Крсташки ратови

Крсташки ратови (лат. cruce signati — крстом обележени) били су скуп светих ратова у којем су учествовали претежито витезови из Француске и Светог римског царства. Крсташки ратови су такође и ратови вођени за ослобођење Христовог гроба у Јерусалиму. Крсташки ратови имали су циљ да се свети град Јерусалим врати под контролу хришћана, а трајали су у периоду од 200 година, тачније између 1095. и 1270. године. Други крсташки походи у Шпанији и источној Европи трајали су до 15. века. Крсташи су се углавном борили против муслимана, иако су неки походи вођени против словенских паганских народа, те паганских народа на Балтику, Јевреја, православаца, Монгола, катара, Старопруса, хусита, валдоваца и политичких непријатеља папе.[1] Крсташи су се заветовали и били су им опроштени греси из прошлости, често звани индулгенција.[1][2]

Примарни и главни циљ Крсташа био је ослобођење Јерусалима и Свете земље од муслимана, а Крсташки походи су почели позивом православног Византијског царства да се одбране од муслиманске експанзије Турака Селџука у Анатолији. Израз је остао сачуван и у 16. веку, а означавао је католичко ширење ван Европе и освајање муслиманске територија као што су Андалузија, и Египат, као и у источној Европи углавном против пагана, јеретика и народа који су били жртвом изопштења с мешавином верских, политичких и економских разлога. Примери су Албижански крсташки рат, Арагонски крсташки рат, Реконквиста и Северни крсташки рат. Хришћани и муслимани међусобно су састављали разне савезе и ратовали против непријатеља, као што је био хришћански савез са Румским султанатом током Петог крсташког рата.

Крсташки походи су имали дубоке политичке, економске и социјалне ефекте, неки учинци се осете и у данашње време. Неретко због сукоба међу самим хришћанским земљама, крсташки поход би имао сасвим други циљ, као на пример у Четвртом крсташком рату када је избио рат између Венеције и Византије. Тада је у руке крсташа и Млечана пао хришћански Цариград. Такође, Шести крсташки рат је први који је кренуо без папиног благослова .[3] Седми, Осми и Девети крсташки поход завршили су са победама Мамелука и Хафисида, а Девети крсташки поход окончао је Крсташке ратове на Блиском истоку.
Број погинулих у спорадичних 196 година ратовања је непознат, но процене сежу од најмање 1.000.000[4] до највише 9.000.000 жртава,[5] чиме је то један од најсмртоноснијих сукоба у људској историји.

First.Crusade.Map
Путеви вођа Првог крсташког рата

Узроци

CouncilofClermont
Папа Урбан II држи говор на Сабору у Клермону

Један од главних узрока Крсташких ратова је тај да су Турци Селџуци 1071. године напали византијске поседе у Малој Азији. Након тих ратова византијски цар Алексије I Комнин је позвао Европу у помоћ.

Крсташки ратови су представљали низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папе водили од краја XI до друге половине XIII века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и држава за ослобођење светих места у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити духовну и световну превласт у хришћанском свету.

На црквеним саборима у Пјаченци и Клермону 1095. године папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима опраштање свих грехова, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових поседа бити у потпуности прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити неверници који боље ни не заслужују.[6]

Један део говора Папе Урбана II на савезу у Клермону 1095. године гласио је овако:

„Ови непријатељи заузели су Сирију, Јерменију и све земље чак до Босфора, и зато наши ходочасници морају да плаћају пут да би ушли у Јерусалим."

Након овог говора група људи који су дошли на савез отпратила га је са великим аплаузима и са узвицима „Deus lo volt!" што у преводу значи „Божја је воља!". Француски монах августинац Петар Пустињак, били су дочекани с великим полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Иако је у XI веку у Европи почело раздобље опште демографске, државне и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко економско стање и глад. Током периода од 1095. до 1096. године европске земље је захватила непозната епидемија, вероватно куга, па је покушај бега из такве стварности био сасвим разумљив. Економско стање је било додатно отежано јер су Турци Селџуци и египатски Фатимиди кочили трговину малоазијског и северноафричког простора с хришћанском Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних месних моћника.

