Књига постања

Књига Постања (хебр. בראשׁית - Берешит; грч. Γένεσις; лат. Genesis), је хебрејски религијски спис који говори о стварању света. Постање је прва књига хебрејског Танаха, односно хришћанског Старог завета. Пошто се ауторство традиционално приписује Мојсију, позната је и као Прва књига Мојсијева (односно прва књига Мојсијевог Петокњижја).

Књига Постања је света књига за јудаизам и за хришћанство. Књига још садржи приповести о стварању света, греху прародитеља, великом потопу, затим историју старозаветних патријараха.

Назив

Ова књига се зове »Књига Постања« или само »Постање«, што преводи грчки и латински Генесис, а означује да се у овој књизи говори о постанку света и човека, те о преисторији израелског народа. Хебрејски назив Берешит значи »у почетку«, а то је прва реч хебрејског текста ове књиге.

На српски језик се често преводи и као »Прва књига Мојсијева« пошто је традиција приписивала целокупно ауторство Мојсију.

Структура

Прва књига Мојсијева има два дела различите дужине.

Први део (1 Мојс 1-11) својеврстан је увод у историју спасења о којој ће говорити читава Библија. Говори о стварању космоса и човека, о првом Првородном греху и његовим последицама, те о све већој покварености која се ширила међу људима.

Други део (1 Мојс 12-50) почиње са Аврамом, праоцем изабраног народа, те се наставља историјом осталих праотаца, Исака и Јакова и његових дванаест синова, зачетника дванаест израелских племена, да би завршио дугим извештајем мудросних обележја о Јосифу, сину Јаковљеву.

Настанак дела

Данас се научници слажу да је Књига Постања комплексан спис у који је укључено више различитих традиција. Поткрај 19. века, под упливом Графа и Велхаузена, развила се теорија о четири документа који су настали у различито време и на различитим местима. Најстарији од тих докумената био би тзв. Јахвистички документ који у извештају о настанку користи Божије име Јахве (хебр. יהוה), а начин његова описивања је антропоморфан. Томе документу припада, на пример, извештај о првом греху. Овај документ је, по тој теорији, настао у 9. веку п. н. е. у Јуди.

Други је Елохистички документ који Бога назива Елохим (хебр. אֱלֹהִים), а настао би негде након Јахвистичког, али у Израелу (северном краљевству), да би, након пада тог краљевства, био сједињен са Јахвистичким документом и са њиме измешан. У овом се документу не налазе извештаји о настанку света и човека, те почиње са Аврамом.

Трећи је Деутерономистички документ настао у Јерусалиму у доба краља Јошије, но у Књизи Постања тешко га је наћи.

Четврти, и најмлађи, је Свештенички документ, настао након повратка из вавилонског ропства, а њему припада, на пример, први извештај о настанку, где је стварање света распоређено на седам дана.

Ипак, оваква прецизна подела писаних традиција до данас је нашла бројне критичаре, како оне који је желе модификовати, тако и оне који је желе сасвим одбацити.

Садржај књиге Постања

„Потом рече Бог: да начинимо човека по своме обличју, као што смо Ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.”

— 1:26

„ויאמר אלהים נעשה אדם בצלמנו כדמותנו וירדו בדגת הים ובעוף השמים ובבהמה ובכל-הארץ ובכל-הרמש הרמש על-הארץ”

— 1:26

„И створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их.”

— 1:27

„ויברא אלהים את-האדם בצלמו בצלם אלהים ברא אתו זכר ונקבה ברא אתם”

— 1:27
God2-Sistine Chapel
Бог ствара човека

Првих једанаест поглавља ове књиге народним начином говора описују почетке човечанства. У њима не треба тражити историјске извештаје, него говор вере њених писаца. Притом, они су се служили традицијама, легендама и митовима какви су постојали и у околним народима и снажним културама попут египатске и вавилонске. Главна је порука те књиге да је читав космос настао Божијим деловањем, а врхунац је његова дела било стварање мушкарца и жене. Исто тако, овај први део књиге настоји објаснити и порекло зла, патње и смрти, те дати одговоре на та исконска човекова питања.

