Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала".[1][2] Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин[3], и повезују га са жупаном Стефаном Немањом.[4] По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.[5]

Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора[6], на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.[7]

Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен[8] заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Лициније
Aureus of Licinius
Лицинијев новац
Пуно имеГај Валерије Лициније Август
Датум рођења263.
Место рођењаМезија
Римско царство
Датум смрти325., 324
Место смртиСолун
Римско царство
СупружникФлавија Јулија Константина
ПотомствоЛициније II
Римски цар
Период11. новембар 308 - 18. септембар 324.
ПретходникСевер II
НаследникКонстантин Велики

Види још

Референце

  1. ^ "Сербски летопис", Будим 1842. године
  2. ^ Јован Суботић: "Цветник српске словесности...", читанка за гимназије, Беч 1853. године
  3. ^ "Просветни гласник", Београд 1888.
  4. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1867. године
  5. ^ "Стражилово", Нови Сад 1887.
  6. ^ "Српски сион", Београд 1900.
  7. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1931.
  8. ^ "Браство", Београд 1925. године

Спољашње везе

Претходник:
Максимин Даја
Римски цареви
308-324.

Наследник:
Константин I Велики
8. октобар

8. октобар (8.10.) је 281. дан у години по грегоријанском календару (282. у преступној години). До краја године има још 84 дана.

Bellum Cibalense

Bellum Cibalense (316. год) је назив за први рат између римских царева-савладара Константина и Лицинија. Сукоб је добио име по највећој битки која је вођена у његово време, битки код града Cibalae (данас Винковци у Републици Хрватској) 8. октобра 316. године која је завршена неодлучним исходом.

Битка код Мардије

Битка код Мардије, такође позната и као Битка на Мардијанском пољу вођена је 316. године у Тракији између војски два римска цара – Константина и Ликинија. Део је Константинових ратова за укидање тетрархије, а завршена је његовом победом.

Битка код Хризопоља

Битка код Хризопоља вођена је 18. септембра 324. године у Малој Азији између Константина и Ликинија. Представља једну од битака Константина Великог које је водио ради преузимања власти над целом државом.

Валеријан

Публије Лициније Валеријан (рођен око 200. године - умро 260. године), познат као Валеријан, био је римски цар од 253. до 260. године. Његово пуно латинско име је гласило IMPERATOR · CAESAR · PVBLIVS · LICINIVS · VALERIANVS · PIVS FELIX · INVICTVS · AVGVSTVS — на српском: „Цар Цезар Публије Лициније Валеријан Побожни Срећни Непобедиви Август."

За разлику од већине узурпатора, током Кризе III века Валеријан је био аристократа из породице уско повезане са Сенатом. Из брака са Егнацијом Маринијаном Валеријан је имао два сина Галијена и Валеријана Млађег.

238. године Валеријан је постао princeps senatus а Гордијан I је управо са њим преговарао да буде признат за цара. 250. године, током ратова Деција Трајана против Гота, Валеријан је остао у Италији и успео је да угуши побуну коју је предводио Лицинијан. 251. године, када је Деције Трајан обновио у пуној снази положај цензора, Валеријан је био изабран на ову функцију. Под истим царем Валеријан је постао управник Норика и Реције, две провинције на Рајни. У време Требонијана Гала Валеријан је остао на овој функцији: цар је чак затражио помоћ у борби против Емилијана 253. године. Валеријан је кренуо према југу, али било је касно: Требонијан Гал је већ био убијен, а Емилијан је проглашен за цара. Тада су међутим Валеријана његови војници извикали за цара. Када је Валеријан са војском стигао у Рим у септембру 253. Емилијана је војска напустила и одмах убила. Војска је сада јединствено стала иза Валеријана, а Сенат је то брзо прихватио, радујући се што је коначно неко из редова сенатора изабран за римског цара.

Валеријан је прво прогласио свог сина Галијена за савладара. У почетку, готово све европске провинције су биле у рђавом стању, а на Истоку, сасанидски Персијанци су освојили Антиохију; убрзо је пала и Јерменија. Валеријан је отишао на Исток у рат, а Галијен је остао на Западу да решава многе унутрашње проблеме.

