Латински језик

Латински језик (лат. lingua latīna) је класични језик који припада италској грани индоевропских језика. Латински алфабет је настао из етрурског и грчког алфабета.

Латински је првобитно говорен на подрчју Лацијума.[3] Кроз моћ Римске републике, латински је постао доминантни језик, најпре у Италији па затим и широм Римског царства. Вулгарни латински се развио у романске језике, као што су италијански, француски, шпански, португалски и румунски. Латински, италијански и француски су дали много ријечи енглеском језику. Старогрчки и латински језик се користе као језици науке у теологији, биологији и медицини.

У касној Римској републици (75. п. н. е.), старолатиснки је стандардизован у класични латински језик. Вулгарни латински је био колоквијални облик говора у исто вријеме и то је потврђено у записима и дјелима као што су дјела Плаута и Теренција.[4] Каснолатински је био писани језик од 3. века, а средњовјековни латински је био у употреби од 9. вјека до периода Ренесансе када се користи ренесансни латински. Касније, развили су се рани савремени латински и савремени латински језик. Латински језик је кориштен као језик међународне комуникације, образовања и науке све до касног 18. века, када је почео да га замјењује вернакулар. Црквени латински је опстао као службени језик Свете столице и римског обреда Католичке цркве.

У данашње време многи студенти, учењаци и чланови католичког клера течно говоре латински као литургијски језик. Он се учи у основним, средњошколским и високошколским образовним институцијама широм света.[5][6]

Латински језик
Lingua latīna
Rome Colosseum inscription 2
Латински натпис, у колосеуму
Говори се у
Етничка припадностЛатини
ЕраВулгарни латински језик се развио у романске језике, од 6. до 9. века; формални језик се задржао као академска лингва франка католичких земаља средњовековне Европе и као литургијски језик католичке цркве.
Индоевропски
  • Италски
    • Латинско-фалискички
      • Латински језик
Латински алфабет
Званични статус
Службени језик у
Регулише
  • Антика: Римске школе граматике / реторике[1]
  • Данас: Ронтификална академија за латински
Језички кодови
ISO 639-1la
ISO 639-2lat
ISO 639-3lat
Глотологlati1261[2]
Лингосфера51-AAB-a
{{{mapalt}}}
Карта показује највећи досег Римског царства (око 117. године) и подручје којим су управљали говорници латинског језика (тамно црвено). Многи други језици осим латинског су говорени унутар царства.
{{{mapalt2}}}
Опсег романских језика, савремених потомака латинског, у Европи.

Наслеђе

Језик је преношен у разним облицима.

Инскрипције

Неки натписи су објављени у међународно договореним, монументалним серијама са више томова, „Corpus Inscriptionum Latinarum (CIL)“. Аутори и издавачи варирају, али формат је отприлике исти: томови са појединостима о инскрипцијама са критичким разматрањем којим се наводи порекло и релевантне информације. Читање и тумачење ових натписа је предмет поља епиграфике. Познато је око 270.000 инскрипција.

Литература

Commentarii de Bello Gallico
Цезаров мемоарски спис Commentarii de Bello Gallico је један од најпознатијих класичних латинских текстова из златног доба латинског језика. Неокићени, новинарски стил овог патрицијског генерала се дуго сматрао моделом урбаног латинског који се знванично говорио и писао на врхунцу Римске републике.

Радови неколико стотина античких аутора који су писали на латинском су сачувани у потпуности или делом. То су значајни радови или фргменти за филолошку анализу. Они су део предметне области поља класике. Њихови радови су објављени у облику манускрипта пре изума штампања, а у данашње време се објављљују као пажљиво уређена штампана издања, као што је Лоебова класична библиотека, који је објавила издавачка кућа Harvard University Press, или Оксфордски класични текстови, у издању Oxford University Press.

Латински преводи модерне литературе као што су Хобит, Острво са благом, Робинзон Крусо, Медвед Падингтон, Вини Пу, Тинтинове авантуре, Астерикс, Хари Потер, Волтер и прдећи пас, Мали Принц, Макс и Мориц, Како је Гринч украо Божић!, Мачка у шеширу, и књига бајки, „fabulae mirabiles“, имају за циљ да придобију популарно интересовање за језик. Додатне ресурсе обухватају збирке израза и ресурси за превођење свакодневних фраза и концепата на латински, као што је Meissner's Latin Phrasebook.

