Куран

Куран или Коран (арап. قرآن — Кур’ан; од арап. قرأ кара’а — „читати“, „казивати“) је света књига ислама, која садржи „Божије речи упућене Мухамеду“.

Састављен је из 114 (именованих) сура, од којих 113 почиње са: „У име Алаха, Милосног, Самилосног!“ (арап. بسم الله الرحمن الرحيم). Исте се теме изнова понављају: позив на поштовање Алаха, нужност спровођења правде, ништавност незнабожачког начина живота, неизбежност судњег дана и казне које ишћекују зликовце, а рај као награда за праведне.[1]

Кyран представља јединствен и најважнији ослонац у развоју исламске цивилизације у животу муслимана, било у заједници, било као појединаца. Цењен као божије слово, истовремено је постао стандард и модел писаног и говорног арапског језика.[1] Представља извориште теологије, законодавства, друштвених односа, правила опходења у трговачким и личним односима, и у свакодневном животу.[1]

У развоју арапског језика, Коран има кључно место.[1] Поред суне, Куран је главни извор исламског закона, шеријата.

Kur'an
Куран, света књига ислама

Настанак

Кyран произлази из Мухамедових проповеди и сама реч значи „проповед“.[1]

Куран је за муслимане реч Божија коју је Џибрил (архангел Гаврило) пренео преко изасланика Мухамеда, последњег у низу библијских изасланика. По месту Божјег обраћања Мухамеду, разликује се између меканских и мединских сура. Мухамед и његови следбеници забележили су многа од ових испрекиданих откривења, и после његове смрти остало је много записаних фрагмената и много оних који су се сећали његових казивања. Куран је настајао око 20 година. Опсежни текст је састављан у време владавине првих неколико халифа, а варијанте су забрањене[2].

Садржај

Куран је подељен у 114 поглавља која се називају суре и која садрже различит број стихова под именом ајети (знаци). Поглавља нису распоређена хронолошки нити тематски, већ према дужини, од најдужих до најкраћих. Тако се много раних откривења из Меке нашло на крају, а касније суре из Медине на почетку. Заједно са кратким насловима, све осим једне, суре почињу са Бисмилом: „У име Алаха, Милостивог, Самилосног!“. Многе, такође, почињу и неколиким симболичким словима, која су можда првобитно представљала блокове записаног материјала.

Две највеће теме Курана су јединственост и моћ Божија и природа и судбина људи у односу са Алахом. Алах је једини створитељ универзума, људи, и духова, благотворан и праведан. Њему су дата описна имена као што су Свезнајући и Свемоћни. Људска бића су Божији робови и својом слободном вољом она често неће слушати Божије заповести, јер их може искушавати пали анђео Иблис (Сатана) који је сопствени пад проузроковао тиме што је одбио да се поклони Адаму (2:31-33). На дан долазећег суда, сви ће устати из мртвих, биће извагани и послати у рај или у пакао, за вечна времена. Куран такође укључује и неке интерпретативно-обновљене приповести из хебрејске Библије, као што су казивања о Адаму и Еви, Јосифовим авантурама и Аврамовом монотеизму.

Улога у исламском животу

Постоји много моралних проповеди Курана и — са обичајима из изасланиковог живота — оне формирају основу исламског закона (шеријата). Широкогрудост и поштење представљали су врхунац, а себични трговци из Меке били су строго осуђени.[2] Основни захтеви муслиманског живота су дневне молитве, милостиња, пост у месецу рамазану и ходочашће у Меку. Друштвене реформе су успостављене а међу њима су закон о наслеђу, закон о криминалу, закон о понашању мужева и жена, родитеља и деце и власника робова, те закон o односу трговаца и муслимана према немуслиманима. Камате су биле забрањене, а установљени су закони о исхрани. Женама је била допуштена половина наслеђа мушкараца (уместо дотадашњег ничега), а успостављена је и „граница од четири жене”, иако се одвраћало од свега што је преко једне.[2]

