Кукуруз

Кукуруз (лат. Zea mays) је велика једногодишња биљка пореклом из Средње и Јужне Америке. Ову биљку су први доместиковали урођеници у јужном Мексику[1] пре око 10.000 година. Лисната стабљика биљке производи засебан полен и цвасти са семеним замецима или клас, из кога се развијају кукурузна језгра или семе. Гаји се у умереним и топлим деловима света у великом броју подврста, варијетета и сорти.

Кукуруз је постао основна храна у многим деловима света, са тоталном продукцијом која превазилази пшеницу или пиринач. Међутим, сав кукуруз није намењен за директну људску конзумацију. Део кукурузне продукције се користи као сточна храна, а део за прераду у кукурузни етанол и друге кукурузне продукте, као што су кукурузни скроб и кукурузни сируп. Шест главних типова кукуруза су зубан, тврдунац, плевичар, кокичар, мекунац, и шећерац.[2]

Кукуруз
Zea mays - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-283
Илустрација која приказује мушке и женске цветове кукуруза
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
(нерангирано):
Monocots
(нерангирано):
Commelinids
Ред:
Породица:
Потпородица:
Panicoideae
Племе:
Andropogoneae
Род:
Zea
Врста:
Z. mays
Подврста:
Z. mays subsp. mays
Триномијално име
Zea mays subsp. mays
Слатки куруруз, жут, сиров
(семе)
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија360 kJ (86 kcal)
18,7 g
Скроб5,7 g
Шећери6,26 g
Прехрамбена влакна2 g
1,35 g
3,27 g
Триптофан0,023 g
Треонин0,129 g
Изолеуцин0,129 g
Леуцин0,348 g
Лизин0,137 g
Метионин0,067 g
Цистин0,026 g
Фенилаланин0,150 g
Тирозин0,123 g
Валин0,185 g
Аргинин0,131 g
Хистидин0,089 g
Аланин0,295 g
Аспарагинска киселина0,244 g
Глутаминска киселина0,636 g
Глицин0,127 g
Пролин0,292 g
Серин0,153 g
Витамини
Витамин А екв.
(1%)
9 μg
644 μg
Тиамин 1)
(13%)
0,155 mg
Рибофлавин 2)
(5%)
0,055 mg
Ниацин 3)
(12%)
1,77 mg
Витамин Б5
(14%)
0,717 mg
Витамин Б6
(7%)
0,093 mg
Фолат 9)
(11%)
42 μg
Витамин Ц
(8%)
6,8 mg
Минерали
Гвожђе
(4%)
0,52 mg
Магнезијум
(10%)
37 mg
Манган
(8%)
0,163 mg
Фосфор
(13%)
89 mg
Калијум
(6%)
270 mg
Цинк
(5%)
0,46 mg
Остали конституенти
Вода75,96 g

Веза на унос базе података УСДА
Клип кукуруза средње величине (6-3/4" до 7-1/2" дугачак) има око 90 грама семена
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Историја

У Европу је донесен 1493. а по неким изворима и 1535. На Балкан је стигао у 17. веку.

Guila Naquitz cave
Печина Гуела Наквитц у Оаксаки у Мексику је место ране доместикације неколико усева, укључујући теосинт (претка кукуруза).[3]
The Florentine Codex- Agriculture.tiff
Култивација кукуруза у илустрацији из 16. века у Флорентинском кодексу

Већина историчара сматра да је кукуруз био доместикован у Теваканској долини у Мексику.[4] Недавна истраживања у раном 21. веку су донекле модификовала то становиште; научници сада сматрају да је суседна долина реке Балсас у јужном централном Мексику била центар доместикације.[5]

Олмеци и Маје су култивирали кукуруз у бројним варијететима широм Мезоамерике; они су гаа ковали, млели и обрађивали путем никстамализације. Сматра се да се почетком раздобља око 2500 п. н. е, усев проширио на највећи део Америка.[6] Истраживања из 21. века успоставила су још раније датуме. Регија је развила трговачку мрежу засновану на вишку и варијететима кукурузних усева.

Једна утицајна студија из 2002 аутора Matsuoka et al. је демонстрирала да је умсето вишеструких независних доместикација, сав кукуруз настао из једне доместикације у јужном Мексику пре око 9000 година. Та студија је исто тако показала да су најстарији преживели типови кукуруза они са мексичких планина. Касније се кукуруз проширио из тог региона на остатак Америка дуж два главна пута. То је конзистентно са моделом базираним на археолошким записима који сугеришу да се кукуруз био диверсикован на мексичким брдима пре него што се проширио на низије.[7][8]

Археолог Долорес Пиперно је рекла:[5]

Велики корпус података указује на то да је [кукуруз] био распрострањен у нижој централној Америци до око 5600 п. н.е. и је био пренет у интерандске долине Колумбије између 5000-4000 п. н. е.

— Долорес Пиперно, The Origins of Plant Cultivation and Domestication in the New World Tropics: Patterns, Process, and New Developments

Од тада су чак и ранији датуми су објављивани.[9]

Према генетичкој студији који је спровела агенција Ембрапа, кукурузна култивација је била уведена у Јужној Америци из Мексика, у два велика таласа: приви, пре више од 6000 годна, раширио је културу по Андима. Доказ култивације у Перуу су нађени из периода пре око 6700 година.[10] Други талас пре око 2000 година, је узео маха у низијама Јужне Америке.[11]

Пре доместикације, кукурузне биљке су имале само мале, 25 mm (1 in) дуге клипове, и јављао се један клип по биљци. Након многиг векова вештачке селекције Амерички урођеници су развили кукурузне биљке које могу да имају неколико клипова по биљци, који су обично били неколико инча дуги.[12]

Кукуруз је најраспрострањенији житарични усев у Америкама, са 361 милиона метричких тона произведених у Сједињеним Државама у 2014 година. Апроксимативно 40% усева — 130 милиона тона — се користи за производњу кукурузног етанола.[13] Генетички модификовани кукуруз је сачињавао 85% кукуруза посејаног у Сједињеним Државама 2009. године.[14]

Колумбијака размена

После доласка Европљана у 1492. године, шпански насељеници су конзумирали кукуруз, и истраживачи и трговци су пренели овај усев назад у Европу, а он је затим ширио од земље до земље. Шпански насељеници су имали јасно изражену преференцију за пшенични хлеб у односу на онај базиран на кукурузу, тапиоки или кромпири. Кукурузно брашно не може заменити пшеница у причесном хлебу, пошто се по хришћанском веровању само пшеница може подвргнути трансубстанцијацији и претворити у тело Христа.[15] На другом нивоу, Шпанци су били забринути да ће због конзумације аутохтоне хране коју нису сматрали хранљивим, бити ослабљени и да ризикују да се претворе у Индијанце. „По мишљењу Европљана, храна коју су јели, чак и више од окружења у коме су живели, давала је америчким староседеоцима и Шпанцима њихова особене физичка и ментална обележја.”[16] Упркос ових брига, Шпанци су конзумирали кукуруз. Археолошки докази са локација у Флориди указују на то да га и култивисали.[17]

Кукуруз се проширио на остатак света због своје способности да расте у различитим климатским условима. У Шпанији се култивисао само неколико деценија након Колумбовог путовања и потом се проширио на Италију, Западну Африку и другде.[17] Шећером богати варијетети звани слатки кукуруз су обично узгајани за људску конзумацију у облику клипова, док су остали варијетети узгајани за сточну храну, разне прозводе базиране на кукурузу за људску употребу (укључујући млевење у брашно разних гранулација за прављење паленте и проје, пресовање ради издвајања кукурузног уља, и ферментацију и дестилацију у алкохолна пића као што је борбонски виски).

