Лесковачка котлина

Лесковачка котлина је пространа котлина на југу Србије у композитној долини Јужне Мораве, која углавном захвата територију општине Лесковац, по којој је и добила назив. На југу почиње од Грделичке клисуре, а завршава се Печењевачким сужењем код места Печењевце. Налази се на просечној надморској висини од 220 м, а димензије су јој 50 х 40 km, односно, заузима површину од око 2250 km².

Омеђена је планинама Радан (1409 m) и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1638 m) на југу и Бабичком гором (1098 m), Селичевицом (903 m) и Сувом планином на истоку. Кроз Лесковачку котлину протиче река Јужна Морава. До изградње насипа, када је регулисан ток Јужне Мораве, њене обале су трпеле честе поплаве, што је чинило штету пољима дуж реке. Лесковачку котлину, осим Јужне Мораве, пресецају и следеће веће реке: Јабланица, Ветерница, Власина, Пуста река и Козарачка река.

Лесковачка котлина припада Панонском басену. По свом постанку је улегнуће у Земљиној кори, тектонског порекла и била је дно некадашњег Панонског мора. Ова котлина је затворена са свих страна, осим уског пролаза на југу, где улази и северу где излази река Јужна Морава, која је дренира, одводећи воду у црноморски слив. Дно јој је прекривено неогеним седиментима.[1]

Главни речни ток је Јужна Морава али се у самој котлини стичу токови још четири реке – Ветернице, Пусте реке, Јабланице и Власине (Српско петоречје). Због тога,котлина није јединствена целина већ је речним токовима подељена на мање целине – Лесковачко поље (централни део котлине), Поречје (средишњи део слива Ветернице), Јабланица, Пуста река и др. [2]

Еволуција котлине

Лесковачка котлина у свом развоју прошла је кроз три фазе:

  • континенталну која је почела тектонским спуштањем котлине
  • абразиону или лакустријску фазу која је почела преобраћањем котлине у језеро и
  • Флувијалну фазу која је наступила сукцесивним повлачењем језера и која траје и данас.

Котлина је настала орогеним покретима алпске орогенезе који су били најинтензивнији за време савске фазе односно у олигоцену и олигомиоцену.

Тектонска потолина настала је раседањем у Родопској маси y време настанка осталих моравских потолина. Раседање Родопске масе вршило се дуж више раседних линија различитих праваца пружања од којих је најважнија била дислокација меридијанског правца. Ова дислокација пружа се меридијански дуж источног обода котлине и најважнија је за њено тектонско формирање. На северу она се везује за Велико-моравску дислокацију а на југу за расед Момине клисуре. Најстарија је и била је активна кроз дуги геолошки период а најважнија њена активност везује се за период од средњег миоцена до краја понта. Активност дислокације престала је у плиоцену или плеистоцену.

Поред интензивне радијалне тектонике у формирању котлине изражени су били и тангенцијални поремећаји који се могу пратити на десној страни Јужне Мораве.

Грделичка клисура била је само тектонски предиспонирана чиме је била јасна подвојеност Лесковачког од Врањског басена.

Дно Лесковачке котлине лежи на око 220-250 m надморске висине (кристаласта основа је још нижа) што значи да је износ спуштања био од 500-1 000 m.

Континентална фаза трајала је све до средњег миоцена када је наступила трансгресија. „Главно” и највеће раседање било је у средњем и горњем миоцену.

Трансгресијом током средњег миоцена продиру воде Панонског мора у већ формирану котлину. Настанком језера у котлини започиње абразиона фаза. Постоји теза по којој је било спајања вода Панонског и Егејског мора преко Грделичке клисуре.

У време највишег стадијума абразионе фазе котлине дубина воде износила је 650 m односно језерски ниво допирао је до око 850 m апсолутне висине. Раседање се наставило и током постојања језера тако да су већ издигнуте масе, које су делимично штрчале изнад нивоа језера (Бабичка гора, Селичевица, Крушевица), наставиле издизање.

