Литургија

Литургија (грч. λειτουργια, лат. ministerium, officiumслужба, служење или јавно дело, свештеничка служба у храму) у црквеном речнику означава чин евхаристијске службе или чин тајне причешћа. Литија је свечана, саборна поворка верника, предвођена свештеницима са крстовима, црквеним заставама и иконама. Као богослужбени чин, врста је молитвеног обреда, који се врши ван храма о великим хришћанским празницима.[1]

У прошлости, литија се служила и за престанак кише, суше, рата, неке заразне болести итд. У данашње време, литија се најчешће организује приликом прославе славе насељених места, када се она креће улицама, на челу са свештеницима и представницима управе. У Србији је најпознатија литија која се обележава у Београду приликом прославе Спасовдана, славе града.[2]

У почетку појам је имао много обухватнији смисао и односио се на богослужење које је Црква вршила заједнички, јавно, у молитвеним местима, кроз одређени скуп обреда, речи, симбола и ритуалних покрета. У том општем смислу литургијски култ се изједначава са јавном молитвом, скупно организованом под надзором Цркве, а разликује се од приватног служења или личне молитве. Овде ћемо се осврнути на евхаристијску литургију.

Суштински указатељи о значењу јавног богослужења и евхаристијске литургијске праксе налазе се већ у Новом завету. На пример, веза између служења Евхаристије и проповедања Јеванђеља (1. Кор. 11,26), Евхаристије и Цркве (1. Кор. 10,17), аспект Литургије као жртве (Јевр. 13,15). Литургија је богослужење у храму, где „сваки свештеник литургише свакога дана“ (Јевр. 10,11; уп. Лк. 1,23) и где се врши свака служба са религиозним карактером. Тако, ученици литургисаху Господу (Дела 13,2), Свети Апостол Павле назива себе „литургичаром“ Христовим (Рим. 15,16), док су анђели „литургички духови“ (Јевр. 1,14). Православна традиција — која се у великој мери поистовећује са очувањем литургијског богослужења — пренела нам је поред постапостолских сведочанстава о литургијској пракси (Дидахи Св. Јустина Мученика; Иполитове апостолске традиције — трећи век.

Saborna crkva u Nisu - litije, vladika Irinej
Патријарх Иринеј на челу литије, током обнове Саборне цркве у Нишу 2006. године, у време када је био владика Нишки
Šid, litija 22. maj 2018. 038
Литија у Шиду, 2018.

Апостолске установе — 4. век, сиријског порекла

Orthodox liturgy
Време литургије
Saborna crkva u Nisu - litije
Литије у Нишу, током обнове Саборне цркве, која је изгорела до темеља у великом пожару 2006. године

Серапионов Евхоилогион (4. век, александријског порекла) и литургије византијског типа (Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог), сиријског типа (Литургија Светог Јакова — 4. и 5. век), александријског типа (Литургија Светог Марка). Велику вредност на Истоку имали су коментари на литургије или неке литургијске текстове (Дионисије Ареопагит, Максим Исповедник, Јефрем Сирин, Никола Кавасила, Симеон Солунски, Герман Цариградски).

Православна литургија чини део византијског или цариградског типа, који је један од литургијских чинова практикованих на Истоку, поред азијског или понтског, сиријског и египатског типа. Почевши већ са 4. веком, паралелно са формирањем великих центара и хришћанских метропола (Александрије, Антиохије, Рима, Јерусалима, Кесарије Кападокијске, Никеје, Едесе), установљавају се посебни литургијски обреди, који уопштено ипак чувају основне елементе литургије као што је евхаристијска анафора. Досад су најпознатије две литургијске породице: за Исток, антиохијске и александријске Литургије, а за Запад, римска или „галска“ литургија. Карактеристично је за ову епоху да је на обе стране Васељенске Цркве постојала многоврсна разноликост литургијских обреда.

На темељу начела разноликости, велики источни патријархати организовани у 4. веку (Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим), наметнули су своје локалне обреде.