У другом делу књиге (1 Мојс 12-50) историја народних патријарха приказана је као породична историја, те скупља различите традиције о Авраму, Исаку, Јакову и Јосифу. Ради се о традиционалној историји која се зауставља на догађањима из приватног живота и сликовитим приказима, те се и не покушава уклопити у тадашњу општу историју. Можемо овде говорити једино о религијској историји, пошто је у свим важнијим моментима присутан Бог као онај који делује и потиче. Порука овог дела састоји се у следећем: постоји један Бог, он је оформио један народ и њему дао једну земљу. Бог је Јахве, народ је Израел, а земља је Света, Обећана земља (у овој књизи означена као Ханан).

Књига завршава одласком патријарха у Египат.

Стварање света

Књига постања почиње описом стварања света “У почетку створи Бог небо и земљу” (1. Мој.1;1). Првога дана створена је светлост, Другога дана створио је Бог свод над земљом, “ и растави воду под сводом од воде над сводом ” (1. Мој. 1;7). Трећег дана створио је Бог копно, као и биљни свет; Четвртог дана створено је Сунце, да управља даном и Месец да управља ноћу, као и звезде. Сви они имају задатак да обасјавају земљу, као и да буду знаци времена (познато је да су сви календари везани за Земљино кретање око Сунца или за кретање Месеца око Земље); Пети дан створио је Бог сва жива бића у води, као и птице у ваздуху; Шестог дана створене су копнене животиње, и на крају створи Бог човека. Створен је од праха земаљског, да би му затим Бог удахнуо душу, и тиме га оживео.

Име првог човека беше Адам (што значи од земље начињен). Затим је је Бог узевши од ребра Адамовог створио и прву жену Еву (мати свих људи). Човек је најсавршенија Божја творевина, и он је сличан Богу по томе што има душу (Бог нема тело, он је дух) која је бесмртна за разлику од тела које умире када га душа напусти.

Седмога дана се Бог одмори и благослови тај дан.

Еденски врт

Lucas Cranach d. Ä. 035
Еденски врт - Лукас Кранак XVI век

Први људи су живели са Богом у рајском врту Еден (хебр. גן עדן - Ган Еден), који се налазио у једној земљи на истоку. Они су живели у изобиљу, љубави и доброти. Често су се молили Богу и захваљивали му, зато што их чува и пази. Он им се често јављао и са њима разговарао. Хранили су се плодовима дрвећа које је расло у Рају, и кога је било у изобиљу. Најважније од свих било је дрво живота, чији су их плодови чували од болести и смрти. Нису знали ни за какве бриге или проблеме, као ни за стид, бол или пак умор.

Одмах поред дрвета живота расло је дрво познања добра и зла. Бог им је строго забранио да једу плодове овога дрвета. Рекао им је да ће одмах умрети ако буду јели плодове овога дрвета. Дрво познања добра и зла је постојало да би се проверила човекова верност и љубав према Богу.

Прародитељски грех

Пошто је ђаво силно завидео људима на њиховој срећи одлучио је да их наведе на грех и тако одвоји од Бога. Он једанпут уђе у змију, да би лакше преварио Еву, која шетајући по Рају управо беше стигла до дрвета познања добра и зла. Послуживши се лукавством он убеди Еву да проба плод са дрвета. Затим она послужи Адама, те и он поједе забрањени плод. То је био први људски грех, којим су погазили Божју заповест, и изазвали Божју казну.

Казна је била протеривање људи из Раја, да би им било онемогућено да и даље једу плодове дрвета живота, и тако остану бесмртни али у греху. Бог још прокле Еву да ће с муком рађати децу. Адаму Бог рече: “Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле, се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1 Мој. 3,19). Прародитељски грех је наследан. Из њега су настали сви остали греси.

Адам и Ева су имали два сина један је био ратар и звао Каин, а други је био пастир и звао се Авељ. Каин је био лош и неправедан, док је Авељ био добар и праведан. Једнога дана њих двојица су приносили Богу жртве. Како је Бог знао какав је који од њих то он прими жртву Авељову, а Каинову не. То изазва велику завист код Каина те он уби брата, Авеља. Овим се настави ширење греха међу људима. Због овога злочина прокле Бог Каина да никад нема среће, да се скита по земљи и да нигде мира не нађе. Тако је oн лутао по свету до краја живота.

