Летопис попа Дукљанина

Летопис попа Дукљанина, односно Gesta Regum Sclavorum, или Барски родослов, је средњовјековна хроника, настала највјероватније у другој половини 12. стољећа, а по историчару Тибору Живковићу крајем 13. и почетком 14. столећа. Вјерује се да је настала у бенедиктинским круговима у Бару. Аутор је анонимни свештеник Барске архиепископије, око чијег се идентитета доста дуго расправљало у историјској науци.[1][2][3][4][5][6]

Паралелно са словенским оригиналом, који је изгубљен, настао је и латински превод, захваљујући чијим је преписима из 17. вијека овај вриједни споменик јужнословенске писмености сачуван.

Композиција и структура

У складу са ставовима латинске средњовјековне историографије аутор хронике Готе и Словене сматра истим народом па своју историју Краљевства Словена почиње досељавањем Гота у област бивше римске провинције Превалитане (данашња Црна Гора), крајем 5. вијека. Хроника садржи каталог гото-словенских владара од краја 5. до средине 12. вијека. Као историјски извор уводни дијелови хронике у цјелини су непоуздани. Међутим, вјеродостојност података које хроника доноси за период од средине 10. до половине 12. вијека, a који се односе на стварање снажног државног језгра у Дукљи, у највећој мјери потврђују извори стране провенијенције. Литерарно најуспјелији дио хронике, прави мали љубавни роман, чини поглавље о животу, љубави и страдању светог краља Владимира и његове жене Косаре, кћерке цара Самуила.

Хроника је значајно свједочанство богатог насљеђа средњовјековне јужне приморске књижевности. У њен састав ушли су прерађени дијелови изгубљених списа:

као и бројне легенде и предања.

Рукописи, редакције и преводи

Најстарији познати рукописи хронике потичу из средине 17. вијека. То су тзв. Ватикански рукопис, који је настао око 1650. године у скрипторијуму Ивана Луцића, а чува се у Ватиканској библиотеци, те тзв. Београдски рукопис, преписан највјероватније око 1658. године кога неки истраживачи приписују фра Рафаелу Леваковићу, а налази се у Народној библиотеци у Београду.

  • Хроника је први пут објављена 1601. године, на италијанском језику, као дио књиге Il Regno de gli Slavi дубровачког бенедиктинца Мавра Орбина.
  • У књизи De regno Dalmatiae et Croatiae (Амстердам, 1666. године) Трогиранин Иван Луцић публиковао је латински текст хронике и дао му наслов Presbyteri Diocleatis Regnum Sclavorum.
  • Хрватска редакција хронике пронађена је почетком 16. вијека у Крајини (Макарско приморје). По својој садржини представља дио интегралног текста хронике. Док је цјеловита хроника подијељена на 47 глава, Хрватска редакција има 28 глава, од чега се текстови поклапају до 24., а дјелимично и до 26. главе. Посљедње двије главе тзв. Хрватске хронике засебна су цјелина и говоре о владавини хрватског краља Звонимира. Један препис Хрватске хронике, из средине 16. вијека, објавио је Иван Кукуљевић 1851. године.
  • Латински превод Хрватске хронике извршио је књижевник Марко Марулић 1510. године, са предлошка за који је неизвјесно да ли је идентичан оном који је публиковао Кукуљевић. Овај је превод штампао Иван Луцић 1666. године, у већ поменутој књизи.

Верoдостојност

Србин католик Луко Зоре у књизи "Дубровчани су Срби", на 15. страни пише: "За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриедности нити у материјалном нити у формалном обзиру. Симе Љубић вели, да би требало да се тај љетопис "спали на ломачи", а и И. Кукуљевић отприлике исто тако мисли. По овоме... бистро се види, каква ослона има хисторијско државно право на српске земље између Цетине и Бојане, пошто се оно оснива једино на тијем подацима и вијестима. Име "Црвена Хрватска" спомиње се само у овом извору (у преводи је изостављено), па у томе једино налазе хране јадна размахивања и сањарије некојих занесењака. Ето дакле на чему су!" На претходној страници наводи: ""Надаље је академик (Љ.Јовановић) доказао, да је хрватски љетопис написан у XV вијеку у сјеверној Далмацији..."

