Кромпир

Кромпир је врста биљака скривеносеменица из породице помоћница (Solanaceae). Узгаја се широм планете и користи за исхрану људи и домаћих животиња, јер поседује подземно стабло веома богато скробом. Реч „кромпир“ се може односити на било саму биљку или на јестиву кртолу.[2] Пореклом је из Јужне Америке, са Анда. Врста је доместификована у јужном Перуу[3], а у Европу су га донели Шпанци средином 16. века. У Андима се култивирају и неке друге блиско сродне врсте.

Кромпир је постао основна храна у многим деловима света и интегрални део знатног дела светских залиха хране. Он је четврти по величини усев у свету, након кукуруза, пшенице, и пиринча.[4] Зелено лишће и и зелена кора кртола након излагања светлости су токсични.

Дивље врсте кромпира су присутне широм Америка од Сједињених Држава до јужног Чилеа.[5] За кромпир се некад сматрало да је био доместикован независно на више локација,[6] али су каснија генетичка тестирања широког варијетета култивара и дивљих врста показала да постоји само једно место порекла кромпира у области данашњег јужног Перуа и екстремне северозападне Боливије (од врста у Solanum brevicaule комплексу), где је до доместикације дошло око пре 7.000–10.000 година.[7][8][9] Након миленијума селективног узгоја, сад постоји преко хиљаду различитих типова кромпира.[8] Преко 99% у данашње време култивисаног кромпира широм света потичу од сорти које воде порекло из низија јужног-централног Чилеа, које су замениле раније популарне варијанте са Анда.[10][11]

Локални значај кромпира је променљив и брзо се мења. Он је и дање есенцијални усев у Европи (посебно у источној и централној Европи), где је производња по глави становника још увек највећа на свету, међутим највећи део брзог ширења током задњих декада се одвио у јужној и источној Азији. Године 2014, Кина је предводила светску производњу кромпира, и заједно са Индијом, prоизвела је 37% кромпира глобално.[12]

Кромпир
Patates
Кртоле кромпир се јављују у различитим бојама, облицима и величинама
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
(нерангирано):
(нерангирано):
Ред:
Породица:
Род:
Solanum
Врста:
S. tuberosum
Биномијално име
Solanum tuberosum
Синоними[1]

Ботанички опис биљке

Кромпир је вишегодишња зељаста биљка, висине од пола метра до једног метра, животне форме геофита - поседује подземно стабло (тубер, одакле и потиче латински назив) по типу кртоле. Заправо, на ризому се налазе бројне столоне на којима се формирају кртоле. Листови су перасто дељени. Постављени су наизменично. Боја цвета варира од беле до ружичасте и љубичасте, са јарко жуто обојеним прашницима који су срасли са основном крунице, док су им антере међусобно приљубљене. Цветови су иначе актиноморфни, постављени терминално и груписани у цимозне цвасти увојке. И круница и чашица имају по пет листића, са тим да боју цвету даје круница која је иначе симпентална. Прашници су са антерама које се отварају на врху са две поре, а плодник је двоок. Стубић плодника је дужи од прашника. Цвета од јуна до августа. Узгајани варијетети су углавном бесполни (без цветова или са стерилним цветовима). Опрашивање је у већини случајева спољно (инсектима, ветром), али постоје и подаци о самоопрашивању/самооплођењу. Сви варијетети кромпира се могу вегетативно разножавати кртолама. Плодови фертилних варијетета су сочне жућкастозелене бобице које подсећају на мале зелене плодове парадајза. Често се кртоле називају плодовима кромпира, али је ово ботанички неисправно. У плоду се може наћи и до 300 семена.[13]

Potato blossom

цветови

Potato flowers

цветови

Solanum tuberosum

цветови

Историја

Доместификација кромпира је била предмет великих спекулација. Примерке које је Карл фон Лине описао као тип врсте припадали су подврсти S. tuberosum ssp. tuberosum који расте у шумама у архипелагу Чилое.

Међутим, археолошки докази ипак нису наводили ни на какве конкретне и дефинитивне закључке, што је ишло у прилог могућој тези о „дуалном пореклу“ кромпира са главним центром на Андима Перуа и Боливије, и споредним центром у Архипелагу Чилое[14]. коју је предложио ботаничар и генетичар Николај Иванович Вавилов у својој студији о географији доместикованих биљака. У складу са овом теоријом, једна подврста потиче са висоравни, где су је Инке и Тиванаке вероватно доместификовале у 7. миленијуму п. н. е., док друга потиче из архипелага Чилое.

