Курбан-бајрам

Курбан-бајрам је други од два вјерска празника који прослављају муслимани широм свијета. Он представља поштовање воље Ибрахима да жртвује свога сина, као чин покорности Божијој вољи, прије него што је Бог интервенисао преко свог анђела Џибрила, који га је обавјестио да је жртва већ примљена. Месо жртвоване животиње се дијели на три дијела. Породица задржава једну трећину; другу трећину дају родбини, пријатељима и комшијама; трећа трећина се даје сиромашнима и угроженима.

У лунарном исламском календару, Курбан-бајрам почиње десети дан мјесеца Зу ел Хиџа и траје четири дана.[1] У међународном (грегоријанском) календару, дани варирају од године до године, помјерајући се једанаест дана раније сваке године.

Курбан-бајрам је посљедњи од два бајрамска празника, док је први Рамазански бајрам. Основа за празновање Курбан-бајрама долази из 196. ајета из суре Ел Бекара, друге најдуже суре у Курану.[2] Ријеч „бајрам” се јавља и у сури Ел Мејда, петој сури у Курану, и значи „свечани празник”.[3]

Као Рамазански бајрам, и Курбан-бајрам почиње са сунет-намазом са два реката које прати хутба. Прослава Курбан-бајрама почиње доласком ходочасника на хаџилуку, од планине Арафат, која се налази источно од Меке. Бајрамска жртва се може прињети све до заласка сунца 13. дана Зу ел Хаџа.[4] Дани бајрама су записани у Хадису као „дани сјећања”. Дани Ташрика почињу са сабах намазом 9. дана Зу ел Хиџа и трају до икиндија намаза 13. дана Зу ел Хиџа (5 дана и 4 ноћи). Укупно 23 молитве: двадесет од 9. до 12. дана и три 13. дана.[5]

Други називи

Арапски израз „празник жртвовања” (арап. عيد الأضحى) је позајмљен у индо-аријске језике као што су хинди, бенгалски, гуџарати и урду, и аустронежанске језике као што су малајски и индонежански. Друга арапски ријеч за жртвовање је курбан (арап. قربان‎) и она је позајмљена у персијски (عید قربان), урду (قربانی کی عید), таџички (Иди Қурбон), казашки (Құрбан айт), ујгурски језик (Qurban Heyit), као и у разне индо-аријске језике као што је бенгалски (কোরবানির ঈদ). Остали језици су комбиновали арапску ријеч курбан са локалним називима за празник, као курдски (Cejna Qurbanê),[6] паштунски (د قربانۍ اختر), турски (Kurban Bayramı), туркменски (Gurban Baýramy), мандарински (古尔邦节) и малезијски и индонежански (Hari Raya Korban, Qurbani)

У српски, бугарски, руски, татарски и албански језик назив за овај празник је дошао из турског језика.

Историја

Према веровању, око 2000. године пре нове ере Бог је на земљу послао једног свог роба на подручју Сумерa, у граду Уру, када су се људи покоравали својим идолима и киповима који им нису могли нити помоћи, a нити су им могли икако одмоћи. Послао га је с Истином у једнога Бога. Тај човек био је Ибрахим (Абрахам). Његов пут није био лаган. Пут истине посут је трњем и тешкоћама разних врста, па тако све до своје највише старости када је већ губио наду, није могао добити сина са својом женом Саром. Тада су се одлучили на, у то време регуларан обичај, како му Сара није давала дете, да нађе жену која ће му дати дете. Била је то Хаџера и од ње родио се Ишмае (Исмаил). Он ће бити праотац арапског народа. Али Ибрахима је чекало велико изненађење. Дочекале су га „тројица“ и обавестила да ће Сара родити дете на што се она насмејала јер како да она тако стара роди, на шта су они рекли да ће она родити и да ће то бити мушко и да ће га назвати Исак. што на старо-хебрејском значи смешак. Од њега ће потећи јевреји. Ибрахим је тако срећно живео све до тренутка када му је Он заповедио да жртвује својег сина Исмаила. Ибрахим је кренуо да га послуша, али када је Бог видео да је Ибрахим спреман да убије свог прворођеног сина зарад заповести коју је он наредио, као велико искушење, зауставио је егзекуцију и уместо Исмаила поставио је овна као жртву. Од тог дана, па све до сад муслимани (они који су предани Божијој вољи) извршавају заповест жртвовања курбана, ТО је најчешће овца, по могућности, али то може бити и противвредност у новцу којим ће се купити месо којим ће се жртвовати те овце. Тај чин се обавља за време хаџиџa, у последњем месец по хиџеретском календару зул-хиџе. Месо које се закоље раздели се на трећину, тако да једна трећина иде родбини, једна сиромашнима и једна трећина ономе којима је највише потребно. Курбан коље онај који има материјалне могућности за то, ако не може, то му није грех.