Потоп

Noahs Ark
Нојева барка Едварда Хикса (1780—1849)

Адам и Ева тако изгубише оба сина, да би их утешио Бог им даде трећег сина, Сита. Он је био добар као Авељ. После њега имали су још много деце. Ситови потомци су били добри и послушни Богу, али су се намножили и Каинови потомци који су били рђави. И рђави искварише добре. Људи су бивали све гори и гори. Када се грех и зло проширише међу људима одлучи Бог да пусти велику воду на земљу и тако подави све живо на њој.

Своју намеру он је саопштио праведном и побожном Ноју, на кога се био смиловао, и кога је хтео да поштеди. Тада рече Бог Ноју да сагради дрвени брод, познат као Нојева барка (лат. Arca), и да на њега, поред своје жене и деце укрца од сваке врсте животиња по пар, и да спреми довољно хране за све. Потом Бог пусти велику воду на земљу рушећи свод који је до тада постојао, те се подави све живо на земљи изузев онога што се укрца на Нојеву барку. После потопа, када се вода повукла, искрца се Ноје на земљу, и принесе Богу жртву, из захвалности на доброти коју му је Бог указао. Молитва Нојева била је угодна Богу, те он благослови Ноја и његово потомство. Тада Бог обећа да неће више бити оваквог потопа.

Ноје је имао три сина, Сем, Хам (или Кам) и Јафет њихово потомство се множило, а кроз њих и људски род. Настало је много народа који се раширише по читавој земљи. Но, како је време пролазило људи су поново бивали све гори и гори. Поново почеше да греше и да заборављају на јединога Бога.

Стварање првих народа

Људи су се клањали разним лажним боговима. Али у мору незнабожаца живео је и један човек који је сачувао своју веру у једнога Бога, и који је живео по Божјој вољи. Био је то побожни Авраам (такође Абрахам, Ибрахим). Да би се сачувала чиста вера Бог одлучи да Авраама одвоји од његове средине, која беше незнабожачка, чак је и Авраамов отац био незнабожац. Бог се јави Авраму и рече му: “иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ и благословићу те” (1 Мој 12;1,2), као и “И у теби ће бити благословена сва племена на земљи.” (1 Мој. 12;3). Иако му је било жао да напусти своју земљу и родбину Аврам без оклевања послуша Бога. Пошао је на пут са својом женом Саром и синовцем Лотом (који ће се касније оделити од Аврама и настанити у Содому, граду који ће због својих грехова бити збрисан са лица земље. Он и његове две ћерке биће због своје доброте, једини поштеђени становници Содома).

Абрахам поведе и своје слуге, своју стоку и понесе сву покретну имовину. Настанио се у земљи Ханану, која беше плодна и лепа. Имао је свега довољно и био је задовољан, једино што га је жалостило било је то што нема потомства. Пошто је Бог волео Аврама подарио му је сина, Исака. Исак је имао сина Јакова. Јаков је имао дванаест синова, од којих је касније настало дванаест племена израиљских. Јосифа, једног од синова Јаковљевих браћа су из зависти и мржње продала у Мисир (Египат). Због своје побожности и праведности он би спасен од Бога. Касније је он уживао велики углед међу Египћанима и био први до фараона. Када је наступила велика глад по целој земљи, он позва оца и браћу у Мисир, јер мисирске житнице, његовом заслугом, беху пуне. И тако их је спасао.

Историјска аутентичност

Књига постања је међу хришћанима сматрана тачним описом настанка свемира и света све до периода просветитељства.

Контроверзе

У Књизи постања је наведено да је светлост створена пре Сунца и звезда, што се објашњава нествореном светлошћу која долази од самога Бога, која ће се касније појавити и при Преображењу Исуса Христа на гори Тавор, и бити названа таворска светлост.

Старост Земље

У средњем веку, у римокатоличкој цркви, преовлађујуће мишљење је било да је Земља настала око 5000. година пре нове ере. Англикански надбискуп Џејмс Ашер је, проучавајући Стари завет, дошао до закључка да је Земља створена за шест дана од 23. октобра 4004. п. н. е.

