Лепенски Вир

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III).[1] Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.

Лепенски Вир
Lepenski Vir (2)
Археолошка налазиште испод стакленог крова
Лепенски Вир на мапи Србије
Лепенски Вир
Приказ на мапи Србије
Место Србија
Координате44°33′40″ СГШ; 22°01′27″ ИГД / 44.561111° СГШ; 22.024167° ИГД
Историја
Периодмезолит и неолит

Локалитети културе Лепенског Вира

Култура Лепенског Вира се распростире дуж Ђердапа, на локалитетима:

Три локалитета су низводно од „Гвоздених врата“ - Островул Бокулуи, Скела Клодовеи и Островул Корбулуи. Ова култура је захватила и област Трансилваније.

Трескавац – гола порфирна литица (висока 679 м) уздиже се на левој обали Дунава супротно од насеља Лепенски Вир и представља џиновског чувара овог праисторијског насеља. Трескавац је имао веома значајну улогу за житеље Лепенског вира.[2] Установљено је да планина Трескавац има исти трапезоидни облик као што имају основе кућа-колиба у праисторијском насељу Лепенски вир.[2] Користећи симулације рачунарских програма за излазак Сунца, као и за одређивање ноћног звезданог неба, стручњаци су дошли до закључка да Сунце тачно излази изнад врха Трескавац, природни маркер, од 20. априла до 1. маја, а да сазвежђе Влашића престаје да се види на ноћном небу изнад Лепенског вира управо 20. априла.[2] Ове две небеске појаве могу се искористити за одређивање правог почетка године или лета, односно почетка топлијег временског периода за житеље праисторијског насеља Лепенски вир. Апсурдно је да су се у појединој публицистици појавиле вести да Сунце тачно излази изнад врха Трескавац 21. јуна, односно на дан летње дугодневнице, што претходни рад побија.[3][4][2] У сваком случају, знатижељници могу крајем априла или 1. маја, као и 21. јуна, на дан дугодневнице, да у праскозорје посете величанствен локалитет Лепенски вир, и да се сами увере на лицу места када Сунце тачно излази изнад врха планине Трескавац.

Историјат археолошких ископавања локалитета Лепенски Вир

Фазе „Лепенског Вира“

  • Прото-Лепенски Вир
  • Лепенски Вир I (а-е)
  • Лепенски Вир II
  • Лепенски Вир III (а, б)

У својој најстаријој фази ова култура има епипалеолитски карактер. Прото Лепенски Вир припада раном мезолиту, Лепенски Вир I и II - позном мезолиту, а Лепенски Вир IIIа - старијем неолиту. Прве три фазе представљају ловачко-сакупљачке заједнице, док је у четвртој фази заступљен период првих земљорадника и сточара (од 5300. до 4500. п. н. е.).

Култура Лепенског Вира

Култура Лепенског Вира
Lepenski vir culture-sr
Подручје Културе Лепенског Вира
РегијаБалкан, Подунавље
Периодмлађи палеолит и неолит
Датумиод 9500. п. н. е.
до 5500. п. н. е.
Главно налазиштеЛепенски Вир
ПретходникКултура Селетијен
НаследникСтарчевачка култура

Буђење културе Лепенског Вира и успостављање њене својеврсне уметности, отпочиње око 7000. године старе ере. Три фактора - изолација, промена климе и увећање локалне популације - били су одлучујући за овај преображај. Ствараоци ове културе припадају старом европском становништву, популацији млађег палеолита. Антрополошки тип је Брно-Пшедмост, оберкаселска варијанта кромањонског типа. Њих одликују мезокефална глава, широко лице, висок раст и робусна грађа. Услед микроеволуционих промена (сматра се да су трајале 100 до 200 генерација) дошло је до грацилизације, али је због изолованости ипак очуван стари антрополошки изглед.

Клима и рељеф

Ђердап - највећа клисура Европе - представљала је изоловани свет, посебно у раном холоцену кад су опустела сва околна равничарска подручја. Велика река се непосредно везује за планински рељеф због чега се на малим растојањима нагло мењају надморске висине (од 50 до 800 m) и отуда на ограниченим просторима сучељава и по неколико еколошких зона. Велики број микроеколошких станишта, распоређених у „спратове“ између реке и оближњих планинских површина, омогућава да се брзо, на кратком путу нађе све што је потребно за живот: у води - обиље рибе, на обали - најразноврсније стене и минерали, а у шуми - дивљач, плодоносно дрвеће и гориво. Ова природна богатства још више су се увећала у првим вековима 7. миленијума старе ере, кад је отопљење опште климе (почетак бореала) изазвало ново бујање вегетације, а човеку омогућило стални боравак под ведрим небом.