Утицај на данашње језике

Утицај латинског на енглески је био знатан у свим ступњевима његовог изолованог развоја. У Средњем веку, дошло је до позајмљивања из латинског услед црквене употребе коју је успоставио свети Августин Кентерберијски у 6. веку или индиректно након Норманског конквеста, путем Англонорманског језика. Од 16. до 18. века, енглески писци су сковали огроман број нових речи из латинских и грчких речи, званих „мастионични термини“, као да су били просути из посуде са мастилом. Многе од тих речи је јеном користио њихов аутор и затим су заборављене, док су се неке корисне речи одржале, као што су imbibe и extrapolate. Многи од веома честих полисложних енглеских речи имају латинско порекло посредством старофранцуског језика. Романске речи сачињавају 59%, 20% и 14% енглеског, немачког и холандксог речника.[7][8][9] Те цифре драматично расту кад се узму у обзир само несложене и неизведене речи. Сходно томе, Романске речи сачињавају око 35% холандског речника.[9]

Утицај римске управе и римске технологије на мање развијене нације под римском доминацијом довели су до адаптације латинске фразеологије у неким специјализованим областима, као што су наука, технологија, медицина, и законодавство. На пример, Линеански систем биљне и животињске класификације је под знатним утицајем Historia Naturalis, енциклопедије људи, места, биљки, животиња, и ствари, коју је објавио Плиније Старији. Римска медицина, забележена у радовима лекара као што је Гален, се одражава у данашњој медицинској терминологији која је превасходно изведена из латинских и грчких речи, при чему је грчки филтриран кроз латински. Римско инжењерство је имало исти ефекат на целокупну научну терминологију. Латински законски принципи су се одржали делом путем дугог списка латинских правних термина.

Једна студија која је анализирала степен диференцијације романских језика у поређењу са латинским (поређећи фонологију, инфлацију, дискурс, синтаксу, речник, и интонацију) је индицирала следећу расподелу (што је већи проценат, то је веће растојање од латинског): сардинијски 8%, италијански 12%, шпански 20%, румунски 23,5 %, окситански 25%, португалски 31%, и француски 44%.[10]

Образовање

Latin dictionary
Вишетомни латински речник универзитетске библиотеке у Грацу.

Током европске историје, образовање у класици се сматрало кључним за оне који су желели да се придруже писменим круговима. Настава на латинском је есенцијални аспекат. У данашњем свету, велики број студената латинског у САД учи из уџбеника Виколков латински: Класични уводни курс латинског, базиран на античким ауторима. Ту књига, први пут објавњену 1956. године,[11] написао је Фредерик Вилок, који је докторирао на Харвардском универзитету. Вилоков латински је постао стандардни текст за многе америчке уводне курсеве латинског.

Покрет живућег латинског покушава да подучава латински на начин на који се предају живи језици, као средство говорне и писане комуникације. Доступан је у Ватикану и неким институцијама у САД, као што су Универзитет у Кентакију и државни универзитет у Ајови. Британска издавачка кућа Cambridge University Press је главни испоручилац латинских уџбеника за све нивое, као што је серија Кембриџшких латинских курсева. Они исто тако објављују потсерију текстова за децу на латинском аутора Bell & Forte, која описује авантуре миша званог Minimus.

Latin and Ancient Greek Language - Culture - Linguistics at Duke University in 2014
Латински и антички грчки на универзитету Дјук, 2014.

У Уједињеном Краљевству, Класична асоцијација подстиче проучавање антике на различите начине, као што су публикације и стипендије. Универзитет у Кембриџу,[12] Отворени универзитет,[13] и бројне друге престижне независне школе, на пример Итон, Хароу, Хабердашер Аскова школа за дечаке и Via Facilis,[14] лондонска хуманитарна организација, имају латинске курсеве. У САД и Канади, Америчка лига класика подржава сваки напор којим се унапређује проучавање класика. Њихове подружнице обухватају: Национална јуниорска лига класика (са више од 50.000 чланова), која подстиче средњошколце да наставе проучавање латинског језика, и Национална сениорска лига класика, која подстиче студенте да наставе студије класика у колеџу. Лига такође спонзира Национални латински испит. Класичар Мери Берд је написала у The Times Literary Supplement 2006. године да је разлог за учење латинског оно што је написано у њему.[15]

Развој латинског језика

Како се од 2. века п. н. е. римска власт почела ширити по читавом Средоземљу, тако је и латински језик излазио из оквира древне Италије и прерастао у светски језик. У развоју латинског језика пресудну су улогу одиграли први римски књижевници, који су свој језик ратара и војника постепено, по угледу на грчки језик, усавршавали и оспособљавали да са лакоћом и логично искаже и најсложенију књижевну, поетску или филозофску мисао. Речник се почео нагло богатити кованицама ствараним у духу грчког речника, синтактичким конструкцијама, стилским фигурама, и за веома кратко време створен је sermo urbānus, језик којим су писали образовани Римљани. Најстарији натписи на латинском језику потичу из 6. века п. н. е. Први споменик књижевног латинског језика представљају Закони дванаест таблица из 5. века п. н. е, а последњи је Јустинијанов Кодекс римског грађанског права из 6. века. Овај стандардни латински језик, којим је написана готово целокупна сачувана римска књижевност, примењиван је у хришћанској теологији, филозофији, природним наукама, праву и администрацији током следећа два миленијума, све до 19. века, да би и данас остао присутан и често незаменљив у политичкој, научној и стручној терминологији.

