Књига бројева

Књига Бројева (на хебрејском се назива Bammidbar – «У пустињи») је четврта књига Светог писма Старог завета и четврта књига Петокњижја. Назива се још и Четврта књига Мојсијева, пошто је традиција приписивала ауторство Мојсију. Ова књига говори о путовању по пустињи након примања Закона на гори Синају, и о ратовима које су Израиљци водили освајајући подручја у Трансјорданији. Поред описа ових догађаја у овој књизи се налазе и одредбе и прописи који допуњавају синајско законодавство.

ISJabalMusa
Синајска гора

Садржај

У Синајској пустињи, Господ је наложио Мојсију да преброји све војно способне људе „од двадесет година и више“, и да именује поглаваре сваког племена. Пребројано је 603.550 Израелићана способних за војну службу. У 26. поглављу, после једне генерација и четрдесет година лутања у пустињи, Господ је наредио још једно пребројавање. Овај пут је пребројано 601.730 људи.

Племе Левија је изузето из војне службе и зато нису укључени у укупан број. Мојсије посвећује Левити за службу у шатору (табернакл) уместо синова-првенаца, који до тада су вршили ту службу. Левити су подељени у три породице, Гирсоноваца, Катовијеваца и Мераријеваца, а врховни левитски старешина је Елеазар, син Аронов. Припреме су тада направљене за наставак марша у обећану земљу. Објављени су разни закони и декрети, попут оног који се тиче утврђивања и казне за женску прељубу, уздржавање од вина, приношења жртви Господу и слављења Пасхе.

Прво путовање Израелићана од изградње шатора је почело. Људи су жалили да им је пут тежак и Господи их је казнио огњем. Господ налаже Мојсију да изабере седамдесет старешина да му помогне у предвођењу. Мирјам и Арон вређају Мојсија у Азироту, што је наљутило Господа, који је казнио Мирјам губом и прогонством из кампа на седам дана. Израелићани настављау пут и заустављају се у пустињи Фаран. Дванаест шпијуна је послато у Ханан и враћају се известе Мојсија. Исус Навин и Калеб, два шпијуна, су известили да је земља богата и да у њој „теку мед и млеко“, док други шпијуни извештавају да је насељена дивовима, и Израелићани одбијају да уђу у земљу. Господ је одредио да ће Израелићани бити кажњени за губитак вере и да за казну морају да лутати пустињом 40 година.

Мојсију је наредеђено направи плоче за покривање олтара са две стотине педесет кадионице које су остале после уништења Корејеве групе. Синови Израиљеви су се побунили против Мојсија и Арона због Којејеве смрти и кажњени су кугом, која је усмртила 14.700 људи.

Историјска аутентичност

Арехеолошки извори за хананске, а не египатске, корене настанка краљевстава Јудеја и Израел не остављају места за излазак из Египта и четрдесетогодишње лутање неколико стотина хиљада људи кроз синајске дивљине."[1] Култура најстаријих израелитских насеља је хананска, њихови верски предмети потичу од хананског бога Ела, грнчарија је у локалној хананској традицији, а алфабет је раноханаски. Скоро једини показовач који разликује израелитска насеља од хананских је одсуство свињских костију.

Сматра се да је могуће да су се Хананцима придружили или су их водили мале групе Семита из Египта. Како су се ширили, могли су долазити у сукоб са суседима, што би могло бити извор за Књигу Исуса Навина и Књигу о судијама.

Особе које верују у истинитост Изласка су понудиле приближни временски оквир за излазак Израелићана. Џејмс Ашер је у свом делу из 1654. Annales Veteris Testamenti: A Prima Mundi Oigine Deducti излазак сместио у 1491. п. н. е. у време владавине 18. египатске династије, прецизније за време владавине фараона Тутмоса II, према стандардној хронологији[2], мада би почетак владавине Хатшепсут и крај владавине Тутмоса I били у опсегу од ±15 година.[2] Имануел Великовски је ставио Излазак у време фараона Дудимосеа, последњег фараона 13. египатске династије при крају Средњег краљевства. Великовски је свој рад зановао на алтернативној хронологији и излазак сместио у 1447/1446. п. н. е. Владавина Рамзеса II је дуго била сматрана кандидатом за Излазак, због библијске референце на град Пер-Рамзес (Рамесу)[3], који је изграђен током његово владавине.[4]. Рамзесов син Мернептах се такође спомиње као фараон из Књиге изласка. Међутим, египатски извори из овог доба уопште не помињу важне догађаје као што су глад, куга или исељавање становништва, посебно што би такви догађаји уздрмали државу. За време владавине Хатсепшут, Египат је била стабилна држава, за време њеног наследника Тутмоса III царство је достигло највећу површину. Такође, време Рамзеса II је исто било период стабилности, а Ханан су контролисали Египат и Хетитско царство. После Мернептаха је настао период борби за престо, али не постоје извори о неким катастрофалним догађајима.

