Магистрат

Магистрат (лат. magistratus), у Римској републици, био је изабрани или именовани функционер. Редовни магистрати су били квестори, едили, претори и конзули, као и цензори.

У доба Царства многе магистратуре су вршили римски цареви.

Историја

У доба Римског краљевства једини и врховни магистрат је био римски краљ. Био је носилац законодавне, извршне и судске власти, врховни свештеник и командант војске. Након краљеве смрти власт је привремено прелазила на римски сенат који је бирао интерекса (лат. interrex) са задатком да спроведе избор новог краља.

Успоставом Републике заживио је систем подјеле власти. Године 509. п. н. е. на чело државе и извршне власти су дошла два конзула која су се бирала сваке године. Бирао их је римски народ. Поред њих, римске скупштине су бирале и више претора, едила и квестора сваке године. У ред највиших магистрата су се убрајали конзули и претори и они су имали тзв. империјум (лат. imperium). Сви магистрати су имали право вета којим су могли оспорити сваки чин себи равног или нижег магистрата. Такође, право вета према свим магистратима су имали народни трибуни које су бирали само плебејци (не и патрицији).

Када је Републику замијенило Царство, равнотежа се поново помјерила у корист извршне власти чији је носилац био римски цар. Од тада, Сенат је могао бирати новог цара, али је одлуке о томе обично доносила војска. Власт цара — империјум (лат. Imperium) састојала се од тзв. трибунских и проконзулских овлашћења. Трибунска овлашћења, која су одговарала народним трибунима из доба Републике, цару су давала власт над римским цивилним пословима, а проконзулска власт, слична проконзулу, цару су давала власт над римском војском. Те разлике су биле колико-толико јасне у првим годинама и деценијама Царства, да би се касније скроз изгубиле. Традиционални магистрати који су преживели слом Републике били су конзул, претор, народни трибун, едил, квестор и војни трибун. Марко Антоније је као конзул 44. године п. н. е. укинуо функције диктатора и команданта коњице, а недуго затим су укинуте функције интеррекса и цензора.

Магистратуре

Римске магистратуре су биле редовне (изборне) и ванредне (именоване).

Редовне магистрате су бирале римске скупштине (лат. comitia) на мандат од једну годину. Постојали су квестори, едили, претори и конзули (као и цензори са специфичним мандатом и овлашћењима).

Ванредни магистрати су се именовали у нарочитим околностима по државу и преузимали су власт од редовних магистрата, али им је мандат био краћи од годину дана. Постојао је интерекс, командант коњице и диктатор (а некада и децемвири, војни трибуни и тријумвири).

Види још

Magister equitum

Magister equitum или командант коњице је био ванредни магистрат у Римској републици. Био је замјеник диктатора.

Команданта коњице је именовао диктатор при ступању на дужност. За разлику од диктатора кога су пратила 24 ликтора, команданта коњице је пратило 6 ликтора. Дужност команданта коњице је укинуо Марко Антоније (44. п. н. е.) заједно са дужношћу диктатора.

Princeps senatus

Princeps senatus је био предсједавајући сенатор у римском сенату. Није био магистрат нити је имао империјум, али је уживао велики углед.

Од времена Октавијана Августа, од princeps senatus настала је владарска титула принцепс („први грађанин“), титула римских царева. Први период Царства назван је управо по њему — принципат.

Диктатор (магистрат)

Диктатор (лат. dictator) је био именован у тренуцима велике опасности по римску државу. То се, на пример, радило у случају да оба конзула погину на бојном пољу или када би услед унутрашњих немира запретио грађански рат.

Диктатор је био изнад свих магистрата; покоравали су му се чак и конзули. Његова власт била је само временски ограничена — трајала је шест месеци. Диктатори су били Корнелије Сула и Гај Јулије Цезар.

Доминат

Доминат је модерни назив са аутократски облик владавине који је установљен у Римском царству након кризе 3. века и који је трајао све до пада Римског царства.