Имена

Corntassel 7095
Мноштво малих мушких цвтова чини мушку цваст, названу метлица.

Енглеска реч maize је изведена из шпанске форме домородачког тајнојског назива биљке, mahiz.[18] Он је познат под бројним другим именима широм света.

Енглеска реч corn изван Северне Америке, Аустралије и Новог Зеланда се односи на било који житарични усев, њено значење варира у зависности од локалне основне хране.[19][20] У Сједињеним Државама,[19] Канади,[21] Аустралији, и Новом Зеланду,[22] corn првенствено значи кукуруз; та употреба је започела скраћивањем фразе Indian corn.[19] Индијански корн првенствено значи кукуруз (основна житарица староседелачких Американаца), мада се може специфично односити на вишебојни flint corn који се користи за декорацију.[23] На местима изван Северне Америке, Аустралије и Новог Зеланда, corn се обично односи на кукуруз у кулинарском контексту. Уже значење се обично индицира додатним речима, као што су sweet corn и baby corn.

У Јужној Африци, кукуруз се обично назива mielie (африканс) или mealie (енглески),[24] што су речи изведене из португалске речи за кукуруз, milho.[25]

Maize је префрентни енглески назив у формалној, научној, међународној употреби пошто се специфично односи на ову житарицу, за разлику од назива corn, који има комплексни варијетет значења који варира у зависности од контекста и географског региона.[20] Реч маize користе пољопривредна тела и истраживачки институти као што су FAO и CSIRO. Националне пољопривредне и индустријске асоцијације обично укључују реч maize у њиховом имену чак и у енглески говорећим земљама где се локална, неформална реч разликује од maize; на пример, the Maize Association of Australia, итд. Међутим, у робној размени, реч corn се конзистентно односи на кукуруз, и не на друге житарице.

Структура и физиологија

Кукурузна биљка често има висину од 3 m,[26] мада неки природни сојеви могу да порасту до 12 m.[27] Стабљика се обично састоји од 20 чланова [28] дужине 18 cm (7,1 in).[26] Лист, који расте из сваког члана, генерално има ширину од 9 cm (4 in) и дужину од 120 cm (4 ft).

Клипови се развијају изнад неколико листова у средишњем делу биљке, између стабљике и листова, издужујући се за око 3 mm (0,12 in) на дан, до дужине од 18 cm (7 in)[26] при чему је максимум 60 cm (24 in) међу подврстама.[29] Они су женске цвасти, чврсто умотани у неколико слојева комушевине. Поједини варијетети кукуруза су узгајани да произведу мноштво додатних клипова. Они су извор типа кукуруза (baby corn) који се користи као поврће у азијској кухињи.

Врх стабљика се завршава у тенселу, метлици с мушким цветовима. Кад је метлица зрела и кад је време довољно топло и суво, прашњаци метлице се отварају и ослобађа се полен. Кукурузни полен је анемофилан (распршује се ветром), и због његове велике брзина падања, највећи део полена пада унутар неколио метара од метлице.

Издужени жигови, звани свила, се појављују из замотаја листова на крају клипа. Она је обично бледо жута и дугачка 18 cm (7 in). Она подсећа на прамен косе. На крају сваког жига је карпел, које се може развити у зрно ако дође до опрашивања поленом. Семени омотач плода је стопљен са омотачем семена који се назива крупа, што је типично за траве, и целокупни клип се понека назива семеном. Клип је по структури близак збирним плодовима, осим што се појединачна зрна никад не стапају у једну масу. Зрна су приближно величине грашка, и причвршћена су у регуларним редовима око беле, шапурине која формира клип. Максимална величина зрна је 25 cm (10 in).[30] Клип обично садржи око 600 зрна. Она могу да буду различитих боја: црнкаста, плавичасто-сива, љубичаста, зелена, црвена, бела и жута. Кад се самеље у брашно, кукуруз даје више брашна и знатно мање мекиња него пшеница. Ово брашно не садржи глутен попут пшенице и, стога, даје печене производе са слабом способношћу подизања. Генетичка варијанта која акумулира више шећера и мање скроба у клипу се конзумира као поврће и назива се слатки кукуруз. Млади кукуруз се може конзумирати сиров, са шапурином и свилом, али како биљка сазрева (обично током летњих месеци), шапурина постаје чвршћа и свила сувља, тако да више нису јестиви. На крају узгојне сезоне, зрна се изушују и постају неподесна за жвакање уколико нису кувана у кипућој води.

Cornsilk 7091

Женска цваст, са младом свилом

Corn blooming

Одрасла свила

GreenCorn

Тулузина, клип, и свила

Männliche Blüte einer Maispflanze 2009-08-19

Мушки цветови

ZeaMays

Одрасле биљке кукуруза

Klip kukuruza uzgojen u Međimurju (Croatia)

Одрасли кукурузни клип на стабљики

Густина сејања утиче на вишеструке аспекте кукуруза. Технике модерне пољопривреде у развијеним земљама обично се ослањају на густо сејање, чиме се производи један клип по стабљики.[31] Стабљике силажног кукуруза су још гушће,[32] чиме се остварује нижи удео клипова, а више биљне масе.

Кукуруз је факултативна краткодневна биљка [33] и цвета у одређеном броју дана растућег степена > 10 °C (50 °F) у окружењу за које је прилагођен.[34] Величина утицаја који дуге ноћи имају на број дана који морају проћи пре цветања кукуруза је генетички прописана[35] и регулисана је фитохромним системом.[36] Фотопериодичност може да буде ексцентрична код тропских култивара тако да дуги дани карактеристични за високе латитуде омогућавају биљкама да расту тако високо да немају довољно времена за производњу семена пре него што буду убијене мразом. Ови атрибути, међутим, могу бити корисни при коришћењу тропског кукуруза за продукцију биогорива.[37]

Незрели кукурузни изданци накупљају снажну антибиотску материју, 2,4-дихидрокси-7-метокси-1,4-бензоксазин-3-он (ДИМБОА). ДИМБОА је члан групе хидроксаминских киселина (такође познатих као бензоксазиноиди) који служе као природна одбрана против широког опсега штеточина, укључујући инсекте, патогене гљивице и бактерије. ДИМБОА је исто тако присутана у сродним травама, посебно у пшеници. Кукурузни мутант (bx) коме недостаје ДИМБОА је веома осетљив на напад биљних ваши и гљива. DIMBOA је такође одговорна за релативну отпорност незрелог кукуруза на европског бушача кукуруза (фамилија Crambidae). Како кукуруз сазрева, ДИМБОА нивои и отпорност на ову штеточну опадају.

