Ласло Секереш

Ладислав „Ласло“ Секереш (Суботица, 12. септембар 1931Земун, 27. децембар 1997) био је археолог и музеолог из Суботице. Од почетка каријере па све до своје смрти био је сарадник Суботичког Градског музеја, којем је једну деценију био и директор. У овој институцији провео је близу 40 година као кустос-археолог, а био је познат и као истраживач етнографије, културологије, регионалне историје. Био је врстан познавалац археологије северних предела Бачке а стекао је поштовање и као друштвено-политички радник.

Ладислав Секереш
László Szekeres, archaeologist
Фотографија Боре Војновића (архив листа Мађар Со)
Датум рођења12. септембар 1931.
Место рођењаСуботица
Краљевина Југославија
Датум смрти27. децембар 1997. (66 год.)
Место смртиЗемун
СРЈ
Пољеархеологија

Биографија

Школу је похађао у свом родном граду. За археологију се определио још као гимназијалац. Игром случаја нашао се у групи која је након ослобођења формирана као покушај оживљења музеолошког активизма у Севернобачком округу. На челу тог покрета налазио се Имре Шулман, први директор градског музеја у Суботици. У времену велике оскудице, Шулман је био патрон младих студената, и обезбедио средства за њихово школовање у далекој Словенији. Тако је и Секереш лета 1957. био у прилици да као ученик професора Срећка Бродара и Јосипа Корошеца заврши студије на Љубљанском Универзитету, са дипломом праисторијске археологије.

Вративши се у Суботицу, одмах након одслужења војног рока 1958. године Ласло се као хонорарни приправник латио посла на археологији, те узнапредивши, био изабран за заменика директора Шулмана, а након његовог пензионисања 1960. преузео место директора музеја. У малом среском музеју где су услови и обим посла били ограничени на локалну хисториографију, улога директора била је полихисторска - осим археолог, био је и етнолог, културолог, биолог, нумизматичар, историчар уметности, једном речју све у једном. На пример био је један од иницијатора и оснивача суботичке галерије, познатије као Ликовни Сусрет.

Као директор био је веома амбициозан, изградио је многе контакте са музејским институцијама у свету. На пример са Смитсониан Институтом, који је уз његово посредовање финансирао неколико ископавања на подручју Војводине. Радио је и на ископавањима у иностранству, на пример у Мађарској, а у СР Немачкој боравио је на усавршавању.

Бавио се свим археолошким епохама. Саставио је археолошку карту северне Бачке, за потребе суботичког и сенћанског музеја. Водио је низ мањих и већих, углавном заштитних ископавања, и био учесник бројних систематских. Учествовао је на свим већим домаћим и страним археолошким скуповима.

У знак признања, пре свега у струци, Секереш је добијао место у разним саветима, форумима и комисијама за културу и науку. Највећа част за њега је било именовање на место првог председника Археолошког друштва Србије (послератног Српског Археолошког друштва), које је најпре функционисало као републичка подружница Археолошког друштва Југославије.

Преминуо је 27. децембра 1997. Његов Ин Мемориам писао је професор Ђорђе Јанковић на српском, а колега из Суботичког музеја Петер Риц на мађарском језику.[1][2]

Прототип археолога

Још као студент волонтирао је на ископавањима која је водио Растко Рашајски у Малом Иђошу. Након студија вративши се у своју паланку, у самоћи музејског рада сањао је о препорођењу ове провинције у метрополу. На свој начин допринео је томе популаризујући прошлост града и његове околине. За целог живота веровао је да и најзабаченији, најпросечнији и најнеимагинарнији крајолик каква је Војвођанска равница скрива мноштво успомена прошлости. Говорио је:[3]

„Ја сам археолог! Човек који из прошлости шаље поруке у садашњост, човек који жели да покаже да је лепо и поштено чинити нешто за свој град.”

То је био његов кредо док је и у најтежим политичким временима, са великим оптимизмом и вером покушавао да из потешкоћа извуче поуке и да ствари покрене у позитивном смеру. Као и све његове колеге борио се са недостатком средстава за истраживања и са неразмевањем генерално према науци. Водила га је искрена знатижеља и жеђ за знањем, дух који се јасно види читајући његова дела.