Статус Корана међу муслиманима, као вечитог и нествореног, означава да његове речи заправо објављују бараку (благослов); научити их напамет, постати хафиз, „чувар“ Корана, представља побожни чин, и значи поштовање заједнице. Рецитовање стихова из Корана, вештина је за себе, и врхунски рецитатори могу помагати у време жалости или славља.[1]

Куран, Стари и Нови завет

Реците: "Ми вјерујемо у Алаха и у оно што нам је објављено, и у оно што је објављено Авраму, и Исмаилу, и Исаку, и Јакову, и унуцима, и у оно што је дато Мојсију и Исусу, и у оно што је дато вјеровјесницима од Господа њихова; ми не правимо никакве разлике међу њима, и ми се само Њему покоравамо."[1] — Al-Baqara (2) - Крава

Куран је, у неку руку, „Најновији завет”, пошто се надовезује на јеврејску и хришћанску Библију,[2] али их по веровању муслимана — и исправља. У Курану је, например, Исус важан лик, али не као Божији син, већ као један од пет највећих Божијих изасланика у исламу. За муслимане, Куран је последња реч Алаха која коначно дефинише ислам као најсавршенији облик древне монотеистичке религије. Првобитна намера Курана је била да уведе Арапе у заједницу народа Књиге, и то у ред са Јеврејима и хришћанима који су примили Тору и Завете.[2]

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 276), Stylos. Novi Sad: 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Мирча Елијаде (1996). „Водич кроз светске религије”. Народна књига

Литература

  • Bobzin, Hartmut (1999). Der Koran: eine Einführung. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-43309-2.
  • Cook, Michael (2002). Der Koran: Eine kurze Einführung. Stuttgart: Reclam. (Orig. ersch. 2000)
  • Hoffmann, Murad (2002). Koran. München: Diederichs. ISBN 978-3-7205-2316-5.
  • Luxenberg, Christoph (2000). Die syro-aramäische Lesart des Koran. Berlin: Verlag Das Arabische Buch. ISBN 978-3-89930-028-4.
  • Nagel, Tilman (1983). Der Koran: Einführung - Texte - Erläuterungen. München. ISBN 978-3-406-43886-8.
  • Watt, William Montgomery (1967). Companion to the Qur'an, based on the Arberry translation. London.
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos. Novi Sad: 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Занимљивости

Салих Селимовић на крају своје књиге Да будемо оно што јесмо (2018., стр. 190.-192.) пише да је први превод Курана на српски језик урадио Мићо Љубибратић 1895. г.. Ни један муслиман ни немуслиман са јужнословенских простора пре њега то није урадио, а први такав превод је био тек 43 године касније, од стране Али Ризе Карабега. Тај превод је био само лоша компилација Љубибратићевог превода. Ни каснији преводи нису били много бољи. У самој Турској, први превод Курана на турски је урађен тек 1842. године. Хоџе на Балкану су училе напамет молитве на арапском, углавном без разумевања значења, а на тај начин су код неуких муслимана добијали статус учених особа и мистика.

Спољашње везе

Џамија

Џамија је исламска богомоља, мјесто клањања, заједничке молитве муслимана. То, међутим, не укључује светишта, објекте разних секти или других духовних грађевина. Ријеч „џамија“ долази од арапске ријечи جَامِع, а до јужних словенских језика дошла је преко турског . Означава централно место где се врши молитва петком.

У џамији нема слика светаца или пророка, нити религијске музике. Умјесто сликовних приказивања религијских подлога Библије и прича о свецима, у џамијама се појављује арапска калиграфија (умјетност лијепог писања), а умјесто хришћанске црквене музике предавање из Курана, увијек на арапском језику. У вријеме рамазана се рецитује цијели Куран. Уз џамију се често налази и медреса, што је арапска ријеч за школу, која је прије свега исламска, религијски обиљежена образовна установа и обично чини са џамијом јединствен грађевински комплекс. Неки од највеличанственијих примјерака ове врсте архитектуре налазе се у Самарканду.

