Култура

Култура се односи на целокупно друштвено наслеђе неке групе људи, то јест на научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или друштва, као и на изразе тих образаца у материјалним објектима.[3] Реч култура долази из латинског colere, што је значило: настањивати, узгајати, штитити, поштовати. За културу постоје и друге дефиниције које одражавају разне теорије за разумевање и критеријуми за вредновање људске делатности. Антрополози културу сматрају дефинишућим обележјем рода Хомо.

Парафразирано мишљење Малроа (André Malraux), на најједноставнији и зато врло разумљив начин о култури каже како мозак и интелигенција, ма како значили највиши обик те врсте баш код човека, нису ти по којима коначно разликујемо квалитет звани човек од осталог квалитета.[4] Он каже да је култура та којом се човек дефинитивно одвојио и настао. Култура је настанак и нарастање свег богатства око, и са човеком, а најважније, самог човека. Култура је процес. Она је целовита еволуција од необрађеног камена, дрвета или кости којима рани човек погађа оне који су од њега бржи, од ватре, од прве изнуђене норме којом искорачује из односа промискуитета и дивљаштва, од тотема и анимизама, од палеолитске уметности у Алтамири, примитивног човека, од облутка и облице, ка точку, ка уређенијим друштвеним, па државним и политичким односима, ка монотеистичким религијама, ка уметности 21. века, ка софистицираним знањима и направама које препознајемо у аутомобилима, авионима, ракетама, компјутерима, нуклеарним постројењима, нано технологијама, генетском инжењерингу и информативним технологијама.[5][6]

AltamiraBison
Људско симболичко изражавање се развило кад су праисторијски људи досегли модерну бихевиоралност.[1][2]
Sri Mariamman Temple Singapore 3 amk
Религија и изражајна уметност су важни аспекти људске културе.
Hacker-Pschorr Oktoberfest Girl Remix
Прославе, ритуали и обрасци потрошње важни су аспекти фолклора.
Chinese honor guard in column 070322-F-0193C-014.JPEG
Друштвене и политичке организације варирају између различитих култура.
Backlit keyboard
Технологије, као што је писање, допуштају високе ступњеве културне комплексности.

Етимологија

Модерни термин „култура“ је базиран на термину који је користио антички римски оратор Цицерон у свом Tusculanae Disputationes,[7][8] где је писао о култивацији душе или „cultura animi[9], користећи једну пољопривредну метафору за развој филозофске душе, телеолошки схваћену као највиши могући идеал људског развића. Самјуел фон Пуфендорф је преузео његову метафору у модерном контексту, дајући јој слично значење, али без претпоставке да је филозофија човеков израз природног савршенства. Његова употреба, као и многих аутора након њега, „се односи на све начине на које људска створења превазилазе њихов оригинални варваризам, и путем умећа, постају потпуно хумани.[10]

По речима антрополога E.B. Тајлора, култура је „та комплексна целина која обухвата знање, веровање, уметност, морал, право, обичаје и све друге способности и навике које је човек стекао као члан друштва.“[11] Алтернативно, у савременој варијанти, „Култура се дефинише као друштвени домен који ставља акценат на праксу, дискорсе и материјалне изразе, који, током времена, заједнички изражавају континуитете и дисконтинуитете социјалног смисла живота.“[12]

Кембришки енглески речник наводи да је култура „начин живота, посебно општи обичаји и веровања, одређене групе људи у датом времену.“[13] Теорија управљања страхом од смрти наводи да је култура низ активности и гледишта која пружају људима основу за сагледавање себе самих као „лица с вредношћу у свету с значењем“ — чиме издижу себе изнад чисто физичких аспектата постојања, чиме се оспорава пука животињска безначајност и смрт које је Homo sapiens постао свестан с развојем мозга.[14][15]

Дефинисање културе

Многи људи данас користе схватање „културе“ које се развило у Европи током 18. и раног 19. века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује „културу“ с „цивилизацијом“ и супротставља обоје „природи“. Према том мишљењу неке су земље цивилизованије од других као што су и неки људи културнији од других. Стога су неки културни теоретичари заправо покушали избацити популарну или масовну културу из дефиниције културе.