Библиографија

  • 1957 Један интересантан налаз из раног Средњег века из Носе, Рад Војвођанских Mузеја 6.
  • 1958 Гробни налаз из раног средњег века код Соколца, Рад Војвођанских Mузеја 7.
  • 1961 Ископавања на Гомолави у Хртковцима 1957. godine, Рад Војвођанских Mузеја 10.
  • 1961 Переш, Хајдуково – насеље халштатског периода, Археолошки преглед 3.
  • 1961 Каменити хат, Суботица, Археолошки преглед 3.
  • 1962 Кратак преглед историјата Суботичке јавне библиотеке и музејског друштва. Суботица.
  • 1966 Праисторијска насеља у околини Лудашког језера, Руковет 1.
  • 1966 Organisationsfragen und Perspektivplan der archeologischen Forschung auf dem Gebiet der Wojwodina - Jugoslawien, Acta Antiqua et Archaeologica X. (на језику: немачки)
  • 1967 Хоргош – "Темпломдомб" – средњовековна црква (ископавање 1964. год.), Археолошки преглед 9.
  • 1967 Лудаш – Буџак, ранонеолитско насеље, Археолошки преглед 9.
  • 1967 Горњи Таванкут, Св. Ана – средњовековна некропола и црква, Археолошки преглед 9.
  • 1966-1968 (са Ото Трогмајер) Прилог историји касног бронзаног доба Војводине, Рад Војвођанских Mузеја 15-17.
  • 1969 Историјат археолошких истраживања у Суботици.
  • 1971 Zenta és környéke története a régészeti leletek fényében. Građa za monografiju Sente 18. Senta.
  • 1971 A szabadkai régészeti kutatás története. (Историја Суботичке археологије – на мађарском језику)
  • 1972 A régészeti kutatás áttekintése a Bácskában 1945-ig, Létünk 1-2. (на језику: мађарски)
  • 1974 Неки аспекти истраживања раног неолита у североисточној Бачкој, Материјали X, 189-193.
  • 1975 Szabadkai helynevek. Szabadka (Суботички топоними – на мађарском језику)
  • 1977 Die mittelalterlichen Ansiedlungen in der nordlichen Batschka, Balkanoslavica 6. (на језику: немачки)
  • 1978 Komunikacije u Barbaricumu – I-V V.N.E., Materijali XVII.
  • 1978 Necropolis from the Avar Period at Bačka Topola, in: Zbornik radova Problemi seobe naroda u Karpatskoj kotlini, 157-160. (на језику: енглески)
  • 1981 Amit az idő eltemetett – Kis vajdasági régészet. Szabadka/Újvidék. (на језику: мађарски)
  • 1983 Középkori települések Északkelet-Bácskában. Szabadka/Újvidék. (на језику: мађарски)
  • 1985 A hunok és Attila. Szabadka. (на језику: мађарски)
  • 1985 Afrikai út – Vojnich Oszkár naplójegyzetei. Szabadka. (Белешке у дневнику Оскара Војнића) (на језику: мађарски)
  • 1986 Проблем такозваних Римских шанчева у Бачкој, Материјали XXII, 144-161.
  • 1986 Kanizsa múltja a régészeti leletek fényében. In: Kanizsa Monográfiája I. Kanizsa. (Прошлост Кањиже у светлу археолошких налаза – на мађарском језику)
  • 1993 A kishorgosi templomrom ásatásáról. Kanizsa/Szabadka. (на језику: мађарски)
  • 1994 Hajdújárás-"Kővágó" – Egy Árpád-kori templomrom Szabadka határában, in: Lőrinczy G. (Szerk.) A kőkortól a középkorig, 463-472. (на језику: мађарски)
  • 1994 Memento 1944-1994.
  • 1995 A horgosi bronzlándzsa, in: Bácsország 1995. nov. 2, 16. (Бронзано копље из Хоргоша – на мађарском језику)
  • 1996 Egy Árpád-kori település történetéből, Híd LX, 5-7. (на језику: мађарски)
  • 1996 Régészet, in: Kanizsa monográfiája I. Kanizsa. (на језику: мађарски)
  • 1996 (са Агнеш Секереш) Szarmata és XI. századi temetők Verusicson. Szabadka. (Сарматска и средњовековна гробља у Верушићу – на мађарском језику)
  • 1997 A Délvidék magyar műemlékei és régészeti leletei, in: Múltunk és jövőnk megrablása V. (на језику: мађарски)
  • 1997 Преглед стања истраживања о добу доласка Мађара у Карпатски басен и Војводину. In: 1100 година досељења Мађара и Војводина. Нови Сад.
  • 1998 (са Петер Риц) Szabadka története a régmúltban. Szabadka. (Стара историја Суботице – на мађарском језику)
  • 2000 Zenta monográfiája – Zenta a régészeti leletek tükrében. Zenta. (Прошлост сенте у светлу археолошких налаза – на мађарском језику)

