Маври

Маври (једнина: Мавар), Мавари или Маури, је назив за исламизоване становнике северозападне Африке, већином номадске сточаре. Од њих потиче име државе Мауританије, чије северне делове настањују. Деле се на неколико племена: Трарза, Бракна, Адрар, Абакак и др.

MoorishAmbassador to Elizabeth I
Маварски амбасадор код краљице Елизабете I

Антички Маври

У античко доба, Маури је било име једног од берберских племена које је насељавало подручју данашњег Марока и Алжира. Према њима је добила име римска провинција Мавретанија.

У средњем веку, називом „Маври“ или „Мори“ означавао се народ који је настао мешањем античких Мавара с Картагињанима, Римљанима, Вандалима и Арапима. У доба арапских освајања, крајем 7. века, брзо прелазе на ислам. Већина тог старог народа током следећих векова апсорбовани су у арапску нацију.

Маври на Пиринејском полуострву

Почетком 8. века Маври прелазе на Пиринејско полуострво и руше државу Визигота. Освајају готово цело полуострво и заснивају високу културу која опстаје током следећих осам столећа.

Хришћани све исламске досељенике називају мориским.

Након успеха хришћанске Реконкисте, која се завршава освајањем Гранаде 1492, већина мориска протерана је у северну Африку. Остали под притиском прихватају хришћанство, али потајно често задржавају своју веру и обичаје. Због тога су изложени бесу народа и прогону шпанске инквизиције.

За њих се, као и за покрштене Јевреје, примењивао погрдан назив Марани (можда према шпанском маранос: гадови, свиње).

Види још

Аликанте

Аликанте (шп. Alicante) или Алакант (кат. Alacant) на каталонском, је лучки град у аутономној заједници Валенсија и главни град истоимене провинције Аликанте.

Андора ла Веља

Андора ла Веља (кат. Andorra la Vella) је главни град Андоре. Према попису из 2011. године у граду је живело 22.256 становника. Простире се на 59 km². Становништво је разнолико. У граду је 43% Шпанаца, 33% Андорана, 11% Португалаца, 7% Француза и 6% осталих. Званични језик је каталонски. Главни је град Андоре од 1278.

Барселона

Барселона (кат. Barcelona) главни је град аутономне заједнице Каталоније и истоимене покрајине Барселона на североистоку Шпаније. Налази се на обалама Медитерана на неких 120 km од Пиринеја и границе са Француском, у долини која је окружена морем на истоку, планинским венцем Сијера де Кољсерола на западу, на југу реком Љобрегат, а на северу реком Бесос.

Према извештају шпанског Завода за статистику из 2006. године, сам град Барселона броји 1.605.602 становника. Барселона са околином броји 3.161.081 становника и има површину од 633 km².

Барселона је један од главних европских економских центара, са једном од главних медитеранских лука а аеродром у Барселони је други по величини у Шпанији. Град је такође и битна туристичка дестинација и има веома богато културно и историјско наслеђе, од којих се посебно истичу архитектонска дела Антонија Гаудија и Љуиса Доменека и Мунтанера од којих је УНЕСКО многе прогласио светском баштином.

Барселона је била домаћин важним светским догађајима који су допринели томе да постане веома познат и посећен град. Најбитнији су Светска изложба 1888. и 1929. године, Летње олимпијске игре 1992. године, и Форум Култура 2004.

Гарсија Ињигез од Памплоне

Гарсија Ињигез од Памплоне (шп. García Íñiguez de Pamplona) је био краљ Памплоне од 851. или 852. до своје смрти, 870.

Образовао се у Кордоби, као гост на двору кордобског емира. Био је син Ињига Аристе, првог краља Памплоне и зачетника диснастије. Када му је отац оболео од парализе, постао је регент краљевства. Он и његов рођак Муса ибн Муса ибн Фортун из клана Бену Каси су се побунили против кордобског емира 843. године и били потучени а устанак угушен. Емир Абд ар-Рахман II је онда напао краљевину Памплону победивши Гарсију и убивши Фортуна. Након очеве смрти, наследио је памплонски престо.