Данас је прихваћено мишљење да је Земља стара 4,5 милијарди година[1][2][3] Ова старост је добијена радиоактивним датирањем метеорита и сагласно је са старошћу настаријег познатог земаљског и месечевог камења. Што се тиче старости свемира, процењено је да је од времена предложеног теоријом великог праска прошло око 13,75 милијарди година[4] Такође, детектоване су свемирски објекти на удаљености од 13,2 милијарди светлосних година.[1]

Хришћани и данас верују да је свет настао деловањем Бога. Оваково учење назива се креационизам. Креационисти се деле на младоземљаше, који Библију буквално тумаче, тако да верују да је Земља настала за шест дана пре седам хиљада година, и староземљаше, који не тумаче буквално Библију, тако да прихватају да је је створена пре неколико милијарди година. Младоземљаши прихватају постојање диносауруса о других изумрлих животиња, али сматрају да су оне живеле заједно са првим људима, пре Великог потопа.

Нојева барка

Према Књизи постања, Ноје је саградио арку дугачку триста лаката, широку педесет лаката и високу тридесет лаката у коју је сместио седам парова од сваке птице и „чисте“ врсте и по један пар од „нечистих“ које је морао сместити у арку, као и храну довољну за годину дана. Даље, потоп је настао од кише која је непрестано падала 40 дана и ноћи, довољно да прекрије планину Арарата чији је највиши врх висок 5137 m. Највиша забележена количина падавина измерена је у Черапунџију и износила је 22,897 m у периоду од августа 1860. до јула 1861.[5]

Види још

Референце

  1. ^ „Age of the Earth”. U.S. Geological Survey. 1997. Приступљено 10. 1. 2006.
  2. ^ Dalrymple, G. Brent (2001). „The age of the Earth in the twentieth century: a problem (mostly) solved”. Special Publications, Geological Society of London. 190 (1): 205—221. doi:10.1144/GSL.SP.2001.190.01.14.
  3. ^ Manhesa, Gérard; Allègrea, Claude J.; Dupréa, Bernard & Hamelin, Bruno (1980). „Lead isotope study of basic-ultrabasic layered complexes: Speculations about the age of the earth and primitive mantle characteristics”. Earth and Planetary Science Letters, Elsevier B.V. 47 (3): 370—382. doi:10.1016/0012-821X(80)90024-2. Пронађени су сувишни параметри: |lastauthoramp= и |last-author-amp= (помоћ)
  4. ^ „Seven-Year Wilson Microwave Anisotropy Probe (WMAP) Observations: Sky Maps, Systematic Errors, and Basic Results” (PDF). nasa.gov. Приступљено 1. 2. 2011. (see pp. 39 for a table of best estimates for various cosmological parameters)
  5. ^ Guinness World Records. 2005. ISBN 978-0-85112-192-5. pp. 51.
Јаков

Јакоб (хебр. יַעֲקֹב Yaʿăqōḇ), Јаков (грч. Ἰακώβ) или Јакуб (арап. يَعْقُوب Yaʿqūb), познат и као Израел или Израиљ (хебр. יִשְׂרָאֵל Yiśrāʾēl - „истрајан у Богу“) је био трећи патријарх јеврејског народа, са којим је Бог начинио завет, и легендарни предак дванаест племена Израела, која су названа по њему.

Као пророк се поштује у јудаизму, хришћанству, исламу и другим абрахамским религијама.

Јаред (син Малелеилов)

Јаред је био син Малелеилов, унук Кенанов, праунук Еносов, а чукунунук Сетов. Имао је сина Еноха.

Акад

Акад или Агад је био назив за град и околну регију у сјеверној Месопотамији, смјештен на лијевој обали Еуфрата, између Сипара и Киша (смјештен у данашњем Ираку, cca. 50 km југозападно од средишта Багдада, 33.1° СГШ; 44.1° ИГД / 33.1; 44.1). Постигао је врхунац моћи између 24. и 22. вијека п. н. е., прије него што се уздигла Вавилонија. Акађани су признати као даровити ратници свог времена. Ту су репутацију вјеројатно стекли након бројних освајања које је направио краљ Саргон.

Акад је дао име акадском језику, што потиче од израза akkadû („на језику Акада“) кориштеног у старовавионском периоду како би се означиле семитске верзије сумерских текстова.

Апокриф

Апокриф или апокрифни спис (грч: ἀπόκρυφα – скривен) је неканонска књига библијске тематике, која је забрањена од црквених власти и углавном тајно ширена. У словенској књижевности, најпознатија је апокрифна народна билбија Палеја.

