Књига о Јову

Књига о Јову припада мудрословној (заједно са Причама Соломоновим, Књигом проповедниковом и Песмом над песмама) старозаветној, хебрејској књижевности. Не може се поуздано утврдити време настанка и аутор. Претпоставља се да је састављена око 6. в. п. н. е.

Job and his friends
Јов са пријатељима

За разумевање Књиге о Јову важно је знати да је настала у време када код Израелаца још увек не постоји идеја о животу после живота и награди за страдања на земљи. По веровању Израелаца, човек после живота не нестаје потпуно већ прелази у неки магловити, неодређени шеол. У том новом обитавалишту сви су једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли. Са тог становишта могла је једино да се развије идеја о награди у овом животу за побожност и добра дела. Награда за добро или казна за зло сагледавају се у земаљској перспективи и наглашавају се временске санкције. Из те перспективе књига о Јову припада раздобљу када идеја о награди у садашњем животу наилази на непремостиве тешкоће. Идеја о награди после живота за праведнике јавиће се тек у првој половини 2. в. п. н. е. Књига о Јову представља помак у тражењу решења које ће одговарати стварности.

Књига о Јову се заснива на приповести о едомском шеику који се показао несаломив у својој вери када га је искушавао Сотона. Сотона ту још увек није зли дух касније библијске традиције.

Хебрејско име Јов са семантичког становишта може да означава неколико ствари:

  1. питање - где је божански отац?
  2. и епитет – онај који је омражен, прогоњен.

Један од главних циљева мудрословне, софиолошке књижевности јесте да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Зато таква књижевност обилује мудрим изрекама, сентенцама, филозофским и теолошким размишљањима о природи Бога, човека, њиховог односа и света уопште.

У Књизи о Јову разматра се питање порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Тема Књиге о Јову је незаслужена патња праведника, његово искушавање и ћутање Бога који оклева да помогне праведном Јову.

Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске религиозности и вере у бога пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси. Ако је Бог добро зашто дозвољава зло? Ако је Бог праведан, зашто дозвољава да невини страдају? Књига о Јову представља својеврсну теодицеју. Бог је праведан и изнад човека, који није у стању да схвати и да проникне у божанску промисао.

Јов је суочен са мучним проблемом - зна да је невин, а и поред тога испашта. Традиционално објашњење о кривици и испаштању, и награди у овом животу показало се у свој својој слабости и недовољности. Пријатељи Јова, Елифас, Вилдад и Софар бране традиционално учење. Они су уверени да је Јов починио неки грех и да због тога сада испашта. Док пријатељи Јова тврде да он мора да је велики грешник, Јов све време тврди да је невин.

Његов свет је срушен, његове патње су бесмислене. Проклиње дан када је рођен, и доводи у питање божанску праведност. У агонији се обара на Бога. На врхунцу расправе јавља се Бог из вихора питањем Јову «Где си био кад сам Земљу стварао?». Јов се покорава и каје.

Композиција Књиге о Јову

Главни облик мудрословне књижевности је машал (на јеврејском), односно парабола (грчки), што значи прича која својим површинским слојем упућује на дубљи духовни смисао. Најједноставнији тип машала је пословица у облику дистиха. Књига о Јову коју чине прозни пролог и епилог, средишњи песнички део од три циклуса расправа и одговор Бога из вихора има и дужи облик машала. Ова мудрачка и поучна књига има и драмски карактер.

  1. пролог у прози
  2. три циклуса расправа:

2.1. Јовова тужбалица

2.2. први циклус:

  • Елифас / Јовов одговор
  • Вилдад / Јовов одговор
  • Софар / Јовов одговор

2.3. други циклус:

  • Елифас / Јовов одговор
  • Вилдад / Јовов одговор
  • Софар / Јовов одговор

2.4. трећи циклус:

  • Елифас / Јовов одговор
  • Вилдад / Јовов одговор
  • Песма о мудрости
  • Јовова коначна одбрана
  • Елилујева беседа
  1. Одговор Бога из вихора

