Летње олимпијске игре

Летње олимпијске игре (ЛОИ; енгл. Summer Olympic Games; франц. Jeux olympiques d'été)[1] међународни су мултиспортски догађај који се одржава сваке четири године у другом граду. Прве игре су одржане 1896. године у Атини (Грчка), а последње године 2016. у Рио де Жанеиру (Бразил). Међународни олимпијски комитет организује игре и надгледа припреме у граду домаћину. За сваки олимпијски догађај се додељују златне медаље за прво место, сребрне медаље за друго место и бронзане медаље за треће место; ова традиција је започета 1904. године. Зимске олимпијске игре су креиране на бази успеха Летњих олимпијских игара.

На Летњим олимпијским играма се у почетку (1896) такмичило у само 42 дисциплине и учествовало је мање од 250 мушких такмичара из 14 земаља, а до 2012. се ова статистика повећала на 302 дисциплине са 10.768 такмичара (5.992 мушкарца и 4.776 жена) из 204 земље.

Осамнаест земаља је досад угостило такмичаре Летњих олимпијских игара. Сједињене Америчке Државе су угостиле такмичаре четири пута (1904, 1932, 1984. и 1996), више него иједна друга земља; Велика Британија је била домаћин за троје Летње олимпијске игре (1908, 1948. и 2012), све три пута у Лондону. Три града су била домаћин по два пута: Лос Анђелес (1932. и 1984), Париз (1900. и 1924) и Атина (1896. и 2004).

Једине Летње олимпијске игре до сада одржане на Јужној хемисфери су биле у Аустралији (Мелбурн 1956. и Сиднеј 2000) и Бразилу (Рио де Жанеиро 2016). Игре у Рију су биле прве Летње олимпијске игре у Јужној Америци и прве Летње олимпијске игре одржане током локалне зимске сезоне.

Пет држава — Грчка, Аустралија, Француска, Велика Британија и Швајцарска — учествовало је на свим Летњим олимпијским играма. Једина земља која је освојила по најмање једну златну медаљу на сваким Летњим олимпијским играма је Велика Британија. Сједињене Америчке Државе су водеће на свеукупној табели.

Olympic rings with white rims
Summer olympics all cities
Локације одржавања Летњих олимпијских игара

Види још

Референце

  1. ^ Енглески и француски су званични језици Олимпијских игара

Спољашње везе

Летње олимпијске игре 1900.

Летње Олимпијске игре 1900. године званично познате као игре II, Олымпијаде, су међународно мулти-спортско такмичење које је одржано 1900. у Паризу, Француска. Игре су одржане без церемонија отварања и затварања. Такмичења су почела 14. маја, а завршиле на 28. октобра, на Венсенском велодрому. Учествовало је преко 975 такмичара у 19 различитих спортова. Жене су по први пут учествовале на играма, а Шарлота Купер из Француске постала је прва олимпијски победница у историји Олимпијских игара.

Најмлађи учесник била је француска тенисерка Катрин Жилу са 13. година и 137 дана, а настарији такође француски једричар са 71. годином и 212 дана.

Најуспешнији тачмичари били су амерички атлетичари Ирвинг Бакстер и Џон Туксбери са по 5 освојених медаља.

Летње олимпијске игре 1908.

IV Олимпијске игре су одржане у Лондону у Уједињеном Краљевству, иако је МОК првобитно за домаћина игара одабрао Рим у Италији. Међутим, због ерупције вулкана Везув 1906. године приликом које је готово уништен град Напуљ, италијанска је влада одлучила пренаменити средства намењена организацији Игара у обнову и помоћ том граду. Зато су Игре премештене у Лондон.

Иако су у то доба ове Игре сматране пете по реду, накнадно је одлучено да се Олимпијске међуигре одржане две године раније у Атини бришу из службеног пописа Олимпијских игара, па су од тада Игре редовно одржаване искључиво с размаком од 4 године.