Међутим, за историју античке културе важна је чињеница да током целог античког доба проценат писменог становништва никада није прешао тридесет одсто. Тако, и у римској држави непрегледне масе неписменог и полуписменог становништва нису говориле књижевним „градским говором“, него својим народним језиком (sermo plebēius или vulgāris), који је имао сопствени развојни пут. У одређеним историјским условима од њега ће настати романски језици (италијански, француски, шпански, румунски). Пошто главни извори изучавања латинског језика нису живи говорници (као код савремених језика), већ сачувани стари текстови, о овом народном говору знамо веома мало. Између књижевног и народног говора стоји разговорни, свакидашњи језик (sermo cotidiānus), којим су у свакодневној комуникацији говорили образовани слојеви римског становништва, и чије трагове налазимо у Плаутовим комедијама, Петронијевом роману, те неким епистолографским делима.

Латинизација

Упоредо са ширењем Римске државе, у покореним земљама се ширила и употреба латинског језика, не само у администрацији и политици, већ и у осталим областима друштвеног живота, од економије до културе. На освојеним територијама, Римљани су уводили свој систем, а саставни део романизације била је и латинизација, која је у многим областима довела до потискивања домаћих језика и усвајања латинског. Током времена, у западнм провинцијама Римског царства дошло је до настанка локалних варијанти латинског језика. Романизацијом Галије становници те области су постали Галоромани, а из њихове варијанте латинског језика развио се посебан језик који је касније прозван француски. Слично томе, романизацијом Хиспаније становници те области су постали Хиспаноромани, а из њихових локалних варијанти латинског језика развили су се данашњи језици шпански и португалски.

Врсте речи

промењиве речи у латинском језику
именице у латинском језикупридеви у латинском језику • заменице у латинском језику
бројеви у латинском језику • глаголи у латинском језику • прилози у латинском језику
непромењиве речи у латинском језику
прилози у латинском језику • предлози у латинском језику
везници у латинском језику • узвици у латинском језику

Види још

Референце

  1. ^ „Schools”. Britannica (1911 изд.).
  2. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Latin”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
  3. ^ Sandys, John Edwin (1910). A companion to Latin studies. Chicago: University of Chicago Press. стр. 811—812.
  4. ^ Clark 1900, стр. 1–3.
  5. ^ Hu, Winnie (6. 10. 2008). „A Dead Language That's Very Much Alive”. New York Times.
  6. ^ Eskenazi, Mike (2. 12. 2000). „The New case for Latin”. TIME.
  7. ^ Finkenstaedt 1973.
  8. ^ Uwe Pörksen, German Academy for Language and Literature’s Jahrbuch [Yearbook] 2007 (Wallstein Verlag, Göttingen (2008). pp. 121-130)
  9. 9,0 9,1 Loanwords in the World's Languages: A Comparative Handbook (PDF). Walter de Gruyter. 2009. стр. 370.
  10. ^ Pei 1949.
  11. ^ LaFleur, Richard A. (2011). „The Official Wheelock's Latin Series Website”. The Official Wheelock's Latin Series Website.
  12. ^ „University of Cambridge School Classics Project - Latin Course”. Cambridgescp.com. Приступљено 23. 4. 2014.
  13. ^ „Open University Undergraduate Course - Reading classical Latin”. .open.ac.uk. Приступљено 23. 4. 2014.
  14. ^ „The Latin Programme – Via Facilis”. Thelatinprogramme.co.uk. Приступљено 23. 4. 2014.
  15. ^ Beard, Mary (10. 7. 2006). „Does Latin "train the brain"?”. The Times Literary Supplement. Архивирано из оригинала на датум 14. 1. 2012. Приступљено 20. 12. 2011. »No, you learn Latin because of what was written in it – and because of the sexual side of life direct access that Latin gives you to a literary tradition that lies at the very heart (not just at the root) of Western culture.«