Од рата против исламског Истока сви су очекивали користи: верски горљиви појединци - место у рају, папа и католичка црква - утицај и контролу на истоку, великаши - нове велике поседе, сељаци - ослобођење од личне зависности, а сви учесници плен од пљачке. У разним деловима Француске, Немачке и Италије на хиљаде витезова и кметова почињу да се окупљају за ратни поход, стављају на своју одећу велики црвени крст и одлазе у рат за ослобађање Исусовог гроба, крећући се испред главнине, убијајући људе свих вера, силујући, палећи, пљачкајући и изазивајући немире куд год би стигли.

Најзначајнији крсташки ратови

Од свих Крсташких ратова највише су се издвајали следећи ратови:

Први крсташки рат

Први крсташки рат је трајао од 1096. до 1099. године. Хришћански витезови први пут освајају Јерусалим, где почињавају велики масакр побијајући огроман број муслимана. Војску су предводили Боемунд Тарентски, Готфрид Бујонски и Ремон Тулуски. Током опсаде и победе над муслиманским ратницима у Јерусалиму, за вођу похода је изабран Готфрид Бујонски који се након победе није прогласио за краља, него је владао користећи титулу чувар Гроба Господњег. Први крсташки рат је завршен успехом по крсташе.

Трећи крсташки рат

Трећи крсташки рат је трајао од 1189. до 1192. године. Војску Трећег крсташког рата су повели енглески краљ Ричард I Лавље Срце, француски краљ Филип II Август и немачки краљ Фридрих I Барбароса. Током доласка у Азију краљ Барбароса је упао у малу реку и удавио се, док се његова војска вратила натраг у Европу. Филип и Ричард нису били баш у најбољим односима. Енглески краљ Ричард I Лавље Срце склопио је примирје са Саладином — муслиманским војсковођом и султаном Египта. Потписао је уговор у коме је наведено да хришћански ходочасници безебедно обилазе Света места, иако је трећи крсташки рат завршен успехом по крсташе.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат је трајао од 1202. до 1204. године. Византијски цар је поново позвао крсташке ратнике да дођу и помогну у намери да покоре Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар. Византијски цар им је понудио његову палату да преноће. Међутим, крсташки војници очарани лепотом и богатством Цариграда, одлучили су да опљачкају Византију. Оштетили су је до те мере да се 1204. година сматра првим падом Цариграда. На том простору је основано Латинско царство које траје до 1261. године.

Последице

NikopolisSchlacht
Битка код Никопоља у минијатури сликара Жана Коломба (Les Passages d'Outremer, BnF Fr 5594, ca. 1475)

Мањи крсташки походи су се одвили у 14. веку, и неколико похода је извршено током 14. и 15. века с циљем сузбијања експанзије Османских освајања Балкана. Године 1309, око 30.000 сељака прикупљених из Енглеске, северноисторчне Француске и Немачке напредовало је до Авињона али су се ту распустили.[7] Петар I са Кипра је заузео и опљачкао Александрију 1365. године и то је постало познато као Александријски крсташки рат; његова мотивација је била исто толико комерцијална колико и религиозна.[8] Луј II Бурбонски предводио је 1390. године Варварски крсташки рат против муслиманских гусара у Северној Африци; након десетогодишње опсаде, крсташи су потписали десетегодишње примирје.[9]

Након њигове победе у Косовској бици 1389. године, Османлије су освојиле највећи део Балкана, и умањили византијски утицај до области која непосредно окружује Константинопољ, који су они касније опколили. Године 1393. Бугарски цар Јован Шишман је изгубио Никополис у нападу Османлија. Године 1394, Папа Бонифације IX је прогласио нови крсташки поход против Турака, иако је западна шизма поделила папство.[10] Поход је предводио Жигмунд Луксембуршки, краљ Мађара; многи француски племићи су се придружили Жигмундовим снагама, укључујући крсташког војног вођу Јована II Неустрашивог (сина војводе Бургундије). Жигмунд је саветовао крсташе да се усредсреде на одбрану кад су досегли Дунав, међутим они су опсели град Никопољ. Османлије су их поразиле у бици код Никопоља дана 25. септембра и заробили 3.000 крсташа.[11]

