Левант

Левант (или Леванат; франц. Levant, итал. Levante, шп. Levante) у општем значењу Исток, источне земље. У ужем смислу то је заједнички назив за земље које леже уз обале источног Медитерана: Грчку, Турску, Сирију, Либан, Израел, Јордан и Египат;[1] Грчка се углавном изузима из појма Леванта. У Левант спада и територија Газе под управом ПЛО, као и полуострво Синај који је део афричке државе Египта.[2] Левант се углавном подудара с појмом Блиски исток. У античком Риму се за Левант употребљавао назив Ориенс (лат. Oriens — Исток; од тога је наша реч Оријент).

The-Levant-sr
Левант

Историја

На овом простору су се током старог века смењивали утицаји од древних цивилизација (Асирци, Вавилонци, Феничани) до античких Грка и Римљана. Пре 2.000 година ту је настало хришћанство, религија која данас има највише следбеника на свету. Од 7. века регијом господаре арапски муслимани, од краја 9. до друге половине 13. века била је мета неколико ратних похода европских феудалних војски (крсташки ратови), а почетком 16. века пао је под турску власт које је трајала наредних 400 године.[3]

Становништво

44.550.926[4] становника живи на површини од 374.070 квадратних километара. Просечна густина насељености износи 97 становника по квадратном километру, али гушће су насељени само западни делови регије. То је западни део тзв. Зеленог плодног полумесеца који обухвата медитеранско приморје и тектонску потолину Мртвог мора преко долине реке Јордан, Галилејског језера и долине Бека до северозападне Сирије. Међу становницима су најбројнији Арапи (27 милиона), Јевреја има око 5 милиона, а 2 милиона Курда живи на североистоку Сирије и у Либану. [3]

Језик

Већина становништва Леванта говори левантски арапски, такође познат и као медитерански арапски (شامي, Šāmī). У Израелу, главни језик је хебрејски, док је арапски такође један од службених језика. На Кипру је већински језик грчки, после њега по броју говорника следи турски, а након њега и левантски арапски. Неке заједнице и становништво говоре грчки, јерменски, цинцарски, француски, енглески или друге језике, поред левантског арапског.

Референце

  1. ^ Oxford Dictionaries Online. "Levant". Oxford University Press. Retrieved 4 April 2015.
  2. ^ Margreet L. Steiner; Ann E. Killebrew (2014). The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant: C. 8000-332 BCE. OUP Oxford. стр. 35. ISBN 978-0-19-921297-2. »The western coastline and the eastern deserts set the boundaries for the Levant... The Euphrates and the area around Jebel el-Bishrī mark the eastern boundary of the northern Levant, as does the Syrian Desert beyond the Anti-Lebanon range's eastern hinterland and Mount Hermon. This boundary continues south in the form of the highlands and eastern desert regions of Transjordan«
  3. 3,0 3,1 Денис Шехић, Атлас Азије. Политика, 1. изд, Београд. ISBN 978-86-86809-02-5.
  4. ^ Population found by adding all the countries' populations (Cyprus, Israel, Jordan, Lebanon, Syria, Palestine and Hatay Province)

Литература

  • Margreet L. Steiner; Ann E. Killebrew (2014). The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant: C. 8000-332 BCE. OUP Oxford. стр. 35. ISBN 978-0-19-921297-2. »The western coastline and the eastern deserts set the boundaries for the Levant... The Euphrates and the area around Jebel el-Bishrī mark the eastern boundary of the northern Levant, as does the Syrian Desert beyond the Anti-Lebanon range's eastern hinterland and Mount Hermon. This boundary continues south in the form of the highlands and eastern desert regions of Transjordan«
Абу Саид

Абу Саид (2. јун 1305, Уџан — 30. новембар 1335, Солтанија) је био илкан, тј. кан Илканата, монголског каната са центром у Персији (1316—1335) из династије Бориџигин. Био је син Олџеитуа, праунука оснивача каната Хулагу-кана, и Хаџи-катун. Његова владавина је обележена интензивним слабљењем Илканата, који се почео распадати после његове смрти.