Масе које су окруживале језеро дале су материјал за језерске наслаге у Лесковачкој котлини. Од језерских наслага био је формиран комплекс (централна језерска раван) висине око 350 m који су реке котлине касније, током флувијалне фазе, раскомадале до данас постојећих коса. Таложење тог материјала вршило се од средњег миоцена (II медитеран) до средњег плиоцена (дак), што је у ствари период живота језера у Лесковачком басену.

Закључци о опадању нивоа језера могу се извести са ободних планина и Печењевачког кристалина до његовог подножја.

После повлачења језера наступила је флувијална фаза у котлини.

Геолошки састав котлине

У геолошкој грађи котлине постоје стене различите старости.

Геолошки састав у основи доста је једноличан јер се геолошке творевине јављају ступњевито једне изнад других тако да најмлађе стене леже на најнижој надморској висини а најстарије на највишој надморској висини. Између најмлађих и најстаријих стена су творевине настале у међупериоду (терцијар), у доба постојања језера у котлини. Најстарије и највише стене су кристаласти шкриљци на околним планинама и печењевачки кристалин као заостала „оаза” тих стена.

Кристаласти шкриљци планина наслањају се на миоплиоцене творевине (конгломерате, глине, глиновите пескове, пескове, шљунковите пескове и др.). Ове творевине маскирале су велико пространство палеорељефа котлине састављеног од старијих стена. Управо ове петрографско-стратиграфске чланове формирало је неогено језеро.

Најмлађе и најниже творевине простиру се у долинама река котлине и оне су различитих дебљина и састава.

Мио-плиоцене наслаге најуочљивији су елемент у котлини. То су наслаге које належу на околне планине и оне се у виду језичака увлаче ка центру котлине. Ове наслаге међусобно су одвојене и чине наспрамна развођа између Ветернице, Сушице, Јабланице и Пусте реке. То су скоро уравњене косе које се могу повезати у једну раван: Хисар са Лесковачким висовима са 341 m висине, Рударска чука са 371 m, Сушице са Голом чуком 329 m висине и др. Темена ових коса могу се повезати у пространу раван просечне висине око 350 m. С. Милојевић сматрао је да је ова раван представљала најнижи под некадашњег неогеног језера.

Дебљина тих седимената је око 140 m изнад речних токова али како реке још нису оголитиле подину тих језерских седимента сматра се да су знатно дебљи.[3]

Види још

Референце

  1. ^ Родић, Д; Павловић, Мила (1998). Географија Југославије. Београд: Географски факултет.
  2. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-7599/2007/0350-75990757087I.pdf
  3. ^ Стојановић, Славиша (1990). Кратак приказ неогеног Лесковачког језера и тектонике котлине, Лесковачки зборник XXX. Лесковац: Народни музеј у Лесковцу.
Јабланица (притока Јужне Мораве)

Јабланица је река на југу Србије, лева притока Јужне Мораве. Настаје спајањем Туларске и Големобањске реке, које се формирају на падинама Гољака (1073 м) и његових огранака. Од састава изворишних кракова (код села Маћедонци) до ушћа у Јужну Мораву у Лесковачкој котлини (код села Печењевце), дужина јој износи 84,5 km. Реке од којих настаје теку планинским замљиштем и имају велики пад, клисурасте долине и бројне брзаке. Сличних је особина и сама Јабланица у току до Лебана односно до уласка у Лесковачку котлину. У горњем и средњем току називају је и Медвеђа, а тек низводно од села Шилова, на дужини од око 50 km, само Јабланица. У Лесковачкој котлини тече широком и плитком долином, има мали пад и многе меандре ,непосредно уз сам град Лесковац. Површина слива јој износи 896 км², а просечни проток на ушћу је 5 m³/с. Најзначајнију притоку Шуманску реку, прима са десне стране код Лебана. Значајније леве притоке су Лапаштица и Газдарска река.

Јабланица је бујичава, носи огромну количину материјала, раније се често изливала из корита (сваких 10 година 1986, 1976, 1966,... тзв. „десетогодишња вода“; највећа поплава десила се 1976. г.), плавила обрадиве површине, односила саобраћајнице, мостове и причињавала друге штете.

Јабланица је највећа сушица (потпуно пресушује у току лета и зиме) у Србији и једна од највећих у Европи.