Готско-словенски владари

Списак готско-словенских владара из Летописа Попа Дукљанина:

  • Сенубалд, владар земље Гота на северу, синови: Брус, Тотила, Остроило 492—530.
  • Брус, син Сенубалда, владар земље Гота на северу 530—540.
  • Тотила, син Сенубалда, краљ у Италији 541—576.
  • Остроило, син Сенубалда, краљ у Илирији 540—552.
  • Сенулат, син Остроила, краљ 552, — 564.
  • Селимир, син Сенулата, краљ 564.-585.
  • Бладин, син Селимира, краљ 585—610.
  • Ратомир, син Бладина, краљ 610—620.
  • четири краља из рода Ратомира
  • Звонимир, из лозе четири краља, краљ 632—675.
  • Светопелек, син Звонимира, краљ 675—680.
  • Светолик, син Светопелека, краљ 680—692.
  • Владислав, син Светолика, краљ 692—709.
  • Томислав, брат Владислава, краљ 709—722.
  • Себеслав, син Томислава, краљ/владао 24 године 722—746.
  • Разбивој и Владимир, синови Себеслава, краљеви/Разбивој је владао 12 година, док је Владимир владао 20 година 746—766.
  • Хранимир, син Владимира, краљ  773—782.
  • Тврдослав, син Хранимира, краљ 782—787.
  • Остривој, нећак Тврдослава, краљ/владао 22 пуне године 787—791.
  • Толимир, син Остривоја, краљ/владао 11 година 791—799.
  • Прибислав, син Толимира, краљ 799—805.
  • Крепимир, син Прибислава, краљ/владао 25 година 805—830.
  • Светозар, син Крепимира, краљ 830—835
  • Радослав, син Светозара, краљ 835—850.
  • Часлав, син Радослава, краљ 850—862.

Историчари о летопису

Сматра се да је Летопис попа Дукљанина настао у другој половини 12. века. Рачки наводи да је настао у периоду између 1143. и 1154, Константин Јиречек и Фердо Шишић сматрају да је настао између 1160. и 1180, док Владимир Мошин сматра да је настала 1148. или 1149. године.[7] Аутор у уводу наводи, да је овај спис превео са „словенског” на латински постојећи „Спис о Готима” (Libellum Gothorum), који се „на латинском преводи као” Regnum Sclavorum, очигледно да има једнакости између назива Готи и Словени. Постоји и податак да је постојао текст пре тога и на словенском језику, али аутор тај језик не назива готским. Према историчарима, то уопште није бита информација.

„Летопис попа Дукљанина” се код новијих историчара сматра као непоуздан извор. Један пример је хрватски историчар Ферда (Фердинанда Максимилијама) Шишића, који говори о издању овог списа на српском језику (а то детаљно цитира и приређивач најновијег просветиног издања), већ у првој реченици Дукљановог списа открива нелагодност констатујући да папа Геласије II живи у 12. веку и није савременик ромејскоц Атанасија. Тиме на самом почетку дискредитује Дукљанову озбиљност, јер он, ето себи временски блиског папу премешта у више од седам векова дубљу прошлост. Ова Шишићева анализа је предмет праве мале студије аутентичности тог навода у оригиналном рукопису, изведена од стране приређивача најновијег Просветиног издања.

Најновије упоредно издање „Летописа попа Дукљанина” историјског института САНУ и Манастира Острог на српском језику, под називом „Gesta regum Sсlavorum” представља, озбиљан искорак у озбиљном научном приступу, неyобичајен код српских модерних историчара. Упоредни текст два латинска извора, као и хрватски и српски превод, пружају истраживачу могућност за озбиљно упоређивање појединих реченица. Усто, коментари нисy yобичајено обојени омаловажавањем овог извора. Тако је исправно констатовано име папе Гелазија, уз опаску да се грешка јавља у старим латинским преписима, а посебно је анализиран рад хрватског историчара Ферда Шишића и указано је на његове грешке и погрешна указивања на фалсификате, као и превише труда око доказивања да „Летопис” потиче из XII века (Живковић сматра да је данас позната верзија из XIV века и да је дело барско-дукљанског архиепископа Рудгера, чешког порекла). Овде се нећемо више упyштати у детаље ове занимљиве анализе „летописа попа Дукљанина”, односно, „Gesta regum Sсlavorum”, јер већина детаља не игра битну улогу за анализу.

Приликом писања Краљевство Словена, Марво Обрини је могао имати на располагању више верзија преписа Летописа попа Дукљанина. Један од њих је 1510. године приредио Сплићанин Марко Марулић, на основу раније (данас изгубљеног) преписа свог рођака, сплитског племића Доминика Папалића. Други препис је 1546. године у Омишу приредио Јаполим Калетић, користећи такође, како сам наводи, Папалићев текст, настао на основу писма које је пронашао у Крајни (у Марковић) у једне књиге писане харвацким писмом. Крајем 16. века настало је још неколико преписа овог текста. Ипак, анализе Тибора Живковића указују на чињеницу да тих преписа није било много и да је практично Орбинијев текст прва комплетна верзија овог списа.