Када је у 4. веку хришћанство постало званична државна религија Римског царства, поставило се питање прописивања (канонизовања) званичне хришћанске литературе, јер су постојала многа дела у којима је хришћанство тумачено другачије од учења цркве. Зато је црква је одлучила да изврши ревизију свих дотадашњих познатих хришћанских списа са циљем да одвоји оне које садрже Божију “истину” од оних чије је учење „лажно“.

Канонске књиге су прописане на лаодикијском сабору 360. године. У канон је ушло оно што и данас спада у Нови завет (јеванђеље по Матеју, јеванђеље по Марку, јеванђеље по Луки и јеванђеље по Јовану, Дела апостолска, посланице итд.) и Стари завет (Књига постања, књиге пророчке итд.). Окончањем канонизације библијских књига, апокрифима почињу да се називају сва остала дела старозаветне и новозаветне тематике, која су остала изван састава Светог писма и најчешће се сматрају јеретичким књигама.

Као и канонске књиге, и апокрифне се деле на старозаветне и новозаветне. Од старозаветних апокрифа познати су: Књига Енохова, Књига Варухова и Књига Аврамова, а од новозаветних Ход Богородице по мукама, разна јеванђеља, откровења и виђења. Они су најчешће обрађивали библијске мотиве, описивали рај и пакао, приповедали приче о пророцима, свецима и Богородици. И у Јудаизму и у Хришћанству ови списи се својом садржином нису слагали са општеприхваћеним учењем, јер су или директно или индиректно били у контрадикцији са њим, у целини или делимично. Због тога је њихово преписивање, читање и ширење било забрањивано.

У старој српској књижевности било их је више: Књига Авраамова, Књига Енохова, Јеванђеље Младенства, Јеванђеље Јаковљево, Никодимово и др. Преведени с грчког, пуни маште и легенде, утицали су на српску народну књижевност. И поред свих забрана, апокрифи су у српској књижевности много и дуго преписивани, све до 19. века. Неки су и читани у цркви: „Протојеванђеље Јаковљево“ (на дан Богородичиног рођења) и „Никодимово јеванђеље“ (на Велику Суботу за Васкрс).

Вавилонска кула

Вавилонска кула (сир. ܡܓܕܠܐ ܕܒܒܠ [Maḡdlā d-Bāḇēl], хебр. מִגְדַּל בָּבֶל [Migdal Bāḇēl]) у основи је предања из старозаветне Књига постања. Према том предању, Нојеви потомци, који су неколико генерација након Великог потопа, негде око 2716.. п. н. е., још увек говорили једним језиком и који су се доселили са истока, дошли су у земљу Сенар (Вавилон), где су одлучили да саграде град са кулом „којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи“. Бог им је поручио: „Народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо, и да им пометимо језик, да не разумију један другога што говоре.“ Кула је срушена и настао је велики метеж а Бог и их је расуо по целом свету и помешао им језике, тако да нису могли да се врате и прекинули су градњу града, који је назван Вавилон, јер „ондје помете Господ језик цијеле земље“.

Генезис

Генезис може да се односи на следеће појмове:

Прва књига Мојсијева, прва књига у Библији - књига постања

Генезис (група), енглеска рок група

Генезис (албум), албум истоимене групе

Генезис (стрипови), зликовац у стриповима

Генезис (часопис), часопис за одрасле

Генезис (филм), документарац из 2004.

Дидим Слепи

Дидим Слепи (грч. Διδυμος ο Τυφλος, познат и као Дидим Александријски, (312 - 398) - грчки хришћански писац, теолог, представник Александријске школе теологије. Био је следбеник учења Оригена, кога је назвао „највећи учитељ цркве после апостола“.Дидимус је ослепео са пет година, али је успео да стекне образовање . Радови Дидима су изгубљени током прогона Оригениста и сачувани су само у фрагментима. 1941. године у Туру је пронађенпапирус са записима његових разговоре познат по коментарима библијских књига: Књига постања, Књига Проповедникова, Псалми, Књига о Јову, Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Јовану и др.

Од догматских радова сачувани су:Три књиге о Светој Тројици, Расправа о Светом Духу и Расправа против Манихејаца. Радови Дидима Слепог укључени су у 39-и том Грчке патрологије.

Коптска оријентално-православна црква Дидима слави као светитеља.