На овим Играма је настављена традиција церемонијала отварања Игара уз дефиле такмичара, који је први пут одржан две године раније у Атини. Та традиција се задржала до данашњих дана, иако је на Играма у Лондону било доста контроверзи око те церемоније, пошто је неколико репрезентација одбило проћи у дефилеу, због различитих разлога: требало је да Финци дефилују под Руском заставом али су то одбили, слично као и Ирци који су одбили ступати под заставом Велике Британије. Швеђанима није била подигнута њихова застава па су и они одбили дефиле, слично као и такмичари из Сједињених Држава, којима је сметала чињеница да се њихова застава (као и све друге) мора подићи у част краља друге државе.

Ове Игре су показале важност успоставе заједничких судијских правила и судијске службе састављене од судија из различитих земаља, а не само из земље домаћина како је то до тада био случај.

Најпознатији тренутак Игара била је маратонска трка, у којој је до самог циља водио Дорандо Пјетри, али је потпуно исцрпљен у самом стадиону више пута погрешно скренуо. На крају су га преко циљне линије дословно пренела два гледаоца, па је Пјетрију због те помоћи златна медаља одузета, и додељена другопласираном Џонију Хејзу. Пјетри је касније ипак за свој наступ награђен златним покалом од стране краљевске породице. Још је једна занимљивост везана уз маратонску утрку. Наиме, да би се краљевској породици омогућио бољи поглед на ток трке, стаза је продужена на 42 км и 195 метара уместо до тада уобичајених 40 км. Иако су касније још неки маратони одржавани на различитим деоницама, ИААФ је 1921. године донела одлуку да се управо та дистанца прогласи службеном маратонском деоницом.

На овим играма по први пута је укључен и један традиционално зимски спорт, уметничко клизање.

Летње олимпијске игре 1912.

V олимпијске игре су одржане у Стокхолму у Шведској. По први пут су учествовали такмичари са свих 5 континената, па је тако по први пут симбол 5 олимпијских кругова био потврђен у пуној мери. На Играма у Стокхолму су победницима последњи пут додељиване медаље од чистог злата; након ових Игара уобичајено је да је златна медаља од позлаћеног сребра.

На овим олимпијским играма су први пут учествовали Србија, Јапан и Чиле.

Летње олимпијске игре 1920.

VII олимпијске игре одржане су у Антверпену, граду у Белгији. Одлука о домаћину донесена је на конгресу МОК 1919. године, а преостала два кандидата су били градови Амстердам и Лион.

Летње олимпијске игре 1928.

IX олимпијске игре су одржане у Амстердаму, у Холандији. Овај град се кандидовао и за организатора Игара 1920. у Антверпену и 1924. у Паризу, али је ту част добио тек у трећем покушају.

Летње олимпијске игре 1932.

X Олимпијске игре су одржане 1932. године у Лос Анђелесу, у САД. Како су те игре одржане у доба велике економске кризе, осим Лос Анђелеса није било других градова кандидата за домаћина. Такође, велик број земаља је из финансијских разлога морао одустати од слања великог броја спортиста или уопште није учествовао у играма, тако да је у упоређијући с претходним играма број такмичара био двоструко мањи.

По први пут је за потребе смештаја спортиста изграђено Олимпијско село.

Летње олимпијске игре 1936.

XI Летње олимпијске игре су одржане 1936. године у Берлину, у Немачкој. Берлин је селектован као домаћин 1931, победивши Барселону. Иако је се то догодило пре њеног доласка на власт, Нацистичка партија је искористила прилику да промовише своју идеологију.

Мада су Немци доминирали у многим спортовима, тријумфи спортиста из других земаља долазили су као шамари нацистичкој филозофији. Најпознатији од њих био је Џеси Овенс, који је освојио четири златне медаље. Због победа Џесија Овенса, немачки лидер Адолф Хитлер је напустио олимпијски стадион, јер није желео да му додели медаљу због његове црне боје коже.

Антифашисти су имали у плану да одрже "Народну Олимпијаду" у Барселони, као алтернативу и из протеста према олимпијадама у Берлину. Те игре нису одржане због избијања грађанског рата у Шпанији.

Летње олимпијске игре 1948.

