Лукићево

Лукићево (нем. Sigmundfeld)[1] насеље је града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1804 становника.

Лукићево
Lukićevo, the main street
Главна улица у селу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1804
 — густина102/км2
Географске карактеристике
Координате45°20′11″ СГШ; 20°29′34″ ИГД / 45.3365° СГШ; 20.492666° ИГДКоординате: 45°20′11″ СГШ; 20°29′34″ ИГД / 45.3365° СГШ; 20.492666° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина70 м
Површина20,4 км2
Лукићево на мапи Србије
Лукићево
Лукићево
Лукићево на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23261
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Географске одлике

Лукићево се простире између Бегеја, Тамиша и канала Дунав—Тиса—Дунав, на 45° и 16' северне географске ширине и 18° и 17' источне географске дужине, на надморској висини од 82 m до 84 m, што је једно од највиших надморских висина у Банату. Северозападно од Лукићева је Зрењанин, удаљен непуних десетак километара. Атар се простире на Банатској лесној тераси која се шири целим Банатом. У прошлости је ово подручје бивало дуже под водом тако да се и данас може наћи богатство флувијалних и барских примеса. Ишак, у атару Лукићева нема мочварног земљишта и ово подручје је углавном поштеђено од обилнијих поплава и падавина и подземних вода. Земљиште је лесно, а његов је горњи слој хумизиран и представља плодан чернозем.

Историја

Први помен првобитног села као дела неког властелинства, на месту данашњег Лукићева потиче из 1410. године. У Пећком катастигу се међу именима српских насеља у Банату спомиње насеље „Мартинци“ код Бечкерека. Пошто су прилози за обнову Пећке патријаршије прикупљани први пут 1660. године, забележено је у катастигу да су калуђери одсели у вароши Бечкерек, а да су приложници дошли из места по имену Мартинци. Други пут, 1666. године су калуђери поново одсели у вароши Бечкерек, а приложници су долазили из места по имену Мартинци и манастира Дреновац.[2] Како у околини нема места које има слично име, а како део сеоског атара још од давнина носи име Мартиница, то указује да су Срби на просторима данашњег Лукићева живели од средњег века.

У околини Мартинице био православни манастир Дреновац (Бечкерек) (на речици Петри, где је сада света Водица). Манастир Дреновац су 1666. године посетили калуђери манастира Пећке патријаршије. Затекли су ту игумана и три монаха, који су били приложници. Игуман Макарије је писао себи проскомодију, јеромонах Јефтимије исто, монах Данил исто а монах Арсеније је писао за себе (платио за) 80 литургија.[3]

Потес поред села звани Деспотовац, сугерише на то да је овај део Баната био у 15. веку посед српских деспота. Није познато какво је то насеље било и колико је имало становника, али узимајући у обзир да су у то време у Банату постојале многобројне српске насеобине са претежно номадским карактеристикама, могуће је да је, због тога што ово подручје није било под мочваром, зеленило пашњака привлачило српске номаде, који су се овде задржали. У време формирања банатске Војне границе, спомиње се Мартиница 1770. године као коморско насеља са српским становништвом, на царском друму Бечкерек - Томашевац - Алибунар.