Јабланички управни округ

Јабланички управни округ је управни округ у југоисточном делу Србије са седиштем у Лесковцу. Према попису из 2011. године на подручју управног округа је живело 216.304 становника. Површина упраног округа је 2.770 км2 и обухвата 336 насељена места.

Јужно Поморавље

Јужно Поморавље је регија (област) у јужној Србији. Према хијерархији географских регија она представља субрегију мезорегије Јужна Србија односно Планинско-котлинско-долинске макрорегије.

Јужно Поморавље може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу обухвата читав слив Јужне Мораве (припада му и регија Косовско Поморавље односно слив Биначке Мораве). Област у долини Јужне Мораве од Бујановца до Сталаћа представља Јужно Поморавље у ужем смислу.

Јужно Поморавље у ширем смислу ограничено је на југу српско-македонском границом, на истоку српско-бугарском границом, на североистоку регијом Балканска Србија (линија Руј–Бабичка Гора–Селичевица–Лесковик–Буковик), на северу регијама које припадају Западном Поморављу у ширем смислу и на западу Ибарско-копаоничким крајем и Косовом са Малим Косовом.

Ветерница

Ветерница је река у јужној Србији, лева притока Јужне Мораве и река на којој лежи град Лесковац.

Река Ветерница је дуга 75 km, док је површина слива реке 515 km². Ветерница има веома колебљив водостај, па са пролећа веома набуја, а лети скоро пресуши.

Грб Лесковца

Грб Лесковца је званични симбол Града Лесковца и постојан је у три нивоа — као Основни или Мали, Средњи и Велики грб.

Град Лесковац не поседује историјски грб. Природни и континуирани развој средњовековних хералдичких наука и примене принципа је прекинут османлијском најездом у 15. веку. Седамдесетих година 20. века усвојен је амблем општине Лесковац. Тај амблем спада у боља парахералдичка решења свога доба.

Важећи грб општине Лесковац усвојен је 12.03.2005. године.

Грб евоцира историјско и културно наслеђе Лесковца. Плаво је боја неба, светости, воде и мира. Актуелни амблем Лесковца има плаву основу. Плаво старински „мораво”, алудира на назив реке Мораве, чији је слив хидролошка окосница југа Србије.

Златно је боја светости, непропадљивости и непроменљивости кроз време. Крст од двоструко уплетеног гајтана има двоструко значење: крст је симбол страдања и васкрсења, симбол цивилизације којој припадамо, а уже подсећа на настанак ужарске и гајтанарске производње из које се развила специфична занатска и индустријска афизиономија Лесковца. Крст је такође знак раскрснице путева. Лесковац је, као град и трговиште, центар те раскрснице и место разапето на крсту страдања у ратовима, много пута васкрсло из пепела сопствених стратишта. Златни плодови леске алудирају на лесковачки топоним.

Црвени двоглави орао на сребрном штиту, који се види на застави Лесковца, подсећа на време када је Стефан Немања задобио Дубочицу од Византије. Као посебна владарска ознака у Ромејском царству, црвени орао је заштићени знак деспота, севастократора и кесара и у том својству су га користили српски владари Немањићке лозе све до царског крунисања Стефана Душана. Златна бедемска круна са четири видљива мерлона део је стандардног хералдичког репертоара којим се дефинише природа територијалног грба и административни ранг и величина Титулара; шест мерлона (четири видљива) означавају да Титулар има више од 100.000 житеља на својој територији.

Конопља и леска, као део полувенца који окружује Средњи грб, подсећају на име града и на чињеницу да је лесковачка привреда била заснована на гајењу и преради конопља. Леска је приказана у злату како би се подвукла разлика између реалног и симболичног. Лавови као држачи засновани су на хералдичком наслеђу лесковачког краја. Апокрифни грб Дарданије, која је шири археолошко-историјски оквир коме припада и Лесковачка котлина, популарисао је Христофор Жефаровић посредством своје „Стематографије”, и као такав налазио се једно време у саставу патријаршког грба и на стегу уз десног чувара павиљонског грба српског Краљевског дома. Тог лава карактерише црвена тинктура и црни коронет, као и удвојени реп. Хералдички лав породице Бранковић, која је у дужем периоду господарила овим подручјем, такође је црвен. Овде је његова тинктура измењена у „мораву”, односно плаву, као алузија на слив Јужне Мораве. Оба лава, десни и леви чувар, својим бојама подсећају на прву познату српску заставу за коју се зна да је била „црвена и плава”.