Литература

  • Pei, Mario (1949). Story of Language. ISBN 978-0-397-00400-3.
  • Loanwords in the World's Languages: A Comparative Handbook (PDF). Walter de Gruyter. 2009. стр. 370.
  • Finkenstaedt, Thomas; Wolff, Dieter (1973). Ordered Profusion; studies in dictionaries and the English lexicon. C. Winter. ISBN 978-3-533-02253-4.
  • Sandys, John Edwin (1910). A companion to Latin studies. Chicago: University of Chicago Press. стр. 811—812.
  • Allen, William Sidney (2004). Vox Latina – a Guide to the Pronunciation of Classical Latin (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22049-1.
  • Baldi, Philip (2002). The foundations of Latin. Berlin: Mouton de Gruyter.
  • Bennett, Charles E. (1908). Latin Grammar. Chicago: Allyn and Bacon. ISBN 978-1-176-19706-0.
  • Buck, Carl Darling (1904). A grammar of Oscan and Umbrian, with a collection of inscriptions and a glossary. Boston: Ginn & Company.
  • Clark, Victor Selden (1900). Studies in the Latin of the Middle Ages and the Renaissance. Lancaster: The New Era Printing Company.
  • Diringer, David (1996) [1947]. The Alphabet – A Key to the History of Mankind. New Delhi: Munshiram Manoharlal Publishers Private Ltd. ISBN 978-81-215-0748-6.
  • Herman, József; Wright, Roger (Translator) (2000). Vulgar Latin. University Park, PA: Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-02000-6.
  • Holmes, Urban Tigner; Schultz, Alexander Herman (1938). A History of the French Language. New York: Biblo-Moser. ISBN 978-0-8196-0191-9.
  • Janson, Tore (2004). A Natural History of Latin. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926309-7.
  • Jenks, Paul Rockwell (1911). A Manual of Latin Word Formation for Secondary Schools. New York: D.C. Heath & Co.
  • Palmer, Frank Robert (1984). Grammar (2nd изд.). Harmondsworth, Middlesex, England; New York, N.Y., U.S.A.: Penguin Books. ISBN 978-81-206-1306-5.
  • Sihler, Andrew L (2008). New comparative grammar of Greek and Latin. New York: Oxford University Press.
  • Vincent, N. (1990). „Latin”. Ур.: Harris, M.; Vincent, N. The Romance Languages. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-520829-0.
  • Waquet, Françoise; Howe, John (Translator) (2003). Latin, or the Empire of a Sign: From the Sixteenth to the Twentieth Centuries. Verso. ISBN 978-1-85984-402-1.
  • Wheelock, Frederic (2005). Latin: An Introduction (6th изд.). Collins. ISBN 978-0-06-078423-2.
  • Curtius, Ernst (2013). European Literature and the Latin Middle Ages. Princeton University. ISBN 978-0-691-15700-9.

Спољашње везе

Језичке алатке

Курсеви

Граматика и учење

  • Bennett, Charles E. (2005) [1908]. New Latin Grammar (2nd изд.). Project Gutenberg. ISBN 978-1-176-19706-0.
  • Griffin, Robin (1992). A student's Latin Grammar (3rd изд.). University of Cambridge. ISBN 978-0-521-38587-9.
  • Lehmann, Winifred P.; Slocum, Jonathan (2008). „Latin Online, Series Introduction”. The University of Texas at Austin. Приступљено 16. 9. 2009.

Фонетика

Вести и аудио на латинском језику

Онлине заједнице на латинском језику

Јероним Стридонски

Свети Јероним Стридонски (грч. Εὐσέβιος Σωφρόνιος Ἱερόνυμος), (лат. Eusebius Sophronius Hieronymus) је рођен (331. а умро је 420), познат је као преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на латински језик. Тај превод, популарно назван Вулгата, био је званични библијски текст римокатоличке цркве до 1979. године када је објављена Неовулгата.

Вулгарни латински језик

Вулгарни латински (лат. Latina vulgata) или колоквијални латински, је скуп дијалеката старог латинског из којих су се развили посебни језици којима су, након распада Римског царства, говорили „обични“ људи на просторим данашње Италије, Португалије, Румуније, Француске и Шпаније.

Вулгата

Најпознатији превод Библије на латински језик је Вулгата („обична“), настао крајем IV века. Римски папа Дамас I је 382. године замолио свога теолошког саветника Софронија Еузебија Јеронима (касније познатог као светога Јеронима, рођеног у Стридон (Штригова) северној Далмацији) да изврши ревизију постојећег текста Итале и да га стандардизује у складу са „правим“ грчким текстом - изворником, као и да преведе Стари завет користећи изворне јеврејске текстове.

Још под владавином папе Дамаса I почео је Св. Јероним 383. са једном ревизијом већ постојећег текста новог завета, и 390. је кренуо са преводом старог завета, али не као остали ранији преводи са грчког већ из хебрејског старог пра текста. Јероним је учио грчки и латински у Риму а јеврејски у Палестини. Каснији покушаји да се поступком утврђивања уназад дође до правог изворника за овај превод остали су неуспешни, тако да никада нису разјашњене одређене недоследности у преводу.

