Култ

Под појмом култ се подразумевају учења или мистични, религиозни атрибути који се придају неким стварима, људима или животињама. Култови не морају бити религиозни, али када појам употребљавају власти и црква најчешће се односи на њих.[1]

Разлика између култа и обреда

Култ је сложенији од обреда, јер култ осим практичне стране религије укључује и духовну страну. Зато је веома тешко разликовати култ од саме религије. Осим наведене разлике између култа и обреда, Емил Диркем наводи још једну. Наиме, за разлику обреда, где се низ практичних активности врши у ситуацијама које временски нису тачно утврђене (као што је венчање или сахрана), култна активност је тачно временски утврђена. На пример, слава Св. Димитрија је сваке године 8. новембра.[2]

Култ и религија

Култ би представљао обожавање или обоготворавање, а према предмету обожавања, могу се разликовати култ природе и култ предака. У првом случају је предмет обожавања неки предмет или биће из природе, а у другом душа или дух предака (кости или мошти, реликвије, гробови). С обзиром да се култ везује за обожавање нечега што је доступно чулима, карактеристичан је за природне, паганске или политеистичке религије. Култ се ипак одржао и у монотеистичким религијама; у хришћанству постоји обожавање икона и моштију, а у исламу свети камен. Неки научници сматрају да је свака религиозна делатност истовремено и култна, па он важи за све религије, без обзира да ли су моно- или поли-теистичке. Паул Тилих сматра да култ представља (поновно) успостављање везе између људи и божанстава, односно Бога.[2]

Култ и мит

Готово у свим древним културама постоје два основна култа: култ природе и култ предака. Та два култа представљају темељ првобитних религија: натуризма и анимизма у којима су имплицитно садржана два облика филозофског учења: материјализам и идеализам.[2]

У темељу две кинеске школе мишљења: таоизма и конфучијанства су се налазила два најстарија култа у Кини, који су у ствари култ природе и култ предака.[2]

У старој Грчкој су се развила три најважнија култа почевши архајског периода када сваки град добија свог бога заштитника: дионизијски култ, аполониски и орфејски.[2] Први је оргијастички култ бога Диониса, који је можда установљен још у микенско доба, јер је име овог божанства препознато и на таблицама писаним линеарним Б писмом. Поштоваци овог божанства су биле углавном жене које су називане менаде или баханаткиње. Како би се са њим сјединиле, оне су у екстази комадале дивљач (спарагмос) и јеле живо месо (омофагија). То су чиниле по падинама Китерона и Парнаса. Као реакција на овај култ, развијао се култ бога Аполона. Овај култ се битно разликовао од претходног, јер је позивао на разум и ред.[3] Сличан аполониском култу, био је и орфички, који је настао по узору на легендарног певача Орфеја. У основи овог култа је био став да је само душа божанска, док је тело њена „тамница“ и „извор свеколиког зла“. Средњовековна хришћанска религија се базирала управо на овом ставу и Платоновом идеализму. Противник оваквог учења био је Ниче, који је подржавао дионизијски принцип. Од филозофа старог доба, дионизијски принцип су подржавали Талес, Демокрит, Леукип и Епикур.[2]

Види још

Референце

  1. ^ Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Митровић, М. & Петровић, С. (1994) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд
  3. ^ Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
Ђорђе Бранковић (деспот)

Ђорђе Стефановић Бранковић, у монаштву назван Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене“ (Турке), па се замонашио и постао монах Максим. Био је ожењен Изабелом, братаницом угарске краљице (из арагонске напуљске династије), али се, како казује у његовом житију Крушедолац из XVI века, „чиста од ње сачувао“.

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом. 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти освоје Митровицу (Сремска Митровица) и повере градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.

Можда га је у монахе одвело ондашње веровање да је од 1492. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.

У Крушедолу, манастиру који је Максим подигао, почивао је он, деспот и архиепископ српски, и ту је створен његов култ, да би послужио за подизање духова код Срба, који су се, са Мађарима заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота Стефана Слепог (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове деспотице Ангелине (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог деспота Јована (имао култ од 1505. године). Крушедолац из XVI века је у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих Бранковића, a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.