Грб Града и насељеног места Лесковац користи се у три нивоа, као Основни, Средњи и Велики. Грбом и стегом се изражава и представља припадност Граду Лесковац. Они се могу употрбљавати само у облику, са садржином и на начин предвиђен Одлуком о грбу и стегу Града Лесковца.

Грделичка клисура

Грделичка клисура је прво сужење у композитној долини Јужне Мораве у југоисточној Србији. Име носи по вароши Грделица на улазу у клисуру. Дуга је 34 km, а дубока 550 метара, усечена у гнајсу. Спаја Врањску и Лесковачку котлину. У клисури су смештене варошице Владичин Хан, Предејане и Грделица.

Слив Јужне Мораве је подручје Србије са најизраженијом ерозијом. Узроци су планински рељеф, стрме стране Грделичке клисуре као и неконтролисана сеча шума на Чемернику и Кукавици.

Историја Лесковца

Лесковац са околином био је врло мало насељен. Кроз лесковачки крај одувек је пролазио важан пут који је спајао Егејско море са Подунављем. Први трагови жиота у лесковачком крају потичу из млађег каменог доба, око 2000. година пре нове ере. У то време били су насељени Градац код Злокућана и Хисар.

Котлина (вишезначна одредница)

Котлина може бити:

Котлина, улегнуће у Земљиној кориили

Котлина (Качаник), насеље у општини Качаник, КиМ, Република Србија

Котлина (Кнежеви Виногради), насеље у општини Кнежеви Виногради, Барања, Република Хрватскаили

Нишка котлина

Лесковачка котлина

Алексиначка котлина

Горњевеликоморавска котлина

Врањска котлина

Љупковска котлина

Оршавска котлина

Косовска котлина

Брестовачка котлина

Доњемилановачка котлина

Кочанска котлина

Доњевеликоморавска котлина

Лесковац

Лесковац је градско насеље и административни центар истоимене територијалне јединице и Јабланичког управног округа. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у Лесковачкој котлини, познатој по српском петоречју. Кроз само насеље протиче река Ветерница, а недалеко од Лесковца протиче Јужна Морава, која прима све веће притоке града. Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара и котлина у којој је смештен окружена је планинама Радан, Гољак и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник на југу и Бабичка гора, Селичевица и Сува планина на истоку.

Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица (стсрп. Glьbočica, од стсл. glọbokъ — „дубок”), па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске (стсл. lěska) тј. лешника.

Град Лесковац има 144 насеља од којих су Лесковац, Вучје, и Грделица градског типа. Као привредни, политички, друштвени, културно-просветни и административни центар Јабланичког округа познат је по томе што је град са развијеном текстилном, хемијском, дрвопрерађивачком и прехрамбеном индустријом, град роштиља и кулинарских специјалитета. Као такав, Лесковац је седиште великог броја културних институција, међу којима су и Народни музеј и Народна библиотека Радоје Домановић. Културне активности у граду испреплетане су са његовим наслеђем, те је најпознатија манифестација у граду посвећена лесковачком роштиљу и носи назив Лесковачка роштиљијада. Поред роштиљијаде, у Лесковцу се сваке године одржавају Лесковачки карневал и Лесковачки интернационални филмски фестивал (LIFFE).

Према попису из 2011, у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника. Становништво града већински чине Срби православци, те је у граду присутно неколико православних верских објеката, међу којима је највећа црква Свете Тројице, изграђена 1931. и посвећена Светој Тројици, градској слави Лесковца. Карактеристична је и црква Оџаклија подигнута 1803. године и спеџифична то томе што представља једину цркву у Србији са оџаком.