Године 859. Навару су напали Викинзи. Гарсија је био ухваћен и морао је да плати откуп. Када је поново био ослобођен, напушта савез са кланом Бану Каси и прави нови савез са астурским краљем Ордоњом I од Астурије. Ордоњо и Гарсија су заједничким снагама победили Мавре у бици код Албелде те исте године.

Године 860. Маври су заробили Гарсијиног сина и наследника Фортуна који ће провести следећих 20. година у заробљеништву у Кордоби. Гарсија I је подржавао ходочаснике који су ишли у Сантијаго де Компостелу и покушао је да им обезбеди миран и сигуран пут, постављајући на тај начин темеље ходочашћу у Сантијаго де Компостелу који се данас популарно зове Пут за Сантијаго (шп. Camino de Santiago). Након његове смрти, Фортун Гарсес се вратио из заробљеништва око 880. године и преузео памплонски престо.

Готски законик

Готски законик је био скуп визиготских закона територијалног карактера, који је саставио краљ Хиндасвинт у својој другој години владавине (), а објављен је око 654. године након ревизије и допуне коју је урадио његов син Рекесвинт. Такође је познат и као Рекесвинтов кодекс, Књига закона, Liber Iudicum, Liber Gothorum, Fori Iudicum, Forum Iudicum y Forum Iudiciorum. Овај законик су допуњавали и краљеви Вамба, Ервиг, Егика, а вероватно и Витица. Овим закоником су се коначно укинуле традиције постојања два различита закона, за Хиспаноромане и Визиготе. Поданици Визиготске краљевине престали су да се деле на Римљане (лат. romani) и Готе (лат. gothi) и постали су Хиспанци (лат. hispani). Према традицији, до тада су се на Визиготе примењивали закони сакупљени 475. године у Еуриковом кодексу (лат. Codex Euricianus), а на Хиспаноромане римско право, који је 506. године објединио Аларик II у Алариковом бревијару (лат. Breviarium Alaricianum).

Овај законик је дуго био на снази и у оптицају; у 10. веку у Галицији монашки записи спомињу овај законик којим су се уређивали породични односи и политички живот, наслеђе, заштита права удовица и сирочади. Ови закони су комбиновани са црквеним канонима и имају веома јак теократски карактер. Године 1241. преведен је са латинског на кастиљански језик уз одређене модификације према наређењу краља Фернанда III од Кастиље који га је потом предао као локални законик одређеним деловима Иберијског полуострва под именом Праведни фуеро (шп. Fuero Juzgo).

Маври су задржали овај Законик, пошто је хришћанима било дозвољено да користе сопствене законе у стварима које се нису директно дотицале освајача, као што је регуларно плаћање пореза. Може се рећи да је овај Законик био легални ауторитет хришћанских магистрата у Хиспанији под маварском влашћу. Када је Фернандо III од Кастиље заузео Кордобу у 13. веку, наредио је да се овај Законик преведе на кастиљански, а каталонски превод овог законика је најстарији нађени документ писан на овом језику.

Грамос

Грамос (понекад Грамушта или Грамошта), (грчки: Γράμμος, Грамос, албански: Gramoz, одн. Mali i Gramozit, Грамоз одн. Маљи и Грамозит, куцовлашки (аромунски): Gramosta, Грамоста) је гранична планина између Грчке и Албаније. Највиши врх Грамоса је Чука Пецик 2.520 метара. Други високи врхови су: Маври Петра (2.461), Голио (1.934), Каменик (2.043), Перифано (2.442), Гесос (2.166), Ћафа (2.395) и други. На планини се налази ледничко језеро Гиздово (Γκιστόβα).