Адам

Адам (хебр. אָדָם, буквално „човјек“, сродно са ријечима אדמה‏ = „земља“ и אדום‏ = „црвено“; арам. ܐܕܡ; грч. Ἀδάμ; лат. Adam; арап. آدم‎) у Петокњижју и Курану, први човјек, створен од стране Бога, прародитељ људског рода. Муж Евин, отац Каинов, Авељев и Ситов. Био је прогнан из раја након што је пробао плод са Дрвета познања добра и зла.Према представљају у јудаизму, Адам и Ева у потпуности представљају човјечанство, односно одражавају слику људског рода, а њихова историја се може посматрати као узор историји цијелог човјечанства.

У хришћанству Адам је симбол човјековог односа са Богом, а на Адаму као круни стварања, почива божији благодат, он има потпуну праведност и личну бесмртност, и све то је изгубио због човјековог пада. Овај првородни гријех Адам је прењео на своје потомке – цијелом људском роду. Првородни гријех искупио је „други Адам“ – Исус Христос. Библијска историја Адама постала је важна основа хришћанској вјери, женском потчињавању мушкарцима и догми о првородним гријеху.

Поштован је као пророк у исламу, мандејству и бахаизму.

Поређењем религијских прича о Адаму, он се посматра као примјер мит о мита о постанку човјека.

Библијско представљање Адама приказано је у свјетској умјетности и култури великим бројем примјера, као што су: Еден, Дрво познања добра и зла, забрањени плод, пад човјека, прогнанство из раја.

Адам и Ева

Адам и Ева су били први мушкарац и жена, које је, према Тори, Библији и Курану, створио Бог.Прича је испричана у књизи Постања Старог завета, поглавља 1, 2 и 3, уз неке додатне делове у поглављима 4 и 5. Бог је створио Адама из праха земаљског и удахнуо му живот. Доцније је створио Еву од Адамовог ребра. Змија искушава Еву да поједе забрањено воће са Дрвета познања добра и зла и она Адаму даје воће. Бог их протерује из Еденског врта и проклиње их. Имали су синове Каина, Авеља, Сета и друге, који су затим населили свет.

Поред Књиге постања, Адам и Ева се појављују у књигама као што су Куран, Живот Адама и Еве, Талмуд и гностички текстови. Јеврејска традиција понекад говори о другим Адамовим женама. Павле из Тарса представља Исуса Христа као „новог Адама“ који доноси живот уместо смрти. У хришћанској традицији змија оличава Сатану, а Пад установљава прародитељски грех. Муслимани славе Адама (Адема) као првог пророка (види: Адам у исламу).

Арапски језик

Арапски језик (арап. العَرَبِية‎тр. al-ʻarabiyyah или عربي ,عربى – тр. ʻarabī) припада семитској групи језика заједно са арамејским, хебрејским и феничанским језиком. Арапским језиком се говори од 6. века нове ере, када се успостављањем ислама на територији Арабијског полуострва, спровела његова стандардизација. Књижевни језик се зове савременим стандрадни арапски или књижевни арапски језик. Данас је то једини званични облик, који се користи у писању званичних докумената и у формалним приликама попут наставних предавања или емисија вести и он је једини писани облик арапског језика који се није мењао од 7. века нове ере, од када је њиме записана света књига ислама, Куран. Стандардни арапски језик је конзервативнији и очуванији облик од осталих варијетета који се користе у говорној комуникацији, те је језичка раслојеност - диглосија изузетно распрострањена у арапском говорном подручју.