Крсташки ратови су донели слабљење вере у Бога и папу, појаву Јеретика и сукоб са исламом. Након крсташких ратова оживело је банкарство, развили су се градови и трговина. Коначно, десио се први пад Цариграда и настале су везе Европе и Блиског истока тј. мешање обичаја и култура различитих народа, између осталог и обичај прања руку, који је примљен од муслимана.

Док су се једни крсташи након ратова враћали у своје земље, а други долазили, стални и добро организовани елеменат били су витешко-монашки редови. Они су се током ратова поделили у три групе:

  1. Темплари (Храмовници) су витезови у белим одорама са црвеним крстом. Они су били чувари Соломоновог храма, по коме су и добили име.
  2. Хоспиталци (Јовановци), редови Светог Јована.
  3. Тевтонци, немачки витешки ред.

Да би витез ушао у неки од редова, морао је да полаже завете, међу којима се налазило и да се бори против неверника. Ови редови су се после пада крсташких држава раширили по Европи и истакли: Тевтонци као сурови освајачи пруских и словенских области, Темплари као богати банкари, а Јовановци као борци против Османлија (на Родосу, а затим на Малти).

Крсташких ратова је било осам, не рачунајући сељачки крсташки рат и дечји крсташки рат. Мада сматра се да их је у ствари било преко 100.

Хронологија

Занимљивости

  • Путовање из Европе у Јерусалим било је дуготрајно и опасно па су многи крсташи путем умрли. Они који су се вратили у Европу, донели су из Палестине драгоцену свилу и зачине, али и многа знања из математике и астрономије.
  • Султан Саладин (1137—1193) био је вођа муслиманске војске. Врстан заповедник, султан Египта и Сирије, уздигао је Египат до једног од најмоћнијих подручја Средњег истока.
  • Омиљени енглески краљ Ричард I (владавина од 11891199.) био је познат под именом Ричард Лављег Срца. Он је учествовао у трећем крсташком походу и притом заузео лучки град Акру. На повратку заробио га је аустријски војвода Леополд и тражио високу откупнину.
  • Године 1213. започео је трагичан крсташки поход у којем су хиљаде хришћанске деце пешице кренуле из Европе према Јерусалиму. Већина их је путем помрла од глади, а остали су махом продати у робље.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Riley-Smith 1999
  2. ^ Riley-Smith 1998
  3. ^ Halsall, Paul (1997). „Philip de Novare: Les Gestes des Ciprois, The Crusade of Frederick II, 1228-29”. Medieval Sourcebook. Fordham University. — Гргур IX је заправо изопштио Фридриха II пре него што је напустио Сицилију по други пут.
  4. ^ Twentieth Century Atlas - Death tolls
  5. ^ Robertson, стр. 168.
  6. ^ Узелац 2018, стр. 7. "Двадесет седмог новембра 1095. године папа Урбан II je одржао говор на затварању црквеног сабора у Клермону. У њему је позвао племство Западне Европе на рат за ослобођење Свете земље и Јерусалима, као и на помоћ хришћанима на истоку у борби против Турака Селџука. Овај чин се традиционално узима као почетак крсташких ратова.
  7. ^ Lock 2006, стр. 187–188
  8. ^ Lock 2006, стр. 195–196
  9. ^ Lock 2006, стр. 199
  10. ^ Davies 1997, стр. 448
  11. ^ Lock 2006, стр. 200