По доласку на власт, после очеве смрти 1316. године, под оптужбом да је отровао претходног илкана, први везир царства Рашид ал-Дин био је погубљен, а власт је уграбио емир Чупан (или Чобан). Прве године Абу Саидове владавине обележене су склоношћу за измирење са Мамелучким султанатом, што је резултирало споразумом из Алепа, којим се Илканат и званично одрекао поседа на Левант. Међутим, Илканат је поново ушао у сукобе са Златном хордом на северу, који су резултирали великом Чупановом победом 1325. године. Упркос војним и дипломатским успесима, због напуштања Газанове реформе, дошло је до потпуног колапса привреде.

У периоду између 1325. и 1327. арапски путник и научник Ибн Батута путовао је кроз Илканат. Једно време путовао је заједно са Абу Саидовим караваном који је ишао у Табриз и донео врло позитивну слику о илкану.

Почетком 1320-их односи илкана и Чупана бивали су све гори, због све веће осионости његове породице. Наиме, већ одавно пунолетном илкану била је ускраћена сва власт, а Чупанов син Демаск Каџа почео је да кује сопствени новац. Међутим, кап која је прелила чашу било је Демасково посећивање Абу Саидовог харема. Године 1327. Демаск Каџа и Чупан су погубљени, док је Чупанов млађи син Тимурташ побегао у Египат Мамелуцима, где је убијен 1329. године. Главна последица овог државног удара било је одметање Грузије, чији је краљ Гиорги V био у добрим односима са Чупаном. У наредним годинама уследило је неометано уједињење грузијских земаља.

Почетком 1330-их дошло је до епидемије куге у Азији, која је одсекла делове Монголског царства једне од других. Абу Саид више није био у стању доћи до робе са својих поседа у Кини и Монголији и из радионица у Кини. Како су се породичне гране нашле одсечене од осталих, тако се испреплетани систем власништва распао. Језгро Монголског царства више се није могло одржати и читав сложени културни, економски и политички систем се срушио.

Абу Саидова власт била је прихваћена од поданика само зато што је непрестано одржавао огроман доток робе, чак и пошто је нестало војничке силе. Због куге, није било ни ни трговине а ни војног појачања других Монгола. Оставши без без два главна ослонца - војне силе и трговачке зараде - илкан је тражио начин да се одржи на власти. Легитимитет је пронашао у мешовитим браковима и свесном прихватању језика, религије и културе својих поданика. Отарасио се последњих трагова шаманизма, будизма и хришћанства, окренувши се, у потпуности, исламу - религији већине својих поданика.Године 1335. Абу Саид је умро од куге у Солтанији, спремајући поход против Златне хорде. Пошто су сви претенденти по мушкој линији помрли од куге, наследио га је зет Арпа-кан. Тада је наступила пропаст Илканата, царство се распало у неколико међусобно сукобљених државица од којих су најистакнутије биле: Музафарида, Чупанида, Џалаирида и Сербедара. Персијски Монголи су ишчезли, побијени или асимиловани у већинско становништво својих доскорашњих поданика.

Александар Велики

Александар III Македонски (стгрч. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας [Aléxandros ho Mégas] или Μέγας Ἀλέξανδρος [Mégas Aléxandros]; 20/21. јул 356. п. н. е. — 10/11. јун 323. п. н. е.), познатији као Александар Велики био је краљ (василевс) античке грчке Краљевине Македоније и члан династије Аргијада. Рођен је у Пели 356. п. н. е. и наследио је свог оца краља Филипа II на престолу када је имао 20 година. Већину владајућих година провео је на војној кампањи без преседана кроз Азију и североисточну Африку, и створио је једно од највећих царства античког света када је имао око 30 година, које се протезало од Грчке до северозападне Индије. Александар је био непоражен у борбама и широко се сматра једним од најуспешнијих војних команданата историје.

Током своје младости, Александар је био учен од стране Аристотела све до своје 16. године. Након убиства Филипа 336. п. н. е., Александар је наследио свог оца, а такође и велико и јако краљевство и искусну војску. Александар је постао главни генерал Грчке и искористио је ово овлашћење да покрене Панхеленија пројекат свог оца да води све Грке у освајању Персије. 334. п. н. е., Александар је напао Ахеменидско царство (Персијско царство) и започео је низ освајања који су трајали десет година. После освајања Анадолије, Александар је разбио моћ Персије у низу одлучујућих битака, а наручито у биткама код Иса и код Гаугамеле. Затим је свргнуо персијског краља Дарија III и освојио је цело Ахеменидско царство. У том тренутку, његова империја се протезала од Јадранског мора до реке Инд.