Култура се у пракси односи на елитна добра и активности као што су висока мода или музејска уметност и класична музика, те реч културан означава људе који знају о тим активностима и суделују у њима. На пример, неко ко користи 'културу' у смислу 'култивације' може уверавати да је класична музика отменија од музике радне класе као што су панк, турбо фолк или домородачка музичка традиција аустралијских Абориџина.

Људи који користе „културу“ на тај начин пазе да је не користе у множини. Они верују да не постоје посебне културе, свака са својим властитим вредностима и логиком, него радије користе само један стандард рафинације којим се све групе могу објаснити. Стога су они људи који имају различите обичаје схваћени као „некултурни“ због „њихове различите културе“. Људи с недостатком „културе“ често се чине „природнијима“, па посматрачи често критикују елементе високе културе због потискивања "људске природе".

Неке социјалне критике од 18. века па надаље прихватају тај контраст између културних и некултурних, али наглашавају да су рафинираност и разрађеност кварење, а неприродни развој онај који закрива и изобличује људску суштинску природу. На рачун тога, народна музика људи из радне класе је искрено изражавање природног начина живота, док је класична музика површна и декадентна. Једнако, људи који нису са Запада често се виде као 'племенити дивљаци' који живе аутентичним неокаљаним животима који још увек нису сложени и искварени високо раслојеним капиталистичким системом Запада.

Данас многи друштвени научници одбацују монадно схватање културе те супротност културе и природе. Они признају да су неелитне културе једнако културне као елитне (и да су људи који нису са Запада једнако цивилизовани) – они су само културни на различит начин. Зато, социјални посматрачи контрастирају „високу“ културу елите с "популарном“ или поп културом, која означује добра и активности намењених за производњу и потрошњу неелитних људи или маса. Обе се културе, висока и ниска, могу видети и као поткултуре.

Култура као „светски појам"

Током романтизма у Немачкој су научници, посебно они заокупљени национализмом (тежња за уједињењем Немачке и борба потлачених народа у Аустро-угарској Монархији), развили обухватнији појам културе као „светски гледане“. Тај начин размишљања, различит и неуспоредив поглед на свет, обележје је сваке етничке групе. Иако обухватније од ранијих гледишта, тај приступ још увек је допуштао разлике међу „цивилизованим“ и „примитивним“ или „племенским“ културама.

До касних година 19. века антрополози су прихватили и прилагодили термин култура на ширу дефиницију коју су могли применити на широку разноликост друштава. Опрезни према теорији еволуције, претпоставили су да су се сва људска бића развила једнако и да чињеница да сви људи имају културу мора произилазити на неки начин из човекове еволуције. Они су такође исказали несклоност употребе биолошке еволуције за објашњавање разлика између специфичних култура -- приступ који је уједно био и легитимни облик расизма. Они су веровали да ће биолошка еволуција произвести најобухватнији појам културе, схватање које су антрополози могли применити једнако на друштва с писмом и без њега или на номадска и на седентарна друштва. Доказивали су да су кроз смер своје еволуције људска бића развила универзалну људску способност за одређивање искустава, те за кодирање и комуницирање њима путем симбола. Када су ти системи симбола били научени људи су се почели развијати независно о биолошкој еволуцији (другим речима, једно људско биће може се научити веровању, вредностима или начину стварања нечега, иако два човека нису биолошки у сродству). Старији аргументи о природи против одгоја оспоравају да је та способност за симболичко размишљање и социјално учење производ људске еволуције.

Људи који живе одвојени један од другога развијају јединствене културе, али елементи различитих култура могу се лако ширити из једне групе људи на другу. Култура је динамична и може бити научена, стварајући је потенцијално брзим обликом адаптације на промену физичких услова. Антрополози гледају културу не само као производ биолошке еволуције него као њен додатак, као главна средства људске прилагодбе на свет.