Лесковачко поречје

Лесковачко поречје или Поречје је област у југоисточној Србији, тачније у Јужном Поморављу. Смештено је у сливу реке Ветернице, а налази се у јужном делу Лесковачке котлине.

Насељено још у праисторији, Поречје је назив који носи данас добило је по обиљу речних токова, а раније је носило називе Дубочица и Глубочица. Први пут се помиње као део српске средњовековне државе, када је било гранични регион Немањине државе. За време Турака добило је доста на значају, када је изграђен велики број путева, како оних локалних који међусобно повезују села, тако и оних који су били значајни не само за тадашњу Србију, већ и за читав Балкан, представљајући везу између средње Европе и Егејског мора.

Представља релативно низак регион, са просечном висином од око 500 метара. Најзначајнија и једина планина у Поречју је Кукавица, окружена бројним мањим узвишењима који су у прошлости представљали ободе Лесковачког језера, док су равничарски делови Поречја били део дна поменутог језера. Исушивањем језера створени су бројни речни токови, од којих најзначајније чине река Јужна Морава, са својом највећом поречком притоком Ветерницом и бројним мањим рекама и потоцима.

Поречје је релативно густо насељен регион са великим бројем села, густо збијеним, насељеним претежно словенским, православним становништвом. Када је реч о образовању, у региону је проценат писмености релативно велик захваљујући бројим основним и једној средњој школи. Становништво се претежно бави пољопривредом, ређе сточарством, али не заостаје ни у производним привредним гранама, па су тако поједина села позната по обради дрвета и текстилној индустрији. Становници Поречја, као и читавог Јабланичког округа, говоре призренско-тимочким дијалектом, али је исти, захваљујући делимичној изолованости у периоду након ослобођења, сачуван у много већој мери него у осталим крајевима Јабланичког округа, па се у Поречју срећу поједини облици речи који су у српском језику давно нестали и изашли из употребе.

Лесковачко поље и Бабичка гора

Лесковачко поље и Бабичка гора је област која захвата источни сектор простране Лесковачке котлине. Ова котлина је једна од највећих на територији Републике Србије и налази се у Јужном Поморављу, у географској мезорегији Јужна Србија. Котлина почиње од изворишта Туловске реке испод Врвикобиле(995 m), једног од висова масива планине Кукавице, са једне и Грделичке клисуре са друге стране на југу и теснаца између брега Коминга на левој обали Јужне Мораве и завршног западног брега планине Селичевице на десној обали исте реке, на чијем су врху рушевине средњовековне тврђаве Копријан, на северу. Овај теснац представља најсевернију тачку Лесковачке котлине по Моравиној долини а то је представљао, и у административном погледу, за време постојања древне Дендре, затим Немањине Дубочице али и турске нахије Дубочица.

Дужина области мерена од виса Врвикобиле до Коминге износи 48 km у ваздушној линији а по дну Мораве, од Грделичке клисуре на југу до најсеверније тачке котлине, око 41 km. Највећу ширину област има у средини, од локалитета Попово гумно на јужним падинама Бабичке горе (748 m) на истоку до локалитета званог Манастириште на јужним падинама Добре главе (433 m) и износи 26 km.

У овој области можемо разликовати 3 зоне: алувијалну раван, зону побрђа и планину. Алувијална раван је средишња зона. Њу је формирала Јужна Морава а протеже се од Грделичке клисуре на југу до теснаца Коминга-Копријан на северу. Највећу ширину раван има у делу где се у Јужну Мораву уливају њене леве притоке Ветерница, Јабланица и Пуста река а најужа је негде на средини, између села Доње Локошнице на истоку и села Живкова на западу. Алувијална раван представља заправо Лесковачко поље.

Зона побрђа лежи на обема странама Мораве. Побрђе на левој, западној страни од Мораве, разбијено је у четири групе између којих су равнице широке по неколико километара кроз које теку Ветерница, Јабланица и Пуста река. Побрђа источно од Мораве су компактна и испресецана дубоким долинама стрмих падина речица које се сливају са Бабичке горе.

Трећу зону чини планина Бабичка гора тј. њене западне падине која у северном делу области допире до Јужне Мораве а на југу до побрђа неогене старости.