Литература

  • Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
  • Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
  • Riley-Smith, Jonathan Simon Christopher (1999). The Oxford History of the Crusades. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285364-6.
  • Riley-Smith, Jonathan (1998). The First Crusaders, 1095-1131. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64603-1.
  • Ћирковић, Сима (2005). Историја за II разред гимназије природно-математичког смера. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
  • Asbridge, Thomas (2011). The Crusades: The Authoritative History of the War for the Holy Land. Ecco. ISBN 978-0-06-078729-5.
  • Asbridge, Thomas (2005). The First Crusade: A New History: The Roots of Conflict between Christianity and Islam. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518905-6.
  • Barber, Malcolm (1992). The Two Cities: Medieval Europe 1050–1320. London: Routledge. ISBN 978-0-415-09682-9.
  • Brand, Charles M. (1962). „The Byzantines and Saladin, 1185–1192: Opponents of the Third Crusade”. Speculum. 37 (2): 167—181. JSTOR 2849946. doi:10.2307/2849946.
  • Bréhier, Louis (1908). „Crusades”. Catholic Encyclopedia. 4.
  • Bull, Marcus (1999). „Origins”. Ур.: Riley-Smith, Jonathan. The Oxford History of the Crusades. New York: Oxford University Press. стр. 15—34. ISBN 978-0-19-280312-2.
  • Davies, Norman (1997). Europe — A History. Pimlico. ISBN 978-0-7126-6633-6.
  • Dickson, Gary (2008). The Children's Crusade: Medieval History, Modern Mythistory. Palgrave Macmillan.
  • Edington, Susan B. & Lambert, Sarah (2002). Gendering the Crusades. New York: Columbia University Press.
  • Esposito, John L. What Everyone Needs to Know about Islam.
  • Findley, Carter Vaughan (2005). The Turks in World History. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516770-2.
  • Hindley, Geoffrey. The Crusades: Islam and Christianity in the Struggle for World Supremacy. New York: Carrol & Graf. ISBN 978-0-7867-1344-8.
  • Hodgson, Natasha (2007). Women, Crusading and the Holy Land in Historical Narrative. Boydell.
  • Holt, P. M. (1983). „Saladin and His Admirers: A Biographical Reassessment”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 46 (2): 235—239. JSTOR 615389. doi:10.1017/S0041977X00078824.
  • Housley, Norman (2006). Contesting the Crusades. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-1189-8.
  • Jackson, Peter (2007). The Seventh Crusade, 1244–1254.
  • Kolbaba, T. M. (2000). The Byzantine Lists: Errors of the Latins. University of Illinois.
  • Lewis, Richard D. (2005). Finland: Cultural Lone Wolf. Intercultural Press. ISBN 978-1-931930-49-9.
  • Lock, Peter (2006). Routledge Companion to the Crusades. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-39312-6.
  • Madden, Thomas F. (2005). The New Concise History of the Crusades. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3822-1.
  • Mayer, Hans Eberhard (1988). The Crusades (Second изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-873097-2.
  • Munro, Dana Carleton (1906). „The Speech of Pope Urban II at Clermont, 1095”. American Historical Review. 11 (2): 231—242. JSTOR 1834642. doi:10.2307/1834642.
  • Nelson, Laura N. The Byzantine Perspective of the First Crusade. .
  • Nicholson, Helen (1997). „Women on the Third Crusade”. Journal of Medieval History. 23 (4): 335. doi:10.1016/S0304-4181(97)00013-4.
  • Nicolle, David (2007). Crusader Warfare Volume II: Muslims, Mongols and the Struggle against the Crusades.
  • Nicolle, David (2003). The First Crusade 1066–99: Conquest of the Holy Land. Campaign. Wellingborough, UK: Osprey. ISBN 978-1-84176-515-0.
  • Nicolle, David (2011). The Fourth Crusade 1202–04: The Betrayal of Byzantium. Osprey Publishing.