Због својих плитких корена, кукуруз је подложан суши, нетолерантан је према земљиштима са недостатком хранљивих материја, и снажани ветрови га могу изчупати.[38]

Ab food 06

Кукурузни зрна

Maize plant diagram

Кукурузна биљка

Док жути кукуруз изводи своју боју из лутеина и зеаксантина, код црвено обојеног кукуруза, боја зрна потиче од антоцијанина и флобафена. Ове касније супстанце се синтетишу у флавоноидном синтетичком путу[39] из полимеризације флаван-4-ола[40] изражавањем кукурузног перикарпног гена 1 (p1)[41] који кодира један транскрипциони активатор сличан R2R3 myb[42] А1 гена који кодира дихидрокаемпферол 4-редуктазу (која редукује дихидрофлавоноле у флаван-4-оле)[43], док један други ген (супресор перикарпне пигментације 1 или SPP1) делује као супресор.[44] Ген p1 кодира Myb-хомологни транскрипциони активатор гена неопходног за биосинтезу црвеног флобафенског пигмента, док P1-wr алил специфицира безбојни перикарп зрна и црвену шапурину, а нестабилни фактор 1 за наранџасту боју (Ufo1) модификује P1-wr изражавање да би дао пигментацију у перикарију зрна, као и вегетативним ткивима, која обично не акумулирају значајне количине пигмената флобафена.[41] Кукурузни П ген кодира Myb хомолога који препознаје секвенцу CCT/AACC, што је у оштром контрасту са C/TAACGG присутном у кичмењачким Myb протеинима.[45]

Употреба

Употребљава се за исхрану људи и домаћих животиња и за индустријску производњу.

Млевењем зрна кукуруза (слично као што се меље пшеницажито) добија се брашно (кукурузно брашно). Од кукурузног брашна или мешањем са пшеничним брашном се за људску исхрану припрема: хлеб, проја, качамак, колачи и друго пециво .

Од кукуруза се добија скроб који се користи у разне сврхе. Производи се и фармацеутски скроб (Maydis amylum) који има различиту примену у медицини и фармацији.

Од клица извађених из зрелог кукуруза прави се врло хранљиво и лековито уље (Maydis oleum) веома богато глицеридима незасићених масних киселина (линолне, олеинске и сл.) и фитостеролима (ситостерол, стигмастерол); садржи и липосолубилне витамине (посебно витамин А).

У кукурузним клицама има око 28% масног уља, 1% лецитина, инозитофосфорне киселине, беланчевина, гванидина, глутамина, шећера и других биолошки врло важних материја, због чега се клице цене као веома јака, концетрована храна.

Интересантно је да се кукурузна свила, уз остале састојке, користи за прављење цигарета против бронхијалне астме.

Производња кукуруза

Убедљиво највећи произвођач кукуруза, према подацима из 2009. године, биле су САД које производе преко 333 милиона тона годишње што је 43% светске производње кукуруза, следећи највећи произвођач је Кина са 163 милиона тона, на трећем месту је Бразил са 51 милионом тона, а Србија је на 17. месту са 6,4 милиона тона годишње (0,815% светске производње).[46]

Поређење са другом основном храном

Следећа табла приказује нукрициони садржај кукуруза и друге основне хране у сировој жетвеној форми. Сирове форме нису јестиве и не могу се сварити. Оне морају бити проклијале, или припремљене и куване за људску конзумпцију. У проклијалој или куваној форми, релативни нутрициони и анти-нутрициони садржаји свеке од ових основних типова хране се разликују од сирове форме.

Хранљиви садржај главних типова основне хране у порцији од 100 g[47]
Нутрициона компонента: Кукуруз[A] Пиринач (бели)[B] Смеђи пиринач[I] Пшеница[C] Кромпир[D] Тапиока[E] Соја (зелена)[F] Батат[G] Јам[Y] Сирак[H] Плантан[Z] RDA
Вода (g) 10 12 10 13 79 60 68 77 70 9 65 3000
Енергија (kJ) 1528 1528 1549 1369 322 670 615 360 494 1419 511 8368–10,460
Протеин (g) 9.4 7.1 7.9 12.6 2.0 1.4 13.0 1.6 1.5 11.3 1.3 50
Масти (g) 4.74 0.66 2.92 1.54 0.09 0.28 6.8 0.05 0.17 3.3 0.37
Угљени хидрати (g) 74 80 77 71 17 38 11 20 28 75 32 130
Влакна (g) 7.3 1.3 3.5 12.2 2.2 1.8 4.2 3 4.1 6.3 2.3 30
Шећер (g) 0.64 0.12 0.85 0.41 0.78 1.7 0 4.18 0.5 0 15
Калцијум (mg) 7 28 23 29 12 16 197 30 17 28 3 1000
Гвожђе (mg) 2.71 0.8 1.47 3.19 0.78 0.27 3.55 0.61 0.54 4.4 0.6 8
Магнезијум (mg) 127 25 143 126 23 21 65 25 21 0 37 400
Фосфор (mg) 210 115 333 288 57 27 194 47 55 287 34 700
Калијум (mg) 287 115 223 363 421 271 620 337 816 350 499 4700
Натријум (mg) 35 5 7 2 6 14 15 55 9 6 4 1500
Цинк (mg) 2.21 1.09 2.02 2.65 0.29 0.34 0.99 0.3 0.24 0 0.14 11
Бакар (mg) 0.31 0.22 0.43 0.11 0.10 0.13 0.15 0.18 - 0.08 0.9
Манган (mg) 0.49 1.09 3.74 3.99 0.15 0.38 0.55 0.26 0.40 - - 2.3
Селенијум (μg) 15.5 15.1 70.7 0.3 0.7 1.5 0.6 0.7 0 1.5 55
Витамин Ц (mg) 0 0 0 0 19.7 20.6 29 2.4 17.1 0 18.4 90
Тиамин (Б1) (mg) 0.39 0.07 0.40 0.30 0.08 0.09 0.44 0.08 0.11 0.24 0.05 1.2
Рибофлавин (Б2) (mg) 0.20 0.05 0.09 0.12 0.03 0.05 0.18 0.06 0.03 0.14 0.05 1.3
Ниацин (Б3) (mg) 3.63 1.6 5.09 5.46 1.05 0.85 1.65 0.56 0.55 2.93 0.69 16
Пантотенска киселина (Б5) (mg) 0.42 1.01 1.49 0.95 0.30 0.11 0.15 0.80 0.31 - 0.26 5
Витамин Б6 (mg) 0.62 0.16 0.51 0.3 0.30 0.09 0.07 0.21 0.29 - 0.30 1.3
Фолат, укупно (Б9) (μg) 19 8 20 38 16 27 165 11 23 0 22 400
Витамин А (IU) 214 0 0 9 2 13 180 14187 138 0 1127 5000
Витамин Е, алфа-токоферол (mg) 0.49 0.11 0.59 1.01 0.01 0.19 0 0.26 0.39 0 0.14 15
Витамин К1 (μg) 0.3 0.1 1.9 1.9 1.9 1.9 0 1.8 2.6 0 0.7 120
Бета-каротен (μg) 97 0 5 1 8 0 8509 83 0 457 10,500
Лутеин+зеаксантин (μg) 1355 0 220 8 0 0 0 0 0 30
Засићена масне киселине (g) 0.67 0.18 0.58 0.26 0.03 0.07 0.79 0.02 0.04 0.46 0.14
Мононезасићена масен киселине (g) 1.25 0.21 1.05 0.2 0.00 0.08 1.28 0.00 0.01 0.99 0.03
Полинезасићене масне киселине (g) 2.16 0.18 1.04 0.63 0.04 0.05 3.20 0.01 0.08 1.37 0.07
A жути кукуруз B сирови необогаћени дугозрни бели пиринач
C тврда црвена зимска пшеница D сирови кромпир
E сирова топиока F сирова зелена соја
G сирови слатки кромпир H сирови сирак
Y сирови јам Z сирови пнатани
I сивори дугозрни смећи пиринач