До 257. године, Валеријан је успео да поврати Антиохију и повратио је Сирију под римску контролу. Али, већ следеће године, Готи су опустошили Малу Азију. Касније, 259. године, Валеријан је отишао у Едесу. Дошло је до епидемије куге, што је јако ослабило римску одбрану. Због тога је Валеријан морао да затражи мир од персијског цара Шапура I. Касније, крајем 259. или почетком 260. године, Валеријан је изгубио битку код Едесе, а сам је био заробљен. У заробљеништву је био посебно понижаван, клечећи је био принуђен да служи као ослонац за Шапура када је овај хтео да узјаше на коња. Након што је умро Персијанци су његову кожу испунили сламом и изложили је у главном храму зороастризма у Ктесифону.

Валерије Валенс

Аурелије Валерије Валенс (лат: Aurelius Valerius Valens) (умро 317. године) био је римски цар, као Лицинијев савладар, у кратком временском периоду крајем 316. и почетком 317. године. Погубљен је вероватно по наређењу Константина Великог нешто пре 1. марта 317. године.

О Валерију Валенсу знамо само да је био заповедник дачке границе (dux limitis) тј подунавских одреда у данашњој североисточној Србији и северозападној Бугарској. Након тешке и неодлучне битке код Цибале 8. октобра 316. године, Лициније је покушао да организује одбрану Тракије од наступајуће војске Константина I. Да би обезбедио подршку локалних трупа, Лициније је у Сердики (данашњој Софији) прогласио тамошњег команданта Валерија Валенса за свог савладара. Наративни извори (Епитоме Аурелија Виктора, Origo Constantini Imperatoris, Зосим...) бележе да је Валерије Валенс носио титулу цезара, али налази римског новца потврђују да је у ствари био август, тј да је по рангу био равноправан Лицинију. Међутим, избор савладара није довео до промене на боље Лицинијеве ратне среће. Константин је однео убедљиву победу недалеко од Једрена, али је ипак морао да пристане на преговоре пошто су се Лициније и Валенс склонили у Стару Загору. Лициније је успео да задржи контролу над Тракијом, али је свог савладара Валерија Валенса ликвидирао, вероватно на Константинов захтев. Тачан датум Валенсове смрти није познат, али је убијен свакако пре 1. марта 317. године, када су Константин и Лициније склопили мир у Сердици.

Галијен

Публије Лициније Егнације Галијен (рођен 218. године, умро 268.) владао је Римским царством као савладар свог оца Валеријана од 253. до 260. године, а онда, после његове смрти, као самостални владар до 268. године. Био је на челу Царства када је оно било у дубокој кризи: упркос неким успесима, Галијен није успео да је савлада.

Закони Лицинија и Секстија

Закони Лицинија и Секстија (лат. Lex Licinia Sextia) представљају законе усвојене 367. п. н. е. По првоме од њих један од два конзула морао је бити плебејац. Други закон је одређиво да свако може узурпирати највише 500 југера земље. Трећи закон ограничавао је камате на дугове. Гај Лициније Столон и Луције Секстије Латеран предложили су законе 376. пре н. е, али због отпора патриција требало је десет година сукоба да би се закони коначно усвојили. И након усвајања закон о избору плебејског конзула често је био кршен.

Константин Велики

Константин Велики (лат. Constantinus Magnus; 27. фебруара око 272, Наис — 22. маја 337, Никомедија), био је римски цар (324—337) познат по томе што је донео две судбоносне одлуке које су промениле ток европске историје. С једне стране, стао на крај прогону хришћана, па чак и прешао на њихову веру, обезбедивши хришћанству завидан положај водеће монотеистичке религије (који има и данас); с друге стране основао је град раван Риму — Константинопољ, осигуравши тако опстанак Царства на Истоку дуго после пада Рима и западних провинција у 5. веку.Његов живот је предмет великог интересовања не само школованих историчара, теолога, археолога, историчара уметности, него и разних аматера. За то постоји више разлога. У првом реду, као и у свакој доброј причи и у Константиновој има нешто што импонује свима: борба за власт, војни подухвати на пространој географској позорници, успешно преброђивање свих тешкоћа на путу ка вечној слави, скандали, убиства, верски спорови и културни контекст. За историчаре ништа мање важна јесте и чињеница да извори задају муке пружајући довољно за подстицање апетита за истраживање ове личности и његовог времена, али не и толико да би се на основу њих могло одговорити на сва питања.

Лициније II

Валерије Лицинијан Лициније (лат. Valerius Licinianus Licinius, рођ. 315. - умро 325. године), познат и као Лициније II, Лицинијан или Лициније Млађи, био је титуларни цезар тј савладар свог оца римског цара Лицинија од 317. до 324. године. Мајка му је била Констанција, полусестра Лицинијевог западног савладара, Константина I. Иако је био Константинов сестрић погубљен је заједно са својим оцем 325. године.