Византијски обред, који у ствари потиче од антиохијског и кесаријског обреда, сублимисао се у три класичне литургије: Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Литургију пређеосвећених дарова. У садашњем тексту ових литургија неки обреди и молитве релативно су скорашњи, али то није променило њихову основну структуру и општи план који се учврстио у 4. веку. Литургија Светог Јована Златоустог, која потиче од антиохијског типа, постала је од 8. века главна литургија Цариградске цркве. Она је краћа од Василијеве, од које се разликује само по тексту анафорсхих евхаристијских молитава, а која се служи само десет пута преко године. Постоје сведочанства која потврђују не само аутентичност Литургије Светог Василија Великог него и чињеницу да је у 4. веку била у употреби на целом Истоку, па чак и у Цариграду. Литургија пређеосвећених дарова се служи 15—18 пута годишње, само у току Великог поста, који сходно православној духовности сачињава период покајања, то јест не литургијски период. Ова литургија нема евхаристијско претварање јер су Свети дарови били освећени на претходној недељној литургији, па је она у ствари вечерња служба после које је следило причешћивање.

За Николу Кавасилу, литургија није ништа друго до симболичко представљање домостроја Христовог дела како би се вернима омогућило стварно учешће у плодовима Његове жртве (Тумачење божанске Литургије, I, 6). Литургијско сабрање поново доживљава све тренутке из живота и искупитељског дела Исуса Христа. Све димензије икономије Спасења литургијом су посадашњене: помињање искупитељских дела из прошлости, учињених једанпут за свагда (εφαπαξ - Јевр. 9,12); дочек Христа који долази и даје се за „Јело“ вернима; очекивање доласка Онога који седи на престолу славе. Литургијска заједница преображава се кроз евхаристију у есхатолошку заједницу: „Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог обиталишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ, Ти, који са Оцем седиш горе, и овде си невидљиво с нама.“ Сва теологија литургије стоји на принципу да не постоји освећење без жртве: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином.“ (Јн. 17,19).

Осим чина припреме приноса (проскомидија), који је постао чин за себе, православна Литургија обухвата два главна дела: Литургију оглашених (катихумена), која у средишту има библијске текстове и беседу (Литургија речи) и представља киригматички или мисионарски део упућен „свим народима“ (Лк. 24,47), посебно онима који се припремају за крштење; и Литургију верних или евхаристијски сабор (скуп, сабрање), то јест освећујући део, који је заједничко служење литургијског народа — служитеља и верних — тј. има облик заједничког служења и заједничког причешћивања.

Литургија почиње Тројичним славословљем и Великом јектенијом, дакле низом молитава праћених призивањем Исусовог имена — „Господе помилуј“; после њих следе три прозбе које се завршавају са три антифона: „Благослови душо моја, Господа...“, „Јединородни Сине...“, и „Блаженима“. Сама литургија оглашених обухвата: вход ђакона и служитеља са Светим Јеванђељем у овом часу епископ улази у олтар), Трисвета песма Свети Боже), која се пева као увод у библијско читање - одељак из Апостола и Јеванђеља, који се објашњавају и тумаче у беседи (омилији). Овај се део закључује молитвом за сву Цркву, а нарочито за оглашене који нису имали дозволу да присуствују другоме делу, одређеном само за крштене.