Ебер

Ебер (хебр. עֵבֶר, арап. هود) или Хебер, је библијска личност, чукунунук Нојев, праунук Семов и отац Пелег и Јоктанов . Био је предак Аврамов, који се сматра оцем Јевреја и Арапа.

По јеврејској традицији, Ебер, праунук Семов, одбио је помоћи при градњи Вавилонске куле, па се његов језик није измешао након њеног пада. Он и породица су очували исконски људски језик. Након тога се језик називао Хебрејски односно Јеврејски од Ебер, Хебер, или како га неки називају Еденски или Адамски језик.)

Име „Ебер“ заједно с изразом Хапиру истраживачи Библије сматрају кореном речи "јеврејски", а „ебер“ се најчешће тумачи као „бок“ или „онострано“, али исто тако и као преко, супротна страна или прелаз.

У неким преводима Новог завета, наводи се као Хебер ([Лука 3:35] „“... син Серуг, син Реу, син Пелег, син Хебер, син Шелах...)“. Међутим, не би га требало мешати с Хебером из Старог завета, унуком Ашериовим (Књига постања 46:17) Синови Ашерови: Јимна и Јишва и Јишви и Бериа и њихова сестра Сера. И синови Беријини: Хебер и Малкиел).

Верује се да је Ебер оснивач града Хеброн и да је име добио по њему.

Према традицији, Ебер је умро у 464-тој години живота, када је Јаков имао 20 година. Јеврејски календар смешта тај датум у 1817. п. н. е..

Едом

Едом или Идумеја (хеб. אֱדוֹם, модерни: Edom, тиберијски: ʼĔḏôm, "црвено", акад. Удуми; сир. ܐܕܘܡ; грч. Ἰδουμαία; лат. Idumæa или Idumea) је краљевство које се у гвозденом добу, односно 1. миленијуму п. н. е. налазило на подручју данашњег јужног Јордана. Подручје краљевства је карактеристично по црвенкастом камењу, по коме је вероватно добило име.

Земља Нод

Земља Нод (хеб. ארץ נוד, eretz-Nod) је место споменуто у Књизи постања у Тори, налази се "на истоку Едена" (qidmat-'Eden), где је Бог прогнао Каина након што је убио његовог брата Авеља. Према Књизи постања 4:16:И Каин оде из земље Божије, и оде он у земљу Нод, источно од Едена.

(וַיֵּ֥צֵא קַ֖יִן מִלִּפְנֵ֣י יְהוָ֑ה וַיֵּ֥שֶׁב בְּאֶֽרֶץ־נֹ֖וד קִדְמַת־עֵֽדֶן)Реч "Нод" (נוד) потиче од хебрејског корена глагола "лутати". Живети у земљи Нод је метафора која означава особу која проводи живот лутајући. Књига постања 4:17 каже да је након што је стигао у земљу Нод, добио сина Хеноха, у чију част је назвао први изграђени град.

Леа

Леа или Лија (хебр. לֵאָה) је по Библији пророчица и жена пророка Јакова, једног од три велика јеврејска патријарха. Била је кћерка Лабана и старија сестра Рахиле.

У Књизи постања 29 пише да је Јаков толико заволео Леину сестру Рахилу да је пристао да код оца девојака ради седам година како би је оженио. Прве брачне ноћи отац је Јакову уместо Рахиле дао Леу, објаснивши да је код њих обичај да се најпре уда старија кћерка. Јаков је касније узео и Рахилу за жену, коју је волео више од Лее, након што је пристао да још седам година ради код оца девојака. Између Лее и Рахиле постојало је супарништво.

Видевши да Леа није вољена, Бог ју је учинио плодном. Леа је са Јаковом добила шест сина и једну кћерку. То су Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон и Дина. Умрла је нешто пре Јакова и Јаков ју је према Књизи постања 49 сахранио у пећини где је и сам желео да буде сахрањен. Верници верују да је у питању Пећина патријараха (пећина у Макпели) у Хеброну. Тамо се налазе и гробови Аврама, Саре, Исака и Ребеке.

Милосав Славко Пешић

Милосав Славко Пешић (Ниш, 1943) је српски књижевник, критичар и новинар. Школовао се у Смедереву, Београду, Загребу и Љубљани. Књижевни рад започео је поезијом. Пре изласка прве збирке песама (Књига постања) 1972, ушао је у антологије Зорана Глушчевића (У време несигурно), Богдана А. Поповића (Поезија и традиција) и у неколико критичких избора. Стваралаштво Милосава Славка Пешића креће се оригиналним путевима, изван праваца и мода, али по песничким темама, имагинацији и инспирацији, упркос чињеници да је улазак у литературу био на традиционалистичком поетском трагу, припада својој генерацији и времену постмодернизма.