Данас је познато више од осам хиљада верзија Вулгате, што само говори о учестаности рукописног умножавања библијских текстова у раном средњем веку. Најпознатија верзија Вулгате је она из V века која се води под именом Codex Sangallensis (Сенгаленски рукопис), односно (С) и чији се део са Јеванђељима чува у манастиру Сент Гал у Швајцарској. Свакако да је најлепша Вулгата она која се чува у њујоршкој библиотеци и која потиче из X века. Писана је словима од злата на љубичасто обојеној јагњећој кожи. Године 1933. римски папа је формирао „Ред светога Јеронима“ у Риму, чији је задатак да раде на исправљању текста Вулгате, како би се реконструисао изгубљени Јеронимов текст.

Samuel Berger, Histoire de la Vulgate pendant les premiers siècles du Moyen Age (Paris 1893).

Герман Далматински

Герман Далматински (лат. Hermanus Dalmata) или Герман Словен (Hermannus Sclavus'), познат и као Херман Корушки (1110 — 1160) је био средњовековни словенски филозоф, научник, астроном, астролог, преводилац и важан посредник између европске и арапске науке и филозофије 12. века.

Радио је на првом европском преводу Курана на латински језик.

Гимназија

Гимназија је средња школа за опште образовање која припрема ученике за факултет. Назив потиче од античке грчке речи „γυμνάσιον“ која представља физичко и интелектуално образовање младих. У немачком језику и у већем делу Европе је данашња реч „гимназија“ задржала значење интелектуалног образовања а у енглеској речи „gym“ је остало значење физичког.

Горња Мезија

Горња Мезија (лат. Moesia Superior) је римска провинција настала у доба Домицијана (вероватно 85. или 86. године) поделом раније успостављене провинције Мезије. Граница између Горње и Доње Мезије ишла је реком Чибрицом (на територији данашње Бугарске). Границе Горње Мезије обухватале су, грубо говорећи територију данашње Србије без Војводине и без већег дела Косова и Метохије, један мањи део северозападне Бугарске, као и северну Македонију. Западна граница Мезије вероватно није ишла Дрином, него нешто источније (Чачак је тако био у провинцији Далмацији). Након Трајанових Дачких ратова Мезија се проширила на север да би заузела територију између Дунава и доње Тисе, до реке Марош.

Горња Мезија је увек била војна, гранична провинција римског царства. Највећи римски војни логори су били у Београду (римски Сингидунум), недалеко од Пожаревца (римски Виминацијум): ту су биле стациониране две легије, кључне за одбрану дунавског лимеса.

И други градови у Горњој Мезији имали су војне логоре: Рацијарија (у данашњој Бугарској), на пример. Од градова од већег значаја у Горњој Мезији треба споменути Скупи (недалеко од данашњег Скопља), Ремесијана (данас Бела Паланка), Улпијана (данас Липљан), Акве (данас Прахово), Наисус (данас Ниш).

У време цара Хадријана ови већи градови у Горњој Мезији добили су статус муниципијума, а у то време латински језик и римска култура се проширила и у ову провинцију.

Током велике унутрашње кризе у III веку, провинција Мезија је јако страдала. Када је цар Аурелијан 270. године евакуисао прекодунавску Дакију, источни део Горње Мезије је издвојен из састава ове провинције и на том подручју је створена нова провинција, названа "Дакија Аурелијана" (лат. Dacia Aureliana), која је касније подељена на две нове провинције — Приобалну Дакију и Унутрашњу Дакију.

У време римског цара Диоклецијана (284—305) провинција Горња Мезија је раздељена на провинцију Прву Мезију (лат. Moesia Prima) на северу и провинцију Дарданију (лат. Dardania) на југу.Једна од најзначајнијих римских грађевина на овим просторима био је Трајанов мост.

Готски језик

Готски језик (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐍂𐌰𐌶𐌳𐌰, 𐌲𐌿𐍄𐍂𐌰𐌶𐌳𐌰 или 𐌲𐌿𐍄𐌹𐍃𐌺𐌰) је мртав германски језик којим су говорили Готи, а нарочито Визиготи. Не постоје језици који су настали из готског језика мада енглески језик има одређене сличности због имиграције германских племена из Саксоније у Енглеску.

Готски језик је доказано најстарији германски језик. Први писани запис који је сачуван на овом језику је превод Библије из 4. века, и једнини је мртви источногермански језик који је оставио позамашан корпус писаних докумената. Други, као на пример бургундски или вандалски језик, познати су само по имену, и за собом нису оставили никакве историјске трагове.