Економија

Светска производња кукуруза
по годинама (хиљада тона)
1965 226 544
1970 265 831
1975 341 661
1980 396 623
1985 485 527
1990 483 343
1995 517 329
2000 592 472
2005 713 458
2006 706 656
2007 789 641
2008 826 718
2009 818 823
Водећи произвођачи кукуруза (хиљаде тона)
Извор: Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду
Земља 1985 1995 2005 2009 2014[48] 2016 2017 2018
 САД 225453 187969 282261 333011 361091 384778 - -
 Кина 64102 112361 139498 164107 215646 231674 - -
 Бразил 22018 36267 35113 51232 79882 64143 - -
 Аргентина 11900 11404 20482 13121 33087 39793 - -
 Мексико 14103 18352 19338 20142 23273 28251 - -
 Украјина - 3391 7166 10486 28497 28075 - -
 Индија 6643 9534 14709 16680 24170 26260 - -
 Индонезија 4329 8245 12523 17629 19008 20370 - -
 Русија - 1738 3060 3963 11332 15310 - -
 Канада 6969 7270 9332 9561 11487 12349 - -
 Француска 12409 12739 13687 15288 18343 12131 - -
 Румунија 11903 9923 10388 7973 11989 10746 - -
 Нигерија 1826 6931 5957 7338 10059 10414 - -
 Египат 3686 4535 7085 7686 8060 8001 - -
 Етиопија н/д 1990 3912 3897 7235 7847 - -
 ЈАР 8444 4866 11715 н/д 14250 7779 - -
 Мађарска 6817 4649 9050 7528 9315 7407 - -
 Србија - - - 6396 7952 7377 - -

У 2006. години, жетва кукуруза у Сједињеним Државама се показала рекордном - трећи усев у цијелој повијести земље је сакупљен. Упркос томе, цена жита на Чикаго берзи почетком новембра износила је 3,44 УСД у односу на 1,8 УСД почетком септембра. Разлог за поскупљење лежи у чињеници да се кукуруз користи за производњу [етанола], чија је потражња у тим годинама значајно порасла због повећања цијена нафте.

Кина је 2008. године произвела рекордан принос кукуруза од 166 милиона тона за земљу.

Кукуруз је друга најпродаванија житарица на свијету (након пшеница)). Светски извоз кукуруза у 2009. години износио је око 100 милиона тона, од чега 47,6% потиче из Сједињених Држава, а слиједе га Аргентина (8,5%) и Бразил (7,7%). Највећи увозник у 2009. години био је Јапан (17,0%), затим Јужна Кореја (7,7%), Мексико (7,6%), Кина (4,9%) и Шпанија (4,2%) [49].

У 2014. години, земље Европска унија произвеле су 74160 хиљада тона.[48]

Главни извозници кукуруза (милион тона)[50]
Земља 2014 година
 САД 49,7
 Бразил 20,7
 Украјина 17,6
 Аргентина 15,9
 Француска 5,8
 Румунија 3,7
 Индија 3,6
 Русија 3,5
 Мађарска 2,5
 Србија 2,4
Највећи увозници кукуруза (милион тона)[50]
Земља 2014 година
 Јапан 15,0
 Египат 10,9
 Мексико 10,4
 Јужна Кореја 10,2
 Шпанија 6,3
 Иран 6,0
 Холандија 5,4
 Вијетнам 4,8
 Италија 4,6
 Алжир 4,1

Синоними

За низ подврста установљено је да су само синоними за једну врсту

  • BoZea mays subsp. acuminata Golosk.
  • Zea mays subsp. amylacea (Sturtev.) Zhuk.
  • Zea mays subsp. amyleosaccharata (Sturtev.) Zhuk.
  • Zea mays subsp. aorista (Greb.) Golosk.
  • Zea mays subsp. ceratina (Kuleshov) Zhuk.
  • Zea mays var. ceratina Kuleshov
  • Zea mays subsp. everta (Sturtev.) Zhuk.
  • Zea mays var. everta (Sturtev.) L.H.Bailey
  • Zea mays var. gracillima Körn.
  • Zea mays var. gracillima Körn. ex Hitchc.
  • Zea mays f. hanakibi Makino
  • Zea mays var. hirta (Bonaf.) Alef.
  • Zea mays subsp. huehuetenangensis (Iltis & Doebley) Doebley
  • Zea mays var. huehuetenangensis Iltis & Doebley
  • Zea mays subsp. indentata (Sturtev.) Zhuk.
  • Zea mays var. indentata (Sturtev.) L.H.Bailey
  • Zea mays subsp. indurata (Sturtev.) Zhuk.
  • Zea mays var. indurata (Sturtev.) L.H. Bailey
  • Zea mays var. japonica (Van Houtte) Alph.Wood
  • Zea mays subsp. luxurians (Durieu & Asch.) Iltis
  • Zea mays subsp. mays
  • Zea mays var. mays
  • Zea mays subsp. mexicana (Schrad.) Iltis
  • Zea mays var. multicoloramylacea Yarchuk
  • Zea mays subsp. obtusa Golosk.
  • Zea mays subsp. parviglumis Iltis & Doebley
  • Zea mays var. praecox Torr.
  • Zea mays var. rugosa Bonaf.
  • Zea mays subsp. saccharata (Sturtev.) Zhuk.
  • Zea mays var. saccharata (Sturtev.) L.H.Bailey
  • Zea mays subsp. semidentata Kuleshov
  • Zea mays var. striatiamylacea Leizerson
  • Zea mays var. subnigroviolacea T.A.Yarchuk
  • Zea mays subsp. tunicata (A.St.Hil.) Zhuk.
  • Zea mays var. tunicata A.St.Hil.
  • Zea mays subsp. tunicata Sturtev.
  • Zea mays f. variegata (G.Nicholson) Beetle
  • Zea mays var. variegata G.Nicholson
  • Zea mays var. virginicanaf.