Exodus Map
Црном линијом је нацртана традиционално путања Изласка. Остале путање су нацртане другом бојом.

Књига бројева даје списак локалитета које су Израелићани населили на Синају и околини током Изласка. Нека од ових насеља се лако могу наћи захваљујући њиховим описима. Два таква места су Кадеш Барнеа, данашњи Ејн Квадис, и Езион Гебер код Ејлата. Археолози су истраживали оба локалитета и закључили да су основани крајем гвозденог доба, не раније од 800. п. н. е., уз изузетак раних неолитских и номадских активности.[5] Такође, многа места из Књиге изласка нису постојала у истом периоду. Питом и Пар-Размес, два града која су наводно саградили Израелићани, нису постојала у исто време. Питом није био значајно насеље пре 26. династије (око 685-525. п. н. е.). Пре тока, насеље се звало Цкену и тако се називало чак и у птолемејском периоду и био је небитан град са гарнизоном, који је углавном, ако не и само због тога, служио као почетна станица за египатске експедиције. Чак и у римско време, град се ретко спомињао у грчко-римским записима.[4] Пер-Рамзез, Размзесова резиденција, је био напуштен крајем Новог краљевства, неколико векова раније.[4]`

У Књизи бројева помиње се краљевство Едом, али најраније насеље повезано са овом државом је из 9. века п. н. е, далеко после свих предложених оквира.

Извори

  1. ^ Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know and When Did They Know It?. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. стр. 99. ISBN 978-0-8028-2126-3.
  2. 2,0 2,1 Shaw, I (2000), Oxford History of Ancient Egypt, Oxford University Press, Oxford
  3. ^ Књига постања 1:11
  4. 4,0 4,1 4,2 Uphill 1968
  5. ^ Finkelstein, I; Silberman, N (200). The Bible Unearthed. New York: The Free Press.

Види још

Литература

  • Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know and When Did They Know It?. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. стр. 99. ISBN 978-0-8028-2126-3.
Дубравка Ђурић

Др Дубравка Ђурић (1961, Дубровник) је српска књижевна критичарка, песникиња, уредница и преводилац.

Квадратни корен из 2

Квадратни корен из 2 (математичка ознака је √2 или 2​1⁄2) је позитиван алгебарски број који помножен са самим собом даје број 2. Технички гледано, постоје два броја која помножена самим собом дају резултат 2. Међутим, позитиван број који испуњава овај услов назива се главна вредност корена да би се разликовала од негативног броја са истим својствима.

Геометријски, квадратни корен из 2 је дужина дијагонале јединичног квадрата што следи из Питагорине теореме. Претпоставља се да је то први познати ирационални број.

Рационална апроксимација квадратног корена из два, 665,857/470,832, изведена је из четвртог корака вавилонским алгоритмом почевши од a0 = 1, премашује праву вредност за 1,6×10−12: њен квадрат је 2,000,000,000,0045…

Често коришћена рационална апроксимација је 99/70 (≈ 1.41429). Упркос томе што је именилац само 70, од праве вредности одступа за мање од 1/10,000 (приближно +0,72×10−4). Пошто је у питању конвергентан верижни разломак квадратног корена из два, свака боља рационална апроксимација има именилац већи од 169, будући да је 239/169 конвергентан разломак са приближном грешком од −0,12×10−4.

Нумеричка вредност за квадратни корен из два, скраћена на 65 децимала, је:

1.41421356237309504880168872420969807856967187537694807317667973799… (sequence A002193 in OEIS).

Књига изласка

Књига изласка или Егзодус (хебр. שמות Шемот - имена; грч. ἔξοδος - одлазак, излазак; лат. Exodus), је јеврејски религијски спис. Књига изласка је друга књига хебрејског Танаха, односно хришћанског Старог завета. Грчки и латински назив потиче из Септуагинте из 3. века п. н. е.Књига говори о избављењу синова Израиљевих из египатског ропства захваљујући Богу (Јехови), који је одабрао децу Израелову за свој изабрани народ. Предвођени пророком Мојсијем, синови Израиљови лутају Синајском гором, где им је Бог обећао земљу хананску („обећану земљу“) у замену за њихову верност. Израелићани склапају савез са Богом, који им даје Десет заповести и упутства за градњу табернакла (шатора), као начина његовог становања међу Израелићанима и вођења у обећану земљу.