Неки од ових говорних варијетета су међусобно неразумљиви, а сви дијалекти заједно представљају скуп социолингвистичких варијетета, што значи да се лингвистички они могу сматрати засебним језицима, али се обично групишу заједно као јединствени језик из верских и политичких разлога. Ако би се посматрали као засебни језици, било би тешко утврдити о колико је језика реч, из разлога што се језичке и дијалекатске границе не могу јасно повући. Ако би се посматрао као јединствени арапски језик, њиме данас говори око 442 милиона становника (којима је он матерњи језик), а ако би се посматрали дијалекти, египатски варијетет арапског језика броји око 90 милиона говорника, што је већи број говорника од било ког другог семитског језика.Арапски језик је 11. најкоришћенији језик у САД.Савремени писани језик потиче од језика Курана, познатији још као класични арапски или курански арапски језик. Широко је коришћен у школама, на универзитетима, користи се на радним местима, у владама и медијима - овај варијетет се користи као званични језик у 26 земаља и литургијски је језик ислама. Сва граматичка правила су изведена управо из свете књиге ислама, међутим, одређене граматичке конструкције су изашле из свакодневне говорне употребе и замењене су новим, модернијим, које се полако уводе у писани језик.

Арапски језик је утицао и на друге језике који су прихватили ислам, попут персијског, турског, бенгали, сомали, свахили, бошњачки, казахстански, бенгалски, хинди, урду, малајски и хауса. Током средњег века, књижевни арапски језик је био главни носилац културе у Европи, а посебно у области науке, математике и филозофије. Као резултат тога, многи европски језици у себи садрже велики број позајмљеница из арапског језика. Његов утицај, у домену граматике и лексикологије је видљив у многим романским језицима, посебно у шпанском, португалском, сицилијанском и каталонском језику, захваљујући близини арапске и хришћанске цивилизације и њихових међусобних доддира, као и 900. година арапске културе на Иберијском полуострву, које је у арапском језику названо Ал-Андалуз.

У арапском језику постоје и речи других језика, попут хебрејског, грчког, персијског, као и сиријачког језика у раном периоду, у средњем веку, осетан је утицај турског језика, и краткотрајни утицај европских језика, француског и енглеског у модерном периоду.

Арапско писмо

Арапско писмо се користи за писање у основи арапског језика, као и многих других језика који користе ово писмо (алфабет). Њиме је и писан Куран, као и реч Алах.Развило се из старијег набатејског писма под дјелимичним утицајем сиријског. За најстарији споменик арапског језика сматра се надгробни споменик лахмидског краља Имрулкајса у мјесту Намара у Сирији из 328. године, а за најстарији споменик арапског писма натпси из Забада из 512. године. Из раног периода ислама сачувани су споменици на угластој варијанти писма, тзв. куфско писмо, те нешто облијој варијанти несхи.

Арапски алфабет је дјелимично наслиједио стари семитски поредак који се преко Феничана одразио и на грчки алфабет, абецеду и азбуку, али је поредак у новије вријеме измијењен у арапском језику. Прво слово алфабета јесте елиф (усправна равна црта).

Алфабет садржи укупно 28 слова тј. харфова који не разликују велика, мала, писана или штампана слова, али имају различите облике за слово на почетку, у средини и на крају ријечи. Свако слово има своју бројчану вриједност што је налазило широку примјену у прошлости посебно у исписивању хронограма.

Ајет

Ајет (арап. آية‎) је арапска реч за знак или чудо, заједничког етимолошког порекла са хебрејским от (хебр. אות), у значењу знак. Ајет се обично користи да означи било који од 6236 стихова [1] из Курана (6348 ајета, ако се броје и бисмиле). Муслимани сваки од ајета сматрају знаком од Алаха. Реч ајет користе и хришћани у земљама са јаким утицајем арапског језика, на пример у Индонезији.

Број стиха у симболу се налази на крају сваког стиха. Овај симбол је ۝, крај ајета. Његов Јуникод број је U+06DD а ۝۝۝۝ означава крај суре.

Васкрсење

Васкрсење представља повратак мртве особе у живот. Ово учење чини саставни део јудаизма, хришћанства и ислама.

Може се тумачити дословно као оживљавање мртвог тела, и у пренесеном значењу, као устанак из мртвила, односно духовни препород.

Гаврило

Гаврил, Габријел или Џибрил (хебр. גַּבְרִיאֵל - „снага Божја“) у Аврамским религијама означава слугу и гласника (анђела) Божјег који има дужност да саопштава људима Божје одлуке.