3.1. први говор / Јов се покорава

3.2. други говор / Јов се каје

  1. Епилог у прози

Првобитно дело представљало је књижицу у прози са дијалогом и теофанијом. Додавањем нових елемената добило је садашњи облик. Накнадно су унети у првобитни распоред Песма о мудрости и Елилујева беседа. Елилуј се не помиње као Јовов пријатељ нити у прологу нити у епилогу. Његов савет долази после расправе Јова са пријатељима. У пролошком, прозном делу одвија се дијалог између Бога и Сотоне. У песничком, средишњем делу нема ни најмање алузије на тај разговор. То је навело на закључак да је песнички део каснија интерполација непознатог аутора. У том делу Сотона се јавља као један о синова Божијих, као део божанског савета који обилази Земљу. У Књизи о Јову Сотона није зли дух касније библијске традиције. Он обилази Земљу трагајући за људским грешницима те се јавља у функцији својеврсног тужиоца. У случају Јова, он истрајава у свом убеђењу да људи, па ни Јов, искрено не поштују Бога, да га славе само дотле док осећају његову наклоност и примају награду за своју праведност.

Литература

  • Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987

Спољашње везе

Militia est vita hominis

Militia est vita hominis лат. (изговор: милиција ест вита хоминис). Живот људи је борба.( Књига о Јову)

Non plus ultra

Non plus ultra лат. (изговор: нон плус ултра). Даље се не може.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Дидим Слепи

Дидим Слепи (грч. Διδυμος ο Τυφλος, познат и као Дидим Александријски, (312 - 398) - грчки хришћански писац, теолог, представник Александријске школе теологије. Био је следбеник учења Оригена, кога је назвао „највећи учитељ цркве после апостола“.Дидимус је ослепео са пет година, али је успео да стекне образовање . Радови Дидима су изгубљени током прогона Оригениста и сачувани су само у фрагментима. 1941. године у Туру је пронађенпапирус са записима његових разговоре познат по коментарима библијских књига: Књига постања, Књига Проповедникова, Псалми, Књига о Јову, Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Јовану и др.

Од догматских радова сачувани су:Три књиге о Светој Тројици, Расправа о Светом Духу и Расправа против Манихејаца. Радови Дидима Слепог укључени су у 39-и том Грчке патрологије.

Коптска оријентално-православна црква Дидима слави као светитеља.

Кетувим

Трећи део старозаветне, хебрејске Библије назива се Кетувим (биб. хебр. כְּתוּבִים [‎‎Kəṯûḇîm] — „писања“) или Списи и чине га:

Псалми,

Књига о Јову,

Приче Соломонове,

Прва и Друга књига дневника,

Јездрина и Немијина књига,

Књига о Рути,

Песма над песмама,

Књига проповедникова,

Плач Јеремијин,

Књига о Јестири,

Књига пророка Данила.

Компаративна књижевност

Компаративна књижевност је грана науке о књижевности која се бави упоредним проучевањем књижевних историја и књижевних праваца разних националности.

Левијатан (митологија)

Левијатан (хебр. לִוְיָתָן) је морска неман која се помиње у Старом завету (Псалм 74:13-14; Јов 41; Исаија 27:1). Реч левијатан је постала назив за све морске немани. У роману Моби Дик, под левијатаном се мисли на великог кита, а у савременом хебрејском језику левијатан је просто „кит“.

Млада Земља

Млада Земља је скуп креационистичких хипотеза које заступају став да су небеса, Земља и сав живот на Земљи створени директним радњама аврамског Бога током релативно кратког времена, негде пре између 5.700 и 10.000 година. Његови следбеници су хришћани и Јевреји који верују да је Бог створио Земљу за шест дана, буквално схватајући стварање света по Библији као основу за своја веровања.Научни консензус, који је изјавом из 2006. подржало 68 националних и међународних академија наука, је доказима подупрта чињеница да је свемир настао пре 13 милијарди година, да је Земља настала пре око 4,5 милијарди година, док се живот појавио пре најмање 2,5 милијарди година.