Готски језик је почео да опада средином 6. века, захваљујући различитим факторима: војном поразу који су Готи претрпели од Франака, елиминацији Гота са Апенинског полуострва, масовном преласку у хришћанство а самим тим и на латински језик, као и географској изолованости на Иберијском полуострву. Језик је преживео на тлу данашње Шпаније до 8. века. Франачки писац Валафрид Страбус записао да се у 9. веку још увек говорио у долини доњег тока Дунава и планинским изолованим деловима Крима, као кримски готски језик. У каснијим списима се само појављују неки изрази који звуче као готски, међутим чија припадност том језику није сигурна.

Домали прст

Домали прст или прстењак (лат. digitus annularis) је четврти прст на људској шаци, а други најближи улнарној кости, постављен између средњег и малог прста. У анатомији га још називају и digitus medicinalis, digitus quartus или digitus IV.

Ел Фараби

Абу Наср ел Фараби (око 870 — 950) је био велики персијски филозоф, научник и музичар. Сматра се „другим учитељем исламске филозофије“, после Аристотела и једним од највећих исламских филозофа и научника свога времена. Бавио се још и космологијом, логиком, музиком, психологијом и социологијом.

Ел Фараби је био један од првих филозофа који су пренели Аристотелову логику у исламски свет. Исцрпно је коментарисао Аристотелове списе из логике, и развио Аристотелов опис интелекта. О њему се причало да је Аристотелову расправу О духу прочитао 40 пута, а његову Реторику 200 пута, а да притом није осетио никакву презасићеност. „Мора да је имао добар стомак“, коментарисао је ту анегдоту Хегел. Такође показује утицај неоплатонизма — сматра да је стварање еманација, а тела у прослору слика душе света. Његово дело „Град врлина“ представља верзију Платонове „Државе“, која је опис идеалног друштва где цветају све врлине.

Изумрли језик

Изумрли језик је језик који више нема говорнике, посебно ако језик нема живих насљедника. Као супротност, мртав језик је „онај који више није матерњи језик било које заједнице”, чак иако је у употреби, као латински језик. Језици који тренутно имају живе матерње говорнике понекад се називају савременим језицима, као супротност мртвим језицима, посебно у образовном контексту.

У саврменом добу, језици обично изумиру кроз поступак културолошке асимилације која доводи до промијене језика и постепеног напуштања матерњег језика у корист lingua franca, углавном оних из европских земаља.У првом десетљећу 21. вијека, на свијету је постојало отприлике укупно 7.000 говорних језика. Већина њих су мањи језици који се налазе у опасности од изумирања; према једној процјени објављеној 2004. године очекује се да ће 90% тренутно говорених језика изумријети до 2050. године.

Латински

Латински се може односити на:

Латински језик

Латини

Латински језици (Романски језици)

Латински народи (Романски народи)

Медицински факултет Универзитета у Београду

Медицински факултет у Београду је члан Универзитета у Београду. Свечано је отворен 9. децембра 1920. године, говором професора Милана Јовановића-Батута у свечаној сали Универзитета. Након тога је приступним предавањем др Ника Миљанића, професора анатомије означен почетак наставе на Факултету. Овај датум се од 1970. године слави као Дан факултета.

Настава на Медицинском факултету је требало да почне 1914. године али је то осујетио Први светски рат.

Римски бројеви

Нумерички систем представљен римским бројевима потиче из античког Рима и задржао се као уобичајен начин писања бројева у широм Европе све до касног средњег бека. Бројеви у овом систему су представљени комбинацијама слова из латинског алфабета. Римски бројеви, који су у употреби у данашње време, користе седам симбола, сваки са фиксном целобројном вредношћу.Римски систем бројева има 7 цифара:

I или i - Цифра за број 1V или v - Цифра за број 5X или x - Цифра за број 10L или l - Цифра за број 50'C или c - Цифра за број 100D или d - Цифра за број 500M или m - Цифра за број 1000Правила изградње бројева су:

Симбол који следи иза симбола веће или једнаке вредности, додаје се на ту вредност. (нпр. II = 2, XI = 11, DV = 505)

Ако је симбол веће вредности иза симбола мање вредности, од веће вредности се одузима вредност симбола мање вредности. Симбол I може да се појави испред свих осталих симбола ( БРИСАТИ :"једино испред L или C"), а C може да се појави једино испред D или M. (нпр. IV = 4, IX = 9, XL = 40)

Када симбол стоји између два симбола веће вредности, његова вредност се одузима од вредности другог и додаје вредности првог симбола. (нпр. XIV = 10+(5-1) = 14, CIX = 100+(10-1) = 109, DXL = 500+(50-10) = 540)

У случају да постоје два начина за представљање броја, бира се онај (има предност онај) код којег се симбол веће вредности појављује први у запису. (нпр. 14 се представља као XIV, а не као VIX)Примери:

10 = X, 14 = XIV, 50 = L, 200 = CC, 400 = CD, 500 = D, 600 = DC, 999 = CMXCIX, 1000 = M, 1950 = MCML, 1960 = MCMLX, 1970 = MCMLXX, 1980 = MCMLXXX, 1990 = MCMXC, 1995 = MCMXCV, 1999 = MCMXCIX, 2000 = MM, 2001 = MMI, 2011 = MMXI, 2012 = MMXII, ...