  • Pringle, Denys (1999). „Architecture in Latin East”. Ур.: Riley-Smith, Jonathan. The Oxford History of the Crusades. New York: Oxford University Press. стр. 155—175. ISBN 978-0-19-280312-2.
  • Owen, Roy; Davis, Douglas (1993). Eleanor of Aquitaine: Queen and Legend. Oxford, UK: Blackwell Publishing.
  • Riley-Smith, Jonathan (1990). The Atlas of the Crusades. New York: Facts on File. ISBN 978-0-8160-2186-4.
  • Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A Short History (Second изд.). New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10128-7.
  • Riley-Smith, Jonathan (1997). The First Crusaders 1096–1131. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Rose, Karen (2009) "The Order of the Knights Templar"
  • Runciman, Steven (1951). A History of the Crusades: The Kingdom of Acre and the Later Crusades (reprinted 1987 изд.). Cambridge University Press.
  • Strayer, Joseph Reese (1992). The Albigensian Crusades. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06476-2.
  • Strayer, Joseph R. (1969). „The Crusades of Louis IX”. Ур.: Wolff, R. L.; Hazard, H. W. The Later Crusades, 1189–1311. стр. 487—521.
  • Tolan, John; Veinstein, Gilles; Laurens, Henry (2013). Europe and the Islamic World: A History. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14705-5.
  • Tyerman, Christopher (1988). England and the Crusades, 1095–1588. Chicago, IL: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-82013-2.
  • Tyerman, Christopher (2006). God's War: A New History of the Crusades. Cambridge, MA: Belknap Press. ISBN 978-0-674-02387-1.
  • Vasilʹev, Aleksandr Aleksandrovich (1952). History of the Byzantine Empire: 324–1453. University of Wisconsin Press.
  • Villegas-Aristizábal, L. (2009). „Anglo-Norman involvement in the conquest of Tortosa and Settlement of Tortosa, 1148–1180”. Crusades (8): 63—129.
  • Wickham, Chris (2009). The Inheritance of Rome: Illuminating the Dark Ages 400–1000. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-311742-1.
  • Zacour, Norman P. (1969). „The Children's Crusade”. Ур.: Wolff, R. L.; Hazard, H. W. The Later Crusades, 1189–1311. стр. 325—342.
  • Andrea, Alfred J. (2003). Encyclopedia of the Crusades. ISBN 978-0-313-31659-3. OCLC 52030565. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Asbridge, Thomas (2005). The First Crusade: A New History: The Roots of Conflict between Christianity and Islam. ISBN 978-0-19-518905-6. OCLC 60964496.
  • France, John (1999). Western Warfare in the Age of the Crusades, 1000–1300. ISBN 978-0-8014-8607-4. OCLC 40179990.
  • Hillenbrand, Carole. The Crusades, Islamic Perspectives. (2000)
  • Holt, P.M. The Age of the Crusades: The Near East from the Eleventh Century to 1517. (1986)
  • Phillips, Jonathan. Holy Warriors: A Modern History of the Crusades (2010)
  • Riley-Smith, Jonathan, ed. The Atlas of the Crusades (1991)
  • Riley-Smith, Jonathan. The Crusades, Christianity, and Islam (2011)
  • Boas, Adrian J. Jerusalem in the Time of the Crusades: Society, Landscape, and Art in the Holy City under Frankish Rule (2001)
  • Bull, Marcus, and Norman Housley, eds. The Experience of Crusading Volume 1, Western Approaches. (2003)
  • Edbury, Peter, and Jonathan Phillips, eds. The Experience of Crusading Volume 2, Defining the Crusader Kingdom. (2003)
  • Florean, Dana. "East Meets West: Cultural Confrontation and Exchange after the First Crusade." Language & Intercultural Communication, 2007, Vol. 7 Issue 2. стр. 144–151
  • Folda, Jaroslav. Crusader Art in the Holy Land, From the Third Crusade to the Fall of Acre (2005)
  • France, John. Victory in the East: A Military History of the First Crusade (1996)
