Куна златица

Куна златица или златка (лат. Martes martes) врста је сисара из рода куна.

Куна златица
Pine Marten in Kent
Martes martes
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
M. martes
Биномијално име
Martes martes
European Pine Marten area
ареал

Опис

Има издужено и витко тело, дужине до 48 cm са репом дужине 28 cm. Шиљата њушка је тамно обојена, са оштрим зубима. Има широке, длакаве и покретљиве уши. Кратке ноге покривене су тамном длаком, чак и на табанима. Под вратом има карактеристичну бледожуту мрљу. Тело јој је прекривено сјајном, кратком, тамносмеђом длаком.

Станиште и ареал

Ово је шумска животиња која се настањује у шупљем дрвећу. Живи у четинарским и мешаним шумама у брдским областима, али и у низијама. Живи скоро у целој Европи и западној Азији.

Начин живота

Добро се пење по стаблима. Ноћна је животиња и излази у лов пред залазак сунца. Лови мале животиње и птице, попут мишева, пухова, веверица, зечева, а упада и у живинарник и коље живину и испија јаја. Дешава се и да упада у пчелињаке због меда. Пари се за време лета, у току јула или августа, а захваљујући одложеној бременитости, тек следећег пролећа окоти најчешће три до четири, а максимално седам младунаца у шупљинама стабала или у напуштеним гнездима птица или веверица.

Лов

Лове је због квалитетног и цењеног крзна. Најлакше је лове по снегу због трагова које оставља, а лове је и на замке од гвожђа, а као мамац се узима хлеб испечен са црним луком и непосољеном масти, са додатком меда и камфора. Иако је ово крволочна животиња, могуће ју је припитомити.

У неким земљама Европе где је број куна значајно опао, укључујући Србију, лов на куну (и златицу и белицу) је ограничен.[2]

Извори

  1. ^ Herrero, J.; Kranz, A.; Skumatov, D.; Abramov, A.V.; Maran, T. & Monakhov, V.G. (2016). „Martes martes”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2016-3. International Union for Conservation of Nature.
  2. ^ Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva: Prilog II Strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva. Službeni glasnik Republike Srbije, br. 05/10

Литература

  • Симоновић, Д. и сарадници. 1953. Природописни атлас СИСАРИ. Знање: Београд.
  • Чинери, М. Велика енциклопедија животиња. ИТП „Змај“: Нови Сад. 2001. ISBN 978-86-489-0303-7.

Спољашње везе

Југид-ва

Југид-ва (рус. Югыд ва) је национални парк у Комији, у конститутивном субјекту Руске Федерације. Други је по величини национални парк у Русији после Берингије основане 2013. године.

Бањалучки зоолошки врт

Бањалучки зоолошки врт налазиo се у Делибашином селу (МЗ "Лазарево 1") уз ријеку Врбас, у сјевероисточном дијелу Града, у Републици Српској. Званично је био отворен 2008. године, а затворен је 2012. године. Затворен 2012.

Смјештен је био на површини од 23.000 m², на само 5 км од центра Града. Парк је био осмишљен тако да поред изложбе различитих биљних и животињских врста нуди и низ других садржаја као што су: дјечији забавни парк са различитим врстама реквизита за игру, заштићено и сигурно дјечије игралиште, јахање пони коња, роштиљска мјеста итд. Зоо парк је имао обезбијеђен паркинг простор. У амбијент је био уклопљен ресторан величине 400 m², који је на менију нудио велики избор јела и пића. У ресторану који је имао 220 сједећих мјеста могуће је било организовати све врсте прослава као што су: вјенчања, крштења, матуре и сл. Постојала је и могућност организовања рођенданских и сл. прослава у „Ладањкој кући” површине 120 m². Дакле у амбијенту траписке шуме на десној обали ријеке Врбас посјетиоцима се нудио садржај за цјелодневни одмор и рекреацију. Зоолошки врт је располагао са неколико десетина, углавном ситнијих, животињских врста, као што су: срне, јелен лопатар, патуљасте козе, јазавац, куна златица, или разна перад, али и један примјерак макаки мајмуна. Од крупнијих животиња, ту су били медвјед, пар канадских вукова, лама и пар нојева.Осим животиња, врт је имао и садржаје намијењене дјеци, мали рингишпил, ваздушни тобоган, игралиште са љуљашкама, као и многобројне клупе и столове за одмор.

Услови за држање животиња у Бањалучком зоолошком врту нису били на сјајном нивоу, о чему је у више наврата писало и друштво „Ноа“, бањалучко друштво за заштиту животиња. А због немогућности финансирања његовог рада у приватном власништву како је и егзистирао, а без помоћи власти, као и због штета које је претрпио током поплава, Зоо врт је затворен 2012. године.