Семити

Семити, Семићани или Семитски народи, су стара група народа сродних по језику, етничком пореклу и антрополошким особинама. Насељавају источне обале Медитеранског басена, земље Блиског и Средњег истока као и северну Африку.

Преко две хиљаде година су Јевреји живели далеко од своје првобитне отаџбине. Семитска историја и семитска религија су се највише удаљиле од својих корена преко хришћанства. Семитска култура је, осим тога, допрла далеко ширењем ислама. Све три западне религије: јудаизам, хришћанство и ислам – имају семитску основу. И света књига Куран и Стари завет су написани на сродним семитским језицима. Из Старог завета има тако исти језички корен као „Алах“, реч коју муслимани користе за бога. Када је реч о хришћанству, ствар је већ другачија. Такође и хришћанство има семитску основу, али је Нови завет написан грчком језику, а када је обликована хришћанска теологија и или веронаука, њу су означили грчки и латински језик и хеленистичка филозофија. Семити су се за разлику од осталих Индоевропљана рано определили за једног бога. То се назива монотеизам. Под семитске народе, кроз историју су се побрајали Акађани (Асирци и Вавилонци), Арамејци (Сиријци) и Кананити (Јевреји, Феничани, Моабити и Аморити). Данас се под Семитима подразумевају углавном савремени Арапи, Јевреји и Малтежани.

Средњовековни грчки језик

Средњовековни грчки или византијски грчки језик, је назив за фазу грчкој језика која је постојала од 4. века н. е. до пада Цариграда 1453. године. Сматра се прелазом из старогрчког у модеран грчки језик. Од 7. века средњовековни грчки језик је заменио латински као службени језик Византијског царства.

Старогрчки језик

Старогрчки језик (ἡ Ἑλληνική γλῶττα [hē hellēnikḗ glōtta], грчки: Ἀρχαία Ἑλληνική [Archaía Ellinikí]; или антички грчки језик) је историјски индоевропски језик из области

источног Медитерана.

Овај језик представља рану фазу развоја грчког језика, у периоду од постанка грчког алфабета (9. век п. н. е.) до почетка хеленистичке ере (4. век п. н. е). Старогрчки језик се у књижевности користио много дуже, до 7. века н. е.. Као норма класичног грчког језика служио је дијалект Атике из 5. и 4. века п. н. е. Грчки језик у периоду 600–1453. се означава као средњовековни грчки. За њим је следио новогрчки, језик модерне Грчке, који се у континуитету развио из старогрчког.

Старогрчки језик је усамљена грана индоевропске језичке породице. Сличности са језицима савременицима показује једино у односу на старомакедонски или антички македонски језик. Многе речи старогрчког језика су ушле у латински језик и све модерне европске језике, нарочито кроз стручну терминологију. У новијем добу, старогрчки језик се изучавао и изучава у оквиру класичне филологије.

На старогрчком језику су написани Хомерови епови, Илијада и Одисеја, као и велика дела грчке књижевности, позоришта, науке и филозофије из златног доба антике. Значајан је и као језик на коме су писани рани хришћански текстови, попут Новог завета.

По ISO 639 стандардизацији, ознака за старогрчки језик је grc.

Трубадури

Трубадур је био композиор и песник који је изводио провансилску поезију у току Средњег века Традиција трубадура почела је у XI веку у Аквитанији, али се проширила и у Италију и Шпанију. Под утицајем трубадура, настали су и још неки извођачи у Европи: Минезенгери у Немачкој, Трувери у северној Француској, Минстрели у Енглеској, Тровадорисми у Галицији и Португалу.

Данте Алигијери наводи у свом делу De Vulgari Eloquentia дефиницију трубадурске поезије fictio rethorica musicaque poita: говорна, песничка и музичка фикција. После класичног периода у XIII веку, уметност трубадура је опала у XIV веку и на крају нестала, пред епидемију Црне смрти (1348).

Трубадурски текстови носе се са темама витештва и дворске љубави. Неки су метафизички, интелектуални и формулативни, неки хуморни, сатирични, па и ласцивни. Деле се у три стила: trobar leu (лаки), trobar ric (богати), и trobar clus (затворени). У мноштву жанрова, издвајају се кансо, сирвентес и тенсо, врло популарни у пост-класичном периоду и Италији.

Федар (баснописац)

Федар (око 15. године п.н.е.,Македонија или Тракија— 50. године н.е., Антички Рим) је био римски писац басни и преводилац Езопа из првог стољећа наше ере.