Пошто се ауторство традиционално приписивало Мојсију, позната је и као Друга књига Мојсијева (односно друга књига Мојсијевог Петокњижја). Међутим, данашњи научници сматрају да је Књига изласка први пут написана тек за време Вавилонског ропства (6. век п. н. е.), док је коначан облик добила за време персијске владавине над Јудејом и Израелом (5. век п. н. е). Неки научници сматрају да је Књига изласка најважнији део Библије, јер онда дефинише идентитет Израела: сећње на прошлост коју су обележиле тешкоће и бекство, обавезујући савез са Богом који је одабрао Јевреје као свој одабрани народ и увођења заједнице као начина живота и правила за њено одржавање.

Моав

Моав (хебр. מואב, грч. Μωαβ) - историјски регион у западном делу данашње државе Јордан. То је једна безводна висораван, која се налази на источним обалама Мртвог мора и јужно од реке Јордан (Књига бројева, 35:1). Многе информације о Моаву црпимо из Старог завета, према коме су Моавци потомци Лота. Становник Моава је била и Рута, јунакиња једне о књига Библије и прабаба краља Давида.

Престоница Моава био је град Моаб Кериоф (Књига пророка Амоса, 2:2). Међу значајним упориштима, такође се помињу и Кир Харешет (Четврта књига о царевима, 3:25}; Књига пророка Исајије, 16:7), Ар Моав, Кир Моав (Књига пророка Исајије, 15: 1), а постоје и различите верзије имена, које се односе на исти град Карак.

Неко време Моав је био вазална држава Израела, али после смрти Ахава , Моав је поново повратио независност (Четврта књига о царевима, 3:4).

Петокњижје

Петокњижје (хебр. חֲמִשָּׁה חֻמְשֵׁי תּוֹרָה — хамиша хумшеј Тора или חֻמָּשׁ‏‎‎ — хумаш), још познато и као Мојсијев закон, представља првих пет књига канонске хебрејске и хришћанске Библије: Постање, Излазак, Левити, Бројеви и Поновљени закони. Петокњижје представља први дио хебрејског Танаха — Тору. Назив Петокњижје је буквални превод са грчког πεντάτευχος од πεντε — „пет“ и τευχος — „књиге“.

Понизност

Понизност је скрушено и смерно понашање у односу на друге. У религиозном контексту то може значити признавање своје незнатности у односу на Бога, прихватање властитих недостатака, те прихватање Божје милости. Религијски контекст понизности тиче се моралне димензије понашања. Понизност, у различитим тумачењима, многи сматрају врлином у многим религијским и филозофским традицијама, често у супротности с нарцисоидношћу, охолошћу и другим облицима поноса.

Јеврејска и хришћанска вера имају заједничко учење о понизности везано за Стари завет. У личности Мојсија, који је водио израелски народ из ропства у Египту у Обећану земљу, понизност је знак Божје снаге и намене, а не слабости. Библија каже: „Мојсије је био врло скроман човек, најскромнији човек на земљи.” Мојсије је подједнако слављен од стране јеврејских и хришћанских верника. Међу предностима понизности описане у Старом завету, којег деле многе вероисповести су: част, мудрост, просперитет, заштита Господња и мир. Осим тога, „Бог се противи охолима, али даје милост понизнима”. Ц. С. Луис пише, у својој књизи „Хришћанство”, да је понос „анти-божанско” стање, положај у којем его и себичност су у директној супротности с Богом: „Блудништва, љутња, похлепа, пијанство, и све то су тек ситнице у поређењу с поносом: због поноса ђаво је постао ђаво: понос води у сваки други порок, то је потпуно анти-божанско стање ума”. С друге стране, Луис тврди да у хришћанском моралном учењу, супротност поноса је понизност о којој каже: „Понизност не значи сматрати се мањим, већ мање мислити на себе.”

Пророк Валам

Пророк Валам (хебр. בלעם) је био старозаветни пророк града Ситима (на Горњем Еуфрату), који је, према Библијском предању, саградио Моавски краљ Валак за одбрану од Јевреја, који су се утаборили у степама Трансјордана на Јерихону.

Валам по жељи цара Валака долази да прокуне Јевреје. На путу среће анђела са исуканим мачем који га одвраћа од пута. Жеља за новцем и похлепа терају га даље насупрот Божје воље. Тада Бог проговара кроз магарца не би ли га уразумио, али Валам се не зауставља, тера магарца даље и измишља разлоге за наставак пута. Бог, на крају ставља речи у уста и тако он благосиља, уместо да прокуне народ Израиља.