Како је после 63. године војне управу о оквиру Тамишког баната у Банат 1778. уведена цивилна управа, дошло је до битних промена у животу становништва на овом подручју. Аустрија није дозвољавала мађарским племићима да запоседну имања за која су сматрали да имају право наслеђа, па је постојећу имовину, имања и земљу почела продавати путем лицитација заинтересованим купцима. Осиромашели мађарски племићи нису могли да се равноправно носе на лицитацијама за богаташима пристиглим са разних страна света. На продаји су се нашла читава насеља са становништвом које је живело у њима. Главни купци на овим лицитацијама су били српски, јерменски и цинцарски трговци. Велика лицитација у Банату је спроведена августа 1781. године у Темишвару. На тој лицитацији, трговац стоком, Лазар Лукач, пореклом Јермен, је купио посед Ечка, који се налазио у великобечкеречком округу у Торонталској жупанији. Посед је обухватао око 30.000 јоха (17.265 ха) земље и плаћено је за њега 217.000 флорина. Посед је обухватао општине Ечке, Клек, Јанков Мост, као и делове имања по имену Мартиница и Деспотовац. Мартиница је 1782. године имала само 457 становника. Куповином поседа Лукач је купио и становнике који су живели у насељима на имању, па тако и до тада слободне становнике Мартинице. Куповином имања је купио и титулу племића па је од тада његовом имену додавано „де Етска“. По његовом доласку у Ечку и увођењу „десетка“ и кулука на његовом имању, многи Срби, житељи Ечке и Мартинице су напустили село, а највише их је отишло у Ченту. Одласком Срба из Мартинице насеље је опустело. После смрти Лазара Лукача, посед је наследио најстарији син Јохан, који довео Немце. Јохан Лазар је 1809. године погинуо у двобоју, а пошто није имао породицу, наследио га је брат Аугустин. Тако, 1809. под Аугустином Лазаром, на поседу Ечка, у пустим Мартинцима, настала нова закупна општина, којој је Аугустин дао име Sigmundfeld (Сигмундово поље), по свом сину.

Придошли немачки колонисти су се бавили пољопривредом. По угарском званичном попису из 1857. године у Жигмондфалви је било 1050 становника, од којих 1041 Шваба католик и само 9 Јевреја (Чивута).[4] По српском извору из 1905. године у Жигмондфалви, месту у Великобечкерешком срезу живи само пет православних Срба.[5]

Почетком Првог светског рата, они су се масовно одазвали позиву у борбу против сила Антанте. Српска војска је ушла у село 17. новембра 1918. године. Завршетком Првог светског рата и распадом аустроугарског царства овај део Баната је ушао у састав нове државе, — Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Промене које су уследиле у школству, полицији, судству и банкарском систему су имале огромне последице за становнике свих насеља са немачким живљем. Село је добило назив Мартиница, а јавне функције у месту су заузели Срби. Поред тога становници Мартинице бивају погођени Законом о аграрној реформи, па се цео период од 1921. до 1941. године може обележити као период борбе за земљу. Како је време одмицало, већина Немаца из села је прихватало судску одлуку и одустајало од своје намере да поврати земљу изгубљену аграрном реформом и почели су да купују земљу у ботошком и орловатском атару. Млин у Мартинцима, власништво Јозефа Келера, уништен је експлозијом 14. октобра 1940. када су покушали да га покрену флашом са компримираним кисеоником — погинула су два лица и разбијена стакла на околним кућама[6].

Немачке трупе у Другом светском рату су ушле у село 11. априла 1941, а село су ослободили Црвена армија и југословенски партизани 1. октобра 1944. После рата у село је досељавано становништво из Босне која су као учесници рата, или као жртве ратних разарања решили да напусте завичај и крену у Војводину.

Привреда

Најзначајнија привредна делатност у Лукићеву је пољопривреда. У селу постоји сва потребна инфраструктура, водовод, нова електрична мрежа, путеви, гасна мрежа, дом културе, спортски терени.

Демографија

У насељу Лукићево живи 1684 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,6 година (39,3 код мушкараца и 41,9 код жена). У насељу има 718 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,89.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[7]
Година Становника
1948. 1.608
1953. 1.557
1961. 1.930
1971. 2.091
1981. 2.186
1991. 2.196 2.124
2002. 2.077 2.164
Етнички састав према попису из 2002.‍[8]
Срби
  