У време када је Римско царство било подељене између четворице међусобно несложних августа, Константин, владар Галије, Британије и Хиспаније, и Лициније, владар подунавских и балканских провинција су крајем 311. или почетком 312. године склопили савез. Константин је своју осамнаестогодишњу сестру Констанцију верио за више него дупло старијег Лицинија и венчање је обављено нешто касније, фебруара 313. у Милану. До краја 313. Константин је био господар свих територија Римског царства западно од Италије, а Лициније крајева источно од Апенинског полуострва.

Констанција је Лицинију родила сина у јулу или августу 315. године. Иако је овај догађај требало да зближи два амбициозна савладара он је вероватно убрзао њихов сукоб пошто се показало да и Лициније може да рачуна на династичку будућност. Први грађански рат између Константина и Лицинија вођен је у току 316. године. Током битке код Цибале, која се одиграла 8. октобра 316. године, Лициније је са мајком боравио у царској резиденцији Сирмију (данас Сремска Митровица). Након изгубљене битке август Лициније је своју породицу и царску ризницу преместио у Сердику одакле је још једном повео војску на Константина. После нове тешке битке, савладари су склопили мир али је Лициније морао да преда све територије у Европи сем Тракије. Константин је заузврат 1. марта 317. у Сердики (данас Софија) прогласио за цезаре своје синове Криспа и Константина II и сестрића Лицинија II. Два августа су између себе уговорила и конзуларне парове за наредних неколико година тако да је 319. мали Лициније био титуларни источни конзул док је његов западни конзул био ујак Константин.

Међутим, 321. конзули су другу годину заредом били Константинови кандидати и Лициније је у револту у источном делу царства прогласио за конзуле свог сина и себе. Тако су од 321. па до Лицинијевог коначног пораза 324. године источни и западни део Римског царства имали своје конзулске парове непризнате од друге стране. Други грађански рат Константин је у потпуности добио и Лициније је најпосле побеђен у близини Халкедона на малоазијској обали Мраморног мора 18. септембра 324. године. Сутрадан је Констанција посетила Константинов војни логор и замолила га да поштеди живот њеном мужу и сину. Константин Велики је пристао и положио заклетву да ће поштовати договорено, али се Лициније морао повући у приватан живот. Лициније II је са родитељима интерниран у Солун где су живели под надзором. Највероватније почетком 325. године Константин је наредио ликвидацију Лицинија и његовог малог сина. По каснијој традицији Лициније је убијен зато што је из Солуна покушао да побуни балканске легије.

О Лицинију II не знамо готово ништа сем да му је васпитач био је Флавије Оптат, будући угледни великодостојник у служби цара Константина. Његова мајка Констанција (умрла 330. год.) је после губитка породице живела на двору свог полубрата Константина.

Познато нам је и да је Лициније имао још једног сина кога му је родила конкубина. Овај младић, чије нам име није остало забележено, после 336. је сведен на статус роба и послат у далеку Картагину да ради у државној ткачници. Неколицина историчара је двојицу Лицинијевих злосрећних синова без много основа стопила у једну личност.

Луције Лициније Мурена

Луције Лициније Мурена (Lucius Licinius Murena) био је конзул Римске републике 62. п. н. е. и учесник Митридатских ратова.

Максимин Даја

Гај Валерије Галерије Максимин (лат. Gaius Valerius Galerius Maximinus; рођен 20новембра 270. године, умро лета 313. године) био је римски цар, познат под својим надимком Даја, којег је понео из сељачког детињства. Он је био рођен на истоку данашње Србије, на истоку провинције Горња Мезија. Његов ујак је био цар Галерије.

Галерије је стекао углед захваљујући својој војничкој каријери, а када је његов ујак Галерије добио титулу цезара, започео је његов успон.

308. године када је Лициније постао август, Максимин Даја је захтевао исти положај и за себе. И заиста, постао је август 310. године, уз помоћ сопствених војника. Када је умро Галерије, 311. године, Максимин Даја је добио управу над провинцијом Азијом. Максимин Даја је касније склопио савез са Максенцијем који је контролисао Италију. 313. дошло је до отвореног разлаза између Лицинија и Максимина Даје. Дошло је до рата и Максимин Даја је био поражен у две битке на северу Мале Азије. После пораза прво је побегао у Никомедију, а затим у Тарс, где је и умро августа те године.