Александар је настојао да стигне до "краја света и Великог мора" и напао је Индију 326. п. н. е., освајајући важну победу над краљем Порусом у бици код Хидаспа. Александар се на крају ипак вратио на захтев својих трупа. Преминуо је у Вавилону 323. п. н. е., граду који је планирао да начини за своју престоницу, без спровођења низа планираних кампања које би започеле инвазијом на Арабију. У следећим годинама након његове смрти, низ грађанских ратова распорио је његово царство, што је резултирало успостављањем неколико држава којим су управљали Дијадоси, Александрови преживели генерали и наследници.

Александрово наследство обухвата културну дифузију и синкретизам који је изазвао његова освајања, као што је грчко-будизам. Оснивао је двадесетак градова који су носили његово име, а наручито Александрија у Египту. Александрово насеље грчких колониста и резултирајуће ширење грчке културе на истоку резултирале су новом хеленистичком цивилизацијом, чији су аспекти и даље били евидентни у традицији Византијског царства средином 15. века и присуству грчких говорника у централној и источној Анадолији до 1920-их. Александар је постао легендаран као класични херој у калупу Ахила, и спомиње се значајно у историји и митским традицијама грчке и негрчке културе. Александар је постао легендарни заповедник, са којим су се војни команданти упоређивали, а војне академије широм света и даље уче његове тактике. Александар Велики се често налази међу најутицајнијим људима у историји.

Анали Тутмеса III

Анали Тутмеса III представљају текст египатског фараона Тутмеса III који описује његових седамнаест похода на Левант.

Ахеменидско царство

Ахеменидско царство (стрперс. , Pārsa; перс. شاهنشاهی هخامنشی), или Прво персијско царство, Староперсијско царство, је било прво Персијско царство које је од 520. п. н. е. до 330. п. н. е. обухватало је простор Великог Ирана. На врхунцу моћи Ахеменидско царство протезало се на око 10,7 милиона km² што га чини највећим царством у историји старог вијека. Становништво овог царства је у то вријеме чинило 46% свјетске популације.

Оснивач царства је Кир Велики који га је проширио на већи дио Блиског истока, док су његови насљедници Камбиз II и Дарије I проширили на Африку односно Европу, што га чини првим царством које се простирало на три континента. Територију царства осим Ирана, обухватале и дијелове данашње Индије и Пакистана, подручје средње Азије, Мале Азије, Тракије, већи дио црноморског приморја, Месопотамије, сјевер Арапског полуострва, Левант, Сирију, сјевероисточни дио Африке тј. дијелове нашањег Египта, Либије, Судана и Етиопије.

У историографији остало је највише упамћено по грчко-персијским ратовима и успјешном моделу Кирове односно Даријеве централизације власти, богатој умјетничког заоставштини, ослобађају Јевреја из вавилонског ропства, толеранцији вјерских мањина, те првом писаном документу о људским правима (Киров ваљак). Царство доживљава пад почетком 4. вијека п. н. е., а Александар Велики га осваја 330. п. н. е.

Битка код Марџ ел Сафара (1303)

Битка код Марџ ел Сафара вођена је од 20. до 22. априла 1303. године између војске Мамелучког султаната под командом Бајбарса II и монголске војске под командом Кутулшаха са друге стране. Део је монголске инвазије на Левант, а завршена је поразом Монгола чиме су окончани њихови напади на Мамелучки султанат.

Бодљикава прасад Старог света

Бодљикави прасићи Старог света (Hystricidae) су породица глодара из инфрареда Hystricognathi. Насељавају јужну Европу, Левант, већи део Африке, Индију и приобалне области југоисточне Азије. Иако припадају истом инфрареду Hystricognathi као и бодљикави прасићи Новог света, нису им блиско сродни.