  • Harris, Jonathan (2014). Byzantium and the Crusades (2nd изд.). Bloomsbury. ISBN 978-1-78093-767-0.
  • Hillenbrand, Car. The Crusades: Islamic Perspectives (1999)
  • Housley, Norman. The Later Crusades, 1274–1580: From Lyons to Alcazar (1992)
  • James, Douglas. "Christians and the First Crusade." History Review (Dec 2005), Issue 53
  • Kagay, Donald J., and L. J. Andrew Villalon, eds. Crusaders, Condottieri, and Cannon: Medieval Warfare in Societies around the Mediterranean. (2003)
  • Maalouf, Amin. Crusades Through Arab Eyes (1989)
  • Madden, Thomas F. et al., eds. Crusades Medieval Worlds in Conflict (2010)
  • Peters, Edward. Christian Society and the Crusades, 1198–1229 (1971)
  • Powell, James M. Anatomy of a Crusade, 1213–1221, (1986)
  • Queller, Donald E., and Thomas F. Madden. The Fourth Crusade: The Conquest of Constantinople (2nd ed. 1999)
  • Riley-Smith, Jonathan.The First Crusade and the Idea of Crusading. (1986)
  • Runciman, Steven. A History of the Crusades: Volume 2, The Kingdom of Jerusalem and the Frankish East (1952) vol 2 online free; A History of the Crusades: Volume 3, The Kingdom of Acre and the Later Crusades (1954); the classic 20th century history
  • Setton, Kenneth ed., A History of the Crusades. (1969–1989), the standard scholarly history in six volumes, published by the University of Wisconsin Press
Includes: The first hundred years (2nd ed. 1969); The later Crusades, 1189–1311 (1969); The fourteenth and fifteenth centuries (1975); The art and architecture of the crusader states (1977); The impact of the Crusades on the Near East (1985); The impact of the Crusades on Europe (1989)
  • Smail, R. C. "Crusaders' Castles of the Twelfth Century" Cambridge Historical Journal Vol. 10, No. 2. (1951). стр. 133.–149.
  • Stark, Rodney. God's Battalions: The Case for the Crusades (2010)
  • Tyerman, Christopher. England and the Crusades, 1095–1588. (1988)
  • Constable, Giles. "The Historiography of the Crusades" in Angeliki E. Laiou, ed. The Crusades from the Perspective of Byzantium and the Muslim World (2001) Extract online.
  • Housley, Norman (2006). Contesting the Crusades. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-1189-8.
  • Illston, James Michael. 'An Entirely Masculine Activity'? Women and War in the High and Late Middle Ages Reconsidered (MA thesis, University of Canterbury, 2009) full text online
  • Madden, Thomas F. ed. The Crusades: The Essential Readings (2002)
  • Maier, C.T. "The roles of women in the crusade movement: a survey" Journal of medieval history 2004.
  • Powell, James M. "The Crusades in Recent Research," The Catholic Historical Review (2009) 95#2 pp 313-19 in Project MUSE
  • Rubenstein, Jay. "In Search of a New Crusade: A Review Essay," Historically Speaking (2011) 12#2 pp 25-27 in Project MUSE
  • von Güttner-Sporzyński, Darius. "Recent Issues in Polish Historiography of the Crusades" in Judi Upton-Ward, The Military Orders: Volume 4, On Land and by Sea (2008) available on Researchgate, available on Academia.edu
  • Barber, Malcolm; Bate, Keith (2010). Letters from the East: Crusaders, Pilgrims and Settlers in the 12th–13th Centuries. Ashgate Publishing Ltd.
  • Bird, Jessalynn, et al. eds. Crusade and Christendom: Annotated Documents in Translation from Innocent III to the Fall of Acre, 1187-1291 (2013) excerpts
  • Housley, Norman, ed. Documents on the Later Crusades, 1274–1580 (1996)
  • Krey, August C. The First Crusade: The Accounts of Eye-Witnesses and Participants (1958)
  • Shaw, M. R. B. ed.Chronicles of the Crusades (1963)
  • Villehardouin, Geoffrey, and Jean de Joinville. Chronicles of the Crusades ed. by Sir Frank Marzials (2007)
  • Узелац, Александар (2018). Срби и крсташи. Београд.