Назив „доминат“ изведен је од латинске речи доминус (= „господар"), која се првобитно везивала пре свега за однос роба и његовог власника. Тај је назив пејоративно коришћен за неке цареве почев од Јулијеваца-Клаудијеваца, али није био званична титула, а неки су га цареви, нпр. Тиберије, искрено презирали. Под Диоклецијаном, међутим, та је титула постала посве уобичајена, па се овај цар и сматра оснивачем домината као система државне управе.

Прва фаза уређења царске власти, позната под именом "принципат", коју је карактерисало формално постојање свих ранијих републиканских уставних институција и обичаја, завршила се с кризом 3. века (235–284). Та је криза окончана Диоклецијановим ступањем на престо. Диоклецијан је улогу и положај римског цара изместио из формалне структуре старих републиканских установа која је постојала током прва три века царства и увео нов систем владавине четворице, тзв. тетрархију. Он је такође одбацио титулу принцепса (принцепс) и усвојио отворено монархијски наступ према државним чиновницима и свим својим поданицима.

Можда је значајније од саме титуле било усвајање божанског статуса цара с пратећим називом „божански“ (дивус). Деификација је првобитно била постхумна почаст коју је преминулом цару додељивао римски сенат, али је касније сам цар почео себи још за живота давати звање „божански“, а често и члановима своје породице.

Историчари касне антике, међутим, негирају да је прелаз са принципата на доминат представљао неки оштри рез у историји Римског царства. Они сматрају да се у ствари радило о постепеној трансформацији у оквиру које Диоклецијанове реформе, премда значајне, представљају само један од елемената у тој прелазној фази.

Едил

Едил (лат. aedilis, od aedes — зграда, кућа) био је градски магистрат у Римској републици.

Сваке године су се бирала 2 плебејска (од 494. п. н. е.) и 2 курулска едила (од 367. п. н. е.). Били су помоћници народних трибуна и бринули за приређивање јавних игара, прехрану становништва, за одржавање јавних зграда и путева. Надгледали су јавни ред и морал, управљали државним архивима итд. У време царева функција едила се ограничава, а у доба цара Диоклецијана едили нестају као градски магистрати.

Ова функција је еквивалент грчкој функцији агоранома.

Карловац

Карловац (нем. Karlstadt, мађ. Károlyváros) је град у Хрватској и административно средиште Карловачке жупаније. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 55.705 становника, а у самом насељу је живело 46.833 становника.

Конзул

Конзул може бити:

Конзул (дипломатија), модерно значење, дипломатски представник;

Конзул (магистрат), највиши магистрат у старом Риму.

Конзул (магистрат)

Конзул (лат. consul) био је врховни магистрат у Римској републици. Била су их двојица током једне године, а бирала их је центуријска скупштина.

У доба Царства имали су углавном симболичку власт, а дужност конзула обављали су и римски цареви.

Ликтор

Ликтор је имао задатак да чува и иде уз највише магистрате Римске републике, који су имали империјум. Ликтори су били једна врста гарде, а доприносили су и достојанству функције. Носили су свежањ прућа, у који је била забијена секира. Конзула је пратило 12 ликтора, претора 6, а курулне едиле 2 ликтора.

Магистрат (вишезначна одредница)

Магистрат може бити:

Магистрат, изабрани функционер у старом Риму;

Магистрат у Земуну, српски споменик културе;

Магистрат у Сремским Карловцима, историјско управно здање.

Магистрат у Земуну

Магистрат у Земуну се налази на Магистратском тргу бр. 3, представља непокретно културно добро као споменик културе.

Магистрат у Сремским Карловцима

Магистрат у Сремским Карловцима је једна од најзначајнијих и највреднијих грађевина у старом језгру Сремских Карловаца, као Просторне културно-историјске целине изузетног значаја за Србију.

Здање магистрата је одувек имало управну намену. Ту је 1848. године проглашена Српска Војводина. Данас је у здању магистрата седиште општине Сремски Карловци.

Плутарх

Местрије Плутарх (рођен око 46. умро 127.) био је старогрчки историчар, биограф и есејист.