Архитектура

Lepenski vir 1
Локалитет Лепенски Вир - остаци куће са трапезастом основом.
Lepenski Vir 2
Локалитет Лепенски Вир - остаци куће, заштићеног старом конструкцијом.
Lepenski vir 4
Камено огњиште.

Једини „материјал“ за архитектонско стваралаштво којим је популација Ђердапа располагала у тренутку насељавања просторно ограничених дунавских тераса био је навикнутост на пећински простор у виду полулопте или полулевка са укошеним зидовима и светлошћу која се од улаза пробија према суженом, мрачном дну.

У свим фазама ове културе граде се искључиво станишта чије су основе изведене из круга или троугла (зарубљени кружни исечак) с укошеним „зидовима“, тј. кровом који непосредно належе на основу. То значи да је популација ове културе живела у стаништима шаторског изгледа, односно да је стамбени простор увек схватала као пећину.

Архитектура је изразито математичка. Грађевински материјал и технике градње се не мењају. И даље се граде камена огњишта. У овом периоду се јављају

  • светилишта
  • шатори
  • кружне платформе од камена

Грађевински материјал и технике градње на Лепенском Виру се не мењају. Основе станишта задржавају облик зарубљеног кружног исечка, а такође и камена огњишта су присутна у више слојева.

Сви елементи „ентеријера“ (огњишта, камени столови, скулптуре) су заливени у чврсту масу пода направљену од црвеног кречњака. Постављени су у одређеном односу на примарни једнокраки троугао. На месту где се секу симетрале страна овог троугла, стављан је облутак (жртвеник), а око њега монументалне камене скулптуре.

У Стамбеном хоризонту на локалитету Власац II, откривено је 15 станишта и 5 посебних огњишних конструкција, као и 5 основа шатора сезонског карактера, са платформама од кречњака, која су вероватно представљала места за спавање. Истог карактера су и станишта Власац III, где су откривени остаци 6 шатора, 4 огњишта на отвореном и 4 солидно грађена станишта. Огњишне конструкције су немарно урађене. Новину представљају ниске камене ограде које затварају камени простор и могуће је да су остаци шатора квадратне основе и пирамидалног изгледа.

Насеља

Lepenski vir 5
Изглед главног налазишта Лепенског Вира.
Lepenski Vir 1
Изглед главног налазишта Лепенског Вира заштићеног старом конструкцијом.

Насеља су подигнута на најнижим дунавским терасама, груписана су 2-3 у зони у радијусу од 10 km. Станишта Лепенског Вира су у облику кружног исечка, елипсе, троугла заобљених углова, са укошеним зидовима и крововима који належу на основу. На овом археолошком налазишту у седам сукцесивних насеља (Прото Лепенски Вир, Лепенски Вир I а-е, Лепенски Вир II) откривено је 136 стамбених и сакралних објеката, изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III).

Насеља имају потковичасту форму са неком врстом потковичастог трга у средини. Насеља су оријентисана ка реци, груписана у два крила. Једно усмерено уз воду, а друго низ воду. Између ова два крила се налази „трг“. Простор је рашчлањен стазама и рампама.

Насеља ове културе се деле у две групе:

  • стална (базична)
  • сезонска (транзитна)

Најстарије насеље (Прото Лепенски Вир) је сезонског карактера, а млађа (Лепенски Вир Iа-е и делом Лепенски Вир II) су стална. На локалитету Власац је обрнуто (Власац Iа-б су стална насеља, а Власац II и III су сезонског карактера).

Светилишта

Најранија светилишта се јављају на Лепенском Виру Iб. Истог су облика као и световни објекти, али су прецизно и солидније грађена. Унутрашњост је рашчлањена на два дела: светилиште и простор за становање. Огњишна конструкција и даље задржава осовински положај и окружује се „столовима“. Светилиште заузима ¼ стамбеног простора. Сви елементи ентеријера, као што су огњиште, жртвеник, „столови“, скулптура, заливени су у чврсту кречњачку масу пода. У светилиштима из Лепенског Вира г-е јављају се нови елементи: троуглови са продуженим крацима од црвених камених плочица, углављених у под, уз огњиште.