Клање курбана

Eidpakistan
Резање курбанског меса у Пакистану

Клање курбана, (жртвовање) присутно је кроз све светске културе и цивилизације. Сама симболика курбан бајрама темељи се на жртви и богобојазности, Жртву коју је Ибрахим требало да принесе тешко да би могао да учини било ко без чврсте вере. За ту богобојазност коју је показао Бог је Абрахама издигао као Његовог пријатеља и обећао му богату земљу и велико потомство и заиста данас све три велике цивилизације, западна као хришћанска, јеврејска и исламска имају заједничког праоца Адама, а од Ибрахима коју спомиње и Стари завет и Куран још ближег сродника. Сама сврха курбана је поново проживети ослобођење заробљавањем себе Божијом речју, његовом вољом и Законом. ТО се најбоље види за време хаџиџа, када се курбан бајрам слави, у време најчвршће уједињености људских душа око заједничког циља, догађаја који представља јединствену слику једнакости и братства на Земљи.

Види још

Референце

  1. ^ „Religion & Ethics – Eid el Adha”. Приступљено 29. 12. 2012.
  2. ^ Quran 2:196
  3. ^ Quran 5:114. "Said Jesus the son of Mary: "O Allah our Lord! Send us from heaven a table set (with viands), that there may be for us—for the first and the last of us—a solemn festival and a sign from thee; and provide for our sustenance, for thou art the best Sustainer (of our needs).""
  4. ^ „Slaughtering on all days of Tashrîq | IslamToday – English”. En.islamtoday.net. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2013. Приступљено 30. 08. 2013.
  5. ^ This includes the Friday congregational prayer if it falls within these days. There is no harm in saying it after the Eid al-Adha prayer.
  6. ^ „Serokê Kurdistanê bi mesajekê cejna Qurbanê li Kurdistaniyan pîroz kir”. Krg.org. 07. 12. 2008. Приступљено 28. 12. 2011.
Бахреин

Бахреин (арап. ‏البحرين‎), или службено Краљевина Бахреин (арап. ‏مملكة البحرين‎) је мала острвска држава која се налази у Персијском заливу . Бахреин је и по броју становника и по величини територије најмања арапска држава. Саудијска Арабија се налази западно од острва, и повезана је са Бахреином ауто-путем Краљ Фад (пуштен за промет саобраћаја 25. новембра 1986. године). Ка југу Персијског залива налази се Катар. У плану је изградња моста пријатељства Катар-Бахреин, који ће бити најдужи мост на свету и повезаће Катар и Бахреин.

Бајрам

Бајрам, у муслиманској култури, може да се односи на:

Курбан-бајрам, који траје четири дана;

Рамазански бајрам, бајрам који траје током Рамазана.

Верски календар

Верски календар обухвата списак већих религијских празника током године у највећим монотеистичким религијама на планети Земљи. Неки од ових празника су покретни, па нису сваке године исти. За тачне датуме покретних празника, погледајте:

Покретни празници код православаца

Покретни празници код католика

Покретни празници код муслимана

Покретни празници код Јевреја

Горанци

Горанци или Горани су етничка заједница у Србији, врло слична Србима у Средској и Торбешима у западном делу Северне Македоније. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора, на крајњем југу Србије, затим део Албаније, и Северне Македоније. Исламске су вероисповести, а говоре дијалектом шире познатим као горански говор или нашенски како свој говор сами називају, односно српским језиком (призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Школују се на српском језику према наставном плану и програму Министарства просвете Србије и припадају српској језичкој заједници, и српској националној заједници (Србију доживљавају као своју домовину). Према попису становништва из 2011. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 7.767 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Велики Крстац, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Диканце, Доња Рапча, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Мали Крстац, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица. У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец. У Северној Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.У Албанији и Северној Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како и због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу . Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје Цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичку улогу учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација. Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан, а у ствари не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, већ највише од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој прави бошњачки идентитет.

Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику и почну да се школују на бошњачком или албанском. Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Северна Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.

Египат

Египат (арап. مِصر, Miṣr — Миср, егип. арап. مَصر‎, Maṣr — Маср, копт. Ⲭⲏⲙⲓ, Khēmi), званично Арапска Република Египат (арап. جمهوريّة مصر العربيّة, مصر послушај ), је трансконтинентална држава чији већи део територије лежи у североисточној Африци, а мањи део (Синајско полуострво) налази се на подручју југозападне Азије. Египат покрива површину од око 1.001.450 km². На западу се граничи са Либијом, на југу са Суданом, на северу са Средоземним морем, а на истоку са Израелом и Газом. Некада се у српском језику Египат називао Мисир и тај назив се задржао у старијим књигама и поезији.

Процена броја становика Египта за јул 2009. је 83.082.869. Египат је 16. држава по броју становника у свету, а трећа у Африци (после Нигерије и Етиопије). Главни град је Каиро са 17,8 милиона становника у ширем подручјуЕгипат је познат по својој античкој цивилизацији и по неким познатијим светским споменицима. Близу Каира налазе се Сфинга и Велике пирамиде. У околини града Луксора, у централном Египту, налази се велики број античких археолошких налазишта као што су храм у Карнаку и Долина краљева. Данас је Египат важан политички и културни центар Блиског истока.

Енвер-паша

Евер-паша (отур. انور پاشا, ) или Исмаил Енвер-паша (отур. اسماعیل انور پاشا), рођен као Исмаил Енвер (22. новембар 1881 – 4. август 1922) је био војни официр Османског царства, вођа Младотурске револуције и један од главних извршилаца геноцида над Јерменима. Био је један од главних вођа Османског царства како у Другом балканском рату, тако и у Првом светском рату. Паша је титула која се мењала заједно са његовим војним чиновима; током своје каријере био је познат по напредовању у чиновима, међу којима су били Енвер-ефенди (انور افندي), Енвер-бег (انور بك), и, на крају, Енвер-паша, како су у Османском царству били називани официри унапређени у чин „Мирлива“.

Као министар рата, а самим тим и главнокомандујући (то јест, заменик главнокомандујућег, с обзиром да је та титула припадала Султану), Енвер-паша је сматран најутицајнијом личношћу владе Османске Турске или „главни човек у Истанбулу“, како су га многи називали. Кући је сматран „херојем револуције“, Немци су Турску називали „земљом Енвера“ а Британци су о њему говорили као о „ономе чија је моћ била апсолутна а амбиције грандиозне“.

Казахстан

Казахстан (каз. Қазақстан, рус. Казахстан), званично Република Казахстан (каз. Қазақстан Республикасы, рус. Республика Казахстан) је држава у средњој Азији. Површином је девета земља на свету, али већи део територија чини слабо насељена степа. На западу излази на Каспијско море. Граничи се на северу са Русијом, на истоку са Кином и на југу са Киргистаном, Узбекистаном и Туркменистаном.

Казахстан је девета држава по површини у свету, али је шездесет друга по броју становника са шест по квадратном километру. Број становника у 2006. години је износио око 15.300.000, за разлику од 1989. године када је број становника био око 16.400.000, због емиграције Руса и Поволошких Немаца.

Већи део историје простор данашњег Казахстана су насељавала номадска племена. До 16. века су се формирали Казаси као засебна група, састављена од три хорде. Руси су на овај простор први пут дошли у 18. веку, а до средине 19. века цели Казахстан је постао део Руске Империје. Након Октобарске револуције 1917. и Руског грађанског рата који је уследио, територија Казахстана неколико пута бива реорганизована да би 1936. године била основана Казашка ССР у оквиру Совјетског Савеза. Током 20. века Казахстан је био место многих совјетских пројеката, као што су Хрушчовљева "Девичанска поља", затим космодром у Бајконуру и полигон у Семипалатинску, примарна совјетска локација за тестирање нуклеарног оружја.