Федар је био роб доведен у Рим гдје је доспио у породицу римског императора Аугуста. Аугуст му је дао слободу и могућност да се образује. Приписује му се 97 басни написаних на латинском језику, у јамбским стиховима, сабраних у пет књига. Ове књиге носе заједнички наслов Phaedri Aug. Liberti Fabulae Aesopiae. Из самог наслова његовога дјела се да закључити да је припадао императору Аугусту. У вријеме владавине императора Тиберија, Аугустовог насљедника, Федар је био пао у немилост Сејануса, заповједника Тиберијеве преторијанске гарде. Своју трећу књигу басни Федар није могао публиковати у Риму све до Сејанусове смрти. У прологу своје прве књиге басни Федар истиче да су све басне у књизи у ствари Езопове, преведене на латински језик и римоване. Пролог друге књиге не спомиње Езопа, пролог треће књиге истиче да је Федару узор Езоп, а пролог пете књиге каже да Федар користи Езопово име како би препоручио своје басне читаоцима. Четврта књига нема пролога.

Многе од његових басни нису Езопове јер се односе на догађаје који су настали послије Езопове смрти. Његов пјеснички израз је јасан и концизан, а латински језик Аугустовог времена чист и правилан. Кад год би се удаљавао од грчког оригинала, Федар је увијек имао посла са цензуром.

За живота Федар није имао никакве материјалне користи од књига басни које је објавио. Остао је упамћен у староримској књижевности као писац који је увео басне као посебан књижевни правац. Датум и узрок његове смрти су остали непознати и предмет су нагађања.

Свих пет књига Федарових басни су први пут штампане 1596. на основу рукописа за кога се вјерује да потиче из 10. вијека. Једна збирка од 32 басне, под насловом Epitome Fabulorum, које се приписују Федару је штампана 1809. године у Напуљу. Збирку је штампао извјесни Касити а на основу рукописа надбискупа Манфредоније Перотија из 15. вијека. Штампане басне су публикација једног ранијег рукописног издања који је опет препис неког ранијег рукописа и сматра се да те басне ипак не припадају Федару, иако су римског поријекла. Почетком осамнаестог стољећа је у Парми откривен рукопис Федарових басни који садржи 64 басне од којих њих 30 нису биле познате до тада. Други рукопис Федарових басни је био нађен у Ватикану и штампан 1831. године.

Фјодор III Алексејевич

Фјодор III Алексејевич (рус. Фёдор III Алексеевич; 9. јун 1661 — 7. мај 1682) био је руски цар у периоду 1676—1682.

Фјодор је био најстарији преживели син цара Алексеја и Марије Милославске. Оца је наследио 1676. као петнаестогодишњак. Био је обдарен интелектом и манирима, а одлично образовање је стекао од најученијег словенског монаха тог времена, Симеона Полоцког. Познавао је пољски и латински језик, што је била велика реткост. Непозната болест га је унаказила и оставила полупарализованог (вероватно скорбут) од самог рођења. Време је углавном проводио са племићима Јазиковим и Ликачовим који су на двор донели пољске обичаје, одећу и језик.

Оженио се 28. јула 1680. украјинском племкињом Агафјом Симеоновном Грушевскајом. Инвалидитет није ограничио цареву намеру да реформише Русију. Његов двор је постао либералан, а казнена политика је ублажена. Основао је Словенску грчко-латинску академију на којој се изучавао црквенословенски, старогрчки, латински и пољски језик.

Најважнија разлика између Фјодорових и, каснијих, Петрових реформи је у томе што су се прве превасходно односиле на добробит цркве, а друге на добробит државе. Најважнија реформа Фјодора III било је укидање система местничества, по коме су племићи заснивали своје захтеве за привилегијама на основу историјских заслуга својих предака. Такав систем је паралисао војну и цивилну администрацију царства. Цар је местничество укинуо 1682. на савет Василија Галицина. Сва именовања државних чиновника су од тада зависила од личних способности и од жеље суверена. Књиге које су сведочиле о историји племства су спаљене. Фјодорова прва супруга, Агафја Симеоновна, делила је његова прогресивна становишта. Она је прва јавно заговарала бријање. Дана 21. јула 1681, царица је родила сина царевића Иљу Фјодоровича, који је постао наследник престола. Царица је умрла од последица порођаја три дана касније, а шест дана после тога, 30. јула, умрло је и деветодневно новорођенче.

Седам месеци касније, 24. фебруара 1682, Фјодор се оженио Марфом Матвејевном Апраксином (1667—1716). Фјодор је умро три месеца после венчања, 7. маја, без наследника. Народ га је сматрао за доброг владара. Вест о његовој смрти изазвала је Московски устанак 1682.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.