Грамос је најсевернији огранак планинског масива Пинд, а преко њега пролази граница између географско-историјских области Македоније на истоку и Епира на западу и југу. На истоку у долини реке Бистрице (Алиакмонас) простире се општина Нестрам у области Западне Македоније. У јужним деловима планине у долини Сарандопоро налази се општина Коница у области Епир. На западу и северу налазе се историјско-географске и административне области Албаније - Колоњ и Девол.

У прошлости, пре Балканских ратова, Грамос је представљао југозападну словенску етничку границу. Планинска села била су насељена Куцовласима (Цинцарима), а североисточно подножје Словенима.

Западна Сахара (регија)

Западна Сахара је регија у северној Африци, која захвата површину од око 2.000.000 км². Простире се између Атласке регије, Централне Сахаре и регије Судан. У рељефу доминирају пустињски предели Сахаре, по чему је и добила свој назив. Становништво претежно чине Маври и Арапи, укупно око четири милиона.

Историја Португалије

Просторима Португалије током историје прошли су и задржали се многи народи и цивилизације: Ибери, Келти, Феничани и Картагињани, Грци, германска племена (Свеви и Визиготи) и Маври оставили су трага на културу у овој земљи. Име Португалија, само по себи открива делове ране историје ове земље - оно потиче од латинске речи Portus Cale, могуће мешавине грчког и латинског имена које значи „Лепа лука“, или чак мешавине келтског и латинског, или мешавине феничанског и латинског. Историја Португалије се може пратити од пре око 400.000 година, кад је регион садашње Португалије насељавала врста Homo heidelbergensis. Најстарији људски фосил је лобања која је откривена у пећини Ароејра код села Алмонда. Касније су неандерталци обитавали на Иберијском полустрву. Homo sapiens је приспео у Португалију пре око 35.000 година.

Прекелтска племена као што су Кинети, живела су у регионима Алгарве и Доњи Алентежу пре 6. века п. н. е.. Они су развили град Тартешани и писани тартешки језик, и оставили су за собом мноштво стела на југу земље. Рано у првом миленијуму п. н. е., више таласа Келта из централне Европе је извршило инвазију и укрстило се са локалним становништвом чиме је формирано неколико етничких група и многа племена. Њихово присуство се може пратити, у ширем смислу, кроз археолошке и лингвистичке доказе. Иако су доминирали већим делом северног и средишњег подручја, нису се могли усталити на југу, који је задржао свој неиндоевропски карактер до римског освајања. Нека мала, полутрајна обалска насеља су основали феничанско-картагињани на јужној обали.

Римска инвазија у 3. веку п. н. е. трајала је неколико векова, и развијене су римске провинције Лузитанија на југу и Галеција на северу. Бројни римски локалитети обухватају инжењерске радове, купатила, храмове, мостове, путеве, циркусе, позоришта, куће обичних људи, кованице, саркофаге и керамику. Као и у другим деловима Западне Европе, дошло је до наглог опадања заступљености градског живота током мрачног доба након пада Рима. Германска племена (која су Римљани називали варварима) контролисала су ову територију између 5. и 7. века. Тиме су обухваћени Свевско краљевство са центром у Браги и Визиготско краљевство на југу. Под Визиготима се појавила нова класа, племство, која је имала веома велики друштвени и политички утицај током средњег века. Црква је исто тако почела да игра веома важну улогу унутар државе, али како Визиготи нису знали латински, католички бискупи су наставили са римским системом владавине. Клер је почео да се појављује као класа високог ранга.