Артемида

Артемида (грч. Άρτεμις) је била грчка богиња лова, дивљине, као и господарица и заштитница дивљачи. Она је највероватније била древно божанство које су Грци усвојили као богињу дивљине. Према шведском митологу проф. Мартину Нилсону, Артемида је била најпопуларнија грчка богиња. У класичној традицији била је персонификована са планинама, дрвећем, ловом и плесом, нимфама, децом и младунчадима животиња. По мишљењу других, не само да је уживала распрострањеност свога култа (нарочито у Аркадији, Криту, Анадолији и Великој Грчкој), него и његову дугу традицију која сеже дубоко у прошлост и представља предмет расправе многих лингвиста, познавалаца линеарног писма Б.Осим тога, постоје различите теорије у погледу порекла и увођења њеног култа у Грчку. Као првобитна господарица дивљине и примитивног, преаграрног ловачко-сакупљачког друштва, претпоставља се по једној од тих теорија да је њена улога заштитнице дивљачи концептуално током векова постала сродна њеној потоњој доместификованој функцији заштитнице младог људског живота. У светској научној литератури, историчари религије који се слажу с тим често узимају за ту претпоставку доказ постојање једне универзалне праисторијске господарице животињâ из које је касније произашао Артемидин култ, за разлику од оних који указују на њено оригинално крићанско или анадолијско порекло.Такође, постоје несугласице и по питању околности у којима је рођена. Неки извори наводе да је рођена истог дана кад и њен брат-близанац Аполон, док је код других то било нешто раније или касније. Према општеприхваћеној легенди, родила ју је богиња Лета која је након дугог трагања за местом где ће се породити најзад била примљена на острво Дел.Све у свему, оно што се поуздано зна јесте да опис Артемиде у Хомеровој „Одисеји“ потпуно одговара потоњем класичном веровању, према којем се она креће планином Тајгет или Еримантском гором и ужива притом у лову на вепрове и кошуте, или у друштву нимфи међу којима води коло по ливадама и поменутим узвишењима. Због тога јој је, између осталог, придодат атрибут keladeine (тј. „она која прави галаму“), који се односи на уобичајену буку за време лова проузроковану повицима, ловачким рогом и псећим лавежима.

Асклепије

Асклепије грчки (Ασκληπιός) лат.[1] (Aesculapius) је бог лекарства у античкој грчкој митологији. Родитељи су му били бог Аполон и нимфа Коронида, или према некима Арсинојин, одрастао је уз кентаура Хирона. Негов култ пренет је у Рим, где се поштовао под именом Ескулап.

Афродита

Афродита (грч. Ἀφροδίτη) је грчка богиња лепоте, чулне љубави и плодности. Значење њеног имена је непознато, иако су древни Грци веровали да се оно односи на пену. Веома је могуће да је ово веровање дошло из приче о Афродитином рођењу.Према старијем предању, које је заступао Хомер, она је кћи Зевса и Дионе; а према млађем, којег се држао Хесиод, рођена је из морске пене (ἀφρός) која се створила кад је Крон бацио у море Уранове гениталије. Одмах по рођењу, изашла је из мора на обалу острва Кипра. Отуда су јој и атрибути: Ἀφρογενεια (рођена из пене), Αναδυόμενη (која се помаља, излази), Κυπρογένεια (по Кипру рођена).У почетку, Кипарска Афродита највероватније да је била богиња плодности, врло слична блискоисточној богињи Иштар-Астарти. Дошавши међу Грке она је персонификована са сексуалношћу и била усрдно обожавана као универзална сила. Многа локална светилишта посвећена њој подигнута су широм копненог дела Грчке, а њени култови варирали су различито од места до места. У неким областима, Афродита је била сматрана чак богињом рата, што је можда био подстицај за њено удруживање с Аресом, богом рата.Много касније, у класично доба, Афродитин култ је попримио савремено схватање према којем је она надлежна за сексуалну привлачност и љубавно задовољство (τα Αφροδίσια).

Геја

Геја (Гаја, Геа, Ге; грч. Γῆ или Γαῖα), „Земља“, мајка Урана (Неба), Понта (Мора), Гиганата и Титана, зачетница сваког живота на Земљи.

Дионис

Дионис је стари грчки бог плодности, вегетације, живота, вина и уживања. Био је син Зевса и Семеле. Етимологија имена се изводи од речи Дио - ген. од Зеус и нусос - трачка реч за сина. У римској митологији је представљан као бог Бахус (лат. Bacchus, грч. Βάκχος) или Бакус (отуда назив баханалије). Познат нам је и под другим именима, као нпр. Јахус или Загреј. Његов култ се веома развио у старој Грчкој, нарочито међу многобројним следбеницама познатим као Менаде.