1.941 93,45 %
Југословени
  
23 1,10 %
Роми
  
20 0,96 %
Мађари
  
9 0,43 %
Црногорци
  
6 0,28 %
Хрвати
  
6 0,28 %
Словаци
  
5 0,24 %
Румуни
  
3 0,14 %
Македонци
  
3 0,14 %
Руси
  
1 0,04 %
Муслимани
  
1 0,04 %
Бошњаци
  
1 0,04 %
непознато
  
22 1,05 %

Галерија

Lukićevo, new Orthodox church

Православна црква у Лукићеву

Monument in Lukićevo

Споменик у Лукићеву на ком се некада налазила католичка црква

Референце

  1. ^ Serbia and Montenegro / Vojvodina / Zrenjanin / Sigmundfeld, Приступљено 11. 4. 2013.
  2. ^ Милан Бошковић: "Обећана земља" (хроника Лукићева), Зрењанин 2002.
  3. ^ Душан Поповић: "Банат и становништво Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.
  4. ^ "Српски летопис", Нови Сад 1865. године
  5. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  6. ^ "Политика", 15. октобар 1940, стр. 9, digitalna.nb.rs (приступ. 10.4.2016.)
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Бивши српски називи за насеља у Војводини

Ово је списак бивших или историјских назива употребљаваних у српском језику за насеља у Војводини. Списак укључује бивше називе постојећих насеља, као и некадашње називе бивших насеља.

Бошко Михајловић

Бошко Михајловић (Нови Сад, 10. октобар 1971) је бивши српски фудбалер.

Бранислав Лукић Лука

Бранислав Лукић Лука (Тузла 31. март 1970.) је мултимедијални уметник из Босне и Херцеговине.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Инфраструктура железнице Србије

Инфраструктура железнице Србије је акционарско друштво за управљање јавном железничком инфраструктуром у Србији. Први генерални директор привредног Друштва за управљање железничком инфраструктуром "Инфраструктура железнице Србије" кога је предложила Влада Републике Србије је мр Горан Максић, дипломирани инжењер.

Куп СР Југославије у фудбалу 2000/01.

Куп СР Југославије у фудбалу 2000/01. била је девета по реду сезона купа СР Југославије у фудбалу. Партизан је победио браниоца титуле Црвену звезду у финалу.

Манастир Дреновац (Бечкерек)

Манастир Дреновац српски православни манастир који је постојао до 18. века, у околини Великог Бечкерека (данашњег Зрењанина) у Банату.

Митар Новаковић

Митар Новаковић (Лукићево код Зрењанина, ФНР Југославија, 19. април 1946) је универзитетски професор, доктор биолошких наука, ректор Универзитета у Источном Сарајеву и бивши министар науке и културе Републике Српске.

Орден народног хероја

Орден народног хероја (мкд. Орден на народен херој; словен. Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, треће одликовање у важносном редоследу одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), а друго највише одликовање за храброст.Установљен је 15. августа 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање. У току рата, као и после њега овим Орденом одликованa је 1.322 особа – учесник Народноослободилачког рата, као и 21 припадник Савезничких армија. Након распада СФРЈ, 1998. године, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије (СРЈ), односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Последњи пут одликовање је додељивано 1999. године, после завршетка рата на Косову. Одликована лица су са добијањем Ордена народног хероја стицала и почасни назив — народни херој Југославије.

ПФЛ Зрењанин

Подручна лига Зрењанин је једна од 29 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клуба. Шампион иде директно у ВФЛ Исток, другопласирани и трећепласирани играју бараж са представницима ПФЛ Панчево за још једно место у ВФЛ Исток, а последња три тима испадају из лиге. У лигу улази по једна екипа из Општинске лиге Кикинда - Житиште и А лиге ФСГ Зрењанин, док једна екипа улази после баража који играју другопласиране и трећепласиране екипе из ових лига.

Радомир Лукић

Радомир Д. Лукић (Милошевац, 31. август 1914 — Београд, 31. мај 1999) је био члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Српска лига Војводина

Српска лига Војводина је једна од 4 Српске лиге у фудбалу. Српске лиге су трећи ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клубова. Виши степен такмичења је Прва лига Србије, а нижи су три зоне - ВФЛ Исток, ВФЛ Југ и ВФЛ Север. Само првопласирана екипа на табели прелази у виши ранг.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.