Према Библији је Гаврило Божји гласник послан Данилу, Захарији и Марији. Хришћани и муслимани верују да је он прорекао рођење Јована Крститеља и Исуса.

Зекат

Зекат (милосрђе, милостиња, милодар) је једна од пет основних дужности ислама. Куран од почетка наглашава чин добротворности као једну од главних врлина правног верника. И сам израз зекат значи врлину „дар који се даје“ и који је побожан.

Зекат је верска установа под којом се подразумева милостиња прикупљена и раздељена једино муслиманима. У почетку прописана као добровољни чин љубави и сматрана скоро исто што и побожност, зекат се развила у обавезно опорезивање имовине, укључујући новац, стоку, жито, воће и робу. Њен тачан износ је варирао и одређивао се у сваком појединачном случају верским законом фикх, али је обично у просеку износио 2,5%. За младу исламску државу зекат су скупљали регуларни службеници и њим се руководило из централне благајне да би се помогло сиромашним у заједници, подизале џамије и подмиривали владини трошкови. Касније распадањем чисто исламске државе, зекат је био остављен савести муслимана.

Ислам

Ислам (арап. إسلام‎) је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи. У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: сунитима (80%) или шиитима (20%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и земљама Балкана.

Историја ислама

Историја ислама је историја исламске вере као социјални, културни, и политички феномен. Ислам је настао у данашњој Саудијској Арабији у раном седмом векуу нове ере. За мање од стотину година након Мухамедове смрти, исламска држава се проширила од Атлантског океана на западу до средње Азије на истоку. Света књига муслимана је Куран.

Државе Абасида, Могула и Османлија су биле неке од највећих царства у историји. Исламски научници, филозофи, халифи, и војсковође су оставили велики утицај на историју света који се осећа и дан данас.

Калифат

Калифат или халифат (арап. Ḥilafa‎; — наслеђе) облик је владавине у ком је врховни владар законити наследник Мухамеда, изабран међу најпобожнијим и најобразованијим муслиманима. Такав облик владавине није наследан. Наслеђе муслиманских царстава, која су постојала у исламском свету, обично су описана као „калифати“. Калифат представља суверену државу свих муслиманских верника или уме.

У најранијим данима, први калифат, праведни калифат, показивао је елементе непосредне демократије (Шуре). У почетку су то водили Мухамедови ученици и породица, као наставак религијиског система који је он увео.

Сунитска грана ислама налаже да поглавара државе, калифу, треба да бирају муслимани или њихови представници. Следбеници шиитског ислама, сматрају да би калифа требало да буде имам којег је изабрао Бог (Алах) из Ахлу ел Бејт ( „породица куће“, Мухамедови директни потомци). Од краја периода Праведног калифата па све до 1924. године, калифатима су, понекад и више од једне у исто време, владале династије.

Прва од њих је била Умајадска династија, која је понекад била праћена и осталим династијама, а последња је Османска династија. Године 2014. је Исламска Држава у Ираку и Леванту прогласила себе за калифат и прогласила Абу Бакра ел Багдадијаа као свог калифу.

Осман ибн Афан

Осман ибн Афан (око 576 — 17. јул 656) је био трећи халиф. Сунити га сматрају трећим од четири праведна халифа. Владао је од 644. до 656. Шиити сматрају да је први легитимни халиф Алија.

Семити

Семити, Семићани или Семитски народи, су стара група народа сродних по језику, етничком пореклу и антрополошким особинама. Насељавају источне обале Медитеранског басена, земље Блиског и Средњег истока као и северну Африку.