То гледање културе као система симбола с прилагођеним функцијама који је различит од места до места, водило је антропологе да схватају различите културе као дефинисане различитим обрасцима. Те обрасце чине дуготрајан, произвољан и договорен скуп значења који су узели конкретан облик у митовима и ритуалима, оруђу, дизајнирању стамбеног простора и планирању насеља. Антрополози стога разликују материјалну културу од симболичке (нематеријалне, духовне) културе, не само јер свака одражава различите врсте људске делатности, него такође јер сачињавају различите врсте података који траже различите методологије.

Такво гледиште културе постало је доминантним између Првог и Другог светског рата, а укључивало је да је свака култура везана и мора бити схваћена као целина, на својим властитим терминима. Резултат тога било је стварање културног релативизма, тј. посматрања неке културе са стајалишта те културе. Такав приступ култури не пита је ли нека одлика морална или не, него какву улогу има у животу тога друштва.

Упркос томе, схватање да је култура кодирана симболима и стога може бити научена с једне особе на другу одређује да се култура, иако ограничена, мења. Културна промена може бити резултат открића и изума, али такође може бити резултат додира између двеју култура. Под мирољубивим условима додир између двеју култура може водити људе да „посуде“ (заправо, науче) једни од других (дифузија (антропологија) или транскултурација). Под условима насиља и политичке неједнакости, људи једнога друштва ипак могу „украсти“ културне творевине од других, или наметнути културне творевине другима (акултурација). Теорија дифузије иновација представља истраживачки утемељен модел за одређивање како, када и зашто људи прихваћају нове идеје.

Сва људска друштва била су уплетена у процесе дифузије, транскултурације и акултурације, те мало антрополога данас виде културу као ограничену. Ти антрополози показују да уместо разумевања културних творевина у терминима њене властите културе, мора бити схваћено у терминима шире историје укључујући и додире и односе с другим културама.

Поред горе споменутих процеса још од Колумба свет је био на широкој основи обележен миграцијама, укључујући колонијалну експанзију и присилну миграцију кроз ропство. Резултат тога су многа културно хетерогена друштва. Неки антрополози су доказивали да су хетерогена друштва ипак ограничена некаквим јединственим културним системом и да хетерогени елементи се боље схватају посматрајући их као поткултуре. Други су доказивали да не постоји јединствени или координирајући културни систем и да се хетерогени елементи морају схватити заједно у облику мултикултуралног друштва. Мултикултурализам се подударао с препородом политичког идентитета који укључује захтеве за препознавањем културних јединствености социјалних подгрупа.

Социобиолози доказивали су да се многи аспекти културе могу најбоље схватити кроз концепцију мема које је први увео Ричард Докинс у својој књизи The Selfish Gene из 1976. године. Идеја говори о постојању јединица културе или мемима који су јако сличили генима у биологији еволуције. Иако је то стајалиште задобило неку популарну вредност, антрополози га одбацују.

Компоненте културе

Други уобичајен начин разумевања културе је посматрање културе коју чине њене компоненте: симболи, језик, вредности, норме, и ритуали.

Вредности су апстрактне идеје о томе што је добро, исправно и пожељно. Оне су основа за друштвене норме. Норме су, дакле, друштвена правила или упуте што одређују прикладно понашање у одређеним ситуацијама. Деле се према оштрини санкција које изазива њихово кршење, а проводи их друштво. Тако најблаже санкције изазива кршење народних норми (неруковање приликом поздрављања, непокривање уста приликом зевања итд.), док кршење обичаја норми и закона изазива највеће санкције.

Правило је да се археолози фокусирају на материјалну културу, а културни антрополози на симболичку културу, иако на крају обе групе задржавају занимање за односе између тих двеју димензија. Надаље, антрополози схватају „културу“ за означавање не само потрошња добара, него на опште процесе који производе таква добра и даје им значење, на социјалне односе и поступак у којима такви објекти и процеси постају уграђени.

Култура као образац производа и делатности

У раним годинама 20. века антрополози су схватали културу не за означавање скупа посебних производа и делатности (било материјалних било симболичких) него радије за подцртавање образаца истих. Надаље, они су претпоставили да су такви обрасци имали јасне границе (стога неки људи мешају „културу“ с друштвом које има посебну културу).

