончан тек 1081. доласком Алексија I Комнина на престо.

Теофано (10. век)

Теофано (грч: Θεοφανώ, умрла после 976. год.?) је била византијска царица која је у историју ушла као супруга Романа II, да би се након његове изненадне смрти, како би сачувала престо малолетним синовима Василију II и Константину VIII, удала за успешног војсковођу Нићифора II Фоку. Иако се Нићифор показао као лојалан регент у име њених синова, Теофано га је издела како би се удала за млађег и лепшег Јована I Цимискија. Пошто је ступио на престо, Цимискије је под притиском патријарха пристао да Теофано пошаље у манастир. Могуће је да је царици дозвољен повратак на двор када је 976. њен старији син Василије преузео царску круну.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.