Рођен у градићу Херонеја у грчкој области Беотија, вероватно за време владања римскод цара Клаудија, Плутарх је пропутовао читав медитерански свет, укључујући и две посете Риму. Имао је велики број утицајних римских пријатеља, међу њима и Сосција Сенеција и Фундана, који су обојица били познати Сенатори, којима је посветио нека од каснијих дела. Највећи део живота провео је у Херонеји, и био је посвећен у мистерије грчког бога Аполона. Међутим, његове дужности као старијег од два Аполонова свештеника у пророчишту у Делфима (где је био одговоран за интерпретирање Питијиних прорицања) очигледно му нису узимале много времена – водио је врло активан друштвени и грађански живот и написао велики број списа, од којих многа сачувана до данас.

Подграђе Петроварадина

Подграђе (лат. Suburbium) познатији као стари део Петроварадина, стари је барокни градић који се налази у доњем делу Петроварадинске тврђаве. Окружују га шанчеви који су некада били испуњени водом. Подграђе се данас налази на магистралном путу који се протеже од центра Новог Сада преко Варадинског моста ка новијем делу Петроварадина, старим путем ка Инђији и Београду.У Подграђу и око њега, у старим шанчевима се данас већином налазе објекти војске Србије као и војна болница, али има и становника, који су претежно хрватске националности. У једној од кућа у Подграђу је рођен и хрватски бан Јосип Јелачић.Прва фаза настанка Подграђа везује се за период од 1692. до 1728. године и њему припадају сакрални објекти. Некадашњи фрањевачки манастир укинут је наредбом престолонаследника Јосифа II 1772. године када је адаптиран у војну болницу. У првој половини 18. века настали су следећи објекти: Команда тврђаве, Магистрат, Бискупска резиденција, Грађевински магацин и Главни арсенал. Од половине века саграђени су Главна малтарница, зграда Шајкашког батаљона, зграда Дворског коморног комесара, Војна апотека, Београдска капија, као и низ других објеката. До 1768. године облик бастиона око Подграђа добија нови изглед који је и данас видљив.

Претор

Претор (лат. praetor) био је правосудни магистрат у Римској републици. По рангу налазили су се непосредно испод двојице конзула.

Првобитно, према Цицерону, претор је назив којим су означавани конзули у својој функцији врховних војних заповедника Римске републике. Цицерон значење речи извлачи из латинског глагола praeire (= „ићи напред, предводити“).

Промагистрат

Промагистрат (лат. pro magistratu), у античком Риму, био је ислужени конзул или претор чији се империјум (врховна власт) продужавао након истека једногодишњег магистратског мандата. Тако су постојали проконзули и пропретори, а изузетно и проквестори.

Промагистрати су уведени за вријеме Римске републике (прво као додатни војни команданти уз два конзула, а затим као управници нових провинција) како се сваке године не би бирало све више магистрата. Постављали су се одлуком Сената (лат. Senatus consultum). Имали су једнаку власт над својом провинцијом као магистрати над Римом и исти број ликтора у пратњи.

У периоду Римског царства уведени су и прокуратори као управници мањих провинција.

Сенат Берлина

Сенат Берлина (нем. Senat von Berlin) носилац је извршне власти у Берлину. Чине га градоначелник (њем. Regierender Bürgermeister) и највише осам сенатора, од којих су двојица замјеници градоначелника.

До 1945. највиши извршни орган Берлина се називао магистрат на чијем челу се налазио обер-градоначелник. Назив „Сенат Берлина“ појавио се након послијератних избора за градско представничко тијело (1946). Послије подјеле града на Западни Берлин и Источни Берлин, назив се задржао само у Западном Берлину. У Источном Берлину, до 1977, постојао је „Магистрат Великог Берлина“ и на његовом челу је стајао „обер-градоначелник Великог Берлина“. Након што је Берлин постао престоница Источне Њемачке магистрат је преименован у „Магистрат Берлина“. Послије уједињења Њемачке 3. октобра 1990. и до избора 2. децембра 1990, у Берлину је функционисала „двојна влада“ — Сенат Западног Берлина и Магистрат Источног Берлина — која је прозвана „Маги-Сенат“.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Цензор

Цензор (лат. censor) био је магистрат у Римској републици. Била су их двојица и бирала их је центуријска скупштина обично из редова бивших конзула.

Ова магистратура је основана 443. п. н. е., када су из надлежности конзула издвојени послови који се односе на цензус.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.