Максимин Даја је сачуван у рђавој успомени међу хришћанима, зато што је наставио са прогонима иако је Галерије већ био објавио едикт о толеранцији.

Сестерцији Максимина Даја могу се видети у нумизматичким збиркама на Југоистоку Србије.

Марко Лициније Крас

Марко Лициније Крас Дивес, (лат. Marcus Licinius Crassus Dives; око 115. п. н. е. - Кархеја (данас Харан у Турској), 53. п. н. е.), војсковођа и политичар Римске републике.

Од 59. п. н. е. члан првог тријумвирата уз Гаја Јулија Цезара и Помпеја Великог. Након његове смрти дошло је до грађанског рата између Цезара и Помпеја.

Крас је 87. п. н. е. побегао из Рима када је власт преузео Гај Марије. Из Хиспаније је прешао у Африку а затим у Италију гдје се придружио Сули. Као млади официр подржао је Луција Корнелија Сулу у грађанском рату од 83. п. н. е. против популара. Након Сулине победе Крас се безобзирно обогатио на проскрипцијама. Но, прави извор његовог богатства, по Плутарху, била је спретна манипулација грађевинским земљиштем и некретнинама.

Године 73. п. н. е. Крас је постао претор. Када се Спартак у Спартаковом устанку, 72. п. н. е., кренуо с војском робова према Риму, Крас је добио заповедништво над римском војском у Италији. Крас је победио Спартака 71. п. н. е., али рат није могао бити завршен све док се Помпеј није умешао. Тиме је устанак био угушен. Након победе Крас је прославио тријумф. Крас и Помпеј су заједно били изабрани за конзуле 70. п. н. е.. Док је Помпеј градио војну каријеру, Крас је повећавао своје богатство и скупљао себи потпору у сенату.

Године 65. п. н. е. Крас је служио као цензор. Године 63. п. н. е. Крас и Цезар су пред сенатом оптужени да су учествовали у завери против сената коју је покренуо Катилина. Иако је конзул Цицерон затражио смртну казну, обојица су ослобођени. Највероватнији разлог ослобађања су Красове бројне везе у сенату.

Након 59. п. н. е. Крас је с Помпејом и Цезаром склопио први тријумвират. Крас је у овом савезу видео могућност за постизања политичког утицаја у држави, који му је недостајао. 56. п. н. е. тријумвират је обновљен, а 55. п. н. е. Крас и Помпеј су именовани за конзуле. По новом уговору Красу је поверена управа над Шпанијом и Сиријом на пет година. 54. п. н. е. Крас је као управник Сирије заратио са Парћанима, тражежи војну победу која му је била потребна да би свој положај учврстио према осталим тријумвирима. Парћани су му нанели катастрофалан пораз у бици код Каре, 53. п. н. е.. Ту је Крас и погинуо. Парћани су га заробили, одмах погубили, одсекли му главу и послали је парћанском краљу.

Милански едикт

Милански едикт је законски акт који су донели цареви Константин Велики и Лициније, а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћана које је трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано) 313. године. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала Цркви. У њему се, између осталог, каже:

„Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле донели спасононосну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставовм, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.”

Миланским едиктом из 313. године, Константин је зауставио прогоне хришћана и са отвореним симпатијама фаворизовао хришћанство, и њену Цркву као доминантнију верску силу, у оквиру Римског царства, осмислио је и повезао са Империјом. „Наравно, требало је да прође неколико деценија и тек око 380. године, под царем Теодосијем Великим, хришћанство је постало и државна религија Римског царства.“ Тиме се политичка и друштвена позиција Цркве с краја 4. века радикално променила. Црква је постала службени орган Империје уско повезан са царском администрацијом и политичком влашћу.

Олибрије

Аниције Олибрије (лат. Anicius Olybrius; ? — 472) је био цар Западног римског царства од априла до 2. новембра 472. године. Олибрије је припадао највишој римској аристократији и средином 5. века био је један од водећих сенатора у Риму.