Византијско-арапски ратови

Византијско-арапски ратови вођени су између Византије и низа муслиманских арапских држава. Са прекидима су трајали од 629. до 1180. године. Отпочели су за време муслиманских освајања, када су рашидунски и омајадски калифи освојили дотадашње византијске поседе на Блиском истоку и у Северној Африци (седми век). Фаза сталних византијских пораза завршена је 718. године након неуспешне аварске опсаде Цариграда. Потом су муслимани поражени и од Франачког царства у бици код Поатјеа. У 9. и 10. веку Византија губи територије у Јужној Италији и Сицилији у сукобу са Абасидским калифатом. За време владавине Македонске династије, Византија ће постепено потискивати Арапе на исток и враћати територије у Малој Азији. Овај процес је окончан у 11. веку најездом Турака Селџука која је натерала Византију да тражи помоћ од папе Урбана и западних земаља. То ће довести до почетка ере крсташких ратова у коме Византија не игра битнију улогу.

Византијско-арапски сукоби:

1) Освајање Сирије и Египта:

629. година – Битка код Му҆’таха

630. година – Битка код Табука

634. година – Битка код Датина

634. година – Битка код Фираза

634. година – Битка код Босре

634. година – Опсада Дамаска

636. година – Битка на Јармуку

637. година – Опсада Јерусалима

637. година – Опсада Алепа

637. година – Битка на железном мосту

640. година – Битка код Хелиополиса

641. година – Опсада Александрије

642. година – Пад Александрије2) Муслиманско освајање Магреба

Битка код Суфетула

Битка код Вескера

Битка код Картагине3) Инвазија на Анатолију и напад на Цариград

Битка код Караманмараша

Прва арапска опсада Цариграда

Битка код Севастополиса

Опсада Тијане

Друга арапска опсада Цариграда

Опсада Никеје

Битка код Акроинона4) Гранични сукоби

Опсада Камаче

Битка код Копиднадоса

Битка код Красоса

Битка код Анзена

Пљачка Амориона

Битка код Мауропотама

Битка код Лалакаона5) Сицилија и Јужна Италија

Опсада Сиракузе (827—828)

Опсада Сиракузе (877—878)

Ратови Ђорђа Манијака6) Поморске битке

Битка јарбола

Битка код Тасоса

Пљачка Дамијете

Пљачка Солуна (904)7) Византијска реконкиста

Битка код Мараша

Битка код Рабана

Битка код Андрасоса

Битка на Оронту

Битка код Азаза (1030)8) Остали сукоби

Устанак у Тиру

Левант Фаир

Левант Фаир (Levant Fair - יריד המזרח - Yarid HaMizrach) био је међународни сајам одржан у близини Тел Авив Порта 1920-их и 1930-их. То је такође надимак локације на којој је одржан сајам.

Мала Азија

Мала Азија (турски: Küçük Asya, на средњовековном и модерном грчком: Μικρά Ἀσία [Mīkrá Asía, модерно Mikrá Asía]), често називана и Западна Анадолија, је полуострво у југозападној Азији. Обухвата око 60% територије на западу азијског дела Турске.

Мамелучки султанат

Мамелучки султанат (арапски: سلطنة المماليك‎, тур. Memlük Sultanlığı) била је средњовековна држава која се простирала на територијама данашњег Египта, Леванта и Хиџаза. Престоница је био град Каиро. Султанат је основао Из ел Дин Ејбак формирајући Бахри династију 1250. године. Држава је постојала до 1517. године када је освојена од стране Селима I и прикључена Османском царству.

Монголско царство

Монголско царство (монг. Mongolыn Эzэnt Gүrэn) било је највећа копнена држава у историји и друга уопште по величини после Британског царства и покривало је територију од преко 33 милиона km² на врхунцу своје моћи и имало је око 100 милиона становника. Монголско царство основао је Џингис-кан 1206. године. Монголска армија је највероватније бројала преко 200.000 војника. Склапали су савезе са номадским и другим народима у Азији. Почела је као монголска нација Монгола, Најмана, Ујгура и Меркита. Освојили су Кину, Блиски исток и неке европске регије. Монголским царством владао је Велики Кан или Каган. После смрти Монге Кана, Монголско царство се поделило на: Јуен династију, Илканат, Чагатајски канат и Златну хорду.

Вековима су Монголи живели номадским животом на степама или априлацима у Азији. Изненада су, током 13. века, избили на светску сцену. Предвођени Џингис-каном, Монголи су створили пространо царство које се протезало Европом и Азијом. Били су безобзирни војници који су сваки запоседнути град претворили у прах и пепео. Ипак је њихово царство доживело цео век мира. Цветала је трговина дуж Пута свиле између Кине и Европе, а Кина је уједињена након дуго година разједињености. Царство се распало са смрћу Кублај Кана 1294. године.