XIV Олимпијске игре одржане су у Лондону, у Уједињеном Краљевству. Биле су то прве игре након олимпијских игара у Берлину 1936. и паузе од 12 година узроковане Другим светским ратом. Како су у то време успомене на нетом завршени рат још биле врло свеже, Њемачка и Јапан нису били позвани на учествовање на олимпијским играма.

Такмичарска звезда игара је била Холандска атлетичарка Фани Бланкерс-Коен, која је освојила четири златне медаље у спринтерским дисциплинама. Запажен је био и досег такмичарке у мачевању Илоне Елек из Мађарске али и кануиста Јана Брзака из Чехословачке, који су успјешно одбранили златне олимпијске медаље освојене 12 година раније на олимпијским играма у Берлину 1936.

По први пута је уведен обичај доделе Олимпијских диплома за шест првопласираних такмичараа или екипа у свакој дисциплини.

Летње олимпијске игре 1952.

XV Олимпијске игре су одржане у Хелсинкију у Финској. Хелсинки је изабран за домаћина између бројних градова конкурената као што су Амстердам, Атина, Лозана, Стокхолм, али и четири четири града из САД: Чикаго, Детроит, Лос Анђелес и Филаделфија. Хелсинки је већ једном раније био одређен за домаћина игара, и то олимпијских игара 1940. године, али су оне биле одложене због Другог светског рата. Ово су биле прве Олимпијске игре одржане ван земље из индоевропског говорног подручја.

Игре су започеле отварањем на којем су олимпијски пламен заједно на стадиону упалила два финска спортска јунака, Паво Нурми и Ханес Колемајнен, на опште одушевљење публике. Међу земљама учесницама по први пута се појавио СССР, који је следећих неколико декада био једна од најјачих спортских велесила по броју освојених медаља. Први пут након Другог светског рата позвана је на учествовање и Немачка, али се позиву одазвала само Западна Немачка.

Звезда игара је био чехословачки атлетичар Емил Затопек с три златне медаље на 5000 m, 10000 m и у маратону; чиме је постигао подвиг који нитко више није успео поновити.

Летње олимпијске игре 1960.

XVIII Летње олимпијске игре су одржане 1960. године у Риму, Италија. Рим је већ раније био одређен као град домаћин 1908 али је тада италијанска влада због ерупције вулкана Везува 1906. године одлучила одустати од организације, па су су игре те године одржане у Лондону. МОК је за домаћина Игара 1960. изабрао Рим у конкуренцији више градова у којој су били: Лозана, Детроит, Будимпешта, Брисел, Мексико сити и Токио.

Игре у Риму су биле прве којима је глобални развој и ширење телевизије помогао у промоцији и емитовању преноса такмичења. Забележено је да је преко 100 ТВ канала преносило програм игара у Европи, САД, Канади и Јапану. Тиме је постигнут велики интерес за Игре, а и појаву првих телевизијских спортских звезда.

Биле су то задње игре на којима је учествовала екипа Јужноафричке Републике пре забране која је уследила због политике апартхејда. Тој држави је учешће поново дозвољен 1992. године.

Током Игара посебно се истакло неколико такмичара:

Дански једриличар Паул Елвстром је освојио своју четврту узастопну златну медаљу, трећу у категорији 'Фин', те је тиме постао први спортиста у појединачним спортовима којему је то пошло за руком.

Мачевалац Аладар Геревич из Мађарске је освојио своју шесту узастопну златну медаљу у екипном такмичењу, дисциплина сабља, што је до данас недостигнути рекорд у екипним спортовима.

Вилма Рудолф, атлетичарка из САД-а, освојила је три злата у спринтерским дисциплинама. Занимљиво је да је као дете обољела од дечје парализе, али се уз спорт успешно опоравила и постала олимпијски победник.

Абебе Бикила из Етиопије је победио у маратону, трчечи бос. Бикила је постао први олимпијски победник из Африке.

Касијус Клеј, касније познат као Мухамед Али, освојио је злато у лако-тешкој категорији.

Дански бициклист Кнут Џенсен колабирао је током трке па је касније преминуо у болници. Било је то други пут у историји да је неки такмичар преминуо током такмичења на олимпијским играма, први пут се то догодило Португалцу Франциску Лазару, маратонцу, на Олимпијским играма 1912.

