Лесковице

Лесковице могу бити:

или

Бачевци (Ваљево)

Бачевци су насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 381 становника.

Горње Лесковице

Горње Лесковице је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 391 становника.

У селу је подигнута биста војнику Стојадину Мирковићу (1972-1991) који је погинуо у Бјеловару.

Град Ваљево

Град Ваљево је један од градова у Републици Србији и припада Колубарском округу. Налази у западној Србији у горњем делу слива реке Колубаре (притоке Саве), на контакту између планинског и низијског дела Србије. Град Ваљево се граничи на северу са општинама Уб и Коцељева, на западу са Осечином и Љубовијом, на југу са Бајином Баштом и Косјерићем и на истоку са Мионицом и Лајковцем.Територија града је неправилног ромбоидног облика. Овај простор у правцу запад-исток пресеца долина реке Колубаре. Северно од ове долине територија је брежуљкаста и заталасана, док је на југу рељеф значајније издигнут чинећи терасасте форме северне подгорине ланца Подрињско-ваљевских планина све до самог гребена и врхова Маљена, Букова, Повлена, Јабланика и Медведника који се издижу до преко 1.200 метара надморске висине.По подацима из 2004. град заузима површину од 905 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 58.369 ha, а на шумску 26.503 ha). Седиште града као и округа је градско насеље Ваљево. Град Ваљево има 78 насеља: 2 градска и 76 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 90.312 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,2 ‰, а број запослених износи 32.215 људи. У Ваљеву има 56 основних и 7 средњих школа.

Доње Лесковице

Доње Лесковице је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 441 становника.

Жикица Јовановић Шпанац

Живорад Жикица Јовановић Шпанац (Ваљево, 17. март 1914 — Радановци код Косјерића, 12. март 1942) био је апсолвент књижевности, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у западној Србији и народни херој Југославије.

Као ученик Ваљевске гимназије, због левичарских размишљања био је искључен из школе, након чега је школовање наставио у Београду, где је потом студирао књижевност на Филозофском факултету. Током студија прикључио се револуционарном студентском покрету, а политички је деловао и у родном Ваљеву, због чега је 1935. године примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије.

Учествовао је у Шпанском грађанском рату, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је био рањаван, а након пораза Шпанске републике заједно са осталим интербригадистима налазио се у логорима у Француској. У јесен 1940. године успео је да се врати у Југославију, где је наставио са партијским радом.

Учествовао је у припремама оружаног устанка у западној Србији и формирао партизанску чету у Рађевини. Са овом четом је 7. јула 1941. године у Белој Цркви, код Крупња, извео прву устаничку оружану акцију, која се касније обележавала као Дан устанка народа Србије. У току устанка 1941. године налазио се на дужностима команданта и политичког комесара батаљона и политичког комесара одреда.

Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, остао је на територији западне Србије, где је почетком 1942. године био члан команде Групе одреда западне Србије. Погинуо је 12. марта 1942. године у близини села Радановци на огранцима планине Маљен према Косјерићу у сукобу са четницима Косте Пећанца и припадницима Српске државне страже.

За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. године.

Лесковице (Пелхримов)

Лесковице (чеш. Leskovice) је насељено мјесто са административним статусом сеоске општине (чеш. obec) у округу Пелхримов, у крају Височина, Чешка Република.

Плажане

Плажане је насеље у Србији у општини Деспотовац у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 1369 становника. Плажане се налази 44° 08′ 38" СГШ и 21° 24′ 57" ИГД на 253 метара надморске висине. Кроз Плажане протиче Плажанска река која извире на Врелу а улива се у Ресаву. По народном тумачењу, Плажане је добило ово име зато што су његови становници много плазили језике. Друго, вероватније тумачење је да је село добило име због плажа које су се налазиле на обалама Ресаве.

Овде се налазе Запис Миљковића крушка (Плажане), Запис Љубисављевића храст (Плажане) и Запис Стевановића храст (Плажане).

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Стеван Борота

Стеван Борота (Винковци, 14. новембар 1898 — Ваљево, 27. март 1942), механичар и учесник Народноослободилачке борбе.

Стојадин Мирковић

Стојадин Мирковић — Цоле (Горње Лесковице код Ваљева, 1972 — Беденик код Нове Раче, 1991), био је војник Југословенске народне армије на редовном одслужењу војног рока.Рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице, општина Ваљево, одакле је после регрутације отишао 28. децембра 1990. године на редовно служење војног рока у Бању Луку. После завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у ВП 4848/16, Бјеловар и у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.

После блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је дигао 29. септембра 1991. године у ваздух војно складиште и себе. Том приликом је погинуо и војник Стојадин Мирковић, када је његов транспортер из којег је дејствовао погодила „зоља”.После непуне четири године од погибије његови посмртни остаци су допремљени из Хрватске и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу.Њему у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић” у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање „Септембарска повеља” и Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.