Преко две хиљаде година су Јевреји живели далеко од своје првобитне отаџбине. Семитска историја и семитска религија су се највише удаљиле од својих корена преко хришћанства. Семитска култура је, осим тога, допрла далеко ширењем ислама. Све три западне религије: јудаизам, хришћанство и ислам – имају семитску основу. И света књига Куран и Стари завет су написани на сродним семитским језицима. Из Старог завета има тако исти језички корен као „Алах“, реч коју муслимани користе за бога. Када је реч о хришћанству, ствар је већ другачија. Такође и хришћанство има семитску основу, али је Нови завет написан грчком језику, а када је обликована хришћанска теологија и или веронаука, њу су означили грчки и латински језик и хеленистичка филозофија. Семити су се за разлику од осталих Индоевропљана рано определили за једног бога. То се назива монотеизам. Под семитске народе, кроз историју су се побрајали Акађани (Асирци и Вавилонци), Арамејци (Сиријци) и Кананити (Јевреји, Феничани, Моабити и Аморити). Данас се под Семитима подразумевају углавном савремени Арапи, Јевреји и Малтежани.

Сунизам

Сунизам или сунитски ислам је највећи огранак ислама којег слиједи између 85% и 90% муслимана. Сунитски муслимани су (арап. أهل السنة والجماعة‎, „вјерници који слиједе сунет посланика Мухамеда и чине већину умета”). Краће, најчешће се зову сунитским муслиманима или сунитима. Сунитски ислам се најчешће наводи као ортодоксни облик ислама. Ријеч сунит води поријекло од ријечи сунет (арап. سنة‎) које означава све оно што је говорио и радио Мухамед, а што је потврђено у хадисима.

Сунити методологију црпе из Курана и хадиса садржаних у Ел Кутуб ел Ситаху. Закони се такође доносе према ова два основна извора с додатком метода правног образложења (кијаса) и концензуса учењака (иџма). Постоји више мишљења учењака по питању свих сегмената изучавања вјере те су она временом сврстана у један од четири главна мезхеба или се одговори на питања траже у Исламском Закону (иџтихад). Сунити вјерују да су учења све четири школе исправна и да се не разликују у темељним увјерењима и практиковању ислама, већ у различитим схватањима фикха од стране имама, оснивача мезхеба, те њихових ученика.

Према сунитској традицији, Мухамед није јасно одредио наследника и муслиманска заједница је поступала у складу са његовом суном те изабрала његовог таста Ебу Бекра као првог калифа. То је у супротности са шиистингчким гледиштем, према коме је Мухамед објавио током догађаја на Гадир-Хуму да његов зет и рођак Али ибн Аби Талиб треба да буде његов наследник. Политичке тензије између сунита и шиија наставиле су се различитим интензитетом током целе исламске историје и оне су у последње време погоршане етничким сукобима и успоном бахабизма.Године 2009, сунити су сачињавали 87–90% муслиманске популације широм света. Сунизам је највећа светска верска деноминација, чему следи католицизам. Његове присталице се називају у арапском ahl as-sunnah wa l-jamāʻah („људи суне и заједнице”) или скраћено ahl as-sunnah. Сунизам се понекад назива „ортодоксним исламом”. Поједини учењаци ислама, као што је Џон Бартон, међутим сматрају да не постоји „ортодоксни ислам”.Куран, заједно са хадисом (посебно онима које је прикупио Кутуб ас-Сита) и иџмом формира основу целокупног традиционалног права у сунизму. Шеријатске одлуке су изведене из тих основних извора, у споју са аналогним расуђивањем, разматрањем јавне добробити и правне дискреције, користећи принципе судске праксе које су развиле традиционалне правне школе.

У стварима вере, сунитска традиција подупире шест стубова имана (вере) и обухвата асхари и матуридске школе рационалистичке теологије, као и текстуалистичку школу познату као традиционалистичка теологија.

Талибан

Талибани (арап. طالبان‎) су фундаменталистички сунитски муслимански и етнички паштунски покрет који је владао већином Авганистана од 1996. до 2001. године, када су вође овог покрета убијене бомбардовањем од стране САД и Северне алијансе. Мање групе овог покрета су и даље активне и боре се у герилским биткама или тероризмом против НАТО пакта и тренутне владе Авганистана.