По укупном броју медаља спортисти СССР-а су потврдили своју премоћ, освојивши при томе више од четвртине укупно додељених златних медаља!

Летње олимпијске игре 1964.

XVIII Олимпијске игре су одржане 1964. године у Токију, у Јапану. МОК је изабрао Токио као град домаћина у конкуренцији Детроита, Буенос Ајреса и Беча. Тај јапански град је већ једном раније био одређен за домаћина, и то када је требало да буду одржане Олимпијске игре 1940. Међутим, због почетка Другог Кинеско-Јапанског рата 1937. године МОК је игре одузео Токију и доделио Хелсинкију, а касније су због почетка Другог светског рата и Игре потпуно одгођене.

Игре у Токију су прве Игре у историји одржане у Азији. Олимпијски пламен је на церемонији отварања на стадиону упалио Јашинори Сакаи, младић који је рођен у Хирошими на дан 6. август 1945, исти онај дан када је на тај град пала атомска бомба.

У програм Игара убачена су два спорта која су била популарна управо у Јапану: били су то џудо и одбојка. У џуду су Јапанци освојили три титуле, иако их је шокирала победа Холанђана Антон Гесинка у апсолутној категорији. У одбојци су пак у женској конкуренцији триумфовали домаћини, дакле екипа Јапана. Најуспешнији по броју медаља су били спортисти из САД који су имали највише златних медаља, док је у укупном збиру више медаља, али слабијег сјаја, освојила екипа Совјетског Савеза.

У такмичарском програму истакнло се неколико спортиста:

Амерички пливач Дон Шоландер постао је јунак Игара, освојивши четири златне медаље.

Гимнастичарка Ларисса Латињина из Совјетског Савеза је освојила дви златне медаље, једну сребрну и две бронзане. Оне је у својој каријери освојила укупно 18 медаља (9 злата, 5 сребра и 4 бронзе) што је чини најуспешнијом олимпијком свих времена.

Двојица спортиста су освојила треће злато за редом на ОИ у појединачним спортовима. Били су то аустралијски пливач Даун Фрасер који је победио на 100 m слободним стилом, Вјачеслав Иванов, веслач из Совјетског Савеза који је победио у дисциплини самац.

Абебе Бикила из Етиопије је постао први маратонац у историји ОИ који је одбранио свој наслов са претходних Игара.

Летње олимпијске игре 1980.

XXII Олимпијске игре одржане су 1980. године у Москви, у тадашњем СССР. Део такмичења се такође одвијао и у Лењинграду, Кијеву, Минску и Талину. Маскота Олимпијских игара 1980. био је медведић „Миша“.

Ово су биле прве Олимпијске игре одржане у Источној Европи, на говорном подручју словенских језика и у социјалистичкој земљи. Будући да се 1980. између држава које су чиниле Варшавски пакт и НАТО водио Хладни рат, учествовање на московској олимпијади отказале су Сједињене Америчке Државе и још неке земље, укупно њих 64. Непосредан повод отказа био је рат у Авганистану. Совјетско руководство је одговорило истом мером и одбило учествовање на Олимпијским играма у Лос Анђелесу четири године касније. Ту су одлуку следиле и многе земље чланице Варшавског пакта, односно блиске Совјетском Савезу.

На Играма су се у такмичарском програму истакли следећи појединци и тимови:

Гимнастичар Александар Дитуатин из Совјетског Савеза је освојио медаљу у свакој од 8 дисциплина, од чега три злата.

Владимир Салников (СССР) је освојио три злата у пливању. Први је пливач у историји који је у дисциплини 1550 m слободно пливао брже од 15 минута.

Уладзимир Парфианович (СССР) је освојио три злата у кајаку на мирним водама.

Валентун Манкин је освојио злато у класи „Стар“ у једрењу. Како је раније већ освајао злата на ОИ у класама „Фин“ и „Темпест“, постао је први једриличар у историји којем је то успело.

Тркач Мурус Јефтер из Етиопије је победио на тркама на 5000 m и 10000 m.