У случају мањих друштава у којима се људи једва разврставају у категорије доби, пола, кућанства и етничког порекла, антрополози су веровали да људи више-мање деле исти скуп вредности и конвенција. У случају већих друштава у којима људи пролазе даље категоризације по регији, раси, етницитету и класи, антрополози су почели веровати да су чланови истог друштва често имали високо контрастне вредности и конвенције. Они су зато користили термин поткултуре за означавање културних делова већих друштава. Док поткултуре одражавају положај сегмента друштва насупрот другим сегментима и друштва у целини, они често откривају процесе доминације и отпора.

Културна промена

Културе су једнако предодређене за промену као и за отпор према њој. Отпор може доћи из навике, религије, те интеграције и међунезависности о културним одликама. На примјер, мушкарци и жене имају комплементарне улоге у многим културама. Један пол може желети промену која ће утицати на други, као што се догодило у западним културама у другој половини 20. века.

Културолошка промена може бити узрокована околином, иновацијама и другим унутрашњим утицајима, те додиривањем с другим културама. На пример, крај задњег леденог доба довео је до открића пољопривреде.

Нека открића која су утицала на западну културу у 20. веку укључивали су пилулу за контролу рађања, телевизију и интернет. Пилула је помогла породицама да имају много новаца и женама да имају већу слободу. Телевизија није само донела сличне визуелне програме у многе домове, него је такође утицала како и када ће чланови породице бити у међусобној интеракцији.

Додир између култура може резултовати дифузијом, или на широј основи, акултурацијом.

Дифузија је процес у којем се нове идеје, понашања, технологије и веровања преносе с особе на особу, с групе на групу или с друштва на друштво. Хамбургери, када су увезени у Кину из САД чинили су се егзотичнима. „Дифузија потицаја“ односи се на елемент једне културе који води иновацији у другој култури. Теорија дифузије иновација представља истраживачки утемељен модел за одређивање зашто и када људи прихватају нове идеје, поступке и производе.

Када нека група у додиру с другом губи своје изворне културне одлике и преузима туђе, говоримо о алкутурацији. Она се највише одвијала приликом процеса колонизације нарочито међу домородачким племенима, нпр. Индијанци и Абориџини.

Сродни процеси су асимилација и транскултурација, тј. прихваћање другачије културе од појединца.

Културна истраживања

Културна истраживања су се развила у касним годинама 20. века, делом кроз поновно увођење марксистичког мишљења у социологију и делом кроз артикулацију социологије и осталих академских дисциплина као што је књижевна критика, првенствено ради анализе поткултура у капиталистичким друштвима. Следећи неантрополошку традицију, културна се истраживања углавном концентришу на проучавање потрошње добара (као што су мода, уметност и књижевност). Због разликовање „високе“ и „ниске“ културе током 18. и 19. века које се чинило неодговарајућим за приписивање масовној производњи и масовној тржишној потрошњи добара које културна истраживања анализирају, ти научници радије користе термин „популарна култура“.

Данас су се неки антрополози придружили пројекту културних истраживања. Већина ипак одбацује појам културе као ограничене, и сходно томе одбацују појам поткултуре. Уместо тога они виде културу као сложену мрежу промењивих образаца који повезују људе у различитим ситуацијама и друштвене формације различитих основа. Према томе гледишту било која група може изградити свој властити културни идентитет.