У састав области Лесковачко поље и Бабичка гора не улази део Лесковачке котлине на њеном југоистоку који чине падине Острозуба и Крушевице са побрђем између кога је река Власина измоделирала своју речну терасу од Власотинца до њеног ушћа у Јужну Мораву јер је овај простор у науци издвојен као микрорегија Доња Власина. Такође, у састав ове области не улази део југоисточне планине Селичевице, иако она тим својим делом чини североисточни обод Лесковачке котлине јер је овај простор у науци издвојен као микрорегија Доње Заплање.

Нишка котлина

Нишка котлина (арх. Нишко поље) је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине Јужне Мораве. Као део простране Јужноморавске долине истог морфолошког типа, Нишка котлина почиње на истоку од Сићевачке клисуре, док на западу сраста са моравском потолином, чинећи котлину која по површини (620 km2) и броју становника (260.237) спада међу веће географске просторе ове врсте у Јужној Србији.

На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, она је сложени развојни систем, у коме централно место заузимају град Ниш једно бањско и 72 сеоска насеља са својом инфраструктуром, највећим ресурсима у плодном земљишту и велико богатство термо-минералних вода. Конурбациони процеси у Нишкој котлини су добар пример специфичних облика прилагођавања градској култури у условима новог живота и сељачке еманципације, који и до данашњих дан нису окончани, нарочито у ободним деловима котлине.

„Иако је претежно уоквирена високим брдско-планиниским ободом, Нишка котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама, захваљујући највише долинама Јужне Мораве, Нишаве и Кутинске реке“..

Општина Лебане

Општина Лебане је територијална јединица која се налази на југу Србије и припада Јабланичком управном округу. Средиште је градско насеље Лебане. Према попису из 2011. године на подручју општине било је 22.000 становника.

Печењевачко сужење

Печењевачко сужење је клисура у композитној долини Јужне Мораве у југоисточној Србији која повезује Лесковачку котлину на југу и малу Брестовачку котлину на северу. Обод јој је усечен у старијим стенама, а дно је прекривеном неогеним седиментима. Дугачка је око 10 километара и име је добила по месту Печењевце.

Планине Српско-македонске масе

Планине Српско-македонске масе изграђене махом од старих палеозојских стена, највише шкриљаца, углавном убраних током бајкалског циклуса, део су копна Србије од границе Северне Македоније до Вршачких планинина (које чине најсевернији изданак ове планинске масе). Она је најстарији део копна у Србији и чини централну зону брдовитих планина и долина, који је раније називана Родопско копно или Родопи. Основу њиховог рељефа чине: планине, котлине, клисуре и речне долине.

Пуста река (област)

Област Пуста река заузима простор највећим делом у сливу истоимене реке, у северозападном делу Лесковачке котлине, а окружена је планинама Петрова Гора, Радан, Ргајским планинама, Пасјаче и Видојевице. Простире се на 336 км² са 62 насеља и варошицом Бојник, као њеним центром.

Назив овог краја означава сиромаштво и запуштеност. Раније се називала само Река, а забележено је и име Подгора према изворима средњовековне српске државе.

Пуста река (притока Власине)

Пуста река је притока Власине. Извор Пусте реке се налази испод врха Преслап на Сувој планини и протиче једним делок кроѕ Заплање а другим делом Лесковачком котлином. Дужина Пусте реке је 20 km, а све њене притоке имају дужину од 135 km.

Селичевица

Селичевица је планина која се налази недалеко од Ниша. Простире се правцем исток-запад у дужини од око 15 километара а ширине 5-6 километара. Ова планина је обрасла шумом и то претежно храстовом, буковом и лесковом.

Највиши врх је Ибровица (902 м), а затим Тумба (872 м) и Цветкова јабука (831 м). Селичевица припада Родопским планинама.

Сима М. Милојевић

Сима М. Милојевић (Мрђеновац, 1894—1969.) географ, професор на Београдском универзитету; највише се бавио геоморфологијом и хидрографијом крша.

Композитна долина Јужне Мораве са Биначком Моравом

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.