Казахстан је прогласио независност 16. децембра 1991. године, као последња совјетска република која је то урадила. Дотадашњи комунистички лидер Нурсултан Назарбајев постао је први и досад једини председник Казахстана. Казахстан је чланица УН, ОЕБС, СЗО, Савета туркофоних држава, Партнерства за мир, Шангајске организације за сарадњу, ОДКБ, Заједнице независних држава и Евроазијске економске уније.

Малезија

Малезија (малајс. Malaysia) савезна је уставна монархија у југоисточној Азији. Чини је тринаест савезних држава и три савезне територије, и простире се на површини од 329.847 km². Јужнокинеско море дели Малезију на две области приближне величине, Западну Малезију и Источну Малезију (Малезијски Борнео). Западна Малезија има копнену границу са Тајландом а поморску са Сингапуром, Вијетнамом и Индонезијом. Источна Малезија има копнену границу са Брунејом и Индонезијом и поморску границу са Филипинима. Главни град Малезије је Куала Лумпур а седиште савезне владе је у Путраџаји. Према попису из 2010. године у Малезији је живело 28,33 милиона људи, од којих је 22,6 милиона живело у западном делу државе. У Малезији се налази Танџунг Пијај, најјужнија тачка континенталног дела Евроазије. Малезија спада међу седамнаест земаља са највећом разноврсношћу биљног и животињског света, уз велико присуство ендемских врста.

Краљевства на подручју данашње Малезије у 18. веку су постала интересна сфера Британске империје. Након што су малајска краљевства постала британски протекторати основане су административне јединице познате као Британски поседи у Малаји (енгл. Straits Settlements). Малајски део индокинеског полуострва је 1946. уједињен у Малајску унију. Малаја је 1948. реорганизована у Малајску федерацију, а 31. августа 1957. постала је независна. Неколико година касније, 16. септембра 1963, Малаји су се прикључили Северни Борнео, Саравак, и Сингапур а држава је променила назив у Малезија. Непуне две године касније 1965, Сингапур је искључен из федерације.Мултиетничност и мултикултуралност има велики утицај на политику земље. Ислам је уставом дефинисан као државна религија док је слобода вероисповести зајамчена. Систем државне управе је у великој мери сличан британском а законодавство је засновано на англосаксонском праву. Шеф државе је краљ, познат као Јанг ди-Пертуан Агонг (малајс. Yang di-Pertuan Agong). Он је изабрани монарх ког бирају владари девет малајских савезних држава на мандат од пет година. Шеф владе је премијер.Након стицања независности, економски показатељи Малезије су међу најбољима у Азији, са просечном годишњом стопом раста БДП-а од 6,5% током скоро педесет година. Привреда се традиционално ослања на природна богатства земље али развијају се и наука, туризам, трговина, и здравствени туризам. Данас Малезија спада међу новоиндустријализоване земље са тржишном привредом. По висини БДП-а је на трећем месту у југоисточној Азији, док је у свету је на 29. месту. Један је од оснивача АСЕАН-а, Самита источне Азије и Организације исламске сарадње, такође, чланица је АПЕК-а, Комонвелта нација, и Покрета несврстаних.

Народна веровања у Турској

Народно веровање је широк појам који обухвата различита веровања:

народна

религијскаУ речнику овај појам значи: „ Искрена везаност за неку идеју“ или „Веровање у Бога или религију“. Верске установе пак се противе веровањима и сматрају да спадају у празноверја и да излазе из оквира религија.

Празници Републике Српске

Празници Републике Српске су дефинисани Законом о празницима Републике Српске. Први Закон о празницима Републике Српске је донесен 1992. године.

Рамазански бајрам

Рамазански бајрам представља прва три дана месеца шевал.

Рамазан је један од посебних месеци у исламу. Једна од пет основних дужности сваког муслимана је и пост које се проводи у овом месецу. Током тридесет дана рамазана муслимани морају да се уздржавају од хране, пића и полног контакта, и то од зоре па до заласка сунца. По истеку овог месеца следи месец шевал. Прва три дана тог месеца је један од два празника у Исламу, Рамазански бајрам (1., 2. и 3. дан у месецу). Њиме се обележава крај поста.