Списак култура

Културе савремених земаља

  • Индија
  • Индонезија
  • Италија
  • Израел
  • Јапан
  • Јужна Африка
  • Канада
    • Квибек
  • Кина
    • Хонгконг
  • Кореја
    • Јужна Кореја
    • Северна Кореја
  • Македонија
  • Мексико

Остале савремене културе

  • Есперанто култура
  • Култура глувих
  • Култура хакера
  • Култура радне класе
  • Андерграунг култура

Историјске културе

Види још

  • Акултурација
  • Анкета светских вредности
  • Европски град културе — град одабран од Европске уније на годину дана да покаже свој културни живот
  • Културкампф — специфична културна борба у Немачкој 1870-их
  • Културна еволуција
  • Културна разноликост
  • Културна теорија
  • Културне предрасуде
  • Културни империјализам
  • Културни рат
  • Културно угњетавање
  • Организацијска култура
  • Прекокултурна комуникација

Референце

  1. ^ McBrearty, Sally; Brooks, Allison (2000). „The revolution that wasn’t: a new interpretation of the origin of modern human behavior”. Journal of Human Evolution. 39: 453—563. PMID 11102266. doi:10.1006/jhev.2000.0435.
  2. ^ Henshilwood, Christopher; Marean, Curtis (2003). „The Origin of Modern Human Behavior: Critique of the Models and Their Test Implications”. Current Anthropology. 44 (5): 627—651. doi:10.1086/377665.
  3. ^ Macionis, John J.; Gerber, Linda Marie (2011). Sociology (на језику: енглески). Toronto: Pearson Prentice Hall. стр. 53. ISBN 9780137001613. OCLC 652430995.
  4. ^ Art and the Human Adventure: André Malraux's Theory of Art (Amsterdam, Rodopi: 2009) Derek Allan
  5. ^ André Malraux: A Biography by Curtis Cate Fromm Publishing. 1997. ISBN 978-2-08-066795-3.
  6. ^ Malraux : A Life (2005) by Olivier Todd. ISBN 978-0-375-40702-4. Review by Christopher Hitchens
  7. ^ King, J., Tusculan Disputations: Introduction. Loeb Classical Library. (1927).
  8. ^ Colish 1990, стр. 458
  9. ^ Cicéron, Marcus Tullius Cicero; Bouhier, Jean (1812). Tusculanes (на језику: French). Nismes: J. Gaude. стр. 273. OCLC 457735057.
  10. ^ Velkley, Richard L. (2002). „The Tension in the Beautiful: On Culture and Civilization in Rousseau and German Philosophy”. Being after Rousseau: philosophy and culture in question (на језику: енглески). Chicago: University of Chicago Press. стр. 11—30. ISBN 978-0-226-85256-0. OCLC 47930775.
  11. ^ Tylor 1974, 1.
  12. ^ James, Paul; Magee, Liam; Scerri, Andy; Steger, Manfred (2015). Urban Sustainability in Theory and Practice: Circles of Sustainability (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 53. ISBN 9781138025721. OCLC 942553107.
  13. ^ „Meaning of "culture". Cambridge English Dictionary (на језику: енглески). Приступљено 26. 7. 2015.
  14. ^ Pyszczynski, Tom; Solomon, Sheldon; Greenberg, Jeff. Thirty Years of Terror Management Theory (на језику: енглески). стр. 1—70. doi:10.1016/bs.aesp.2015.03.001.
  15. ^ Greenberg, Jeff; Koole, Sander L.; Pyszczynski, Tom (2013). Handbook of Experimental Existential Psychology (на језику: енглески). Guilford Publications. ISBN 9781462514793.