Литургија верних почиње молитвом за оглашене, којој следи Херувимска песма, за време које се преносе Дарови са проскомидије на Часну трпезу. Целивом мира и исповедањем Симбола вере (убаченог у Литургију још у петом веку, у доба монофизитских спорова), улази се у евхаристијску анафору или приношење жртве, која обухвата: увод: „Горе имајмо срца“, молитву благодарења, „Трисвету песму“ (Свет, Свет, Свет је Господ Саваот), речи установе, анамнеза, приношење, призив Светога духа (епиклеза), освештање или претварање Дарова, диптихе или помене (за Пресвету Дјеву Марију, за свете), за мртве и живе, крај евхаристијског канона. Молитва Господња, молитва поклоњења, „Светиње светима“, „Један је Свет“ (Филип. 2,10), подизање и ломљење-Агнеца, уливање топлоте (ζεον) — све то чини део припремног обреда за причешћивање, најпре служитеља, а потом и верника. После преноса чаше и дискоса са Часне трпезе на проскомидијар, Литургија се завршава Заамвоном молитвом, коначним благосиљањем, дељењем благословеног хлеба (нафоре, αντιδορον), слањем верника у свет у име Господње: „У миру изиђимо“ и одговором: „У име Господње“.

Православна литургија има дубок мистагошки и црквени карактер. Литургија није прост емоционални и естетски призор, нити пак само церемонијални аспект који кулминира у Евхаристији, него је суштинско доживљавање и символичко представљање икономије Спасења. Она сама припрема и потврђује оно што се дешава у евхаристији, као богослужбени израз садржаја догме. Литургија је сама Црква у њеном делу заједничког благодарења. Цело тело — служитељи и верници — учествују у приношењу дарова, у молитвама призива, причешћивањем Светим тајнама. Православље не познаје „приватну литургију“; зна, напротив, за космичку литургију, учење које је развио Свети Максим Исповедник. То је стање прослављања кад се преображени и обновљени космос налази у Васкрслом Христу. Твар обезобличена због греха постаје литургијски космос — вративши се у пређашње стање кроз Васкрслог Христа у евхаристији — који непрестано прославља Бога.

Литија у Шиду, 2018.

Šid, litija 22. maj 2018. 056
Šid, litija 22. maj 2018. 012
Šid, litija 22. maj 2018. 055

Види још

Референце

  1. ^ „Литија”. Вазнесењска црква. Приступљено 26. 05. 2018.
  2. ^ „SLAVA GRADA Spasovdanska litija u četvrtak”. Blic. Приступљено 26. 05. 2018.

Литература

Спољашње везе

13. октобар

13. октобар (13.10.) је 286. дан у години по грегоријанском календару (287. у преступној години). До краја године има још 79 дана.

Ђакон

Ђакон (грч. διάκος), свештенослужитељски чин и најнижи степен црквене јерархије, посвећен хиротонијом. Самостално не може да врши ниједно богослужење, већ само помаже епископима и презвитерима. Ђакона рукополаже епископ.

То је позиција у Хришћанској цркви која је углавном повезана са неком врстом службе Богу. Иако су у прошлости имали значајније улоге, данас су углавном само испомоћ приликом литургија.

Ђакон, као установа, потиче из апостолског времена. Наиме, пошто су се апостоли налазили на челу Цркве, њихова прва и основна служба била је проповед о Господу Исусу Христу и његовом учењу. Али, када се број ученика повећао, а бриге око управљања црквеном општином умножиле, апостоли су предложили да се изаберу посебни људи који ће преузети бригу око административних и других послова: „Не доликује нама (апостолима) да оставивши ријеч Божју служимо око трпезе.“ (Дап 6,2), како би дванаесторица могла непрестано да пребивају „у молитви и у служби ријечи“. (Дап 6,4) И изабрали су седам људи: Стефан, Филип, Прохор, Никифор, Тимон, Пармен и Никола, које ће црквено предање назвати ђаконима (јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона - Дап 6,1-6).

У почетку хришћанства (у апостолско доба), у Цркви су служиле и старије, побожне жене - ђаконисе (грч. διακονίσσαι). Ђакони су имали литургијску и катихетску функцију, мада су у неким случајевима ђакони вршили и мисионарску службу, проповедали (Дап 7,2; 8,5) и вршили су и друге послове. Служба ђакона назива се ђаконија (грч. διακονία), а та реч налази се у Новом завету не само у значењу службе ђакона (Рим 12,7) него и уопштеном значењу службе (Јев 1,14), службе пророка, апостола (1 Тим 1,12; Дап 1,17).