Галерија слика

Klip kukuruza uzgojen u Međimurju (Croatia)

Зрели кукурузни клипови

Zea mays fraise MHNT.BOT.2011.18.21

Zea mays "fraise"

Dent Corn 'Oaxacan Green' (Zea mays) MHNT 2

Zea mays "Oaxacan Green"

Zea mays 'Ottofile giallo Tortonese' MHNT.BOT.2015.34.1

Zea mays "Ottofile giallo Tortonese”

Corncobs

Разнолики кукурузни клипови

CSIRO ScienceImage 3195 Maize or corn

Разнобојна кукурузна зрна (CSIRO)

Референце

  1. ^ „The Evolution of Corn”. University of Utah HEALTH SCIENCES. Приступљено 2. 1. 2016.
  2. ^ Linda Campbell Franklin, "Corn," in Andrew F. Smith (ed.), The Oxford Encyclopedia of Food and Drink in America. 2nd ed. Oxford: Oxford University Press, 2013 (pp. 551–558). стр. 553.
  3. ^ Benz, Bruce F. (2005). „Archaeological evidence of teosinte domestication from Guilá Naquitz, Oaxaca”. Proceedings of the National Academy of Sciences. National Academy of Sciences of the United States of America. 98 (4): 2104—2106. JSTOR 3055008. PMC 29389Слободан приступ. PMID 11172083. doi:10.1073/pnas.98.4.2104.
  4. ^ „Origin, History and Uses of Corn”. Iowa State University, Department of Agronomy. 11. 2. 2014. Архивирано из оригинала на датум 23. 2. 2014.
  5. 5,0 5,1 Piperno, Dolores R. (2011). „The Origins of Plant Cultivation and Domestication in the New World Tropics: Patterns, Process, and New Developments”. Current Anthropology. 52 (S4): 453—S470. doi:10.1086/659998.
  6. ^ Roney, John (зима 2009). „The Beginnings of Maize Agriculture”. Archaeology Southwest. 23 (1): 4.
  7. ^ Matsuoka, Y.; Vigouroux, Y; Goodman, MM; et al. (2002). „A single domestication for maize shown by multilocus microsatellite genotyping”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 99 (9): 6080—4. PMC 122905Слободан приступ. PMID 11983901. doi:10.1073/pnas.052125199.
  8. ^ Matsuoka, Yoshihiro (22. 1. 2003). „Earliest Directional Evolution for Microsatellite Size in Maize” (PDF). Science. Приступљено 3. 3. 2014.
  9. ^ Pagán-Jiménez, Jaime R.; Guachamín-Tello, Ana M.; Romero-Bastidas, Martha E.; Constantine-Castro, Angelo R. (2015). „Late ninth millennium B.P. use of Zea mays L. at Cubilán area, highland Ecuador, revealed by ancient starches”. Quaternary International. 404: 137—155. ISSN 1040-6182. doi:10.1016/j.quaint.2015.08.025.
  10. ^ „Los antiguos peruanos comían palomitas de maíz”. BBC Mundo. BBC. 19. 1. 2012.
  11. ^ „Did man follow plants or did plants follow man? Tracks of prehistoric man and ways of contact in the Americas according to cultivated plants. Case study - Maize (translated from Portuguese)”. Yumpu. 2015. Приступљено 13. 10. 2015.
  12. ^ Spielvogel, Jackson J. (2005). Medieval and Early Modern Times: Discovering Our Past. Glencoe/McGraw-Hill School Publishing Company. ISBN 978-0-07-868876-8.
  13. ^ „US Approves Corn Modified for Ethanol”. The New York Times. 11. 2. 2011.
  14. ^ Genetically modified plants: Global Cultivation Area Maize Archived 2010-08-12 at the Wayback Machine GMO Compass, March 29, 2010, retrieved August 10, 2010
  15. ^ Rebecca Earle, The Body of the Conquistador: Food, Race, and the Colonial Experience in Spanish America, 1492-1700. New York: Cambridge University Press (2012). стр. 17, 151.
  16. ^ Earle, The Body of the Conquistador. стр. 5.
  17. 17,0 17,1 Earle, The Body of the Conquistador. стр. 144.
  18. ^ "maize". Oxford English Dictionary, online edition. 2012. June 7, 2012.
  19. 19,0 19,1 19,2 "corn". Oxford English Dictionary, online edition. 2012. June 7, 2012.
  20. 20,0 20,1 Ensminger 1994, стр. 479
  21. ^ Boberg 2010, стр. 109.
  22. ^ Rhodes, L. L.; Eagles, H. A. „Origins of maize in New Zealand”. New Zealand Journal of Agricultural Research. 27 (2): 151—156. doi:10.1080/00288233.1984.10430414.
  23. ^ "Indian corn", Merriam-Webster Dictionary, definition 3, accessed June 7, 2012
  24. ^ "mealie", Oxford English Dictionary, online edition, 2012. Accessed June 7, 2012.
  25. ^ [1], Oxford Dictionaries – Language Matters, accessed January 7, 2015
  26. 26,0 26,1 26,2 Wellhausen, Edwin John (1952). Races of Maize in Mexico.
  27. ^ Karl, J.R. (2012). „The Maximum Leaf Number of the Maize Subspecies” (PDF). The Maize Genetics Cooperation Newsletter. 86: 4. ISSN 1090-4573. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 03. 03. 2016. Приступљено 24. 09. 2017.
  28. ^ Stevenson, J. C.; Goodman, M. M. (1972). „Ecology of Exotic Races of Maize. I. Leaf Number and Tillering of 16 Races Under Four Temperatures and Two Photoperiods1”. Crop Science. 12 (6): 864. doi:10.2135/cropsci1972.0011183X001200060045x.
  29. ^ Karl, J. R. (2007). „Jala Maize is Small” (PDF). Maize Genetics MNL. 89: e3. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 08. 08. 2017. Приступљено 24. 09. 2017.
  30. ^ Grobman, Alexander (1961). Races of Maize in Peru.
  31. ^ Common Corn Questions and Answers Archived 2012-05-01 at the Wayback Machine, Iowa State University of Science and Technology, Agronomy Extension, 2011
  32. ^ Gautam, P.; Gustafson, DM; Wicks III, Z (2011). „Phosphorus Concentration, Uptake and Dry Matter Yield of Corn Hybrids” (PDF). World Journal of Agricultural Sciences. 7 (4): 418—424. ISSN 1817-3047.
  33. ^ Karl, J.R. (јануар 2002). „Maize is Not Day Neutral; Day Length and Flowering” (PDF). The Maize Genetics Cooperation Newsletter. 89: e7. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 08. 08. 2017. Приступљено 24. 09. 2017.
  34. ^ Paliwal, R. L (2000). Tropical maize: Improvement and production. ISBN 9789251044575.
  35. ^ „Unique gene combinations control tropical maize response to day lengths”. Eurekalert.org. 2011. Приступљено 14. 11. 2013.
  36. ^ „Elongated mesocotyl1, a phytochrome-deficient mutant of maize.”. Brutnell Lab. Архивирано из оригинала на датум 11. 12. 2013. Приступљено 7. 12. 2013.
  37. ^ „ACES News :: College of ACES, University of Illinois”.
  38. ^ „Corn Stalk Lodging” (PDF). Monsanto Imagine. 2. 10. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 2. 2009. Приступљено 23. 2. 2009.
  39. ^ Himi, E; Mares, DJ; Yanagisawa, A; Noda, K (2002). „Effect of grain color gene (R) on grain dormancy and sensitivity of the embryo to abscisic acid (ABA) in wheat”. Journal of Experimental Botany. 53 (374): 1569—74. PMID 12096095. doi:10.1093/jxb/erf005.
  40. ^ Winkel-Shirley, B (2001). „Flavonoid biosynthesis. A colorful model for genetics, biochemistry, cell biology, and biotechnology”. Plant Physiology. 126 (2): 485—93. PMC 1540115Слободан приступ. PMID 11402179. doi:10.1104/pp. 126.2.485 Проверите вредност параметра |doi= (помоћ).
  41. 41,0 41,1 Chopra, S; Cocciolone, SM; Bushman, S; Sangar, V; McMullen, MD; Peterson, T (2003). „The maize unstable factor for orange1 is a dominant epigenetic modifier of a tissue specifically silent allele of pericarp color1”. Genetics. 163 (3): 1135—1146. PMC 1462483Слободан приступ. PMID 12663550.
  42. ^ Structural And Transcriptional Analysis Of The Complex P1-wr Cluster In Maize. Wolfgang Goettel, Joachim Messing. Plant & Animal Genomes XVI Conference Archived 2012-02-18 at the Wayback Machine
  43. ^ Dong, X; Braun, EL; Grotewold, E (2001). „Functional conservation of plant secondary metabolic enzymes revealed by complementation of Arabidopsis flavonoid mutants with maize genes”. Plant Physiology. 127 (1): 46—57. PMC 117961Слободан приступ. PMID 11553733. doi:10.1104/pp. 127.1.46 Проверите вредност параметра |doi= (помоћ).
  44. ^ Lee, E.A.; Harper, V (2002). „Suppressor of Pericarp Pigmentation 1 (SPP1), a novel gene involved in phlobaphene accumulation in maize (Zea mays L.) pericarps”. Maydica. 47 (1). INIST:13772300.
  45. ^ Grotewold, Erich; Drummond, Bruce J.; Bowen, Ben; Peterson, Thomas (1994). „The myb-homologous P gene controls phlobaphene pigmentation in maize floral organs by directly activating a flavonoid biosynthetic gene subset”. Cell. 76 (3): 543—53. PMID 8313474. doi:10.1016/0092-8674(94)90117-1.
  46. ^ [2] ФАО статистике
  47. ^ „Nutrient data laboratory”. United States Department of Agriculture. Приступљено 10. 8. 2016.
  48. 48,0 48,1 „Производња кукуруза”.
  49. ^ Статистика трговања FAO-а.
  50. 50,0 50,1 izvoznice kukuruza zemlje uvoznice kukuruza Земље извознице кукуруза, земље увознице кукуруза