Литература

  • Colish, Marcía L. (1990). The Stoic Tradition from Antiquity to the Early Middle Ages: Stoicism in classical latin literature. I. BRILL. стр. 458. ISBN 978-90-04-09327-0.
  • Barker, C. (2004). The Sage dictionary of cultural studies. Sage.
  • Deacon, Terrence (1997). The Symbolic Species: The Co-evolution of Language and the Brain. New York and London: W. W. Norton.
  • Holloway, Ralph L. Jr. (1969). „Culture: A Human domain”. Current Anthropology. 10 (4): 395—412. doi:10.1086/201036.
  • Hymes, Dell (1969). Reinventing Anthropology.
  • James, Paul; Szeman, Imre (2010). Globalization and Culture, Vol. 3: Global-Local Consumption. London: Sage Publications.
  • Tomasello, Michael (1999). „The Human Adaptation for Culture”. Annual Review of Anthropology. 28: 509—29. doi:10.1146/annurev.anthro.28.1.509.
  • Whorf, Benjamin Lee (1941). „The relation of habitual thought and behavior to language”. Language, Culture, and Personality: Essays in Honor of Edward Sapir. Menasha, WI: Sapir Memorial Publication Fund.
  • Taylor, Walter (1948). A Study of Archeology. Memoir 69, American Anthropological Association. Carbondale IL: Southern Illinois University Press.
  • "Adolf Bastian", Encyclopædia Britannica Online, January 27, 2009
  • Ankerl, Guy (2000) [2000]. Global communication without universal civilization, vol.1: Coexisting contemporary civilizations: Arabo-Muslim, Bharati, Chinese, and Western. INU societal research. Geneva: INU Press. ISBN 978-2-88155-004-1.
  • Arnold, Matthew. 1869. Culture and Anarchy. New York: Macmillan. Third edition, 1882, available online. Retrieved: 2006-06-28.
  • Bakhtin, M. M. (1981). The Dialogic Imagination: Four Essays. Ed. Michael Holquist. Trans. Caryl Press. ISBN 978-0-252-06445-6.-
  • Barzilai, Gad. (2003). Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11315-6.
  • Benedict, Ruth (1934). „Patterns of Culture”. Boston: Houghton Mifflin Company.
  • Bourdieu, Pierre. (1977). Outline of a Theory of Practice. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29164-4.
  • Cohen, Anthony P. 1985. The Symbolic Construction of Community. Routledge: New York
  • Dawkins, R. (1982). The Extended Phenotype: The Long Reach of the Gene. Paperback ed., 1999. Oxford Paperbacks. ISBN 978-0-19-288051-2.
  • Findley & Rothney. Twentieth-Century World (Houghton Mifflin,) 1986
  • Geertz, Clifford. (1973). The Interpretation of Cultures: Selected Essays. New York. ISBN 978-0-465-09719-7.-
  • 1957. "Ritual and Social Change: A Javanese Example", American Anthropologist, Vol. 59, No. 1. doi:10.1525/aa.1957.59.1.02a00040
  • Goodall, J. (1986). The Chimpanzees of Gombe: Patterns of Behavior. Cambridge, MA: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-11649-8.
  • Hoult, T. F., ed. 1969. Dictionary of Modern Sociology. Totowa, New Jersey, United States: Littlefield, Adams & Co.
  • Jary, D. and J. Jary. (1991). The HarperCollins Dictionary of Sociology. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-271543-2.
  • Keiser, R. Lincoln (1969). The Vice Lords: Warriors of the Streets. Holt, Rinehart, and Winston. ISBN 978-0-03-080361-1.-
  • Kroeber, A. L. and C. Kluckhohn, 1952. Culture: A Critical Review of Concepts and Definitions. Cambridge, MA: Peabody Museum
  • Kim, Uichol (2001). "Culture, science and indigenous psychologies: An integrated analysis." In D. Matsumoto (Ed.), Handbook of culture and psychology. Oxford: Oxford University Press
  • McClenon, James. "Tylor, Edward B(urnett)". Encyclopedia of Religion and Society. Ed. William Swatos and Peter Kivisto. Walnut Creek: AltaMira, 1998. 528–29.
  • Middleton, R. (1990). Studying Popular Music. Philadelphia: Open University Press. ISBN 978-0-335-15275-9.-
  • O'Neil, D. 2006. Cultural Anthropology Tutorials, Behavioral Sciences Department, Palomar College, San Marco, California. Retrieved: 2006-07-10.
  • Reagan, Ronald. "Final Radio Address to the Nation", January 14, 1989. Приступљено June 3, 2006.
  • Reese, W.L. 1980. Dictionary of Philosophy and Religion: Eastern and Western Thought. New Jersey U.S., Sussex, U.K: Humanities Press.
  • Tylor, E.B. (1974) [1871]. Primitive culture: researches into the development of mythology, philosophy, religion, art, and custom. New York: Gordon Press. ISBN 978-0-87968-091-6.
  • UNESCO. 2002. Universal Declaration on Cultural Diversity, issued on International Mother Language Day, February 21, 2002. Retrieved: 2006-06-23.
  • White, L. 1949. The Science of Culture: A study of man and civilization. New York: Farrar, Straus and Giroux.
  • Wilson, Edward O. (1998). Consilience: The Unity of Knowledge. Vintage: New York. ISBN 978-0-679-76867-8.-
  • Wolfram, Stephen. 2002 A New Kind of Science. Wolfram Media, Inc. ISBN 978-1-57955-008-0.
  • The Meaning of "Culture" (2014-12-27), Joshua Rothman, The New Yorker