Спољашње везе

Арагонски крсташки рат

Арагонски крсташки рат (1284—1285) прогласио је папа Мартин IV против краља Арагона Педра III Арагонског.

Баронски крсташки рат

Баронски крсташки рат покренут је 1239. године на позив папе Гргура IX. Његов вођа био је Тибалд IV од Наваре. Рат је завршен победом хришћана који су Јерусалимској краљевини прикључили територије Галилеје и Аскалона.

Битка код Никопоља

Битка код Никопоља (тур. Niğbolu Savaşı, буг. Битка при Никопол, мађ. Nikápolyi Csata, рум. Bătălia de la Nicopole) одиграла се 25. септембра 1396. године између Османског царства и његових вазала (међу којима је био и српски одред предвођен кнезом Стефаном (кнез 1389 — 1402, деспот 1402—1427)) са једне и савеза који су чиниле Краљевина Угарска, Свето римско царство, Француска, Влашка, Пољска, Краљевина Енглеска, Краљевина Шкотска, Стара швајцарска конфедерација, Република Венеција, Република Ђенова и витезови Јовановци са друге стране недалеко од Никопоља, тврђаве на Дунаву у данашњој Бугарској. Ова битка се често означава и као Никопољски крсташки поход (или рат) и представља последњи већи средњовековни крсташки поход. Понекад се наводи да се битка одиграла 28. септембра.

Исход битке је потпуни пораз и расуло хришћанске војске. Може се сматрати да је ова битка означила крај Другог Бугарског царства и после ње више није било покушаја крсташких ратова против Турака.

Босански крсташки рат

Босански крсташки рат био је крсташки рат који се водио против неодређених јеретика у периоду од 1235. до 1241. године. У ствари, то је био угарски освајачки рат против Бановине Босне одобрен као крсташки рат. Превођени херцегом Коломаном, крсташи су успјели освојити само периферне дијелове земље. Пратили су их доминиканци, који су изградили катедралу и осуђивали јеретике на смрт спаљивањем. Крсташки рат нагло је прекинут када су Угарску напали Татари. Крсташи су били приморани да се повуку, са њима и Коломан, како се борили против нападача. Касније папе су позивале на још крсташких ратова против Босне, али ни до једног није дошло.

Вендски крсташки рат

Вендски крсташки рат (немачки: Wendenkreuzzug) повела је Краљевина Немачка против Полапских Словена 1147. године. Део је Другог крсташког рата и Северних крсташких ратова. Завршен је победом хришћана.

Девети крсташки рат

Девети крсташки рат током 1271. и 1272. године је наставак VIII похода и био је уперен против египатског султана Бајбарса и његовог покушаја да уништи преостале крсташке земље. На челу похода је стајао енглески принц Едвард који је успео да спречи и одложи за две деценије коначни крах крсташких земаља који се десио 1291. године падом Акре последњег упоришта и престонице Јерусалимског краљевства.

Дечји крсташки рат

Дечји крсташки рат је назив за неколико фиктивних и стварних догађаја који су се одиграли 1212. године и који се састоје у комбинацији неких од следећих догађаја:

визију једног дечака,

поход деце према јужној Италији,

покушај ослобођења Свете земље и

продају деце у ропство.Постоји неколико контрадикторних извештаја о догађају, а чињенице су и даље предмет дебате међу историчарима.

Крсташки походи на Египат

Крсташки походи на Египат представљају серију крсташких напада на фатимидски Египат извршених у другој половини 12. века под вођством краља Амалрика I Јерусалимског. Током ових похода крсташи су водили ратове и против муслиманског вође Нур ад Дина око превласти у Египту. Походи су завршени неуспехом, а Египат је убрзо освојио војсковођа Саладин и прикључио га држави Нур ад Дина.

Крсташки рат 1101.

Крсташки рат 1101. је био мањи сукоб састављен од три похода, који су се дешавали током 1100. и 1101. године после успешног завршетка Првог крсташког рата. Добио је назив Крсташки рат малодушних због значајног учешћа повратника из првог крсташког похода.

Успешност Првог крсташког рата је захтевала хитна појачања новоформираној Краљевини Јерусалиму, и папа Паскал II, наследник папе Урбана II (који је умро пре него што је сазнао резултате рата у који је позивао), је захтевао нови поход. Посебно је позивао оне који су се одазвали на претходни позив али нису никад кренули као и оне који су кренули али су се предомислили током пута и вратили. Неки од ових људи су кући били подвргнути великом притиску да се врате на исток. Адела од Блоа, жена Стефана, грофа од Блоа, који је побегао из опсаде Антиохије током 1098. је била толико посрамљена својим мужем да му није дозволила да остане код куће.