Ђакона има мирског и монашког реда (јерођакон). Почасно звање ђакона мирског реда је протођакон, а монашког - архиђакон. Одежду ђакона чине: орар, стихар и наруквице.

Анамнеза

Анамнеза (гр. ἀνάμνησις - присећање; дословно „губитак заборава“) је вишезначан појам који се користи у филозофији, религији, медицини и психоанализи.

Архимандрит

Архимандрит је највиши монашки презвитерски чин у Православној цркви.

Бакља

Бакља (зубља) је запаљени дрвени штап премазан лако запаљивим материјалима (восак, смола, маст). Позната је још од старог века и служила је претежно за осветљавање. Традиционално, бакља је симбол светла и просветљења (Често сам симбол нових идеја). Код старих Грка и Римљана била је симбол живота (бакља окренута наопако је била симбол смрти) те се користила у спроводима. Код старих Грка била је симбол ватре коју је Прометеј украо боговима и дао људима.

Најважнији данашњи симбол код којег се користи бакља је Олимпијски пламен као симбол олимпијског духа и заједништва. Често се користи и код верских свечаности и процеса.

Евангелизам

Евангелизам као појам има дуг историјат.

Евхаристија

Евхаристија – (грч. εὐχαριστία „благодарење, захвалност“) или причешће (учешће, општење, заједница, сједињење) је једна од две најважније хришћанске свете тајне. Сматра се да ју је установио сам Исус Христос на тајној вечери.

Причешће је један од суштинских момената православне Литургије. Литургија без причешћа служитеља и вјерника не постоји. Вјерници прилазе на ђаконов позив: „Са страхом Божијим и вјером приступите“, и узмају хлеб и вино (односно тијело и крв Христову) - причешћују се даровима на своје спасење.

Према учењу православне Цркве, Евхаристија је догађај у коме Црква пројављује своје „ја“. У Евхаристији се сабирају све црквене службе: епископска, презвитерска, ђаконска и лаичка, као би заједнички служили Литургију. Син Божији је постао човек да би премостио јаз који дели Бога и творевину. Приликом свог Вазнесења, обећао је да ће послати Духа Светога Утешитеља, што је на Педесетницу и учинио. Дух Свети тако, чини Христа присутним у Евхаристији, омогућавајући нам да са Њим имамо истиниту заједницу и спасење. Евхаристија нам даје предукус будућег века, када ће Христос доћи и успоставити царство Божије на земљи.

Евхаристија, дакле, није нешто што Црква чини, већ она представља саму срж, само срце Цркве. Црква јесте Црква зато што служи Евхаристију. Све остале Свете тајне, попут Крштења, Миропомазања, Покајања итд. имају свој смисао у Евхаристији.

У данашње време, многи који се сматрају хришћанима не долазе на евхаристијска сабрања, због тога што је дошло до поистовећења хришћанства са идеологијом. Међутим, у старој Цркви је било незамисливо да се неко назове хришћанином а да редовно не учествује у Евхаристији.

Монаштво

Монаштво (грч. μοναχος [monachos — монахос] — „самотник“) је начин живота посвећен искључиво духовности (молитви, контемплацији и подвижништву) у потпуном повлачењу од света. Све велике светске религије имају неку врсту монашке традиције.Неки од назива за монаха су: редовник (који припада монашком реду), калуђер (грч. kalógeros — „добри старац“; назив кориштен у Византији за старе монахе) и црноризац (стсл. чръноризьць; по црној одежди коју носи), чрнци... док је назив за мирјане, световњаке био бјелци. Иван Јастребов цитира Хрисовуљу цара Душана по којој световњацима није дозвољено да живе у манастиру заједно с монаима: Дворјане бјелци да не стое у двор, но да им се да стан изван манастира.Место на коме монаси заједнички живе се назива манастир (или монастир).