Спољашње везе

10. век

10. век је почео 1. јануара 901. и завршио се 31. децембра 1000.

11. век

11. век је почео 1. јануара 1001. и завршио се 31. децембра 1100.

12. век

12. век је почео 1. јануара 1101. и завршио се 31. децембра 1200.

13. век

13. век је почео 1. јануара 1201. и завршио се 31. децембра 1300.

14. век

14. век је почео 1. јануара 1301. и завршио се 31. децембра 1400.

16. век

16. век је почео 1. јануара 1501. и завршио се 31. децембра 1600.

7. век

7. век је почео 1. јануара 601. и завршио се 31. децембра 700.

9. век

9. век је почео 1. јануара 801. и завршио се 31. децембра 900.

Бронзано доба

Бронзано доба (2200—750/700. п. н. е.), обележава производња бронзаног оружја, оруђа и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и занатства.

Бронзано доба обележава, како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200—1600. године п. н. е.) на подручје Средоземља. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).

Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са жарама) траје од 300. до 750/700. п. н. е. Носиоци ове европске културне појаве припадају индоевропском скупу, али немају иста етничка обележја. Заједнички обред им је спаљивања умрлих, по чему је ова култура добила име, и покопавање остатака у жарама с прилозима накита, оружја и оруђа. Овакви жарни гробови стварају велике некрополе.

Бронзано се доба територијално дели на пет главних група: егејску, средњоевропску, западноевропску, нордијску и источноевропску (најбогатије налазима су егејска и нордијска). За датирање појединих налаза важни су облици копча фибула и секира келта, а значајни су пећински култни петроглифи различитих садржаја (људи, животиње, орнаменталне композиције и сл.) у Скандинавији, Сибиру, Италији и Шпанији, те Португији. Током бронзаног доба, средњоевропски културни круг пролази кроз неколико развојних фаза (култура згрчених костура, култура гробних хумки, култура поља са урнама). За Западну Европу, првенствено Енглеску, карактеристични су мегалитски споменици (најпознатији с почетка бронзаног доба је Стоунхенџ крај Солсберија).

Издавачка кућа

Издавачка кућа је вишефункционалан појам. Може се односити на неку фирму која издаје музичке албуме (мада за ово постоји прецизнији појам „дискографска кућа“), затим која штампа књиге, часописе, слике, прави рачунарске програме и друго. Свака музичка издавачка кућа има своје клијенте, за које издаје албуме, а свака штампарска издавачка кућа по неколико часописа које издаје. Тако, на пример, издавачка кућа "Color Press Group" из Србије издаје магазине као што су „Браво“, „Свет“, „Хелоу“ и многе друге.

Познате музичке издавачке куће у свету су "EMI Entertainment", "BMG", "Warner Bros.", "Virgin Records" и многе друге.

Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава у југоисточној Европи, која је већим делом захватала Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Постојала је од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Републике Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу краљевине се налазила династија Карађорђевића.

Култура (Потенца)

Култура (итал. Cultura) је насеље у Италији у округу Потенца, региону Базиликата.

Према процени из 2011. у насељу је живело 40 становника. Насеље се налази на надморској висини од 622 м.

Луизијана

Луизијана (енгл. Louisiana; франц. Louisiane; фран. креол. Lwizyàn), савезна је држава на југу САД. По површини је на 31. а по броју становника на 25. месту међу савезним државама САД. Главни град је Батон Руж а највећи је Њу Орлеанс. Луизијана је једина савезна држава САД подељена на жупе, које су еквиваленти окрузима.