Старозаветна Књига Бројева о томе сведочи:

”А Господ метну речи у уста Валаму, и рече врати се к Валаку и тако му реци. И врати се к њему, а он стајаше код жртве своје паљенице и сви кнезови моавски. А он отвори причу своју, и рече: Из Арама доведе ме Валак, цар моавски с планине источне, говорећи: Ходи, прокуни ми Јакова, ходи, наружи Израиља. Како бих клео оног кога не куне Бог? Или како бих ружио оног кога Господ не ружи? Јер сврх стена видим га, и с хумова гледам га. Гле, овај ће народ наставати сам, и с другим народима неће се помешати. Ко ће избројати прах Јаковљев и број од четврти Израиља? Да бих ја умро смрћу праведничком, и крај мој да би био као њихов! Тада рече Валак Валаму: Шта то радиш од мене? Ја те дозвах да прокунеш непријатеље моје, а гле, ти благосиљаш једнако. А он одговори и рече: Зар нећу пазити и говорити оно што ми је Господ метнуо у уста? ” (Број 25)

Пророк Валам је познат и по томе што је међу првима прорекао долазак Господа Исуса Христа из племена Јаковљева:

"Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове Моавске и разорити све синове Ситове." (Број 24,16-17)

Семјуел Морзе

Семјуел Финли Бриз Морзе (енгл. Samuel Finley Breese Morse; Чарлстаун, 27. април 1791 — Њујорк, 2. април 1872) је био амерички проналазач, и сликар, најпознатији по својим изумима, телеграфу и Морзеовој азбуци.

Тора

Тора (хебр. תּוֹרָה — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч. Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења. Термин у целовитости се односи на основне јеврејске законске и етичке религиозне текстове. Када се не користи одређени члан обично се односи на „Сефер Тору” (ספר תורה, „књига Тора”) или Тора свитак, писан на пергаменту на формалан, традиционалан начин, а писао га је посебно оспособљен писар. У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршаваша Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора. У песничким контекстима и у Причама Соломуновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.Тора је најсветија од свих светих књига и списа у жидовству. То је први од три дела Танаха (хебрејске Библије), основа је верских докумената жидовства и подељена је у пет књига, чија су имена Књига Постанка, Књига Изласка, Левитски законик, Књига Бројева, и Поновљени закон, према ниховим темама (њихова хебрејска имена, Берешит, תיבשאר, Шемот מותש, Ваyикра ארקיו, Бамидбар ר ב דמב и Деварим םירבד су изведени од њихових почетних стихова). Тора садржи низ књижевних врста, укључујући алегорије, историјске приповести, поезију, родословља, и излагања различитих закона. Према рабинској традицији, Тора садржи 613 мицви (מצוות, „заповеди”), које су подељене у 365 негативних и 248 позитивних наредби. У рабинској књижевности, реч „Тора” означава и писани текст, „Тора Шебихтав” (תורה שבכתב, записана Тора), као и усмено предају, Тора Шебе'ал Пех (תורה שבעל פה, усмена Тора). Усмени део који се састоји од традиционалних тумачења и проширења, а који се преносио са колена на колено сада утеловљен у Талмуду и Мидрашу.Жидовска верска традиција приписује ауторство Торе Мојсију кроз процес божанског надахнућа. Овај вид ауторства прво је експлицитно изражен у Талмуду и датира од 3. до 6. века, а темељи се на текстуалној анализи одломака Торе и каснијих књига хебрејске Библије. Према датирању текста ортодоксних рабина откриће Торе Мојсију се догодило 1280. п. н. е. на брду Синају. Део савремених библијских научника датира завршетак Торе, као и пророке и историјске књиге, од 539. до 334. п. н. е.. Научна је расправа већим делом 20. века била формулисана као документарна хипотеза, према којој је Тора синтеза докумената из малог броја иначе независних извора. Изван својег средишњег значења у жидовству, Тора је прихваћена у хришћанству као део Библије, која садржи првих пет књига Старог завета. Различите деноминације Жидова и хришћана имају велику разлику у ставовима с обзиром на тачност Писма. Тора је у одређеној мери прихваћена код Самаријанаца и других као аутентична објава Бога Израелу. Ислам на Тору (Теврат) и Еванђеља (Инџил) гледа као на аутентичну објаву од Бога, оштећену оним што су људи додавали и мењали.

Финеас

Финеас (хебр. פינחס) је био јеврејски пророк и првосвештеник, унук пророка Арона и син пророка Елеазара (Друга Мојсијева 6:25), остао је упамћен по својој ревности у борби против јереси, идолопоклонства и неморала (Књига бројева 25:1-9).

Помиње се у књизи Исуса Навина, када племена Рубен и Гад, заједно са пола племена Манасова, освајају земље преко реке Јордан, и тамо граде велики храм, а остатак Јевреја то прихвата као сепаратизам и стварање новог религиозног центра, Финеас је послан да то истражи. (Јосија 22:9-34).

Православна црква прославља пророка Фенеаса 2. септембра по јулијанском календару.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.