Док су били на власти, Талибани су приморали најстроже придржавање шеријатских закона икад виђено у исламском свету и постали су познати по свом понашању према женама. Нису смеле ни да раде ни да уче већ су од осме године морале да читају Куран. Оне које су хтеле да уче ишле су у подземне школе. Осим тога, жене нису смеле да излазе ван куће без пратње мужа или неког мушког сродника, и обавезно су при изласку из куће морале да носе бурке. Жене су биле јавно стрељане и каменоване за кршење талибанских закона.

Терористичка група Ал Каида била је савезник Талибана.

Талибана тренутно има око 12.000 по тврдњама истих а вођа им је био мула Мохамед Омар.

Хадис

Хадис или хадис-и шериф (арап. حديث‎ множина: арап. أحاديث‎) је поука коју је посланик Мухамед говорио или на неки други начин сугерисао о најразличитијим аспектима људског живота. Унутар ислама ауторитет хадиса као извора верског закона и моралног вођства заузима друго место у односу на Куран (који муслимани држе да је реч Алаха откривену његовом гласнику Мухамед)у). Курански стихови (као што су 24:54, 33:21) налажу муслиманима да опонашају Мухамеда и покоравају се његовим пресудама, дајући религиозни ауторитет хадису. Док је број стихова који се односе на закон у Курану релативно мали, хадиси дају смер о свему од детаља верских обавеза (као што су гусул или абдест прања за намаз молитву), до исправних облика поздрава и важности добронамерности према робовима. Тако је „велика већина” правила Шеријата (исламског закона) изведена из хадиса, а не из Курана.Хадис је арапска рач за говор, извештај, рачун, наратив. За разлику од Курана, сви муслимани не верују да су хадиски записи (или барем не сви хадиси) божанска откривења. Хадиси нису записани од стране Мухамедових следбеника одмах након његове смрти, већ неколико генерација касније, када су прикупљени, сабирани и састављени у велики зборник исламске литературе. Различите колекције хадиса су један од критеријума диференцијације између разних грана исламске вере. Мала мањина муслимана званих куранисти одбацује све хадисе.

Шеријат

Шеријат као правна норма представља скуп свих прописа из области верског и световног права на основу којих су уређени односи у исламској заједници. Шеријат је божански закон ислама, и разумевање тог закона јесте фикх, односно судство. Мухамед није правио разлику између верског и световног закона; страна на коју ће шеријат да превагне у данашњим муслиманским земљама зависи од степена секуларизације у свакој од њих. Шеријат се односи на сваку димензију живота, укључујући породичне односе, закон о наслеђивању, порезе, прочишћење од загађености и молитву.Шеријатско право је право које се заснива на исламској религији и Курану као основном извору права, који, поред права, обухвата и основне принципе вере и морала. Оно је један од пет основних великих правних система; остала четири су:

европско-континентално,

англосаксонско (тзв. common law),

индијско и

кинеско.Пошто се сматра објављеном Алаховом вољом тј. скупом Алахових прописа оличених пре свега у стиховима Курана, оно се доживљава као заокружен правни систем, савршено и непроменљиво. У њему је одређено шта је праведно и дозвољено то јест халал, а шта забрањено или харам.

Прописи шеријата се могу сврстати углавном у две категорије: уредбе везане за религију и вршење обреда, тј. верско право у ужем смислу и прописи правног и политичког карактера.

Поред Курана, други извор исламског права је суна, коју чини скуп хадиса, који представљају свако појединачно записано сведочанство о неком догађају из живота Мухамеда, неки његов пропис или савет. Због тога што су инертни и статични, ни Куран ни суна нису извори које у судском поступку примењују судије. Ти извори се стварају помоћу фикха, тј. правне науке чији је задатак њихово тумачење и обухвата моралне и правне заповести.

Како се јединствена муслиманска заједница (Ума) доста рано из политичких разлога поделила на три верска правца

суните,

шиите и

харадзитеотуда и различито поимање шеријатског права.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.