Крсташки рат 1197.

Крсташки рат 1197, такође познат и као немачки крсташки рат или крсташки рат Хенрија VI назив је за крсташки рат кога је повео немачки цар Хенри VI убрзо након завршетка Трећег крсташког рата. Завршен је крсташком победом и освајањем појединих градова на источној обали Средоземља.

Ливонски крсташки рат

Ливонски крсташки рат представља један од Северних крсташких ратова. Односи се на немачко и данско освајање средњовековне Ливоније, простора данашње Летоније и Естоније. Били су то последњи простори Европе чији становници нису били покрштени. На освојеним подручјима формирана је 2. фебруара 1207. године Terra Mariana, једна од држави Светог римског царства. Директно подложном Светој столици, папа Иноћентије III прогласио ју је 1215. године.

Никола II Горјански

Никола II Горјански, такође познат и као Никола II Гара или Никола Горјански Млађи (мађ. Garai Miklós II, хрв. Nikola II Gorjanski; 1367–1433) је био угарски великаш из племићке породице Горјански (мађарског порекла). Био је угарски палатин (1402–1433), а пре тога је обављао дужности бана Мачве (од 1387. године), бана Усоре и Соли, бана Далмације и Хрватске (од 1394. године) и бана Славоније (од 1397. године).

Норвешки крсташки рат

Норвешки крсташки рат, предвођен краљем Сигурдом I, један је од крсташких ратова који су уследили након освајања Јерусалима 1099. године од стране крсташа Првог крсташког рата. Трајао је од 1107. до 1111. године. Сигурд је постао први европски краљ који је лично дошао у Свету земљу.

Осми крсташки рат

Осми крсташки рат покренуо је 1270. године француски краљ Луј IX Свети против Туниса. Врло брзо по ступању на афричко тле Луј умире од куге са речју Јерусалим на уснама, а већи део војске побољева. Вођство преузима његов брат Карло I Анжујски, који након опсаде града Туниса склапа мировни уговор о слободној трговини и дозволу насељавања и кретања за монахе.

Сабор у Клермону

Папа Урбан II путовао је севером Италије и југом Француске проверавајући расположење локалних поглавара и осигуравајући подршку за крсташки рат. Сабор у Клермону је црквени сабор одржан у Клермону 1095. на папин позив. Папа је на сабору позвао да се крене у крсташки рат за „ослобођење гроба господњег“. Хришћани су одушевљено прихватили позив у рат. Папа је обећавао богат плен ослободиоцима Јерусалима којег су тада држали Селџуци. Крсташи су на своја одела зашивали крстове од црвене тканине, па отуда назив крсташи и крсташки ратови. Хришћани су пошли у Први крсташки рат 1096.

Северни крсташки ратови

Северни крсташки ратови или Балтички крсташки ратови називи су за крсташке ратове предузимане од стране хришћанских краљева Данске, Пољске, Шведске, Ливоније и витезова Тевтонског реда против паганских народа северне Европе који су углавном насељавали јужне и источне обале Балтичког мора.

Сегедински мир

Сегедински мир потписан је 15. августа 1444. године између Српске деспотовине и Османског царства након Дуге војне. Овим уговором Србија излази из рата са Турцима чиме је избегла катастрофу код Варне у новембру исте године.

Трећи шведски крсташки рат

Трећи шведски крсташки рат (швед. Tredje svenska korståget, рус. Третий Шведский Крестовый поход) био је шведски војни поход на Карелију године 1293. године. Кареља је била подручје под контролом Новгорода. Напад је за последицу имао, изградњу двораца Виборг а западна Карелија остала је под шведском влашћу више од 400 година.

Назив експедиције је новијег датума, будући да је то био само дио дугог низа војних сукоба у Шведско-новгородским ратовима.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

Крсташки ратови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.