Многи креационисти младе Земље су активни у развоју научног креационизма, подухвата који сматра да се догађаји повезани са натприродним стварањем могу доказати и моделовати кроз научни метод. Научни креационизам се сматра ненаучним и у концепцији и методологији.Највећи број креациониста који верују да је Земља створена пре пар хиљада година се налази у Сједињеним Државама. Између 40-50% одраслих верује у идеју младе Земље, у зависности од анкета. Према Галуповој анкети из децембра 2010, око 40% Американаца верује у идеју младе Земље, од тога 52% међу републиканцима и 34% међу демократама. Проценат опада са повећањем степена образованости—само 22% учесника анкете који су завршили факултет је веровало у поређењу са 47% оних који су имали средњу школу или још мањи степен образовања.

Пешита

Пешита (сир. ܡܦܩܬܐ ܦܫܝܛܬܐ) је превод Библије на сиријском језику.

Књиге Старог завета у Пешити су распоређени на необичан начин: Петокњижје, Књига о Јову, Књига Исуса Навина ... Текст Новог завета одражава византијски стил, са бројним изузецима. Број књига у Новом завету, био је 22 (осим Откривења и посланица: 2 Петрова, 2 Јованова, 3 Јованова, Јудина) Термин "Пешита» потиче из сиријског језика, што може да значи или "једноставнија верзију" или "заједничка верзија". .По први пут назив "Пешита" у односу на стандард (конвенционални) сиријске Библије појавио су у IX веку.Треба разликовати ову верзију Библије створена у периоду 615.-617. године и превод са грчког на сиријски (Стари завет) и Нови завет превод из VII века .

Септуагинта

Реч септуагинта (лат. septuaginta), „седамдесет“, односи се на број јеврејских учењака (њих је према легенди било, у ствари, 72 - тј. по шест из сваког од Дванаест израелских племена) који су, по налогу птолемејског грчког владара из Александрије, независно превели Стари завет на грчки за свега 72 дана. Када су њихови преводи најзад упоређени, установило се да су они потпуно идентични. Ова легенда имала је вероватно за циљ да истакне ауторитативни карактер самог превода, сталност и непроменљивосг постојеће верзије библијског текста.

Септуагинта је уједно и назив за сам превод Старог завета седамдесеторице на грчки језик.

Црквени Свети оци овај превод сматрају веродостојним и службеним текстом тако да се он све до 7. века користио како на Истоку тако и на Западу.

Хришћански канон Старог Завета садржи све књиге Септуагинте, али их дели на протоканонске и девтероканонске. Канон јеврејске Библије који је рађен после хришћанског канона, не садржи девтероканонске књиге. Псалми су другачије подељени. Књига о Јову је знатно краћа него на јеврејском језику. Неуједначеност стила Септуагинте потиче не само од различитих преводилаца, него и од чињенице да је јеврејски текст са кога су преводили био другачији (старији) од стандардизованог текста.

Рукописи пронађени у Кумрану и други разни рукописи и цитати из Септуагинте у древним списима, показују постојање неколико ревизија превода Септуагите. Поред тога, јеврејски рукописи из Кумрана разликују се од стандардног јеврејског текста, али се поклапају са текстом Септуагинте. Септуагинта понекад има различити поредак унутар самих књига, и краћу или дужу верзију књиге. Књига пророка Јеремије је за једну трећину краћа на грчком, и потиче од јеврејске верзије старије од текста у данашњој јеврејској Библији. Нумерација и распоред Псалама и поредак у Причама Соломоновим разликују се од јеврејске Библије, а Књига Исуса Навина има неке додатке, испуштања и измене. Најзад, сачињено је неколико каснијих грчких превода (Аквила, Теодотион, Симах), и неки њихови преводи уврштени су у Септуагинту. Септуагинта је постала Библија не само Јевреја грчког говорног подручја, него и првих Хришћана. Међутим, услед неслагања Цркве и синагоге и појаве стандардизованог јеврејског текста Библије. Садрже је велики кодекси из IV и V века - Синаитикус, Ватиканус, Александринус и др. .

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.