Раскид са версом традиционалистичког звука дошао је убрзо по објављивању антологије Богдана А. Поповића. Пешић у поезији сучељава искуство и снове, меша горку свест о пролазности са опојним зовом животних радости, користећи често архаичиан, готово заборављени језик и компликовану риму, растварајући митско наслеђе у савремени тренутак свеприсутне тескобе модерног човека. Последњих година Пешић се враћа православним митологемама, мада донекле одмакнут од типизираног односа српских песника хришћанске провинијенције, јер његови стихови, милозвучног бруја и опијајућег тона, дају пластичне слике дешавања уз одмерену дозу скептицизма према наводима светих књига и житија. Пешић опевава религијске теме од прве збирке Књига постања, која се појавила годину дана по изласку антологије Богдана А. Поповића. Књигу постања историчари књижевности доживели су као последњи глас о традицији. Збирка је била веома запажена упркос чињеници да су српски песници увелико већ трагали за новим зденцима.

Био је члан редакције и уредник листа Студент, члан редакције сатиричног листа Страдија, графички је опремио више бројева Књижевне речи (бавио се и ликовним решењем књига, плаката, постера) један је од промотера оснивања Књижевне омладине, уредник часописа Смедерево, члан редакције и уредничког колегијума недељника Смедеревац, главни и одговорни уредник Радио Смедерева и уредник информативног програма Телевизије Смедерево, касније главни и одоговорни уредник Телевизије Смедерево.

Четврт века живео је као професионални књижевник. Писао је много поштујући високе критерије. Писао је критику: књижевну, ликовну, филмску, телевизијску, позоришну. Двадесетак година готово искључиво писао је еротске приче за специјализоване ревије у СФРЈ и телефонске говорне аутомате. Еротске приче објављивао је ревијама Еротика (Загреб), Врочи кај (Марибор), Sexpress и Пан еротика (Нови Сад), Еротски додир, Страст плус и Страст (Београд) и специјалном избору Еротика приче (Загреб). Издавачи тог жанра, попут Александра И. Спасића, сматрали су Пешића најбољим писцем еротске прозе у СФРЈ. О томе је Спасић више пута говорио у разговорима о издавачким плановима и еротској литератури.

Поједине Пешићеве приче, песме рецензије, чак и новински текстови преведени су на енглески, италијански, мађарски, руски, кинески, пољски, бугарски, турски, словеначки и македонски.

Преводио је и појединачне приче Вуди Алена, Карен Бликсен, Маргарет Етвуд, Селинџера, мноштво словеначких песника и прозаиста и драматичара. Превео је песничке књиге Светлане Макарович Одбројавања (Изштевања), Ервина Фрица Пролазност (Миневања), Алојза Ихана Сребрњак (Сребрник), Алојза Градника Песме (Песми), Тона Кунтнера Моја кућа (Моја хиша), Татјане Михаиловне Глушкове Нема растанка (Разлуки нъет) и Маруше Кресе Вајднер Јуче, данас, сутра (Гестерн, Хеуте, Морген) и драму Емила Филипчича Заточеници слободе (Ујетники свободе),

Откривење Јованово

Књига Откривења, позната и као Откровење Јованово (грч. Ἀποκάλυψις) је део Новог завета. Садржајно, сва је усмерена ка будућности. Док Књига постања, на првим страницама Библије, доноси химну о стварању, Откривење, као последња књига Светог писма, закључује Библију визијом Новог Света, Новог Неба и Нове Земље. Као ниједна књига Библије, Откривење је било најразличитије тумачено због апокалиптичке форме, што је у ново време довело до појава хришћанских секти на западу.

Патријарх

Патријарх (грч. πατριάρχης, од грч. πατήρ — „отац“ и ἀρχή — „господство, власт“) титула је поглавара неких православних аутокефалних цркава.

Може да означава и црквени чин највиших епископа (бискупа) у другим хришћанским црквама. До Великог раскола (1054), чин патријарха су носили римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски епископи (пентархија).