Када су Вандали предвођени Гејсерихом опљачкали Рим 455. године, Олибрије је побегао у Цариград. Могуће да је пре бекства био већ био верен са Плацидијом, млађом ћерком Валентинијана III и Лициније Еудоксије. И Лицинија Еудоксија и њене две ћерке биле су одведене као драгоцени таоци у Картагину након пљачке Рима. По каснијем Житију Данила Столпника Олибрије је током боравка у Константинопољу обишао светитеља коју му је предсказао да ће се Плацидија вратити из заробљеништва. Док се Еудокија удала у Картагини за Гејсериховог сина Хунериха, Плацидија и њена мајка су око 460. дошле у Цариград. После 460. Олибрије и Плацидија су се венчали и, по Ускршњој хроници са почетка 7. века, заједнички су обновили цариградску Цркву св. Еуфемије. У источноримској престоници Олибрије је 464. био један од конзула а носио је и виску титулу патрикија.

Олибрије је био у добрим односима са Гејсерихом чији му је син био пашеног. Краљ Вандала и Алана је у два наврата покушао да Олибрија постави на престо Западног римског царства. Тек када је западноримски цар Антемије, штићеник источноримског цара Лава I, дошао у директан сукоб са Рицимером, најутицанијим војсковођом у Италији, цариградски двор је послао Олибрија као посредника. По Јовану Малали и Ускршњој хроници, Олибрије је требало да утаначи споразум између Антемија и Рицимера и затим отплови у Африку и склопи мир и са Гејсерихом. Међутим, Олибрије не само да није помогао Антемију, већ се удружио са Рицимером и наметнуо за новог владара Западног римског царства. И пре него што је Антемије званично збачен, Олибрије је априла 472. проглашен за цара. Након тога Антемије је свргнут и убијен, али се то показало као последњи Рицимеров тријумф пошто је моћни војсковођа умро 18. августа. Олибрије га није задуго надживео пошто је умро од хидропсије 2. новембра исте године.

Олибријева супруга и њихова ћерка Анција Јулијана остале су у Константинопољу. Политички престиж и богатство омогућили су потомцима Анције Јулијане да одиграју важну улогу у Цариграду кроз читав 6. век.

Папа Луције I

Луције I је био двадесет други папа, наследник Корнелија од 25. јуна 253. до 5. марта 254. Родио се у Риму, непознатог датума. Отац му се звао Порфиријан. Изабран је за папу након прогона папе Корнелија, а и он сам је био прогнан, иако је на крају ипак добио дозволу да се врати. Погинуо је у егзилу.

Свети Теоген

Свети Теоген je хришћански светитељ и мученик за веру.

Био је епископ у граду Парију у Малој Азији. За време владавине римског цара Лицинија војници су ухватили Теогена у малоазијској области Фригији. Трибун Заликинтије (главнокомандујући над војском покрајине) га је силом приморавао на војну службу, али Теоген није хтео да пристане. Због тога је распрострт и везан за четири стуба, и бијен моткама. Теоген је за време мучења предсказао да ће трибуну и опциону бити поломљена колена и да ће Лициније претрпети пораз. После тога Теоген је затворен у тамницу. Док се налазио у тамници одбијао је да прима храну. Када је Лициније обавештен о томе, наредио је да Теогена баце у море. Тада је Теоген тражио од од извршилаца смртне казне време за молитву, и почео да се моли три сата. Хришћани верују да је за време моливе он био обасјан необичном светлошћу и да су они који је требало да изврше казну, морнари и војници прешли у хришћанство.

После тога Теоген је потопљен у море где се удавио око 320. године. Потом су хришћани извадили његово тело из воде и сахранили близу градских бедема. Хришћани верују да су се од моштију светог Теогона догађала многа чуда и исцељења од разних болести.

Православна црква га слави 2. јануара по јулијанском календару, а 15. јануара по грегоријанском календару.

Тетрархија

Тетрархија (на грчком језику „владавина четворице“) је систем власти где се она дели између четири особе. Термин тетрархија се обично односи на тетрархију коју је увео римски цар Диоклецијан 293. и која је трајала до 313. Увођење тетрархије обично означава крај Кризе трећег века и опоравак Римског царства.

Трећи митридатски рат

Трећи митридатски рат је последњи и најдужи од Митридатских ратова. Вођен је између Понтске краљевине и њених савезника и Римске републике. Трајао је од 73. п. н. е. до 63. п. н. е. Понтску краљевину је предводио Митридат VI од Понта док је римску војску предводио Луције Лициније Лукул Млађи до 68. године п. н. е, а потом Гнеј Помпеј Велики. Рат је завршен поразом Понтске краљевине која је једним делом ушла у састав римске провинције Битинија и Понт, а остатак је постао римска вазална држава. Митридат VI од Понта је извршио самоубиство.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.