Овде треба истаћи да са гледишта, доста необично звучи навод приписан Калетићу о некаквом харвацком писму, јер се то не уклапа у стил католичких аутора тога времена. Нагласимо и важну чињеницу, да Марко Мапулић, такође тврди да је превео текст на основу Папалићевог преписа, о чему говори у песми Папалићу 1510. године (које Лучић наводу у уводном делу Марулићеве хронике):

„Commentariolium a te in Craina nuper repertum inter vetustissmas gentis illius scriptaras, dalmatico idiomate compositum, tuo rogatu latinum feci, Croatiae Dalmatiaeque regum gesta continentem; res certe digno relatu et quam non solum nostrae vernacuale linguae gnari, sed etiam Latini intelligant.”

— Иван Лучић

Из овог писма се јасно види да се ради о далматинском језику, па је прилично јасно да је термин харвацко писмо накнадно приписан Калетићу. Ако стварно постоји овакав навод у оригиналу из 1546. године, било би коректно да је Фрањо Рачки назвао Калетића праоцем хрватске повијесне знаности, јер овакав текст са помињањем далматског језика цитира сам Иван Личић, према Рачком.

На бази чињеница из ове студије, показује се да се код Дукљанског списа ради о веома важном историјском извору, који ни бројним превођењима, дорадама и измена назива за народе и језике није изгубио суштинску информацију. То потврђује и каснија употреба списа код Марва Обринија и низа католичких аутора.

Јужнословенске земље

Regnum Sclavorum 754 AD
Краљевство Словена, према попу Дукљанину

За јужнословенску историју Летопис попа Дукљанина је исто важан, јер се у њему помиње Црвена Хрватска на тлу данашње Црне Горе (помиње се два пута у целој хроници). По хроници, на вероватно измишљеном државном сабору у Далми, краљевина Светопелека се дели тако да су земље кроз које теку реке са планина у море назване "Maritima" (Приморске земље), а земље кроз које теку реке што се уливају у Дунав назване су "Surbia" (Србија) или "Transmontana" (Загорске земље). Ове две велике области поново се деле, приморски део на Белу Хрватску или Доњу Далмацију (од Далме до Винодола, са Сплитом као седиштем архиепископије) и на Црвену Хрватску или Горњу Далмацију (од Далме до Драча, са Дукљом као седиштем архиепископије), Србија или загорски део на Босну од Дрине на запад и на Рашку од Дрине на исток.

латински оригинал:

„...secundum continentiain privilegiorum quae lecta coram populo fuerant, scripsit privilegia, divisit provincias, et regiones regni sui, ac terminos, et fines earum hoc modo: secundum cursum aquarum, quae a montanis fluunt, et intrant in mare contra meridianam plagam, Maritima vocavit; aquas vero que a montanis fluunt contra septentrionalem plagam, et intrant in magnum flumen Donavi, vocavit Surbia. Deinde Maritima in duas divisit provincias: a loco Dalmae... usque ad Valdevino vocavit Croatiam Albam, quae et Inferior Dalmatia dicitur... Item ab eodem loco Dalmae usque Bambalonam civitatem, quae nunc dicitur Dyrachium, Croatiam Rubeam vocavit, quae et Superior Dalmatia dicitur... Surbiam autem, que et Transmontana dicitur, in duas divisit provincias: unam a magno flumine Drina contra occidentalem plagam usque ad montem Pini, quam et Bosnam vocavit. Alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lupiam, et Lab, quam Rassam vocavit. ”

српски превод:

„...према садржају привилегија, које су прочитане у присуству народа, написао је (Светопелек) привилегије и овако поделио регије и провинције своје државе и одредио њихове границе. Оне дуж тока вода, које теку од планина према југу и уливају се у море, назвао је Приморјем. Оне дуж вода које теку од планина према северу и уливају се у велику реку Дунав, назвао је Србијом. Затим је Приморје поделио на две провинције. Ону од места Дувно... до Винодола назвао је Белом Хрватском, која се зове и Доња Далмација... ону од истог места Дувна па све до града Бамбалоне, који се сада зове Драч, назвао је Црвеном Хрватском, која се зове и Горња Далмација... Србију пак која се зове и Загорје, поделио је на две провинције: једну, од велике реке Дрине према западу све до Борове планине, назвао је Босном; другу, од исте реке Дрине према истоку све до Лапије и Скадарског језера, назвао је Рашком.”

Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937) у делу "Regnum Sclavorum" (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји „хрватска верзија” која је "пронађена" вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као "wishful thinking" односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Paul Stephenson пише да је тај текст „одбачен од стране историчара” ("dismissed out of hand by historians") као и да је „сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама” ("preserved only in late and wildly divergent versions"). Такође се каже да „разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непоузданим” ("Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source."). Овај спис је по мишљењу већине модерних историчара углавном фикција ("This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking").

Референце

  1. ^ Шишић 1928.
  2. ^ Mošin 1950.
  3. ^ Мијушковић 1967.
  4. ^ Мијушковић 1988.
  5. ^ Кунчер 2009.
  6. ^ Живковић 2009.
  7. ^ Mošin 1950, стр. 23-27.

Литература

Спољашње везе

Љутомир

Љутомир је легендарни српски владар са краја 10. века и почетка 11. века, о коме податке доноси једино Летопис попа Дукљанина.Према Дукљанину, Љутомир је био „од лозе Тихомила”, рашког великог жупана и наследника кнеза Часлава. У време када је био на власти из изгнанства у Риму вратио се син Часлављевог полубрата Петрислава, Павлимир Бело.Према легенди, Павлимир Бело је основао Дубровник, а потом су га банови и жупани из околних области, као потомка српске владарске лозе, прогласили за краља. Једино му се није потчинио Љутомир. Бело је заратио са њим, поразио му војску код реке Лим и нагнао га у бекство. Када је бежећи стигао до Ибра, убили су га његови људи желећи да стекну краљеву наклоност. Према Дукљаниновој генеалогији, треба да је његова ћерка била удата за стрица дукљанског кнеза Јована Владимира, Драгимира. Из тог брака родио се као посмрче Стефан Војислав, дукљански кнез.

Бела Србија

Бела Србија или Бојка је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. О положају Беле Србије постоје различите теорије. Једна од ових теорија Белу Србију смешта на подручје данашње источне Немачке, где је историјски потврђено постојање српске кнежевине и краљевине између 7. и 10. века, на подручју које данас насељавају Лужички Срби.

Битка код Бара

Битка код Бара (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) се одиграла највероватније 7. октобра 1042. године, непосредно након поноћи између одреда кнежевине Дукље које је предводио кнез Стефан Војислав и византијских снага предвођених драчким стратегом Михајлом. Битка заправо представља изненадни ноћни напад Војислављевих одреда на византијски логор у планинским теснацима, који се окончао потпуним поразом византијских снага и погибијом 7 њихових заповедника (стратега).

Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва српска држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе.

Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Вукан I (велики жупан)

Вукан је био српски велики жупан који од почетка девете деценије XI века, до почетка друге деценије XII века, владао Рашком и сматра се оснивачем династије Вукановића, чију бочну грану представљају Немањићи. На власт га је довео краљ Зете, Константин Бодин (1081—1101), који је заузео Рашку и поставио браћу, Вукана и Марка, да њом владају. Током наредних година, Бодин и Вукан врше нападе на Византију, али на крају бивају сузбијени, крајем девете деценије XI века. Вукан је касније, у три наврата (1093, 1094. и 1106), правио велике нападе на Византију. Међутим и поред значајних успеха у тој борби (два пута је побеђивао византијске војске, продирао је до данашњих Скопља, Тетова и Врања), није успео да трајно заузме делове византијске територије. После Бодинове смрти 1101 (или 1099), умешао се у борбе око власти у Зети. Сматра се да је умро између 1112. и 1115. или већ 1112. године, а после њега се на власти помиње његов братанац Урош I.

Вукановићи

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.

Гаврило Радомир

Гаврило (Гаврил) Радомир (око 960 — август 1015) је прворођени син цара Самуила и Агате. После смрти свога оца управљао је кратко време Самуиловим царством (октобар 1014 — август 1015). У боју за трон убио га је братић Јован Владислав, кога је подупирала Византија. Престоница Гавриловог царства је била у данашњем Битољу.

Гојислав Војислављевић

Гојислав је био син Стефана Војислава и Неде. На управу је после смерти свог оца добио Травунију са Грабљем и владао је заједно са његовом мајком.

