Липовичка шума

Липовичка шума се простире на северу Шумадијског побрђа, лежи на Ибарској магистрали око 25 километара југозападно од Београда.[1] Налази се око насеља Мељак - на западу, Велика Моштаница, Сремчица и Рушањ - на северу, Барајево - на југоистоку и Баћевац и Гунцати - на југу.[2]

Липовичка шума
Lipovička šuma, Šuma, 11
Липовичка шума
Административни подаци
ГрадБеоград
ОпштинаБарајево, Чукарица
Географске карактеристике
Координате44°38′12″ СГШ; 20°23′47″ ИГД / 44.6366968° СГШ; 20.3965043° ИГДКоординате: 44°38′12″ СГШ; 20°23′47″ ИГД / 44.6366968° СГШ; 20.3965043° ИГД
Површина12,45 км2
Липовичка шума на мапи Србије
Липовичка шума
Липовичка шума
Липовичка шума на мапи Србије

Опис

Сама шума се налази на таласастој висоравни на површини од 1.245 хектара, чија је надморска висина од 160 до 290 метара. То је највећи комплекс шуме у овом крају.

У Липовичкој шуми се налази неколико већих извора, као што је Копиловац, Јасен, Тасић, Буковчић, Врелине, као и више мањих извора. Ту су извори Барајевске и Баћевачке реке чије воде одлазе у Колубару, а ту је и Дољански поток који је притока Остружничке реке, која се улива у Саву. На потоку Крћевац, од кога настаје Барајевска река, предвиђа се изградња микроакумулационог језера, дужине 1-2 километра, које би имало велики привредни и туристички значај за овај крај.[3]

Историја

После повлачења Панонског мора, на овом терену остала су многа језера која су формирала површи дилувијума, створен је лес, тако да је њихов континуитет испресецан речицама млађег доба. Тако су створене данашње неравнине, долине и брда које су прекриле шуме.[2]

За време Првог српског устанка, Карађорђе је са Симом Марковићем, Јанком Катићем и другим вођама устанка, у Липовичкој шуми припремао опкољавање и блокаду Београда. Пре тога, а и касније, у њој су хајдуковале многе хајдучке дружине.

У Првом и Другом светском рату она је била поприште борби са аустроугарском и немачком војском. Окупатори су је секли, уништавали, па је зато ова шума данас доста млада.

Кроз Липовицу су пролазили стари путеви који су повезивали Београд са јужном и југоисточном Србијом, такозвани руднички пут, а његов крак је везивао Шумадију код Остружнице са Сремом. Она је и сада раскрсница модерног Ибарског пута, од кога се одвајају краци према Космају и Аранђеловцу, као и неколико локалних путева, за Умку, Рипањ, Авалу и Сремчицу.

После рата, Липовичка шума је постала и ловно газдинство чија је основна делатност била унапређење и искоришћавање ловишта.[3]

Хемијски центар Војске Југославије био је смештен у шуми и коришћен је као резервоар за гориво. Он је био мета током НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Експлозија и накнадни пламен били су видљиви километрима и изазвали су велику штету самој шуми која је изгорела у широком обиму око резервоара.[4]

Одлике

У Липовичкој шуми има највише стабала цера, јасена, клеке, бреста, багрема, као и разног шибља. На косама и уским долинама - у Крићевици, Врелини, Дољанском потоку, Буковцу, Крушику, Тасићу и другим местима, расте углавном храст. Поред листопадне шуме, које има највише, у задње време се све више засађују и четинари, што ову шуму чини још лепшом и привлачнијом, па је тако Липовица проглашена за једно од најлепших излетишта надомак Београда.

У Липовици се налази узгајалиште расних коња, а оно се налази у склопу шумског газдинства ЈП „Србијашуме“. Ловиште обилује многобројном и разноврсном дивљачи - срнама, муфлонима, зечевима, фазанима, лисицама, јаребицама и другом дивљачи. У Липовици је основана фазанерија у којој се гаје фазани и за друга ловна подручја.