Ерос

Ерос (грч. Έρως) у грчкој митологији првобитно је примордијални бог стварања и живота, једно од првонасталих бића, а касније се спомиње као син Афродите и Ареса и бог љубави, страсти и сексуалне пожуде. Пандам млађег Ероса у римској митологији је Купидон.

Зевс

Зевс (грч. Ζεύς) је врховни бог из грчке митологије, вођа богова и људи, као и бог неба и грома, који живи на Олимпу. Син је титана Хрона и његове жене Реје.

Зевс јесте Dyeus у индо-европској митологији (Зевс је „узет“ из ове митологије), Јупитер у римској митологији, Тор у нордијској митологији итд.

Култ Врховног бића

Култ Врховног бића (франц. Culte de l'Être suprême) је била врста деизма успостављена од стране Максимилијана Робеспјера у периоду Француске револуције, односно јакобинске диктатуре (1793-1794). Био је супротстављен тзв. Култу Разума.

Култ Разума

Култ Разума (франц. Culte de la Raison) је био култ успостављен у Француској током периода Француске револуције као замена за католичку религију.

Лазар Хребељановић

Лазар Хребељановић (Прилепац, око 1329. — Косово поље, 15. јун 1389), познат у народној традицији као цар Лазар, мада, по титули кнез Лазар био је средњовековни српски кнез, који је после Маричке битке створио највећу и најмоћнију државу на територији некадашњег Српског царства. Лазарева држава са престоницом у Крушевцу, позната у историографији као Моравска Србија, обухватала је сливове река Велике, Западне и Јужне Мораве.

Лазар је младост провео на двору цара Стефана Душана, где је његов отац Прибац био логотет. Лазар је на двору цара Уроша прво био ставилац, да би негде између 1363. и 1365. добио титулу кнеза. После слома Мрњавчевића на Марици текао је постепен успон кнеза Лазара праћен формирањем његове области. После Маричке битке загосподарио је Приштином и Новим Брдом, док је у савезу са баном Босне Твртком I Котроманићем и уз подршку угарског краља Лајоша I 1373. поразио жупана Николу Алтомановића. Тада је својој области прикључио Рудник, Ужице и крајеве око Западне Мораве. Границу своје државе проширио до Дунава заузимањем Браничевске области и потискивањем Радича Бранковића из породице Растислалића 1379. године.

Истовремено, Лазар је радио и на обнови немањићких државних традиција. Био је ожењен Милицом, која је према старим српским родословима потицала од Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Бројним династичким браковима постепено се родбински повезао са околним великашима и владарима (нпр. сестра Драгана била је удата за челника Мусу, најстарија ћерка Лазара и Милице Мара за Вука Бранковића). На његову иницијативу, а по благослову патријарха Саве IV, дошло је 1375. до измирења Српске патријаршије са цариградском Васељенском патријаршијом. Поред тога, Лазар је подигао више задужбина (Раваницу, Лазарицу и јужну припрату Хиландара), а под његовим утицајем 1380. на место српског патријарха је, уместо Јефрема, изабран Спиридон.

Током девете деценије 14. века област кнеза Лазара почели су да угрожавају Османлије. После битке на Дубравници (1381) и догађаја везаних за пад Ниша и поход Мурата I до Плочника (1386), следећи велики поход Османлија довео је до битке на Косову 1389. године. Ту су се Османлијама супроставили одреди кнеза Лазара, његовог зета Вука Бранковића и краља Срба и Босне Стефана Твртка I Котроманића под командом војводе Влатка Вуковића. У бици су и Лазар и његов противник Мурат I изгубили животе и обе стране су претрпеле велике губитке. Ипак, пре лета 1390. Лазаревићи су прихватили вазалне обавезе према новом султану Бајазиту I.

Култ кнеза Лазара као хришћанског мученика почео је да се развија недуго по Косовској бици. Лазареве мошти пренесене су у његову задужбину Раваницу где се, после неколико преноса, чувају и данас. Стварање култа кнеза Лазара помогли су припадници породице Лазаревић, а прихватила га је и развијала Српска патријаршија. Најранији култни списи, њих десет, настали су већ у периоду од до.

Паралелно са култом Св. кнеза Лазара који се развијао у црквеним круговима, развијао се и култ кнеза Лазара као мученика и јунака Косовске битке у народној традицији. У српским народним епским песмама косовског циклуса, цар Лазар је, уз Милоша Обилића, главни лик.