Пентекостализам

Пентекосталци су једна од харизматских верских група у хришћанству. Они посебно наглашавају значај крштења у Светом духу. Име су добили по празнику Духови (грч. πεντηκοστή, Пентекост) када се, по библијском предању, Свети дух спустио на апостоле.

Подела музике

Музика се може поделити и класификовати у више категорија и поткатегорија, јер су доле поменуте категорије утицале једна на другу, мешале се и комбиновале, те су тако временом настајале нове и нове поткатегорије. Подела на основне категорије врши се према:

1. Средству којим се музика изводи:

Вокална музика - изводи је људси глас, било соло или у хору. Основни људски гласови су: сопран, алт, тенор и бас. Пример за вокалну музику је хорска а капела музика.

Инструментална музика - настаје свирањем на музичким инструментима. Она се потпуно осамостаљује у периоду барока (крај 16. и почетак 18. века), јер је у средњем веку и ренесанси превласт имала вокална музика. Од 1750. године до данас, инструментална музика заузима примат. Ту спадају: Симфонија, Концерт, Соната, Свита, Фуга...

Вокално-инструменална музика - настаје када се пева уз пратњу музичких инструмената. Ту спадају Опера, Оперета, Ораторијум, Реквијем, Кантата, Химна, Мотет, Мадригал, Корал, Канон итд.2. Наслову, тј. садржају композиције:

Програмска музика – у њој се тонски слика (садржај): разне појаве у друштву и природи (битке, таласи мора, жубори потока, река и сл.). Ова врсту музике композитори компонују према неком садржају и програму из литературе: прича, легенда, догаћај или нека замисао; сликарства или неке сличне уметности. С обзиром да су вокалне композиције везане за текст и да имају наслов, убрајају се у програмску музику. Програмска музика се највише стварала у другој половини 19. века. Најзначајнија дела из ове области су: Пер Гинт од Грига, Моја домовина (шест симфонијских поема) од Сметане, Слике с изложбе од Мусоргског, итд.

Апсолутна музика – за разлику од програмске музике, апсолутна музика користи чисто музичка средства. Дела апсолутне музике најчешће носе назив према својој музичкој форми: Песма, Рондо, Прелудијум, фуга, Симфонија, Концерт, Варијације или по темпу у ком се изводи композиција: Адађо, Модерато, Алегро, Престо итд. Ове композиције често уз наслов имају и број, опус.

3. Жанровима (итал. generi musicali - везано; енгл. genres of music; франц. genres de musique, нем. musikalische Gattungen), тј. музичким врстама (музика која има иста стилска обележја). Треба знати да су сви ти жанрови утицали један на другог, да су се мешали и комбиновали и да су тако временом настајали опет нови поджанрови. Рецимо, на рок музику утицали су многи жанрови као што су блуз, фолк, џез, па чак и класична музика. Добри познаваоци музике могу тачно да дефинишу чији утицај се осети у поједином жанру.

Поменимо само мали део музичких жанрова:

4. Историјским епохама - у музици је то начин музичког мишљења неког доба или појединца у њему. Тако постоји музика:

Антике - 1500. п. н. е. - 476. а.д.

Средњег века (476—1400)

Ренесансе (1400—1600)

Барока (1600—1750)

Класицизма (1730—1827)

Романтизма (1815—1910)

Импресионизма (1860—1960)

Савремена музика, 20. век и 21. век - музика која одражава дух и темпо живота нашег времена, али и његове противречности.

5. Религијској основи:

Литургијска - сакрална музика (лат. sacer = свети; итал. musica sacra, енгл. sacred music; франц. musique sacrée, нем. sakrale Musik) - је црквена музика која развија верска осећања и побожност. У њој се приказују догађаји из Библије. То су хорске композиције које се певају а капела на богослужењу. Основне форме сакралне музике средином 15. века (ренесанса) биле су: миса, мотет, мадригал. Литургијску музику писали су многи српски композитори: Стеван Стојановић Мокрањац (Литургија и Опело у фис-молу), Коста Манојловић (Литургија, Опело, Божићна ноћ, Псалм 137), Јосиф Маринковић (Литургија за мешовити хор, Опело итд.).