Петокњижје

Петокњижје (хебр. חֲמִשָּׁה חֻמְשֵׁי תּוֹרָה — хамиша хумшеј Тора или חֻמָּשׁ‏‎‎ — хумаш), још познато и као Мојсијев закон, представља првих пет књига канонске хебрејске и хришћанске Библије: Постање, Излазак, Левити, Бројеви и Поновљени закони. Петокњижје представља први дио хебрејског Танаха — Тору. Назив Петокњижје је буквални превод са грчког πεντάτευχος од πεντε — „пет“ и τευχος — „књиге“.

Пећина патријараха

Пећина патријараха или Пећина у Макпели (хебр. מערת המכפלה), за муслимане позната као Светилиште Аврама или Ибрахимова џамија (арап. لحرم الإبراهيمي), представља комплекс подземних пећина које се налазе у старом делу града Хеброн, Западна обала, Палестина.

Према веровањима Јевреја, муслимана и хришћана овде се налази гроб пророка Аврама. Комплекс је друго најсветије место Јевреја (после храма у Јерусалиму) а истовремено је и свето место за муслимане и хришћане. Према веровању, овде су сахрањени библијски парови Аврам и Сара, Исак и Ребека те Јаков и Леа. Према јеврејским изворима овде је сахрањен и Исав, син Исака, а према неким муслиманским изворима такође Јосиф, син Јакова.

Сит (Библија)

Сит (хебр. שֵׁת‎, грч. Σηθ) је у Старом завету био трећи син Адама и Еве. Према предању Старог завета рођен у 130. године од стварања Постања (Књига постања 5:3). Сет се помиње и у родослову Исуса Христа (Јеванђеље по Луки 3:38).

Ева је родила трећег сина, Сета, после Каиновог убиства Авеља.

Према Књизи постања (5:8), Сет је живео 912 година, и родио сина Еноса. Умро је по јеврејском календару 1042. године од постања, односно 2758. п. н. е.

Содома и Гомора

Содома (хеб. סדום, модерни: Sədom, тиберијски: Səḏôm, грч. Σόδομα, арап. سدوم) и Гомора (хеб. עמורה, модерни: ʿAmora, тиберијски: Ġəmôrāh/ʿĂmôrāh, грч. Γόμορρα, арап. عمورة) су митски градови споменути у Књизи постања, а касније даље обрађени у Хебрејској Библији, Новом завету и Деутероканонским изворима, као и Курану.

Према Тори, краљевства Содома и Гомора су били у савезу са градовима Адмахом, Зебоимом и Белом. Ових пет градова, такође познати као „градови у равници“, су по Књизи постања били смештена су на реци Јордан у јужном делу Ханана. Долина Јордана (који одговара данашњем Мртвом мору) је поређена са рајским вртом, као земља богата водом и зеленилом, погодна за испашу стоке. Божанска пресуда је била да се Содома и Гомора, заједно са два друга оближња града, униште ватром и сумпором. Суседни град Бела/Зоара је једини поштеђен током судњег дана.

У хришћанској и исламској традицији, Содома и Гомора су постали синоним за окорели грех, а њихов нестанак са испољавањем Божијег гнева. Содома и Гомора су такође коришћена као метафора за пороке, блуд, содомија и хомосексуалност. Неки верници сматрају да је хомосексуалност грех због којих су кажњени становници Содома и Гомора, иако то Књига постања не говори експлицитно. Од ове приче потиче израз содомија да се опише сексуални „злочин против природе“, као што су орални и анални секс (и хомосексуални и хетеросексуални), као и за сексуално општење са животињама.

Јосиф Флавије у својим списима (АД 37—100, Јеврејски ратови, књига 4, поглавље 8.) описује Содому и Гомору након катастрофе:

„Ово подручје изгледа тако тужно, пошто је спаљено, да се нико не интересује да овде дође ... Било је то некада веома срећно место, због плодова биљака које је ту расло и богатства некадашњих градова, а сада је све спаљено. То је последица безбожности њихових становника, које је било уништено ватром; данас још увек видимо остатке овог божанског огња, а трагови и сенке ових пет градова још увек су видљиви, као и пепео у коме се налазе његови плодови, који имају боју као да су били за јело; али, ако их узмете у руку, они се се распасти у праху и диму.”

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.