Значајан део Луизијане покривен је седименатима које је донео Мисисипи, стварајући огромне делте и широке области мочвара уз обалу. Оне су богате разноврсним биљним и животињским врстама; карактеристичне примери су птице као што је ибис и бела чапља. Такође, присутне су многобројне врсте жаба, и рибе као што је јесетра и веслокљунка. На већој надморској висини налазе се велике површине под шумама бора и саване. Тамо се налази изузетно велики број разноврсних биљака, међу којима су и бројне врсте орхидеја и биљака месождерки.Добар део урбаног подручја Луизијане карактерише мултикултурно и вишејезичко наслеђе. Разлог томе је јак утицај француске, шпанске, индијанске, и афричке културе у 18. веку. Пре него што су САД купиле ову област, садашња држава Луизијана била је и шпанска и француска колонија. Ту треба додати и довођење великог броја робова из западне Африке у 18. веку. Након Америчког грађанског рата, Американци англосаксонског порекла су подстицали англизацију, те је 1915. енглески језик постао једини службени језик у Луизијани.

Сонора

Сонора (шп: Sonora), савезна је држава у северозападном делу Мексика.

Граничи се са државама Чивава, Синалоа, Доња Калифорнија, Нови Мексико и Аризона, док на западу излази на Калифорнијски залив.

Она представља другу по величину мексичку државу, а заузима око 9,2% укупне територије Мексика.

Подељена је на 72 општине од којих свака има свог председника, док се на челу државе налази гувернер.

Престоница Соноре је град Ермосиљо.

Шпанци су почели да истражују ову територију у првој половини 16. века, а током наредног периода Сонора је постала значајан колонијални центар за експлоатацију бакра, злата, сребра и других рудних сировина.

Статус државе је добила 1824. године, али индијанска племена Јаки на њеној територији нису покорена све до почетка 20. века.

Сонора излази на Кортезово море или Калифорнијски залив, преко кога је повезана са Пацификом. Ово је веома значајно за развој привреде земље. Због границе са Сједињеним Америчким Државама, она остварује блиске економске, културне и политичке везе са Аризоном, Новим Мексиком и Калифорнијом.

Главне привредне гране су: рударство, сточарство, риболов и пољопривреда. Земља је углавном неплодна или делимично плодна, тако да се великим делом наводњава. Од биљних култура највише се гаје: житарице, памук, дуван и кукуруз.

Тенеси

Тенеси (енгл. Tennessee), савезна је држава САД, која се налази у њеном источном делу. Површина државе је 109.247 km², а број становника по попису из 2000. је 5.689.283. Главни град је Нешвил, други по величини, а највећи је Мемфис са 670,902 становника. Тенеси је ступио у САД 1796. године, као шеснаеста држава.

Тенеси се састоји од 95 округа. Убраја се у јужне савезне државе. Назив Тенеси од појма Танаси, назива једног индијанског насеља на реци Мали Тенеси. Један од надимака државе је Држава добровољаца. Овај назив потиче из времена Америчког рата за независност у којем су учествовали бројни грађани Тенесија као добровољци.

Чешка

Чешка (чеш. Česko, изговор), званично Чешка Република (чеш. Česká republika, изговор), континентална је земља средње Европе, геополитички на списку УН уврштена као држава источне Европе. Граничи се са Пољском на северу, Немачком на северозападу и западу, Аустријом на југу, и Словачком на истоку. Главни и највећи град је Праг (1,2 милиона становника), важна туристичка дестинација. Чешка Република састоји се од историјских земаља: Чешке (Бохемије), Моравске, и чешке Шлеске; ово тројство присутно је и на државном грбу. Чланица је Европске уније и Северноатлантског савеза (НАТО).

Чешко министарство спољних послова је 1993. саопштило да се скраћено име Чешка (чеш. Česko) има користити у свим приликама изузев званичних докумената и пуних имена владиних институција.

Примарни сектор
Секундарни сектор
Терцијарни сектор
Квартарни сектор

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.