У светилиштима Лепенског Вира II престаје премазивање пода кречњачком масом. Насеље из овог периода се састоји од 44 станишта, од којих само једно има светилиште, односно састоји се из две просторије. Иста ситуација је на локалитету Хајдучка воденица, где је такође откривено само једно светилиште.

Скулптура

Lepenski Vir Head
Лепенски Вир:Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV

Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент ентеријерa. Јавља се само на оним локалитетима где су постојала светилишта, у Лепенском Виру, Хајдучкој воденици, Падини. Скулптуре се постављају иза огњишта и жртвеника и учвршћују се у под.

Величина скулптуре зависи такође од величине светилишта. Највећа је 62 cm, пронађена у светилишту најпространијег станишта од 42m2, а најмања 16 cm у станишту од 8m2.

Скулптуре се моделују техником искуцавања, а ређе клесањем. Могу се поделити у 3 групе:

  • моделоване у натуралистичком стилу
  • скулптуре са апстрактним арабескама
  • скулптуре аконичне форме

Иконографија скулптуре:

  • људски лик
  • животињски лик

Најстарије скулптуре приказују људску фигуру у целини, али само је глава обликована - обрве, дуги нос, велика уста. Већ скулптуре из слоја Лепенски Вир Iц имају представљене само очи, увојке косе или шаре на капи, врло су бројне и квалитетне. Из овог периода су прве скулптуре животиња (рибе и јелени). Од Лепенског Вира Iг почиње опадање, обрада је немарнија и ова тенденција траје до Лепенског Вира Iе.

Скулптура доживљава известан препород у Лепенском Виру II, када се јавља већи број детаља, а приоритет се даје техници клесања. Ово је архаизирајући стил. Људска фигура се приказује у целини, јављају се и први детаљи попут руку, груди, кичме... Први пут се моделује људска глава у натприродној величини. Акцентовањем појединих црта лица ранији натурализам прераста у апстрактно експресионистички стил.

Сахрањивање

Lepenski Vir, muzej 26
Покојник у седећем положају
Lepenski Vir, muzej 27
Покојник у опруженом положају

У свим фазама културе мртви су сахрањивани у оквиру насеља, најчешће око огњишта. Али овакво сахрањивање је карактеристично само са поједине чланове заједнице, за остале индивидуе нема података.

Практиковани су изузетно сложени ритуали сахрањивања. Постоји неколико облика: инхумација, секундарно сахрањивање, односно парцијално сахрањивање покојника. Инхумација је најчешћи облик и траје током целе културе. Покојници су полагани у различитом положају, ипак најчешћи је опружени, са рукама положеним уз тело, шакама на доњем трбуху. Полагани су у плитка удубљења, ретко од камене конструкције. Постоји, иако ретко, полагање покојника у следећем положају. Оријентација зависи од станишта. У старијој етапи инхумирање је уз станиште, на отвореном простору, док се у млађој покојници сахрањују око огњишта или у зачељу станишта. У светилиштима нађени су остаци покојника између жртвеника и скулптуре, оријентација је југ-север.

У фази Лепенски Вир III тела су полагана у ембрионалном положају. Кремација се јавља само на локалитету Власац и то у неколико гробова од фазе Iа.

Секундарно и парцијално сахрањивање често је практиковано. Покојници су излагани екскарнацији ван насеља, да би се после тога премештали унутар насеља, у целини или парцијално. У почетку сахрањују се само лобање и доње вилице, а касније и дуге кости. Лобање налазимо у „шкрињама“ од кречњачких плоча.

Посипање окером није често, као ни посипање рибљим зубима. Прилози се јављају ретко, углавном су накит, алатке од рога, кости или очњака дивље свиње, лобања јелена, дивљег говечета и др.

Парцијално сахрањивање је карактеристично код сакупљачке заједнице, односно за заједнице најстаријих земљорадника Блиског истока (Натуфијенска култура, Јерихон А-Б).

Покретни инвентар

Најчешћи предмети за свакодневну употребу израђивани су од камена и рога јелена, силекса (који доминира у старијим фазама), кварца (карактеристичан за млађе фазе) и силикатне стене.