Португалија је једна од најстаријих европских нација, зачета почетком средњег века. Португалија је свој утицај увећала и проширила током 15. и 16. века, у такозвано Доба открића поставши велика економска, политичка и културна сила и створивши Португалску империју која се простирала од Бразила, преко Африке, Индије и Кине, до Источног Тимора у Индонезији. Крајем XVI века (1580), Португалија је први пут у историји изгубила независност, нашавши се под влашћу Шпаније чиме је почело њено пропадање као велесиле. И после поновног успостављања независности (1640), Португалија је наставила да губи економску и политичку моћ, и то због низа догађаја као што су Лисабонски земљотрес 1755, Наполеонова освајања, стицање независности Бразила (1822) и грађански рат између апсолутиста и либерала. Године 1910. збачена је монархија. Добар део ХХ века, (1927—1974) Португалија је провела под десничарском диктатуром. Дана 25. априла 1974, извршен је лево оријентисани војни пуч звани „Револуција каранфила“ који је збацио репресивни режим после чега је земља прошла кроз велике демократске реформе. Године 1975, Португалија је дала независност својим преосталим колонијама. Португалија је један од оснивача НАТО-а а од 1986. је члан Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Историја Шпаније

Историја Шпаније у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Шпаније од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба.

Карло Мартел

Карло Мартел (франц. Charles Martel; Херстал, 23. август 686 — Керзи, 22. октобар 741) долази на власт у тешко време за франачку државу. Са његовом влашћу почиње учвршћавање мајордомске куће Пипина, који касније освајају и саму краљевску власт. Поставши мајордом доводи на престо једну за другом марионете из династије Меровинга.

Лисабон

Лисабон (порт. Lisboa) главни је град Португалије. Уједно је и највећи град у држави и средиште португалске политике, привреде и културе. Лисабон је такође треће по величини и значају средиште Иберијског полуострва, после Мадрида и Барселоне.

У самом граду Лисабону живи око 550 хиљада становника, али Лисабон са приградским насељима (тзв. Велики Лисабон) има чак 2,9 милиона становника, што представља око 25% становништва државе. Град је седиште истоименог округа Лисабон, где чини једну од општина.

Маварско освајање Пиринејског полуострва

Маварска инвазија Иберијског полуострва (711—718) почела је када су Маври напали државу Визигота на Иберијском полуострву. Предводио их је берберски војсковођа Тарик ибн Зијад који је био поданик халифа из Дамаска. Искрцали су се крај Гибралтара 30. априла 711. и кренули на север.

Следеће године Тариковим снагама придружују се снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Пиринејског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омеидског царства.

Мајорка

Мајорка (шпански и каталонски: Mallorca) је највеће острво у Шпанији. Налази се у Средоземном мору и део је архипелагa Балеарска острва (каталонски: Illes Balears, шпански: Islas Baleares). Као и друга Балеарска острва, Ибиза, Форментера и Менорка, острво је популарна туристичка дестинација. Од шездесетих година 20. века, постала је синоним за масовни туризам. Име потиче од латинског insula maior, „велико острво"; касније Maiorica.

Главни град острва, Палма де Мајорка, је такође и главни град аутономне заједнице Балеарска острва. Химна Мајорке је Ла Балангера.

Пиринејско полуострво

Пиринејско полуострво је полуострво које се налази на крајњем југозападу Европе. Од остатка Европе је одељено планинским ланцем Пиринеја, по којем је и добило име. Познато је и под називом Иберијско полуострво (или Иберија), који потиче од имена народа који је у давној прошлости насељавао један део полуострва (Ибери).

Данас се на њему налазе државе Шпанија, Андора и Португалија, британска прекоморска територија Гибралтар и мали део Француске (Француска Сердања).

Родриго Дијаз де Вивар

Родриго Дијаз де Вивар (шп. Rodrigo Díaz de Vivar) рођен је у малом месту Вивар код Бургоса између 1043. и 1047. године, а умро је 10. јула 1099, у Валенсији. Био је кастиљански ратник и јунак који је активно учествовао у Реконкисти Иберијског полуострва у служби кастиљанских краљева, али и независно. Маври су му дали име Ел Сид Кампеадор (шп. El Cid Campeador), Мио Сид или Ел Сид, што би на дијалекту арапског (арап. سيد‎) значило господар.