Литература

Спољашње везе

Poales

Poales је ред монокотиледоних биљака који укључује неке од економски најпознатијих врста - пшеницу, пиринач, кукуруз, јечам... Порекло реда се процењује на Јужну Америку, пре око 115 милиона година. Најстарији познати фосил је из касне Креде. Цветови су обично мали, окружени брактејама и скупљени у цвасти (изузев код рода Mayaca где су цветови појединачни и терминални), најчешће се полинација обавља ветром (анемофилија). Семе обично садржи скроб.

Термин Poales није био у широкој употреби до скора (до појаве APG II). Биљке овог реда су раније припадале редовима Bromeliales, Cyperales, Hydatellales, Juncales, Restionales и Typhales.

Брумбол

Брумбол је рекреативна игра на леду која потиче из Канаде (неки сматрају да потиче из Шведске) и игра се у другим земљама. Игра се на клизалишту, у затвореном или на отвореном, у зависности од климе и локације.

Играчи ударају малу лопту на леду дугачком палицом. Палица може имати дрвену или алуминијумску основу и има гумену обликовану троугласту главу која личи на обичну метлу (или, оригинално, метла за кукуруз са чекињама које су одсечене или прекривене траком). Играчи носе специјалне ципеле са гуменим ђоном уместо клизаљки, а лед се припрема тако да буде гладак и сув. Лопта која се користи у затвореном је глатка, док она која се користи на отвореном има неравнине и личи на малу фудбалску лопту.

Бјелајско поље

Бјелајско поље је мало крашко поље у северозападном делу Босне, издуженог облика, динарског правца пружања дуго око 35 km. На дну таласастог поља налазе се многобројне вртаче. Лежи на надморској висини од 570 до 670 m. Име је добило по селу Бјелај у општини Босански Петровац.

Дели се на Рудо поље, Бјелајско поље и Медено поље. У Бјелајском пољу има неколико мањих извора, али правих водотокова нема. Потоци Вођеница, Скакавац и Суваја теку кроз истоимена села и допиру само до руба поља.

Кроз Бјелајско поље пролазио је стари пут Кључ - Босански Петровац - Бихаћ, део великог (турског) пута који је везивао Сарајево и Травник, преко Јајца са крајњим северозападним делом Босне. Кроз поље је пролазио и стари римски пут који је полазио из Солина, преко Книна и Босанског Грахова.

У Бјелајском пољу има и трагова праисторијских насеља. Данашња насеља су разбијеног типа. Становништво је мешовито православно - муслиманско. Главно им је занимање земљорадња и сточарство. Сеју се озими и јари усеви, затим зоб, кромпир и кукуруз који због оштрије климе слабије рађа.

Виски

Виски (енгл. whiskey, whisky) означава категорију жестоких алкохолних пића, која су дестилована из житарица и чувана у храстовим бачвама. Зависно од употребљене житарице, варира и врста вискија. У најчешће коришћене спадају јечам, млевени јечам, раж, млевена раж, пшеница, кукуруз или овас. Осим према житарицама, врсте вискија варирају према алкохолном садржају и квалитету.

Грб Придњестровља

Грб Придњестровске Молдавске Републике заснован је на грбу Молдавске ССР. Једина већа разлика између два грба је та што је на грб Придњестровља испод сунца додана таласаста линија која представља реку Дњестар. Тренутни је облик усвојен Законом о државним симболима из 2000. године.

На грбу се налази натпис Придњестровска Молдавска Република на молдавском, руском и украјинском језику. Ту су и сви симболи социјализма: излазеће сунце, класје пшенице, кукуруз, грожђе, срп и чекић те петокрака звезда.

Грб општине Кнић

Велики грб општине Кнић је ликовно изражен у четири кавадрата, које у доњем делу обједињује лента црвене боје са натписом Општина Кнић, која својом валовитошћу симболизује отменост и напредак, а са десне стране се налази копље које при врху носи барјак са четири стилизована слова С, који упућује на државу у којој се општина налази.