Градац (река)

Градац је река понорница која извире испод планине Повлен, а после неколико километара понире и поново избија код села Богатића, повише манастира Ћелије, код Јаког извора. Одатле до Ћелија, Градац тече кроз кривудаву клисуру, прави известан лук око манастира и одлази према Ваљеву, где се улива у Колубару.

Река Градац, водом најбогатија притока Колубаре, усекла је клисурасто-кањонску долину дужине 22,7 km. Од саставака Буковске реке и Забаве, где у ствари настаје, до ушћа у Колубару ова река има дужину 28 km и укупан пад 187 метара.

Грб Осјечко-барањске жупаније

Грб Осјечко-барањске жупаније је званични грб хрватске територијалне јединице, Осјечко-барањска жупанија.

Грб је у садашњем облику усвојен је фебруара 1995. године.

Европска веверица

Европска веверица или риђа веверица или веверица (лат. Sciurus vulgaris) је врста арбореалних веверица из рода Sciurus. Европске веверице су сваштоједи, глодари који живе на простору скоро целе Евроазије. Међутим, у Британији број ових веверица је драстично опао услед увођења источне сиве веверице из Северне Америке.

Златица

Реч Златица је изведеница од речи злато. Она може имати више значења:

У биологији:

Куна златица, врста сисара;

Златица (биљка), врста биљке;

Буба златица, врста инсекта;У Географији:

Манастир Златица, манастир Српске православне цркве у Црној Гори; Дољани код Подгорице

Манастир Златица, манастир Српске православне цркве у Румунији;

Златица (Соколовац), као село са српском мањином у Румунији, у близини истоименог манастира;

Златица (Подгорица), градска четврт у граду Подгорица

Златица (Бугарска), град у Бугарској, у Софијској области.

Златица (Банат), насеље код Зрењанина.

Златица (река), река у Банату.

Карађорђево (Бачка Паланка)

Карађорђево је насеље у Србији у општини Бачка Паланка у Јужнобачком округу. Према попису из 2011. било је 733 становника. Према попису у Карађорђеву постоје 294 домаћинства и 337 станова.

Карађорђево је удаљено 11,2 km од Бачке Паланке и представља оазу одмора, лова и коњичког спорта. Пре свега ово место је познато по ергели расних коња, највећој у земљи и у овом делу Европе. За туристичке посете постоји могућност обиласка ловишта, ергеле, хиподрома и посета Музеју ергеле, који је отворен 1983. године, и у њему се налазе пехари која су освојила грла у протеклих неколико деценија. Најзначајнији експонати су саонице и кочије из Титовог периода, фотографије на којима су наступи грла галопера и препонаша, као и фотографија на којој је забележена посета британске краљице Елизабете Карађорђеву, матична књига грла с почетка прошлог века као и књига утисака, претпоставља се и најстарија у Србији, отворена 1924. године.

Куна

Куна (лат. Martes) је род ситних звери који настањује Северну хемисферу. Обухвата 8 врста, од којих су познатије куна белица, куна златица и самур.

Куне

Куне или кунолике звери (лат. Mustelidae) су породица сисара која припада подреду псолике звери (лат. Caniformia) унутар реда звери (лат. Carnivora). Породица куна (Mustelidae) је највећа и најразноликија породица унутар реда звери (Carnivora). Интерна класификација је спорна, а према различитим предлозима број потпородица на које се може поделити породица се креће од две (најстарије класификације) до осам (најновије класификације).

Маљен

Маљен је планина у Србији која се налази јужно од Ваљева. Пружа се правцем исток-запад у дужини од око 25 km. Најпознатије туристичко место на планини Маљен су Дивчибаре које се налазе на висини од око 980 m надморске висине. На Дивчибарама налази се водопад Скакало који заузима шесто место највиших водопада у Србији. Налази се на реци Манастирици и висок је 30 метара.

Обедска бара

Обедска бара налази се у југоисточном Срему између насеља Купиново, Обреж, Грабовци и реке Саве, свега 40km западно од Београда. Уже подручје Обедске баре чини корито такозвана „Потковица“ и виши део терена купинске греде такозвано „Копито“. Специјални резерват природе Обедска бара се простире на површини од 9820 хектара, а заштитна зона на 19 611 хектара.

Корито Обедске баре је остатак напуштеног корита Саве, чији главни ток сада тече јужније. Још пре 6000 година овде је протицала претеча реке Саве, а пре 4500 година њен споредни ток, да би се пре 2000 година формирала мртваја, од које је настала мочвара какву познајемо.

Обедска бара је повезана са реком Савом само током високих водостаја каналом Ревеница. Током ниских водостаја Саве вода отиче каналом Вок. Обедска бара се напаја водом и дотоком подземних вода и сливањем површинских вода са лесне заравни. Већина окана и бара пресуши у време сушних година и при крају лета.