Положај шуме доминира овим крајем - са њених пропланака пружа се изванредан видик на ближу и даљу околину, на Београд, али и на планине Шумадије - Авалу, Космај, Букуљу, Сувобор, Маљен, Повлен, Медведник, Јагодњу, Цер, па и на сам Срем и Фрушку гору.[3]

Клима делује снажно на биљни свет, ветрови дувају најчешће зими из правца југозапада, а лети са запада и и северозапада. Просечна годишња температура је 11,7°С. На развој шуме на овим теренима знатно утиче влага, ветар, светлост, као и органски чиниоци, потом надморска висина, нагиб, конфигурација терена, геолошка подлога, биљни и животињски свет овог краја и други фактори.[2]

Данас се шума као излетнички и рекреативни центар слабо користи, мада за то постоје врло добри услови. Шума се пречишћава од шибља, кроз њу су просечене широке праве стазе (просеци). Многи делови шуме се крче, а засађују се нова стабла.

Када се буду уредиле стазе ради лакшег пролаза кроз шуму, довела вода и изградили угоститељски објекти, Липовица би могла да постане веома привлачно и занимљиво излетиште Београда и околине.[3]

Литература

  • Нада Јовановић, Барајевски простори некад и сад, Београд, 2000.
  • ЈП „Србијашуме“, Посебна основа газдовања шумама Липовице од 1991. до 2000. године, Београд

Извори

  1. ^ „Najlepša skrivena izletišta na sat vremena od centra”. 24sata.rs. 10. 4. 2015. Архивирано из оригинала на датум 04. 04. 2016. Приступљено 10. 4. 2016.
  2. 2,0 2,1 2,2 Посебна основа газдовања шумама Липовице од 1991. до 2000. године, ЈП „Србијашуме“, Београд
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Нада Јовановић, Барајевски простори некад и сад, Београд, 2000.
  4. ^ Википедија на енглеском - чланак Lipovička šuma

Спољашње везе

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Топчидерска река

Топчидерска река (или само Топчидерка, или Топчидерски поток) је десна притока реке Саве, у коју утиче у Београду.

Шуме у Београду

Шуме у Београду се могу поделити на градске и приградске. Неке од градских шума веома су добро познате Београђанима — Кошутњак, Звездарска шума, Топчидер, Бањичка шума, Ада Циганлија и друге. Неке приградске београдске шуме, тек би требало да буду "откривене". На пример, Бојчинска шума код Прогара, на простору од око 620 хектара, представља редак природни и меморијални споменик. У тој густој и племенитим дрветом богатој шуми, 1941. године је подигнут устанак у Срему, док је у претходном рату била велико поприште борби српске и аустроугарске војске.

Београдске шуме препуне су дивљих свиња, лисица, зечева, пернате дивљачи. Лови се целе године.

Добрих шума има и у општини Сопот, мада је урбанизација околине Београда неумољива, а људи се баш и не труде да сачувају шумско благо. Ипак, у селу Неменикуће још живи храст лужњак, стар више од 230 година.

У рубним, приградским општинама, има неколико већих шумских подручја. Најпознатија су: Липовичка шума у Барајеву, Грочанска ада у Гроцкој, Степин луг на Вождовцу и Звездари, Црни луг у Земуну, Трешња у Сопоту, Обреновачки Забран…

Сви знају за Велико ратно острво, Земунци за купалиште Лидо, али ретко ко зна за лепоте флоре и фауне овог острва.

Данас Београд има 11.365 хектара зелених површина (14,6 % укупне територије). На ужој градској територији са 10 општина, однос је нешто другачији, јер у тој регији од око 70.500 хектара, чак 10.541 хектара је под зеленилом. Реч је, наравно, о јавним површинама. Ту спадају паркови (385 хектара), скверови и тргови (8), зеленило дуж саобраћајница (175), градске шуме и речна острва (1.800), зелене површине насеља (1.079) и београдски дрвореди са око 67.000 стабала.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.