Световна или профана музика (лат. profan што значи нецрквени, несвети; итал. musica profana, енгл. secular music; франц. musique profane, нем. profane Musik) - је не-верска музика (светован значи бити одвојен од религије) која се развијала у народу. То је била музика путујућих музичара (жонглера, шпилмана, трубадура, трувера), који су користили лако преносиве музичке инструменте: бубањ, харфа, блок-флаута и гајде. Код нас су се звали гудци, свиралници и скомраси. Њихову делатност (музику, тематику песама и инструменте) црква није одобравала. Певали су о љубави, тежњи за срећним животом, политичке сатире, игре и драмска дела. Ова врста музике развила се у средњем веку. Ту спада Мадригал.6. Начину извођења:

Живо извођење - је вокално, инструментално или вокално-инструментално извођење које има далеко већи емотивни набој од фиксираног извођења.

Фиксирано или снимљено извођење - је чиста репродукција музике преко музичких медија и механичких (електронских) уређаја за репродукцију слике и звука (грамофон, касетофон, радио, ТВ, видео, YouTube, CD...).

Православна црква

Православна црква (грч. Ορθόδοξη Εκκλησία, рус. Православная церковь) друга је најбројнија хришћанска црква у свету са око 300 милиона верника. Територијално је организована на епархијском, помесном и васељенском плану. Заједница је неколико помесних цркава које уједињују више епархија једне шире области и које се налазе у међусобном литургијском, догматском и канонском јединству. Данашњи помесни поредак је следбеник ранохришћанског црквеног поретка (пентархије).

Сматра се „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом” чија је глава Исус Христос. Основ црквене организације јесте литургија кроз коју се изражава међусобно јединство свих помесних цркава (аутокефалних и аутономних). Црквено уређење почиње од епархије као литургијске заједнице једног места преко помесних сабора епископа до васељенских сабора. Црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца и устава помесних цркава.

Православна црква у целини није правно лице као што је Католичка црква нити на васељенском плану постоје црквеноправни субјекти као што су Света столица и Римска курија на челу са једним врховним поглаваром (папом). Православна црква нема један црквени устав, архијерејски сабор, свети синод, црквени суд нити предстојатеља већ све такве црквене власти постоје на помесном плану. Међу помесним црквама на прва четири места налазе се древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), а најбројнија црква је Руска православна црква.

Уређење Православне цркве на епархијском, помесном и васељенском плану је јерархијско (свештеноначелничко). Основна литургијска заједница је епархија на челу са епископом. Црквено јединство се даље потврђује на помесном (обласном) плану где се уједињује неколико месних цркава (епархија) у помесни сабор епископа односно у помесну цркву. Своје међусобно јединство помесне цркве даље сведоче кроз васељенске саборе, а последњи такав је био Седми васељенски сабор (787).

Православље

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία, која долази од ὀρθός / исправано или правилно и δόξα / учење, мишљење или слава) представља хришћанство у свом изворном и правоверном облику. Појам православља се односи на целокупно правоверно хришћанство, које почива на Светом писму и Светом предању, односно на апостолској вјери и одлукама седам васељенских сабора. Православни хришћани исповедају изворни Никејско-цариградски симбол вјере. Православље је оличено у постојању Православне цркве, под којом се подразумијева заједница аутокефалних помјесних цркава, које су у пуном међусобном јединству. Православна црква се сматра јединственом, светом, саборном и апостолском црквом, коју је основао Исус Христос у Јерусалиму и која је након Васкрсења и Вазнесења Господњег примила благодат Духа светога на дан Педесетнице.

Протестантизам

Протестантизам је једна од три највеће хришћанске вероисповести, уз католичку и православну.