У горњем левом квадрату налази се стилизован приказ манастира Каменац, као духовно и културно- историјско обележје општине, и порука о претежној верској припадности грађана општине Кнић.

У горњем десном квадрату налази се стилизован приказ Борачког крша и средњевековног града Борач, као специфично природно обележје општине, природни феномен, који је као историјски споменик од изузетног значаја за културну баштину и представља својеврсну туристичку атракцију овог краја.

У доњем левом квадрату налази се приказ Гружанског језера, као географске и привредне посебности и потенцијала општине Кнић.

У доњем десном квадрату налази се сведен приказ свега садржаног у претходна три квадрата обједињен речју Кнић.

Зелени кругови који се преклапају у низу и који су садржани у квадратним пољима дају јасну асоцијацију на крошње дрвећа које се налазе у окружењу и шумовите пределе.

Таласасте линије зелене боје указују на ливаде и пашњаке који се налазе између сеоских домаћинстава, а валовите линије земљаних тонова на њиве, оранице и житна поља. Валовите, светло и тамно плаве линије које су присутне у горњем левом и десном квадрату и у доњем десном квадрату представљају небо, као симбол слободе и слободарског духа као карактеристике људи са овог подручја. Површина у доњем десном квадрату настала од жуто црних линија представља житна поља и асоцијацију на препознатљиве културе које мештани узгајају у овим крајевима: кукуруз, пшеница, јечам и сл.

Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

Зељаста биљка

Зељаста биљка је животна форма биљака, која не образује секундарно ткиво (камбијум и фелоген) услед чега не долази до дебљања. Њихово стабло је меко, сочно и код већине зелено (има улогу у фотосинтези). Надземни изданци ових биљака, у пределима са неповољним делом године, изумиру на крају вегетационог периода.

На основу дужине живота, зељасте биљке подељене су на:

једногодишње, које почињу и завршавају животни циклус у једном вегетационом периоду (нпр. грашак, тиква, кукуруз, пшеница);

двогодишње, у првој години образују листове, расту и стварају резерве хране, да би у другој години цветале, донеле плод и семе и умрле (нпр. мрква, першун, шећерна репа, цвекла);

вишегодишње или перене, којима на крају сваке вегетационе сезоне изданци умиру, а биљке неповољни период године преживљавају у виду пупољака из којих се на почетку следеће вегетационе сезоне образују нови изданци (нпр. маслачак, детелина, перуника).

Космос-1667

Космос-1667, познат и под именима Бион-7 и Биокосмос-7, је један од преко 2400 совјетских вјештачких сателита лансираних у оквиру програма Космос.

Сателит је био намијењен за биолошка истраживања. Учествовало је 9 земаља, а ношена су 2 резус мајмуна, 10 мушких штакора, и 10 даждевњака. Мајмуни су испитивани у вези протока крви, ваздуха и радијационих ефеката. Предњи удови даждевњака су ампутирани и посматрана је регенерација у свемиру. Осматране су и воћне мушице, око 1500. Биљке су испитиване исто, укључујући кукуруз. Посматране су и рибе у акваријуму. Мисија је завршена послије 7 дана.

Крбавско поље

Крбавско поље је крашко поље у Крбави у Хрватској. Захвата површину од око 68 км² и окружено је брдима, где се истиче планина Пљешевица. Налази се на надморској висини 625-740 метара. Поље је богато врелима, али се воде губе у бројним понорима.

Крбавским пољем теку реке Крбава, Крбавица и поток Хржић. Становништво се бави пољопривредом, а узгајају се претежно јечам и кукуруз. Највећа насеља су Удбина, Крбава, Ребић, Бунић и др.

Минесота

Минесота (енгл. Minnesota, IPA изговор: /mɪnɨˈsoʊtə/), савезна је држава на средњем западу САД.Клима континентална, умерена са јачим зимама. Главни град је Сент Пол који има 287.151 становника. Минесота има око 5 милиона становника. Земљиште је прерија. Индустрија и пољопривреда веома развијена. Основне гране индустрије су машиноградња, прехрамбена, хемијска, металургија, графичка. Руде су манган, гвоздена руда. Главни пољопривредни артикли; пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир. Савезна држава је од 1858. године.

Молучка острва

Молучка острва или кратко Молуци (индонежански Kepulauan Maluku) су архипелаг у Индонезији, уједно и део ширег Малајског архипелага. Познати су и као „ острва зачина“, а налазе се источно од острва Сулавеси (Целебес), западно од Нове Гвинеје, и северно од острва Тимор и обухватају 74.505 км². Претежно су брдовита (највиши врх 3.277м) са више активних вулкана. Клима је тропска са монсунским утицајем. Унутрашњост острва до висине од 1.200 м покривају тропске шуме. Земљиште уз обалу је низија која се обрађује. Узгајају се кокосове палме, пиринач, кукуруз, тропско воће и мирођије. Становници се баве риболовом. Највећа острва су: Халмахера, Серам и Буру. Кроз историју, ова острва су била позната под именом „Острва зачина“, међутим ово име су кинески и европски трговци примењивали и на друга острва. Острва су почетком XVI века припадала Португалцима; у првој половини XVII века постепено су их заузели Холанђани. Од 1796. до 1802. и од 1810. до 1814. године, била су под влашћу Уједињеног Краљевства. Јапанци су их заузели 1942, а 1949. године ушла су у састав Републике Индонезије.

Ратарство

Ратарство је грана земљорадње која се бави узгојем и производњом биљака на ораницама. Најразвијеније је у умереним ширинама и у аграрним областима.

Може се поделити на:

производњу жита (пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, хељда, пиринач, просо)

производњу индустријског биља (кикирики, уљана репица, конопља, соја, памук, сунцокрет, хмељ, лан, дуван)

производњу крмног биља (репа, кељ, вијук, љуљ, луцерка, детелина)

повртарствоОбрада земљшита је сваки механички захват у подсфери разним оруђима, а изводи се: ручно, запрежно и машински. Обрада земљишта има следеће циљеве и задатке:

Обрада земљишта се може поделити на:

Основна обрада (орање, риголовање, дубинско рахљање, специјални начини)

Допунска обрада (бранање, дрљање, култивирање, ваљање, фрезовање).

Сињско поље

Сињско поље је крашко поље у Далмацији у Хрватској. Захвата површину од око 60 км², у средњем току реке Цетине. На рељеф поља највећу утицај имала је ерозија. Периодично је плављено захваљујући Цетини и бројним врелима, најчешће зими. Дно је изграђено од глине и пешчара. Пољем теку и мање реке Руда и Граб.

У прошлости овде је било развијено сточарство, а данас се становништво бави пољопривредом, тачније гаје се кукуруз и пшеница. На ободу су се развила бројна насеља — Гала, Удовичић, Руда, Граб, затим Турјаци, Кошуте, Триљ и место Сињ, по коме поље и носи име.

Сонора

Сонора (шп: Sonora), савезна је држава у северозападном делу Мексика.

Граничи се са државама Чивава, Синалоа, Доња Калифорнија, Нови Мексико и Аризона, док на западу излази на Калифорнијски залив.