Родриго Дијаз заузима веома значајно место како у историји средњовековне Кастиље, тако и у епици. Први шпански епски спев написан око 1140. године, Песма о Сиду (шп. Cantar de mío Cid), написан је управо о Родригу Дијазу и његовим подвизима у борби против Мавара.

Подаци о његовом животу се налазе у бројним документима на арапском и латинском, од којих је најважнији Историја Родеричи (шп. Historia Roderici) написана између 1103. и 1109. године, која представља аутентичну биографију Родрига Дијаза.

Други извори који говоре о Сидовом животу су:

Спис који је написао један каталонски монах између 1093. и 1094. из манастира Рипољ под именом Кармен Кампидокторис (лат. Carmen Campidoctoris), и у коме се описују борбе Сида и грофа од Барселоне у 129 стихова.

Спис из 1109. године који је написао Бен Басам из Португала који представља биографију мурсијанског краља Бен Тахира, и у коме се описује опсада Валенсије од стране Сидове војске.

Спис који је написао Бен Алкама око 1110. године и који представља детаљан опис освајања Валенсије.

Сеута

Сеута (шп. Ceuta) је шпански аутономни град и ексклава у северној Африци, на јужној обали Гибралтара. Мароко такође полаже право на Сеуту. Подручје Сеуте има 28 km². Од 14. марта 1995. је аутономни град.

Према статистичким подацима из 2006. има 75.861 становника.

Синхалези

Синхалези (санскрит siṃha - лав) су се на Шри Ланку доселили у петом веку и данас чине 75% становништва. Говоре синхалеским језиком, који спада у индоаријску групу индоевропске породице језика. Од укупно 15 милиона Синхалеза у свету, 14,1 милион живи на Шри Ланки, 400.000 у Саудијској Арабији и 150.000 у Великој Британији. По вероисповести су углавном теравада будисти.

Осталих 25% становништва Шри Ланке чине углавном Тамили и муслимани који говоре тамилским језиком из групе дравидских језика. Тамили су по вероисповести су већином хиндуисти.

Синхалези, као и Бенгалци који живе у Бангладешу и Западном Бенгалу, поседују генетску повезаност са аустроазијским народима преко тока гена из источне и североисточне Индије.

Шри Ланка

Шри Ланка, званично Демократска Социјалистичка Република Шри Ланка (раније име Цејлон, а позната и као Сри Ланка), острвска је држава у јужној Азији. Северозападно од Шри Ланке налази се Индија а југозападно је Малдивски архипелаг. Писана историја Шри Ланке дужа је од 3.000 година али постоје и теорије да су на овом острву постојале преисторијске људске насеобине пре 125.000 година. Захваљујући свом географском положају и обали погодној за изградњу лука имала је велики стратешки значај од древног Пута свиле до Другог светског рата.Шри Ланка је мултикултурна земља, у којој се среће мноштво религија, народа и језика. У њој живе Синхалези, шриланчански и индијски Тамили, Маври, Бургери, Малајци, Кафири и домородачки народ Веда. На острву је присутно богато будистичко наслеђе а најстарији будистички спис у Шри Ланки је Палијски канон настао 29. године пре нове ере. Новију историју земље обележио је тридесетогодишњи грађански рат завршен 2009. године победом владиних снага над организацијом Ослободилачки тигрови тамилског илама.По друштвеном уређењу Шри Ланка је унитарна република са председничким системом. Законодавна власт је смештена у Сри Џајаварденепура Котеу, предграђу пословног средишта и највећег града у држави Коломба. Шри Ланка је значајан произвођач чаја, кафе, драгуља, кокоса, гуме и цимета. Острво обилује тропским шумама и разноврсним крајоликом са богатом флором и фауном.

Шри Ланка има дугу историју у међународној сарадњи, као оснивач Јужноазијске асоцијације за регионалну сарадњу и једна од чланица Уједињених нација, Комонвелта, Г77, и Покрета несврстаних. Једина је земља у јужној Азији која има висок индекс хуманог развоја.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.