Монголско царство је произашло из унификације номадских племена у монголској домовини под вођством Џингис-кана, кога је савет прогласио владаром свих Монгола 1206. године. Царство је брзо расло под његовом управом, као и у време његових наследника, који су вршили инвазије у свим правцима. Огромна трансконтинентална империја је повезала исток са западом уз присилу Pax Mongolica, омогућавајући ширење трговине и размене технологија, роба и идеологија широм Евроазије.Империја је почела да се дели због ратова за наследство, пошто се унуци Џингис-кана нису слагали око тага да ли краљевска линија треба да полази од његовог сина и иницијалног наслединка Огатаја, или од неког од његових других синова, као што су Толуј, Чагатај, или Жучи. Толујова фракција је надвладала након крвавих разрачунавања са Огатајовом и Чагатајовом фракциој. Спорови су се наставили чак и међу потомцима Толуја. Након што је Монгке-кан умро 1259. ривалска курултајска већа су симултано изабрала различите наследнике, браћу Ариг-Буга и Кублај-кана, који су се затим борили један против другог у Толујском грађанском рату (1260-1264), али и против потомака других синова Џингиса. Кублај је надвладао, али је поново дошло до грађанског рата кад је Кублај неуспешно покушао да поврати контролу над Чагатајским и Огатајским фамилијама.

Битка код Ајн Џалута у Галилеји 1260. године је означила највишу тачку Монголских освајања и по први пут икад су опоненти поразили монголске нападе у директној борби на бојном пољу. Иако су Монголи покренули још много напада на Левант, краткотрајно га окупирајући и вршећи препаде све до Газе, након одлучне победе у бици код Вади ал-Хазнадара 1299. године, они су се повукли услед разних геополитичких фактора.

До времена Кублајове смрти 1294. године, Монголско царство је раздељено у четири засебна каната или царства, свако од којих је спроводило своје сопствене интересе и циљеве:

канат Златне хорде на северозападу

Чагатајски канат у централној Азији

Илканат на југозападу

Династија Јуен на истоку базирана близо данашњег Пекинга.Године 1304. три западна каната су краткотрајно прихватила номинално сизеренство династије Јуен,

али је 1368. године Хан кинеска династија Минг заузела монголску престоницу. Џингисови владари Јуена су се повукли у монголску домовину и наставили да владају тамо као северна Јуенска династија, док су Златна хорда и Чагатајски канат опстали у једном облику или другом још неколико векова након пада династије Јуен и Илканата (који се дизинтегрирао током периода 1335-1353).

Муслиманска освајања

Муслиманска освајања (арапски: الغزوات‎, ел-Газават или الفتوحات الإسلامية, ел-Фатухат ел-Исламија) такође позната и као Исламска освајања или Арапска освајања, је назив који у свом традиционалном смислу подразумијевају низ оружаних сукоба, односно освајачких похода које је арапска муслиманска држава, касније позната као Калифат, предузела од свог настанка 620-их до око 750. године, а који су резултирали освајањем целог Блиског Истока, Северне Африке, те делова Централне и јужне Азије, односно Кавказа и јужне Европе. Муслиманска освајања су за поседицу имала нагло ширење ислама и његово претварање у једну од највећих светских религија, односно ширење арапског језика, писма и културе као и стварање једног од највећих царстава у историји света, од кога је настао данашњи исламски свет. Муслиманска освајања се обично деле на она за живота пророка Мухамеда (до 632), која су укључивала Арабијско полуострво; она за време прва четири калифа, односно Рашидунског Калифата (632 - 661) када су освојени Левант, Персија, Египат, Јерменија и Кипар; затим освајања за време Омејадског Калифата када су освојени Северна Африка, највећи део Иберијског полуострва, данашњег Авганистана и Пакистана, као и делови Кавказа и Централне Азије.