Присутни су одбици од језгра, без додатог ретуша, или веома грубо ретуширани. Највише је присутно иверака полигоналне основе и љуспичасто ретуширане ивице, затим су нађени стругачи и стругалице, резачи, шиљци, убадачи и сврдла.

Неолитска револуција

Око 5300. п. н. е. становници Лепенског Вира доживели су тзв. неолитску револуцију. Ово је период који обележава почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се „црница“, а топле шуме се распростиру до средње Европе. Становници Лепенског Вира у овом периоду припитомљавају прве животиње и почињу да се баве земљорадњом. Ова најмлађа фаза на Лепенском Виру припада култури Старчева.

Живот на Лепенском Виру замро је око 4500. п. н. е., када су становници кренули у потрагу за већим обрадивим површинама.

Реконструкција локалитета

Lepenski Vir, muzej 02
Изглед заштитне конструкције изнад археолошког локалитета

Аутор пројекта заштите и ревитализације локалитета Лепенски Вир је архитекта Марија Јовин док заштитна конструкција и уређење заштићеног простора је урађена према пројекту архитекте Синише Темеринског.[7] Целокупан пројекат обухвата уређење 55 хектара заштићеног простора. Предвиђена је изградња Визиторског центра за посетиоце, етно насеља, истраживачке станице, пристаништа на Дунаву и саобраћајнице којом ће туристима обезбедити прилаз до локалитета.[7] До децембра 2010. године, подигнута је велика заштитна мрежаста конструкција изнад локалитета чиме је само налазиште трајно заштићено а претходно су уклоњене дрвене греде и салонит плоче које су око 40 година представљале привремену и јефтину заштиту овог вредног археолошког налазишта.[7] Нова заштитна конструкција је изграђена средствима око 350 милиона динара која су обезбеђена из Националног инвестиционог плана Владе Србије.[7] Новом заштитном конструкцијом отворен је поглед на стену Трескавац на левој обали Дунава (Румунија), према којој је и цело насеље било оријентисано јер је имала култни значај за становнике насеља. Сама конструкција је изграђена на начин да прати падину ка Дунаву. Након овога предвиђено је да се уклони лесна прашина са насеља да би се дошло да слоја црвене камене дробине подова кућа како би се приступило конзервацији станишта.

Галерија

Lepenski Vir, muzej 10

Сомић

Lepenski Vir, muzej 11

Danubius

Lepenski Vir, muzej 12

Госпа од Лепенског Вира

Lepenski Vir, muzej 13

Јелен у шуми

Lepenski Vir, muzej 14

Глава са петљама

Lepenski Vir, muzej 15

Водена вила

Lepenski Vir, muzej 16

Родоначелник

Lepenski Vir, muzej 17

Адам

Lepenski Vir, muzej 18

Вилењак

Lepenski Vir, muzej 19

Родоначелница

Lepenski Vir, muzej 20

Госпа од Бољетинске реке

Види још

Референце

  1. ^ Борић, Душан и Весна Димитријевић. „Апсолутна хронологија и стратиграфија Лепенског Вира“, Старинар LVII, Београд, (2007). стр. 9-55.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Was Lepenski Vir an Ancient Sun or Pleiades Observatory?
  3. ^ Сунце се два пута рађа над Лепенским виром, Вечерње новости, Борис Субашић, 14. септембар 2015.
  4. ^ ГПС стар 8000 година!, Вечерње новости, Борис Субашић, 2. јануар 2016.
  5. ^ Ко је заиста открио Лепенски вир („Вечерње новости”, 20. новембар 2016)
  6. ^ Лепенци променили историју нашег света („Вечерње новости”, 16. август 2017)
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Трајна заштита Лепенског вира, Вести РТС, Прилог Славице Ђорђевић, 12. децембар 2010.