Муслимани у Србији обично честитају Рамазански бајрам речима: Бајрам-шериф мубарек олсун!

Религија у Казахстану

Религија у Казахстану (каз. Қазақстандағы дін) је важан део казахстанскога друштва. Већина становника Казахстана су традиционално сунити школе ханифијскога мезхеба, укључујући етничке Казаке, који чине око 63,6% становништва, као и етничке Узбеке, Ујгуре и Татаре. Мање од 1% удела становништва су шиити и припадници школе шафијскога мезхеба (првенствено Чечени). Постоји укупно 2.300 џамија, и све су повезане с "духовним удружењем муслимана Казахстана", под водством врховног муфтије. Курбан-бајрам признат је као национални празник.

Мање од 25% становништва Казахстана чине припадници Руске православне цркве, традиционално укључујући етничке Русе, Украјинце и Белорусе. Друге хришћанске групе укључују римокатолике, протестанте (баптисти, презбитеријанци лутерани, пентекосталци, методисти, менонити и адвентисти), Јеховине сведоке и мормоне. Има укупно 265 православних цркви, 93 римокатоличке цркве и 543 протестантских цркви и молитвених кућа. Божић, према јулијанском календару, признаје се као национални празник у Казахстану.

Остале регистроване верске групе укључују јевреје, бахаисте, хиндуисте, Будисте, сцијентолошке цркве и цркву уједињења.

Земља је мултиетничка, с дугом традицијом толеранције и секуларизма. Совјетско доба је промовисало атеизам. Од независности, број џамија и цркви увелико је порастао. Међутим, становништво је понекад опрезно према мањинским верским групама и групама које проповедају. Најбоље су прихваћене традиционалне вере - ислам, руско православље, католицизам и јудаизам.

Република Српска

Република Српска, неформално Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине. Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном дијелу Балканског полуострва. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште. Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом са Федерацијом Босне и Херцеговине.

Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини из 1995. године постала је међународно призната као ентитет Босне и Херцеговине.

Према подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је становало укупно 1.170.342 лица. Резултати пописа 2013. показују и то да је у Републици Српској укупан број домаћинстава износио 408.825, а станова 584.261.Република Српска је члан Скупштине европских регона, која пружа подршку регијама у процесу европског проширења и глобализације.Представништва Републике Српске у иностранству доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству. Република Српска има осам представништва у иностранству и то у: Аустрији, Белгији, Грчкој, Израелу, Њемачкој, Русији, САД и Србији.

Турска

Турска, званично Турска Република (тур. Türkiye Cumhuriyeti), држава је у југозападној Азији. Ово је трансконтинентална земља и већи део њене територије лежи у Азији, а само један мањи део у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства. Главни град Турске је Анкара, а највећи је Истанбул.

Турска се налази на обалама Црног, Мраморног, Егејског и Средоземног мора, што је чини занимљивим туристичким одредиштем.

Граничи на западу са Грчком и Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, а на југу са Ираком и Сиријом.

Први председник Турске Републике и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк.

Званични језик у Турској је турски, којим говори око 80% становништва, док су у употреби још курдски (16—17%), арапски (2%), зазачки (1—2%), као и различити језици мањина.

Турски празници и свечаности

Празници (bayram) се славе и испољавају кроз многобројне активности које су уобичајене у складу са традицијом. Прославе празника одражавају културни идентитет нације и омогућују испољавање колективних осећања. Карактеристика празника је да их обележавају сви чланови заједнице. Празници су повезани са одређеним датумом у години када се обележавају и стога чине колективну манифестацију. Најзначајније функције празника су:

Интегративна функција, јер они окупљају чланове заједнице, поспешују солидарност међу њима и развијају заједничке вредности.

Покретачка функција, јер манифестација обичаја, спровођење церемонија и организовање активности који се базирају наустаљеној традицији одржавају друштво виталним и активним.

Образовна функција, јер подучавају нове генерације да усвоје и пренесу знања о обичајима и заједничким вредностима друштвене заједнице.

Емотивна функција, јер доприноси осећању заједништва, среће и задовољства.Празници могу бити државни и верски.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.