Валдемар Церпински из Источне Немачке је освојио друго узастопно злато у маратону.

Источна Њемачка је доминирала у веслању, освојивши 11 злата од 14 веслачких дисциплина.

Теофило Стивенсон из Кубе је боксер који је у Москви остварио узастопну трећу победу на Олимпијским играма.

Летње олимпијске игре 1984.

XXIII Летње олимпијске игре су одржане 1984. године у Лос Анђелесу, Калифорнији, Сједињеним Америчким Државама. Лос Анђелес је селектован као домаћин 18. маја 1978. године на 80. митингу Међународног Олимпијског Комитета без гласања, јер је Лос Анђелес био једини довољно велик град да буде домаћин Летњих олимпијских игара 1984. године.

Због америчког бојкота Летњих олимпијских игара у Москви 1980. године, 14 комунистичких држава укључујући и Совјетски Савез, Источну Немачку и Кубу бојкотовали су ову Олимпијаду (СССР је објавио одлуку да не учествује 8. маја 1984. године).

Летње олимпијске игре 1996.

XXVI Олимпијске игре су одржане 1996. године у Атланти, у САД. Остали градови кандидати су били Атина, Београд, Манчестер, Мелбурн и Торонто. Упркос очекивању да ће Игре 1996. године, на сто година модерног олимпизма, бити додељене Грчкој односно Атини, то се није догодило. МОК је у појашњењу објавио да су нажалост стање и број спортских борилишта у Атини (те 1990. године када се доносила одлука) били недовољни да би се успешно организовале Игре за 1996. годину. Атина је касније добила организацију Олимпијских игара 2004. године.

Организација Игара није протекла без проблема, иако су Игре укупно оствариле профит. По први пут је примењен принцип по којем су се комплетне Игре финансирале без икакве помоћи јавних фондова (државе или града) већ су се сви трошкови покрили од продаје улазница, реклама и из приватних фондова. Последица је била да је организатору често била замерана претерана комерцијализација догађања, што није баш у складу са духом олимпизма.

Игре су имале и трагичну страну, у експлозији постављене бомбе на олимпијском стадиону 27. јула погинуо је један гледалац а још стотињак их је повређено. Такмичари и новинари памте Игре и по великим саобраћајним гужвама, које су јако отежале кретање између различитих борилишта кроз град, и изазвале доста незадовољства учесника Игара.

Ипак, сама такмичења су била јако добро праћена и квалитетна, па су у спортском смислу Игре успеле. На церемонији отварања Игара бакљу је упалио Мухамед Али, а церемонији је био присутан и словеначки гимнастичар Леон Штукељ као један од најстаријих живих олимпијаца тих година. У програм су укључени спорт софтбол као и две нове дисциплине: одбојка на песку и брдски бициклизам. Учествовало је рекордних 197 земаља учесница, а чак њих 79 је освојило барем једну медаљу.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и догађаји:

Наим Сулеуманоглу је постао први дизач тегова са три освојена злата на ОИ за редом.

Мајкл Џонсон је освојио злата у тркама на 200 m и на 400 m, оборивши при томе светски рекорд на 200 m. Донован Бејли из Канаде је пак поставио светски рекорд на 100 m освојивши при томе логично и златну медаљу. У спринту се још истакла Мари-Жозе Перек која је као и Џонсон освојила дисциплине 200 m и 400 m.

Због чињенице да су по први пут на Играма наступали и професионалци у бициклизму, прилику за злато је искористио и Мигел Индураин, један од најуспешнијих професионалних бициклиста у историји.

Мишел Смит из Ирске је освојила три злата и бронзу у пливању. На њене медаље је међутим пала сена две године касније када је била кажњена због допинга, иако су јој медаље са ОИ службено остале признате. Ами Ван Дукен из САД је освојила четири злата у пливању.

Андре Агаси из САД је освојио златну медаљу, поставши тиме први тенисер који је у каријери освојио барем једном сва четири највећа тениска турнира и Олимпијске игре.

Курт Енгл из САД је освојио злато у рвању, иако је током борбе имао фрактуру врата.