Литература

  • Драгослав Срејовић, Лепенски Вир, Београд 1969.
  • Драгослав Срејовић, Љубинка Бабовић, Уметност Лепенског Вира, Београд 1983.
  • Ивана Радовановић, „Власац и Лепенски Вир у светлу најновијих истраживања“, Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, Крагујевац, 27-29. новембар 1997, Крагујевац 1998, 33-38.
  • Ивана Радовановић, „Houses and burials at Lepenski Vir“, European Journal of Archaeology 3/3, 2000, 330-349.
  • Dušan Borić, „The Lepenski Vir conundrum: reinterpretation of the Mesolithic and Neolithic sequences in the Danube Gorges“. Antiquity 76, 2002, 1026-39.
  • Dušan Borić, „Deep Time Metaphor: Mnemonic and apotropaic practices at Lepenski Vir“, Journal of Social Archaeology 3 (1), 2003, 46-74.
  • Dušan Borić, Sofija Stefanović, „Birth and death: Infant burials from Vlasac and Lepenski Vir“. Antiquity 78, 2004, 526-547.
  • Dušan Borić, Body Metamorphosis and Animality: Volatile Bodies and Boulder Artworks from Lepenski Vir, Cambridge Archaeological Journal 15 (1), 2005, 35-69.
  • Dragana Antonović, Stone Tools from Lepenski Vir, Belgrade, 2006.
  • Љубинка Бабовић, Положај и функција светилишта на Лепенском Виру, Београд, 2006.
  • Паун Ес Дурлић, „Власац - васкрс потопљеног археолошког локалитета“ Развитак, година XLIV, број 217-218, Зајечар, 2004. год. стр. 4-10.

Спољашње везе

Ђердапска клисура

Ђердапска клисура (рум. Porţile de Fier; мађ. Vaskapu; свк. Železné vráta; тур. Demirkapı; нем. Eisernes Tor; буг. Железни врата) је најдужа (100 km) и највећа клисура у Европи. Она формира део границе између Румуније и Србије, при чему се северно налази Румунија а јужно Србија. Румунски, мађарски, словачки, турски, немачки и бугарски назив има значење железна врата, док је клисура у Србији позната као Ђердап. На румунској страни се налази национални парк Железна врата (рум. Parcul Natural Porţile de Fier), а са српске национални парк Ђердап.

Ђердапска клисура представља композитну (чине је наизменично 3 котлине и 4 клисуре) и антесцедентну (усецање корита је ишло паралелно са тектонским померањима) долину и она изгледа овако:

Голубачка клисура

Љупковска котлина (названа по румунском селу Љупкова)

Клисура Госпођин вир

Доњомилановачка котлина

Клисура Казан

Оршавска котлина

Сипска клисура (добила име по месту Сип)

Влашко-понтијска низијаКлисура је још и полигенетска, полифазна, попречна, дубока, лактаста и делом кањонска. Горњи део клисуре усекла је морска (језерска) отока Панонског мора која је отицала ка Понтијском мору. Нижи делови клисуре одговарају ерозији Дунава који је наследио отоку.

У Голубачкој клисури, са дна корита Дунава, дижу се остењаци. Љупковску котлину са јужне стране ограничава планина Шомрда. У клисури Госпођин вир има џиновских лонаца. У једном од њих измерена је дубина од 82 m што је једна од највећих речних дубина на планети. Са дна корита ове клисуре дижу се остењаци и прагови. Клисура Казан усечена је у старије и отпорније стене са скоро вертикалним странама. Она је најужа клисура у Ђердапу (150 m). У Великом Казану има дубоких џиновских лонаца (до 71 m) чија дна допиру испод нивоа мора. Корито Дунава у Сипској клисури је стеновито и пуно остењака. Од њих се састоји стеновита пречага Преграда. Целокупна клисура Ђердап добила је назив по једном делу Сипске клисуре. У клисури има археолошких налаза и културно-историјских споменика, као што су насеље Лепенски Вир, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, као и разни очувани примери народне словенске архитектуре.

Након изградње хидроелектране Ђердап, дошло је до подизања нивоа воде и тако је настало акумулационо Ђердапско језеро.

Ђердапско језеро

Ђердапско језеро или језеро Ђердап (рум. Lacului de acumulare Porţile de Fier), је вештачко акумулационо језеро на Дунаву у источној Србији на граници са Румунијом. Настало је 1972. када су Југославија и Румунија изградиле хидроцентралу „Ђердап I“. Језеро лежи у Ђердапској клисури. На обали језера се налази Национални парк Ђердап.

Језеро је дугачко преко 100 km, а на најширем месту широко је 8 km. Највећа дубина достиже 100 метара. Површина језера је 253 km², од чега је 163 km² на српској а 90 km² на румунској страни. По величини је четврто на Балкану и највеће у Србији.

Археолошки туризам

Археотуризам или археолошки туризам је облик културног туризма који је усмерен на подстицање јавног интереса за археологију и заштиту историјских споменика.