Види још

Извори

  1. ^ Ин Мемориами - Пројекат Растко
  2. ^ Ricz Péter: In Memoriam, Híd folyóirat, 1988. 04. 05 / 14
  3. ^ Културна Панорама - Золтан Барациуш: биографија Ласла Секереша, Дневни лист "Хет нап" (мађ. Barácius Zoltán, Művelődési körkép, Hét Nap, XIII. évf, 11. szám) Суботица, 14. март 2006.(на језику: мађарски)
Градски музеј Суботица

Градски музеј у Суботици je културна институција од великог значаја основана 1892. и реоснована 1948. године. Званични оснивач градског музеја била је Скупштина општине Суботица. Главни задатак ове установе је очување и представљање археолошких, антрополошких, историјских, педагошких, етнолошких, природњачких и вредности из области историје уметности. Поред библиотеке и одељења која се баве организацијом и педагошким радом, на основу поменутих тематских целина организована су и музејска одељења и њене збирке. Музеј је од 2008. године смештен у згради из 18. века, најамној кући Микше Деметера (мађ. Dömötör Miksa), у велелепном здању украшеном у стилу сецесије.

Земљано утврђење

Земљана утврда (енгл. Еarthfort, нем. Erdwerk, хол. mottekasteel, рус. Город, мађ. földvár) је тип градине, коју у нашем народу често називају и „градом“ или „градиштем“ термин из којег потичу бројна имена данашњих насеља (Соко град, Велика градишка итд.). Типичан пример некадашњег таквог утврђења је Бачко Градиште (мађ. Bácsföldvár), а римско утврђење Пинкум (лат. Pincum) предача Великог Градишта било је најтипичнија земљана утврда. Пошто градишта потичу из раних периода историје без много писаних извора, најчешће су евидентирана као археолошки локалитети од великог значаја, и широм света тежи се њиховом сачувању.

За земљана утврђења израз "градиште" се користи више провизорно, јер разликујемо још и камена градишта или градине. Градишта, као и градине у фортификацијској архитектури представљају примитивнију претходницу класичних замкова. Градине су претежно настајале у брдско-планинским областима и конструисане су од камена. Њихових остатака има по целом Балкану, а нарочито их је много у Босни. Имале су значај одбране у свим периодима историје, све до Турског периода (XV. век). За разлику од њих низинске градине су начињене од земљаног материјала (леса и песка) пошто ту није било камена на располагању. Земљане утврде су на нашим просторима постојале до XI-XII. века. Типичан пример су келтски опидум "Чарнок" код Врбаса, Галад град у Банату или аварске палисадне фортификације, у археологији познате као мистични "хрингови". Значајно градиште налази се и код Хоргоша, а археолошко налазиште које и сâмо носи тај назив налази се у Иђошу код Кикинде. Градина на Босуту мада носи тај назив је више хумка типа тел (вишеслојно насеље), иако га окружују одбрамбени ровови изграђени у неком од каснијих периода.

Списак археолога

Археологија (од грчких речи αρχαίος = стар, (у савременом грчком и прастар) и λόγος = наука, реч, мисао) је наука која изучава материјалне остатке, тј. све уочљиве трагове људских делатности ради упознавања њихове садржине у одређеном времену и простору, као и њиховог значења у одређеном социјалном, економском и историјском окружењу.

Списак српских археолога

Следи Списак српских археолога. За савремене археологе критеријуми су били неки од следећих: чланство у Српском археолошком друштву, заступљеност у Адресару српских археолога (1993), објављивање у стручним часописима и рад у државним установама.

Српско археолошко друштво

Српско археолошко друштво је основано 1. јула 1883. године у Београду. Први председник је био Михајло Валтровић, архитекта по образовању, археолог по вокацији, први професор археологије на Великој школи (од 1881. године) и чувар (кустос) Народног музеја у Београду.

Поред њега, оснивачи су били и Драгутин С. Милутиновић, професор Велике школе, Јован Бошковић, професор Велике школе, Јован Драгашевић, пуковник, Јован Жујовић, професор Велике школе, Љубомир Ковачевић, управитељ Учитељске школе, Нићифор Дучић, библиотекар и Светомир Николајевић, професор Велике школе.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Црквине (Хоргош)

Црквине су археолошко налазиште које се налази у насељу Хоргош, 300m северно од пруге Суботица–Хоргош у општини Кањижа. У категорији су споменика културе од великог значаја. Локалитет је уписан у централни регистар 1995. године.

На налазишту су откривени трагови цркве са торњем и темељима од ломљеног камена везаног размућеном глином. На основу истаживања на околним локалитетим (углавном у Мађарској), црква се датује у 13. век. У унутрашњости објекта откривен је гроб са прилозима (који се састоје од сребрног накита), који је датован у 15. век.

Током ископавања 1995. године око цркве је откривена и средњовековна некропола.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.