Лазарев лик обрађиван је вишеструко у српској уметности у 19. и 20. веку.

Лето (митологија)

Лето (грч. Λητώ) је у грчкој митологији Титанка, Кејова и Фебина кћер, Астеријина сестра и мајка олимпијских богова Аполона и Артемиде. Рођена је на острву Косу или у земљи Хиперборејаца.

Најаде

Најаде (грч. Ναιάδες) (лат. Naiades) у грчкој митологији су биле су водене нимфе које су господариле потоцима, изворима, рекама и фонтанама. Име Најада је изведено од речи (грч. νάειν) што значи „протицати“ или „тећи“, а називају их и Хидријадама или текућим дамама — „Hydriades“.

Пан

Пан (грч. Πάν, лат. Pan) је, према грчкој митологији бог шума, ловаца и пастира. Син Хермеса и нимфе Дриопе, или син Зевса и нимфе Ениде.

Свети Георгије

Свети Георгије или Свети Ђорђе (280—303) је био римски војник у гарди цара Диоклецијана, који је мученички страдао током прогона хришћана.

У хришћанству (источном и западном) се слави као Свети Ђорђе. У уметности се често приказује како убија змаја, односно аждаху.

Словенски погреб

Словенски погреб и пропратни ритуали најбоље илуструју поглед Старих Словена на загробни живот.

Тиха

Тиха, (грч. Tykhe) (лат. Fortuna), је једно од судбинских божанстава, богиња случајности и среће.

По Хесиоду, кћи Океана и Тетије, а по Пиндару, једна од Мојри. Тиха је ћудљива, непредвидљива и понекад неправедна, живела је на Олимпу и највише је била у друштву Зевса. Од осталих богова најприснија је била са богом богаства Плутом, кога је одгајала заједно са Ејреном, богињом мира.

Атрибути богиње Тихе су:

крма (која означава управљање људском судбином)

кугла (која стоји за променљивост среће)

рог изобиља (за богатство и дарове среће).Рог потиче од козе Амалтеје, која је својим млеком отхранила Зевса, јер га је његова мајка Реја морала напустити после рођења на Криту.

У Аргу, Паламед је своје коцке подарио Тихином светилишту. Култ Тихе је тада био још неразвијен и њен храм је био слабо посећен.

Култ Тихе се нарочито проширио у хеленистичко доба, кад се она — у време великих промена у свету и афирмације појединачне иницијативе — сматрала за најважније божанство.

Код Менандра и његових савременика, Тиха је основно начело које одређује људски живот и судбину града. У малоазијским грчким градовима тиха је била веома поштована као заштитница градова. Она је имала своје јавне и приватне култове, подизани су јој храмови и статуе, а приношене крвне и бескрвне жртве.

Код Римљана је поистовећена са врло поштованом богињом Фортуном.

О омиљености Тихе сведочи и чињеница да су лична имена која садрже тај корен (у значењу нашег Срећко) врло честа, (Тихомир, Тихана, Тијана, Тихо Брахе итд.) нарочито од I века п. н. е.

Антички уметници често су сликали Тиху. Као заштитницу градова приказивали су је како седи, а глава јој је била украшена венцем у облику градских бедема.

Херкул

Херкул (Херкулес) је у римској митологији био бог и херој, сличан грчком Хераклу. Херкул је био познат по својој снази и бројним авантурама.

Химна

Химна (грч. ὕμνος - песма, хвалоспев) је песма у славу Бога, идеологије или државе. Химна изражава одност, лојалност, побожност, као и преданост, приврженост и поштовање.

Химна је најстарија песничка врста коју сусрећемо делимично већ код Египћана, Вавилонаца и Асираца. Код Грка свака песма до 6. века п. н. е. назива химном, а касније су то само песме које су посвећене боговима и херојима. У Римско царство химнама је увеличаван култ царева.

У средњем веку химне су биле црквене песме, а у ренесанси се химнама описују лепоте природе. Касније, са стварањем првих нација настају националне и родољубиве химне, а појавом друштвених класа и борбене. Од тих је најпознатија француска Марсељеза (франц. La Marseillaise) и Интернационала (франц. L'Internationale) као корачница радничке класе.

У 19. веку се уводе посвуда националне химне, као химне владару у монархијама.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.