Денг Јапинг из Кине је освојила злато у стоном тенису за жене појединачно и у пару. Тиме је поновила успех од четири године раније, са Игара у Барселони.

Летње олимпијске игре 2000.

XXVII Летње олимпијске игре одржане су 2000. године у Сиднеју, у Аустралији. МОК је 1993. године бирао домаћина између следећих градова: Пекинга, Берлина, Истанбула и Манчестера.

По општој оцени, с обзиром на сјајан ниво организације, квалитету спортских такмичења, љубазност домаћина и фантастичну атмосферу која је владала све време игара игре су проглашене „најбољим Олимпијским играма у дотадашњој историји“.

На спектакуларном отварању Олимпијски пламен на стадиону је упалила Кети Фриман, која је касније на истим Играма освојила злато у атлетици (трка на 400 метара). Тиме је постала прва особа која је на истим Играма била почасни палилац олимпијске ватре и освајач златне медаље. Као припадник изворне домородачке мањине Абориџина, Фриман је својим постигнућем постала аустралска хероина за сва времена.

Учествовао је рекордан број земаља, њих 199, а једина чланица МОК која није учествовала био је Авганистан, чији наступ је забранио тадашњи авганистански талибански режим из верских разлога.

У програм Игара је укључен триатлон.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и догађаји:

Пливач Ијан Торп из Аустралије, тада стар само 17 година, је освојио три златне и две сребрне медаље.

Стив Редгрејв, веслач из Уједињеног Краљевства, је златном медаљом у четверцу без кормилара освојио пету златну медаљу на петим Играма за редом.

Камерун је освојио прву златну медаљу у финалу фудбалског турнира, победивши Шпанију након извођења једанаестераца.

Летње олимпијске игре 2004.

XXVIII Летње олимпијске игре су одржане 2004. године у Атини, у домовини модерног олимпизма Грчкој. Након што Атина изненађујуће није добила организацију игара 1996. године када је пала стогодишњица модерног олимпизма које су додељене Атланти, МОК је овај пут ипак изабрао Атину, између кандидата из листе ужег избора на којој су били Рим, Кејптаун, Стокхолм и Буенос Ајрес. У ширем избору су још били Истанбул, Лил, Рио де Жанеиро, Сан Хуан, Севиља и Санкт Петербург, али су они отпали већ раније.

Биле су то прве игре у историји на којима су наступиле све државе које су у том тренутку имале свој службени национални олимпијски савез и биле чланице МОК-а. Иако је Атина имала доста проблема приликом припреме Игара, сва су борилишта упркос кашњењима у изградњи ипак била довршена на време за такмичења. Посебна је занимљивост да су нека такмичења била одржана на древном стадиону у Олимпији, па је рецимо забележено да је прва победница на древном борилишту у модерној ери била Кубанска бацачица кугле Јумилеиди Кумба.

Отварање је као што је то и уобичајено на Олимпијским играма било спектакуларно, уз учествовање бројних међународно признатих уметника, као што је исландска певачица Бјорк. Дефиле 202 нације учеснице је био организован према редоследу грчког алфабета. Са обзиром да је уобичајено да дефиле отварају спортисти из Грчке, а затварају спортисти домаћина, овај пут је одлучено да дефиле започне само грчком заставом, а да грчки спортисти уђу на стадион последњи. Такође, стара традиција да Олимпијски пламен путује из Грчке према земљи домаћину Игара овај пут је модификована тако да је бакља након церемоније паљења направила обилазак по свету и онда се вратила на почетак.

Летње олимпијске игре 2008.

XXIX Летње олимпијске игре - Пекинг 2008 одржале су се од 8. августа до 24. августа 2008. у Пекингу. Игре су отворене 8. августа 2008. у 8 сати и 8 минута навече на Олимпијском стадиону у Пекингу. Неки спортови су се одржали у другим градовима, фудбалски турнир се одржао у Шангају, Шенјангу, Ћинхуангдау и Тјенцину. Коњички споротиви су се одржали у Хонгконгу, а једрење у Ћингдау.