Археолошки туризам може да обухвати све ствари везане за јавну промоцију археологије, укључујући и обилазак археолошких локалитета, музеја или историјске реконструкције догађаја.

Археолошки туризам се налази на танкој линији између промоције археолошких локалитета и културног наслеђа. и изазивања штете локалитетима. По облику је инвазивни туризам. Археолози су изнели да овај туризам доприноси да се на посебан начин види и упозна прошлост. Али, код туристичких археолошких локалитета који су у надлежности дирекције за туризам, продаја карата и сувенира може да постане приоритет и тиме угрозити ископавања. Такође се преиспитује да ли вреди отворити локалитет за јавност, јер нису сва археолошка налазишта интересантна широј јавности и многа налазишта нису естетски лепа за туристе иако су за археологе веома битна. Оштећења јединствених локалитета је такође проблем. Отварање локалитета може директно да утиче на остатке, попут икона које могу да избледе при претераном фотографисању. Изградња хотела, ресторана и продавница око локалитета је још један проблем. Ови објекти могу драстично променити животну средину; да производе поплаве, клизишта, или да нарушавају древне грађевине.У Србији су бројни локалитети отворени за ширу јавност. Најпознатији су: Лепенски Вир, Виминацијум и Феликс Ромулијана. Ови локалитети доста зарађују од туризма. Виминацијум уз приходе од продаје карата и сувенира има и свој хотел, ресторан и амфитеатар на локалитету.

Археолошко налазиште као непокретно културно добро

Археолошко налазиште је једна од четири врсте непокретних културних добара у Србији. Археолошка налазишта као непокретна културна добра могу имати изузетан значај или велики значај или само заштићена, без назначеног значаја.

Борски управни округ

Борски управни округ се налази у северноисточној Србији и постоји под садашњим именом од фебруара 2006. године (пре тога се звао Борски округ по Уредби Владе од 29. јануара 1992). Обухвата град и општине:

Град Бор градско насеље Бор,

Општина Кладово градско насеље Кладово,

Општина Мајданпек градска насеља Мајданпек и Доњи Милановац

Општина Неготин градско насеље Неготин.Седиште округа је Бор, познат по свом историјском и културном наслеђу.

Начелник Борског управног округа је Мр Владимир Станковић.

Власац

Власац је мезолитски археолошки локалитет, који припада култури Лепенског Вира и датује се у 7 миленијум п. н. е. Налази се 13 km узводно од Доњег Милановца и 3 km низводно од локалитета Лепенски Вир, у непосредној близини Бољетина у општини Мајданпек у Борском округу.

Локалитет Власац је откривен приликом изградње хидроелектране Ђердап, 1970. године, када су на речној тераси пронађени предмети, облуци обојени окером, оруђе и оружје од кости и рога, који су могли да се повежу са културом Лепенског Вира.

У културном слоју откривени су остаци станишта (47 објеката), 87 гробова, као и и више од 35.000 различитих предмета.

Дама која убија

Дама која убија је југословенски филм снимљен 1992. године који је режирао Зоран Чалић, а сценарио је писао Драган Чалић. То је четврти наставак филмског серијала Ћао, инспекторе.

Доњи Милановац

Доњи Милановац, до 19. века зван Пореч, је градско насеље у Србији, у општини Мајданпек, у Борском округу. Ово место на самој обали Дунава, непосредно у близини веома значајног археолошког налазишта Лепенски Вир, које је уједно и центар националног парка Ђердап. Према попису из 2011. било је 2410 становника.

Драгослав Срејовић

Драгослав Срејовић (Крагујевац, 8. октобар 1931 — Београд, 29. новембар 1996) је био српски археолог, културни антрополог, професор Универзитета и академик.

Еко-етно комплекс „Капетан-Мишин брег”

Еко-етно комплекс „Капетан Мишин брег”, назван по великом српском добротвору, налази се на неколико километра од Доњег Милановца, у средишњем делу Ђердапске клисуре.Удаљен је 184 km од Београда и 6 km од Доњег Милановца, смештен је на узвишењу изнад десне обале Дунава, са којег се пружа поглед на Дунав и Доњи Милановац. У оквиру домаћинства се налазе две куће са собама за смештај гостију, као и простор за камповање. Ту се налази музеј вина, отворен 2013. године и јединствена галерија под отвореним небом „Човек, дрво, вода” која представља збирку скулптура прављених од дрвета и камена, аутора Живорада Стефановића, човека који заједно са супругом Душанком води ово домаћинство.Из „Капетан Мишиног брега” могу се посетити Рајкова пећина, археолошко налазиште Лепенски Вир, национални парк Ђердап, Голубачку тврђаву, кањон Вратне.