Доброслав II

Доброслав II је био краљ Дукље у периоду од 1099. до 1102. године. Доброслав је био син краља Михаила и његове друге супруге. Према Љетопису Попа Дукљанина, Доброслава II био је изабран од стране народа да постане краљ. Међутим, његова владавина је била кратка као владавина великог кнеза Рашке, Вукана.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Кочапар

Кочапар Бранислављевић (12. век) је био српски кнез (жупан), који је владао Дукљом од 1102. до 1103, под управом великог жупана Рашке Вукана. Он је био син Бранислава брата Бодиновог, од кога је наследио титулу Кнеза Дукље.После Бодинове смрти (1101), Бодинов полубрат Доброслав II, га је наследио као краљ Дукље. Кочопар Бранислављевић, најближи Бодинов рођак склопио је савез са Вуканом. Овај савез ће се показати успешним у освајању Дукље 1102. године. Битка која је уследила на Морачи довела до пада Доброслава II и крунисања Кочопара на престо. Доброслав је касније протеран у Рашку. Вукан је поставио Кочапара за кнеза Дукље који је владао под његовом управом. Овај савез ће се ускоро растурити, и Вукан шаље своју војску на град Дукљу, приморавајући Кочапара да бежи у Босну, а затим Захумље, где је на крају и умро.За новог српског краља проглашен је Владимир Војислављевић.

Краљевство Словена

Краљевство Словена се може односити на:

„Краљевство Словена”, дело непознатог калуђера из Бара писано у 12. веку познатије као „Летопис попа Дукљанина”;

„Краљевство Словена”, дело Мавра Орбина из Дубровника објављено 1601. године.

Крешимир I Трпимировић

Крешимир I (латински: Cresmur; умро око 945.) је био краљ Хрватске од око 935. до 945. године.

Мирослав Трпимировић

Мирослав (латински: Miroslaus; умро 949.) је био краљ Хрватске од 945. до 949. године.

Михаило II Војислављевић

Михаило II (крај 11. века - почетак 12. века) је био српски краљ и владар Дукље из династије Војислављевића. Владао је веома кратко, око 1101. године, непосредно након смрти свога оца, краља Бодина, кога је наследио на дукљанском престолу, али је недуго потом био свргнут.

Стефан (кнез Босне)

Кнез Стефан Босански је био владар средњовјековне Босне у последњим деценијама 11. вијека. Летопис попа Дукљанина га помиње као вазала српског краља Константина Бодина (1081-1101). У остацима тврђаве у околини Зенице пронађене су 1931. године камене плоче у које је био уклесан лик владара и натпис на глагољичном писму: „Стефан, кнез босански.“ Година у којој је настала плоча није забиљлежена, али је каснијим анализама, 2007. године, утврђено да је стара између 8. и 11. вијека.Према најстаријим дубровачким аналима, Стефан је као Бодинов вазал учествовао у опсади Дубровника 1094/95. године. Према наводима Љетописа попа Дукљанина, после смрти краља Бодина, око 1099, један од претендената на престо, Кочапар, покушао је да се домогне власти у Дукљи, ослањајући се на рашког жупана Вукана. Како је, међутим, осјетио опасност и с те стране, Кочапар се склонио у Босну, гдје се оженио ћерком босанског бана, али је убрзо погинуо ратујући у Захумљу.

Фердо Шишић

Фердо Шишић (Винковци, 9. март 1869 — Загреб, 21. јануар 1940) је био хрватски историчар.

Црвена Хрватска

Црвена Хрватска (лат. Croatia Rubea) је израз, ознака и концепт из 17. века. Прво помињање српске обале овим изразом је у Летописа попа Дукљанина. Поред Црвене Хрватске, постоје и Бијела Хрватска. Према неким претежно хрватским тумачењима, не само да је Млетачка Албанија — хрватска, већ и Османска Албанија, колико и Валона.

Летопис попа Дукљанина сачуван је у латиничном препису из 17. века. Верује се да је првобитно постојао славенски изворник.

У науци постоје различита мишљења о времену настанка хронике и интерпретацији удела информација у њему. Многе су хронике неистине, као што је мешање Гота и Словена.

Тврдње у њима /тзв. Црвена Хрватска/ морају се упоредити са другим поузданим изворима. Проглас католичке српске обале хрватском супротно је информацијама Константина Багренородног и спроведеној Самуилове српске кампање у раном 11. веку, тј. пре Велики раскол.

Израз се може разјаснити и објаснити у контексту босанског ејалета формираног с Турском Хрватском и слиједећег дугог рата који је окончан Житванском мира. Одмах по завршетку дугог рата створена је нова књижевна норма — илирски језик. У светлу контрареформације, Конгрегација је започела широку католичку пропаганду која је стигла и до бугарских земаља. Током 17. века, католичка пропаганда у Влашкој и Молдавији заменила је средњебугарски језик — креолским. У ту сврху, након Ужгородске уније, објављена је Кантакузинова Библија која је замењивала Острошка Библија. Након побуна сејмена и домобрана.

Српски средњовековни рукописи
Глагољица
Ћирилица
Други

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.