Појам протестантизма обухвата широк распон теолошких и социјалних перспектива и видова организације, али је основно да протестантске цркве имају корене у протестантској реформацији у Европи из 16. века. Назив протестантизам долази од става неколико кнезова немачких држава који, у име Лутерове вере, протестују на састанку у Шпајеру 1529. године против одлуке Карла V да присилно убеди Лутера да се одрекне својих идеја.

Протестантизам (или протестантска реформација) је у почетку била реформска струја унутар Католичке цркве која се потом засебно организовала као протестни покрет против корупције Католичке цркве и њених „средњовековних измишљотина“..

Сакалаз

Сакалаз (рум. Săcălaz) је насеље је у Румунији у округу Тимиш у општини Сакалаз. Oпштина се налази на надморској висини од 84 m.

Средњовековни псалтир

Средњовековни псалтир је назив за књигу из средњег вијека која се користила у цркви и за кућне молитве. Писала се у псалмима. У средњем вијеку било је потребно уложити много труда да пи се направила једна псалтирска књига. Богати људи су да би истакли своје богатство и значај плаћали писарима да им праве њихов лични псалтир. Књиге су биле поприлично дуге, око 500 страна, све их је радио један писар и шест илустратора.

Почетак Псалма, број 101 означен је великим почетним словом Д, са сликом. Најприје је урађен текст па се тек на крају пише и украшава слово Д. Књиге се се у западном хришћанству писале на латинском језику, а стил украшавања је био готски стил.

Тамјан

Тамјан, тамљан, тамњан (грчки: λιβάνι; арапски: لُبَّانٌ; хебрејски: לבונה; латински: olibanum) је ароматична смола која се добија од дрвећа из рода Boswellia, од врста Boswellia sacra, Boswellia thurifera, Boswellia frereana...

Паљењем тамјана развија се изузетно јак и необично пријатан мирис. Користи се у религиозне сврхе, у производњи парфема, у ароматерапији, у традиционалној медицини.

Теологија

Теологија (грч. Θεος [Theos] — „Бог“ и λογος [logos] — „наука“) или богословље/богословија је учење о боговима или Богу.

Хришћанска црква

Црква (грч. ἐκκλησία — „заједница, скупштина“) представља заједницу хришћана, следбеника Исуса Христа. Поимање цркве и њене улоге се прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католицизам, православље и протестантизам.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

Хришћанско богослужење

Хришћанско богослужење је богослужење Цркве као заједнице Новог завета. Црквене службе које се врше у храму јавно за све вернике. Могу се поделити на службе: дневног, седмичног и годишњег богослужбеног круга.

До 6. века у Цркви у целини је формиран прилично сложен литургијски систем који се састојао од више литургијских кругова:

Дневне службе (Часослова): девети час, вечерње и повечерје; полуноћница, јутрење и први час; трећи час и шести час и Литургија, изобразитељна.

Седмичне службе (Октоиха):

понедељак - арханђелима и анђелима;

уторак - Светом Јовану Крститељу;

среда и петак - Часном крсту;

четвртак - светим апостолима и светом Николају;

субота - светима и покојнима;

недеља - посебан дан у седмици, успомена на Васкрсење Господње.

Годишњи празници су утврђени Црквеним календаром, као

покретни и

непокретни празници, везани за Васкрс (триодски одсек). За богослужење неопходни су посебни услови - богослужбена лица (свештенство), богослужбени предмети и место.

Хришћанско богослужење је основа и суштина хришћанства, окосница целокупног Црквеног живота, јер кроз њега се, по веровању, остварује непосредна веза са Богом. Засновано на Светом Писму и Светом Предању, свако богослужење је круна пуноће духовног живота Цркве и сваког верника појединачно. Устројство и поредак богослужења се кроз векове уобличавао у окриљу Цркве. Поред спољних и видљивих радњи, сваки богослужбени обред и свака радња у обреду, има свој веома прецизно одређен смисао и симболику.Литургика се као теолошка дисциплина бави научним и теолошким проучавањем богослужења у систему црквених наука.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.