Одлука да се олимпијске игре 2008. одрже у Пекингу донета је 13. августа 2001. Пекинг је победио кандидатуре Торонта, Паризa, Истанбулa и Осаке. Пекинг је освојио 56 гласова, а другопласирани Торонто 22 гласа. Званични лого игара је „Разиграни Пекинг“, А маскоте игара су пет Фуве, од којих свака представља једну боју олимпијских кругова. Олимпијски слоган, Један свет, један сан позива свет да се уједини у духу олимпизма.

На овим Олимпијским играма такмичило се око 11.200 спортиста у 302 такмичења у 28 спортова из 204 савеза који су чланови Међународног олимпијског комитета.

Летње олимпијске игре 2012.

Летње олимпијске игре 2012. или службено Игре XXX Олимпијаде одржане су у главном граду Уједињеног Краљевства Лондону од 27. јула до 12. августа 2012. Лондон је тако постао први град у историји модерног олимпизма који је три пута био домаћин игара, захваљујући претходним домаћинствима из 1908. и 1948.Лондон је изабран за домаћина Игара, на 117. седници МОК-а у Сингапуру 6. јула 2005. победивши кандидатуре Москве, Њујорка, Мадрида и Париза, након 4 круга гласања.Иако је церемонија свечаног отварања игара одржана 27. јула, прва такмичења су почела два дана раније (25. јула) а реч је о фудбалском турниру за жене. Већина спортских објеката смештена је у Олимпијском парку који се налази у источном делу Лондона где се налази и централни Олимпијски стадион.

На играма је учествовало 10.500 спортиста из 204 земље који су се такмичили у 36 спортова и 302 дисциплине. Први пут су у свим спортовима учествовале жене. Арапске земље Саудијска Арабија, Катар и Брунеј су први пут послале спортисткиње, чиме су све државе учеснице кроз историју имале мушке и женске такмачаре на Олимпијским играма.

Летње олимпијске игре 2016.

Летње олимпијске игре 2016. (порт. Jogos Olímpicos de Verão de 2016), званично Игре XXXI Олимпијаде одржане су у Рио де Жанеиру у Бразилу у периоду од 5—21. августа 2016, и биле су то прве Олимпијске игре одржане на тлу Јужне Америке.

Домаћинство Олимпијских игара граду Рију је додељено на седници МОК-а одржаној у Копенхагену 2. октобра 2009. године. У конкуренцији Мадрида, Токија и Чикага бразилски град је добио највише гласова чланова извршног одбора МОК-а и на тај начин постао не само први бразилски град домаћин Олимпијских игара, већ и први јужноамерички и први лузофони град домаћин Игара. Уједно Рио је и тек други латиноамерички град домаћин Игара, након што су Игре XIX Олимпијаде одржане 1968. у Мексико Ситију.

На Играма учествује рекордних 206 националних олимпијских комитета, а по први пут на Играма учествују и спортисти из Јужног Судана и Косова, као и Олимпијски избеглички тим. Учествује укупно 11.239 спортиста који се такмиче у 306 дисциплина у 28 спортова. У олимпијски програм се вратио голф, по први пут након Игара 1904, док се као нови спорт на Играма по први пут појавио рагби седам. Сва спортска такмичења одржана су на укупно 38 спортских борилишта, а 33 од њих се налази у самом граду, док преосталих пет чине фудбалски стадиони у Сао Паулу, Бело Оризонтеу, Салвадору, Бразилији и Манаусу.

Олимпијска бакља која је упаљена у древној олимпији 21. априла на тло Бразила је донесена 3. маја и пре него је упаљена на централном олимпијском стадиону пронесена је кроз више од 300 бразилских градова. Званичан мото игара је Нови свет (порт. Um mundo novo). Званичне маскоте игара су Винисијус који представља комбинацију бразилске фауне, и Том као отелотворење богате бразилске флоре.

Летње игре
Зимске игре
Olympic rings without rims.svg Градови домаћини Летњих олимпијских игара
Olympic rings without rims.svg Државе учеснице олимпијских игара
Африка
Америка
Азија
Европа
Океанија
Остало

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.