Овчарско-кабларска клисура

Овчарско-кабларска клисура представља јединствену морфолошку целину. Удаљена је 18 km од Чачка. Усечена је између планинских масива Овчара и Каблара. Дугачка је око 20 km и одликује се стрмим странама и укљештеним меандрима Западне Мораве. Морава је преграђена бранама па су формирана два вештачка језера на хидроцентралама Овчар бања и Међувршје. Највећа дубина клисуре је 710 m. Клисура је под заштитом државе као предео изузетних одлика I категорије. О клисури се стара Туристичка организација Чачка.

Клисура је позната и по многобројним Овчарско-кабларским манастирима који су смештени на левој и десној обали реке. Постоји десет средњовековних мананастира који представљају изузетно атрактиван и значајан споменички комплекс, јединствен по месту на коме се налази, али и времену у коме је настао. Уз реку се налази и Овчар бања, позната по својим лековитим термалним изворима и прелепим бигреним слаповима.

Општина Лепосавић

Општина Лепосавић је најсевернија општина јужне српске покрајине Косово и Метохија. Површина јој је 750 km², и налази се у долини Ибра. Ограничена је са истока падинама Копаоника, са запада падинама Рогозне, и обухвата 72 села са укупно 18.500 становника. Нека насеља која су данас у овој општини су тек 1953. године припојена Косову и Метохији (Лешак, Бело Брдо, Врачево, Бербериште)

Општина Штрпце

Општина Штрпце (алб. Komuna e Shtërpces) налази се на крајњем југу Србије, на граници са Северном Македонијом. Површина општине је око 248 km². Обухвата територију од шеснаест села Сиринићке жупе. Седиште општине је истоимено место Штрпце. Општина Штрпце је постојала до 1965. године када је укинута, а поново је формирана 1988. године издвајањем насеља из тадашње општине Урошевац (Сл. лист САП Косова; 05/88).

На западу општине извире река Лепенац. На Шар планини се налази познати ски-центар „Брезовица“, а ту је и један од пет националних паркова у Републици Србији, Национални парк Шар-планина.

Парк природе Златни пјасци

Парк природе Златни Пјасци (бугарски: Природен парк "Златни пясъци") is се налази на бугарском приморју у Варненској области. Заузима површину од 13,2 km². Територија парка је дугачка 9.2 км а просечно широка 1.2 км. Подручје парка је проглашено заштићеном територијом 1943. године (под именом Државна шума Хачука). Према критеријуму Међународне уније за заштиту природе, парк је смештен у пету категорију.

Петрова гора

Петрова гора је планина на Кордуну, у Хрватској.

Према настанку спада у старије геолошке формације. Богата је шумом и водом, релативно ниска, али са бројним брдима, усјецима и потоцима.

Предео изузетних одлика Авала

Авала је ниска планина, која се налази јужно на 16,5 (km) од Београда. Представља северни крај шумадијске греде, а висока је 511 m. Највећи врх је Жрнов и он се уздиже око 200 m изнад околног таласастог терена. Авала је 2007. године проглашена заштићеним природним добром. Кроз историју, Авала је још 1859. загаграђена и заштићена, а 1936. године је проглашена националним парком, док је 1946. године проглашена добром од општег значаја..

Родопске планинске мешовите шуме

Родопске планинске мешовите шуме су екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, распрострањене већим делом на Балканским и Родопским планинама у Бугарској, са малим подручјима у Србији, Македонији и Грчкој. Површина екорегиона је око 31 600 km². Посебан значај овог региона види се у богатству флоре (око 3000 врста васкуларних биљака) и њеном ендемично-реликтном карактеру, јер су поједине клисуре и кањони овог региона служиле као рефугијум средњоевропској флори током плеистоценских ледених доба. Екорегион родопских планинских мешовитих шума сматра се критично угроженим услед пољопривредне експанзије и повећаног интензитета туризма.

Вегетацију овог екорегиона чине:

мешовите и полидоминантне листопадне шуме у нижим областима (шуме букве, храстова, граба, брезе),

мешовите и четинарске шуме на већим надморским висинама (шуме са јелом, смрчом, црним бором),

алпијска вегетација изнад горње шумске границе.Фауна се карактерише присуством великог броја угрожених врста, некада широко распрострањених у Европи. Овде живе видра (Lutra lutra), куна златица (Martes martes), орао крсташ (Aquila heliaca), црни лешинар (Aegypius monachus), и патка њорка (Aytha nyroca).

Сиринићка жупа

Сиринићка жупа је једна од жупа у околини Призрена, уз Средачку жупу, Гору, Опоље и Призренски Подгор. Налази се у котлини горњег тока реке Лепенац североисточно од Шар планине у АП Косово и Метохија, Република Србија. Јужно је територија Северне Македоније.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.