Кањон Бољетинске реке

Кањон Бољетинске реке се налази у источној Србији, у близини села Бољетин (општина Мајданпек) и археолошког налазишта Лепенски Вир, у оквиру националног парка Ђердап.

Мајданпек

Мајданпек је градско насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Према попису из 2011. било је 7699 становника.

Национални парк Ђердап

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.

Укупна површина Националног парка износи 93.968 хектара, а заштитном зоном обухваћено je 63.608 ha. Основни природни феномен овог подручја је грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на око 100 km десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2 – 8 km уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 - 800 метара надморске висине.

Ово подручје - подручје Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

Флора Ђердапа се не одликује само разноврсношћу и богатством, него и изразитим реликтним карактером. На простору парка опстаје преко 1100 биљних врста. Разноликост станишта и заједница се одразила и на фауну која попут флоре, носи обележје реликтности. На овом простору се могу срести медвед, рис, вук, шакал, штекавац, сова ушара, црна рода као и мноштво других врста.

Врло повољни услови за живот били су разлог сталног присуства човека о чему сведоче многи археолошки налази и културно-историјски споменици, као што су насеље Лепенски Вир, археолошки локалитети попут Дијане, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, римског лимеса, разноврсни кастели, до очуваних примера народне српске архитектуре.

Основна одлика парка је велика шумовитост (преко 64%) и изразито богатство и разноврсност флоре, фауне геоморфолошких облика и богатство културно-историјских споменика од најстаријих епоха до данас. Око 9% односно 5.500 ha површине Националног парка Ђердап чини део Дунава који припада Србији. То Национални парк Ђердап чини и речним националним парком. Долина Дунава састављена је од три кањонско-клисурске долине:

Голубачка, дугачка 14,5 km, најмање ширине 230 m

Госпођин Вир дужине 15 km и најмање ширине 220 m

Кањон Великог и Малог Казана дужине 19 km и најмање ширине 150 mи три котлине:

Љупковска

Доњомилановачка

ОршавскаКањонске долине усечене су у кречњаке јужних Карпата.

Ђердап, Гвоздена врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце. То су врата између два важна културна и економска дела света, између доњег и средњег Подунавља. Ђердап је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру. Зато је дуж Ђердапа велики број историјских споменика.

Општина Мајданпек

Општина Мајданпек је општина у источној Србији, у Борском округу, у Тимочкој Крајини. Средиште општине је град Мајданпек. Општина Мајданпек се простире на 932 km², а према попису становништва из 2002. године, на територији општине живи 23.703 особа. Граничи се са општинама Бор, Неготин, Кладово, Голубац, Кучево и Жагубица. На северу се Дунавом граничи са Румунијом.

Праисторија на тлу Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Списак археолошких налазишта од изузетног значаја

Списак археолошких налазишта од изузетног значаја на територији Републике Србије.

Списак археолошких налазишта у Србији

Следи списак археолошких налазишта у Србији.

ФК Пореч

ФК Пореч је фудбалски клуб из Доњег Милановца, Србија. Клуб је 1932. године основала група спортиста и ентузијаста предвођена Љубишом Ђорђевићем, међу којима су још били и Сретен Вучковић, Радомир Зековић Чичко, Сава Ђорђевић, Бора Ломбауер и Љубомир Д. Вукотић.

Назив клубу дао је Леонид Чудновски, дипломирани правник и један од оснивача, по некадашњем називу Доњег Милановца, као и истоименом острву у близини.

Боје клуба су плава и бела.

ФК Пореч игра на стадиону Лепенски Вир.

Хајдучка воденица

Хајдучка воденица је увала коју Дунав прави на десној обали реке. Природно је повољан локалитет који се налази у средишту кањона Доње клисуре, испод литица Малог Штрпца (623 м), на неких 12 км од Текије, а 35 км од Лепенског вира.

Палеолит
Неолит
Бакарно и рано бронзано доба
Средње и позно бронзано доба
Гвоздено доба

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.