Она представља другу по величину мексичку државу, а заузима око 9,2% укупне територије Мексика.

Подељена је на 72 општине од којих свака има свог председника, док се на челу државе налази гувернер.

Престоница Соноре је град Ермосиљо.

Шпанци су почели да истражују ову територију у првој половини 16. века, а током наредног периода Сонора је постала значајан колонијални центар за експлоатацију бакра, злата, сребра и других рудних сировина.

Статус државе је добила 1824. године, али индијанска племена Јаки на њеној територији нису покорена све до почетка 20. века.

Сонора излази на Кортезово море или Калифорнијски залив, преко кога је повезана са Пацификом. Ово је веома значајно за развој привреде земље. Због границе са Сједињеним Америчким Државама, она остварује блиске економске, културне и политичке везе са Аризоном, Новим Мексиком и Калифорнијом.

Главне привредне гране су: рударство, сточарство, риболов и пољопривреда. Земља је углавном неплодна или делимично плодна, тако да се великим делом наводњава. Од биљних култура највише се гаје: житарице, памук, дуван и кукуруз.

Средња Европа

Средња или централна Европа је географска регија која обухвата површину од 1.253.371 km2, односно 11,9 % површине Европе. Простире се од Балтичког мора, на северу, до Црног мора и високих веначних планина на југу, које чине северну границу Јужне Европе.

Осим тога, може се сматрати да се и северна, јужна и југоисточна Европа у одређеној мери граниче и преклапају са средњом Европом тј. положај ове регије је веома значајан јер повезује све остале регије Европе.

Сви главни путеви који повезују западну и источну, северну и јужну Европу прелазе преко територије средње Европе. Ова регија обухвата девет земаља: Мађарску, Чешку, Словачку, Румунију, Швајцарску, Аустрију, Лихтенштајн, Немачку и Пољску.

Од ових девет земаља само три излазе на море, тако да у овој европској регији преовлађују континенталне земље.

Тејбер (Алберта)

Тејбер (енгл. Taber) је варошица у јужном делу канадске провинције Алберта, и налази се у оквирима статистичке регије Јужна Алберта. Налази се на раскршћу локалних путева 3 и 36, око 51 км источно од града Летбриџ, и кроз њега протиче река Олдмен.

Насеље Тејбер је основано крајем 19. века на обалама реке Олдмен као Танк 77, а 1907. мења име у Тавор које је вероватно изведено од имена планине Тавор у Светој земљи. У почетку насеље се развијало као рударски центар за вађење угља, а велики напредак доживљава током тридесетих година прошлог века захваљујући интензивним иригационим радовима који су унапредили пољопривредну производњу.

Привреда целе вароши и околине базира се на пољопривредној производњи. Највише се узгајају кукуруз и шећерна репа. Велика шећерана саграђена 1950. је најважнији привредни погон у варошици. Од пољопривредних култура значајније се узгајају још и кромпир, грашак, шаргарепа, пшеница, лан, јечам, пасуљ, зоб, лук, уљана репица и слачица. На бази крмног биља развијено је и сточарство (свиње, говеда, овце) и живинарство.

Према подацима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 8.104 становника, што је за 6,8% више у односу на 7.591 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Сваке године, крајем августа месеца у Тејберу се одржава велики сајам кукуруза.

Црница (педологија)

Црница или чернозем (црнозем) је зонални тип земљишта који је развијен на лесној подлози. Настаје под утицајем степске и континенталне климе. Током јесени и оштре зиме, када је распадање органских материја сведено на минимум долази до нагомилавања хумуса. Из тог разлога је црница веома плодно тле. Током влажнијег пролећа на чернозему буја травната вегетација.

Црница је распрострањена у већем делу континенталне Европе — Хрватска, Мађарска, Србија, Русија, Украјина и др. Јавља се и у Канади. У Србији чернозем захвата велика пространства у Војводини у Срему, Бачкој и Банату. Једним делом јавља се и у Мачви и Стигу. Деградирани чернозем јавља се по ободима ових области и мање је плодности.

Моћност чернозема износи 50-60 сантиметара, ређе 1 метар, а максимално око 1.5 метара (Украјина). Боја му је тамно црна, због чега је и добио такво име. Структура је мрвичасто-орашаста. Црница спада у типска развијена земљишта и у њој је живот веома интензиван — глисте, микроорганизми, ровчице и др. Црница је погодна за гајење свих врста житарица (кукуруз, пшеница, раж и др).

Ово су хумусно-акумулативна земљишта са A-C профилом.

Чардак

Чардак је кућа подигнута на четири или на више високих дрвених ступова. Чардак је у приземљу могао бити и подзидан, а у горњем спрату саграђен од дрвене грађе. У функцији чардака-страже могла је послужити и каква стара кула или рушевина цркве, што је био чест случај.

Реч „чардак“ је турског порекла. Основну намену чардака најбоље исказује реч „стража“ или „стражбеница“. Чардаке су прво почели градити Турци на својој страни границе, а потом су их почели подизати и крајишки гранични стражари, чардаклије. Та мала гранична утврђења требало је да заштите страже које су бделе над сигурношћу граничног подручја и пратиле кретање непријатеља. Чардак и његови стражари нису се могли супротставити имало озбиљнијем непријатељском нападу. Његова је стратешка вредност произлазила из низа таквих контролних стражарских положаја и њихове међусобне физичке везе. Чардаци на граници су били удаљени један од другога толико да им је било могуће међусобно комуницирати било светлосним било звучним сигналима (паљење витуљача ноћу, пуцањем из мужара, звоњавом звона) било особним преносом вести коњима. Тако су објављивали и дојављивали сваки непријатељски покрет на граничном подручју. Временски је то била раздаљина од око пола сата хода. Такве су се вести могле врло брзо пренести с граничнога подручја у унутрашњост земље, а биле су битне за правовремену организацију одбране и спашавање народа у отвореним, незаштићеним селима и засеоцима.

Чардаци су се градили дуж брањене граничне црте, на посебно истакнутим положајима, уз прелазе преко река, уз паланке и каштеле, путеве и најчешће правце кретања турских ухода и мартолога. У чардацима је стражарило од 6 до 12 војника, а само на посебно важним положајима и у већим чардацима било их је више. Смењивали су се у вршењу своје стражарске службе седмично или месечно, а сву бригу за такве страже и стражаре преузели су подручни капетани. На унском пограничном простору чардаци се граде већ крајем 15. и у првој половини 16. века под надзором власника тамошњих поседа, посебно зринских и благајских кнезова.

У 17. веку граде се већи и све чешће зидани чардаци. Након рата и утврђивања нове границе с Турском по начелима мировног споразума из 1699. склопљеног у Сремским Карловцима граде се низови нових чардака на новој граничној црти. Нарочито су били густо послагани уздуж тзв. „сухе међе“, од Петрове горе до Новога на Уни. Тада су чардаци део типски одређене и дефинисане крајишке фортификацијске архитектуре и граде се по плановима крајишких војних инжењера.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.