Царство створено муслиманским освајањима се распало када је збачена династија Омејада, а на место калифа дошла Абасидска династија, чију су власт, пак преживели Омејади успешно оспорили основавши супарничку државу познату као Кордопски Калифат. Тада су престала муслиманска освајања у ужем/традиционалном смислу речи, иако су касније створене муслиманске државе наставиле у седећим вековима са припајњем територија не-муслиманских држава и тако ширитле ислам, при чему се посебно истакло Османско царство на западу и Могулско царство на истоку.

Народи са мора

Народи са мора је израз који се користи за конфедерацију поморских пљачкаша који су пловили дуж источних обала Медитерана, изазивали политичку нестабилност те покушали да опљачкају или освоје египатску територију пред крај 19. династије, а посебно у осмој години владавине фараона Рамзеса III из 20. династије. Египатски фараон Мернептах их изричито наводи као „стране земље (или „народе") (египатски nȝ ḫȝt.w n pȝ ym) у свом Великом запису Карнака. Иако неки научници верују да су „напали“ Кипар, Хетитско краљевство и Левант, та је хипотеза предмет расправе.

Опсада Сидона

Опсада Сидона из 1110. године један је од догађаја у Светој земљи који је уследио након крсташког заузећа Јерусалима у Првом крсташком рату 1099. године. Део је Норвешког крсташког рата.

Пад Крак де Шевалијеа

Опсаду Крак де Шевалијеа извршили су Мамелуци предвођени султаном Бајбарсом. Трајала је од 3. марта до 29. новембра 1271. године, а завршена је муслиманским освајањем једне од најзначајнијих крсташких тврђава у Светој земљи.

Панонско море

Панонско море је водено пространство које је постојало на простору Панонске низије око 30 милиона година, а нестало је пре око 600.000 година. Захватало је простор између Алпа на западу и Динарида на југу и Карпата и Родопида на истоку и југоистоку. Панонско море било је залив Паратетиса, који је чинио део великог праокеана Тетиса.

Птолемејско краљевство

Птолемејско краљевство (грч. Πτολεμαϊκὴ βασιλεία) је хеленистичка држава која се обухватала територију данашњег Египта, а на врхунцу моћи и Левант, делове данашње Либије, Мале Азије, Арабије и Грчке. Државом је владала династија Птолемеја коју је основао Птолемеј I Сотер након смрти Александра Великог 323. године пре нове ере, а која је окончана смрћу Клеопатре и римским присвајањем Египта као провинције 30. године пре нове ере.

Птолемејско краљрвство је основао Птолемеј I Сотер, дијадох пореклом из Македоније који, када се 305. године пре нове ере прогласио за фараона Египта основао моћну македонску династију која је владала територијом од Сирије до Кирне, од Медитерана до Нубије. Неки научници сматрају да је краљевство основано 304. године п.н.е. услед разлике у календару: Птолемеј је био крунисан 304. године п.н.е. по египатском календару, али 305. године по македонском календару; да би се ове несугласице решиле, година 305/304 се наводи као прва година Птолемејског краљевства у демотским папирусима.Александрија, грчки полис који је основао Александар Велики, је постала престоница и главни центар трговине и грчке културе. Да би били признати као владари, Птоломеји су се проглашавали за фараоне и преузели дужност фараона да одржавају маат. Такође су преузели и египатску владарску традицију да склапања бракова са рођацима како налаже мит о Озирису, на јавним споменицима су били приказивани у египатској ношњи и учествовали су у египатској религијској пракси. Током овог периода је дошло до различитих ратова са другим државама, али и до грађанских ратова што је довело до тога да држава све више слаби да би на крају била анексирана као римска провинција. Међутим, чак и након римског освајања, хеленска култура је наставила да цвета у Египту услед Римског царства и Византије који су је баштинили.

Селеукидско царство

Селеукидско царство је једно од три велика хеленистичка царства створена после смрти Александра Македонског. Оснивач династије Селеукида био Селеук I Никатор, први у низу тридесет краљева који су владали од 323. до 60. п. н. е. Селеукидско царство је великим делом било на подручју које је пре тога заузимало Персијско царство. На врхунцу територијалне распрострањености, царство је захватало Малу Азију, Левант, Персију, делове средње Азије (данашњи Туркменистан и Памир) и долину реке Инд.

Турбо тата

Турбо тата (енгл. Jingle All the Way) је породична комедија са Арнолдом Шварценегером у главној улози. Филм је снимљен 1996. а режирао га је Брајан Левант.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.