Лепчинце

Лепчинце је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 125 становника (према попису из 1991. било је 152 становника).

Лепчинце
Manastir Svetog Pantelejmona
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски
ГрадВрање
Градска општинаВрање
Становништво
 — 2011.125
Географске карактеристике
Координате42°24′59″ СГШ; 21°59′14″ ИГД / 42.4164° СГШ; 21.9872° ИГДКоординате: 42°24′59″ СГШ; 21°59′14″ ИГД / 42.4164° СГШ; 21.9872° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина787 м
Лепчинце на мапи Србије
Лепчинце
Лепчинце
Лепчинце на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број017
Регистарска ознакаVR

Прошлост

Садашње Лепчинце је младо село настало око 1800. године, када су се населила три брата, Јерци из Херцеговине. Било су то Вуча, Миша и Станоја.[1] Смештено је између Марганске, Тетинске и Лепчинске реке (потока). Најстарије махале су: Белчинска, Вучинска и Станојинска. Сеоске куће су на двема косама. Манастир Светог Пантелејмона је на коси Трештено дрво. Старо село Лепчинце претпоставља се да је у 16. веку лежало на потезу Село, што се помиње и у Пчињском поменику. У турско време село је припадало мезри Сенокоз. По једној легенди село је име добило тако што је "у селу било много шуме, паше, ливада, а земља је била родна да је берићет села био "леп", надалеко прочујен те је и село прозвано Лепчинце." По другој, врањанској легенди место је названо тако, зато што су у њему живеле лепе девојке - лепотице.[2]

Код села Лепчинца је крајем септембра 1912. године код Карауле на старој српско-турској граници војни положај заузео положај 7. пук Краља Петра Првог. Било је то пред сам почетак Првог балканског рата.[3]

У месту је радила од почетка 20. века српска основна школа. Познати су следећи учитељи, од почетка 1907. године: први - поп Вељко (Величко) Николић из Градње (1907-1910), Милоје Стојановић (1913), Драгомир Димић (1920) и други.[4]

Бугарски војници су спалили село током Другог светског рата.

Када је извршен први српски попис места 1879. године, ту је живело 371 становник у 57 кућа. Писмених је било само троје мушкараца, а број пореских глава износио је 67.[5] Број становника је до Другог светског рата стално растао. Лепчинце је 1890. године имало 448 становника, 1930.-543, 1948.-430, 1961.-368, 1971.-267 и 2002. године 125 становника.

Порекло становништва

Некада је у месту живело старо српско становништво.[6] Најстарија породица су Дрнчинци који су се доселили из Кратова, Ћосаци су из околине Новог Брда, има их у Врању, Јабланицу и друге крајеве. Анђелковци из Челопека код Куманова, Стошинци су такође из околине Куманова, Илијинци су из околине Криве Паланке и Сугарци и Јовановци су из околине. Рошаци су се ту доселили (добегли) из Нерава, и то због кулука у кратовским рудницима.

Демографија

У насељу Лепчинце живи 114 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,3 година (49,3 код мушкараца и 49,3 код жена). У насељу има 47 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,45.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[7]
Година Становника
1948. 430
1953. 421
1961. 368
1971. 267
1981. 218
1991. 152 152
2002. 125 125
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
124 99,2 %
непознато
  
0 0,0 %

Референце

  1. ^ Ђура Даничић: "Рјечник хрватскога или српског језика", Загреб 1974. године
  2. ^ Мимчило Златановић: "Врањске легенде", Врање 1974. године
  3. ^ "Правда", Београд 1937. године
  4. ^ "Просветни гласник", Београд 1910-1913. године
  5. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  6. ^ "Прилози проучавању језика", Београд 1985. године
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Александар Булатовић

Александар Булатовић је српски археолог и виши научни сарадник Археолошког института у Београду.

Архијерејско намесништво Пчињско

Архијерејско намесништво Пчињско је једна од организационих јединица Српске православне цркве у Епархији врањској, са седиштем у Врању. Намесништво опслужује вернике из градског насеља Врање и Врањска Бања. У свом саставу има 57 сакрална објеката изграђених у периоду од 19 до 21. века. У последњих двадесет година цркве намесништва доведене су у функционално стање неопходно за Богослужење верујућег народа.

Борба код Страцина

У тежњи да бугарашко село Страцин преведе на српску страну војвода Петко Илић-Нагорички, са четом, у ноћи 4. марта 1912. ушао је у село и отпочео напад на неке бугарашке куће. Из једне од њих је тешко рањен сам војвода. Чета, која је носила рањеног војводу, се повукла у село Широка Планина, у којој је Петко Илић подлегао ранама.

Последња жеља му је била да буде сахрањен у Србији. Жељу су му четници и испунили, сахранили су га у близини манастира Лепчинце.

Град Врање

Град Врање је град у Пчињском округу на југу Србије. По подацима из 2004. заузима површину од 860 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 44.721 ha, а на шумску 32.478 ha).

Седиште града као и округа је градско насеље Врање. Град Врање се састоји од 27 насеља: 2 градска (Врање и Врањска Бања) и 103 сеоска насеља.

По подацима из 2002. године у граду је живело 87.288 становника. По претходном попису, из 1991. године, је било 86.518 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио 1,8‰, а број запослених износи 25.940 људи. У граду Врању се налази 60 основних, 7 средњих школа, једна виша школа и један факултет.

Епархија врањска

Епархија врањска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Пахомије (Гачић), а седиште епархије се налази у Врању где је и Саборна црква.

Завод за заштиту споменика културе Ниш

Завод за заштиту споменика културе Ниш основан 1966. године, са садиштем и Нишу, је државна установа у области културе која обавља делатност заштите непокретних културних добара на територији која обухвата седам управних округа Републике Србије. То подразумева територију која се отприлике простире на северу од Кладова, до Трговишта, Бујановца и Прешева не југу Србије.

Манастир Светог Пантелејмона у Лепчинцу

Манастир Лепчинце је метох манастира Прохор Пчињски, као одвојено манастирско имање са црквом и под његовом управом. Манастир се налази у селу Лепчинце.

Манастири Епархије врањске

Манастири Епархије врањске су део богате баштине Српског народа Јужне и источне Србији која се судбински везала за духовну, културну и просветну делатност и национално биће српског становништва ових области. Делећи судбину народа који их је градио, манастири изграђени на простору Јужне и источне Србије некада су се уздизали до божански лепог, или, пак, били рушени и спаљаивани, од бројних освајача овог дела Балкана. Њихови сачувани остаци и даље зраче божанском светлошћу која је окупљала народ да слави Бога и скупља снагу да опстане и манастире обнови, и тако у круг.Обнављајући многе старе светиње народ овог подручја Србије сачувао је византијске тековине Хришћанства зачетог на овом простору и православне законе и српску духовност. Зато, је сам чин упознавања са овим манастирима једнако важан за обнову порушених и изградњу нових на простору Јужне и источне Србије.

Петко Илић

Петко Илић „Нагорички“ (1886 — 17. март 1912), називан још и као Муса и Мома Војвода, је био српски четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак споменика културе у Пчињском округу

Следи списак знаменитих места у Пчињском округу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.