Контроверза се разрешила 2005. године, када је објављена генетичка студија коју је водио и спровео ботаничар Дејвид Спунер на Универзитету у Висконсину. Спунер је стручњак који ради на Одсеку за пољопривреду у САД. Он је установио преко анализа генетских ознака неких 360 врсти кромпира да „све врсте које се данас гаје потичу од доместификације S. bukasovii са југа Перуа и запада Боливије, која се десила неких 8000 година п. н. е.

Многе од ових врсти потичу од чилеанског хибрида добијеног укрштањем ове врсте и једног дивљег варијетета који расте у пампи,[15] чиме се добила S. tuberosum ssp. tuberosum, од које потиче данас најмање 286. домаћих врсти[16], што их у сваком случају не чини обавезно[17] прецима хиљаде других варијетета ове подврсте које данас постоје и која се највише гаји у свету[18]. Основна разлика између ове и S. tuberosum ssp. andigena, првобитног кромпира са перуанских Анда, је у циклусу светлости који им је потребан: док је перуанска подврста прилагођена кратким данима и не цвета нити производи корен ако је превише изложена светлости, подврста tuberosum захтева доста светлости.

Теорија да о перуанском пореклу кромпира је доста стара и процењује се да у Перуу има више од 3.000 разних домаћих врсти кромпира, а неке од њих не могу бити узгајане ван Перуа јер захтевају специфичне климатске и агроеколошке услове.

Почетак коришћења кромпира у Европи

Велики број гајеног поврћа је пореклом са територија Јужне Америке, и већина је уведена у употребу у Европи убрзо после Колумбовог путовања 1492. године, али је кромпир увезен знатно касније. Узрок овом „кашњењу“ се може наћи у податку да је узгајан у вишим деловима Анда, које су Шпанци посетили тек 1532. године. Први помен кромпира у Колумбији се налази у литератури из 1537. године (помиње га Педро Сијеса Леон, савременик Франсиска Пизара), а као нова биљка описан је тек 1552. Датум преношења кромпира у Европу није још утврђен (и вероватно није ни записан), али се може утврдити најраније присуство кромпира на европском коонтиненту.[19]

Кромпир је 1588. године већ био познат и гајен у одређеним деловима Италије, што указује на још ранију ширу употребу ове биљке у Шпанији.[20] Постоје индиције да је узгој кромпира у Шпанији постојао пре 1573. године[20]. Скоро су пронађени подаци о извозу кромпира са Канарских острва за Антверпен у новембру 1567. године. Ако се претпостави да је вероватно узгајан бар пет година на самим Канарским острвима, године око 1562. би се могле означити као године интродукције кромпира у Европу[19]. Ово би значило да је кромпир стигао у Европу само десет година после описивања врсте, односно око 30 година после Пизара[19], као и да је најпре узгајан на острвима, а тек касније и у континенталној Шпанији.

Кромпир се у Европи користио углавном као храна за стоку. У Француској је чак било забрањено да се узгаја кромпир јер се веровало да изазива лепрозу. Заслугом француском агронома Антоана Аугустина Парментјеа, употреба кромпира за исхрану људи се проширила широм Европе. Он је проширио гласине да је кромпир храна резервисана само за богате и наредио војницима да чувају вртове засејане кромпиром. Сиромашно становништво је у годинама великих глади у предреволуционарној Француској крало и јело кромпир. Кромпир је у централну Србију донео Доситеј Обрадовић на почетку Првог српског устанка.

Производња

Свет

Производња током 2006. и 2007.
Бр. Производња у 2007. Количина у
тонама (t)
Бр. Производња
по глави становника у 2006.
Количина
kg/становнику
1  Кина 72.000.000 1  Белорусија 835,6
2  Русија 36.784.200 2  Холандија 415,1
3  Индија 26.280.000 3  Украјина 414,8
4  Украјина 19.102.300 4  Данска 291,1
5  САД 17.653.920 5  Летонија 286,0
6  Немачка 11.604.500 6  Пољска 271,5
7  Пољска 11.221.100 7  Белгија 267,4
8  Белорусија 8.744.000 8  Литванија 261,2
9  Холандија 7.200.000 9  Русија 259,0
10  Француска 6.271.000 10  Киргистан 219,4
Производња током 2007. износила је 321.696.483 t

Производња кромпира на светском нивоу стално је у порасту. Лидери у производњи биле су земље развијенијег севера, међутим, наглим економским развојем Кине, Индије и Бразила, неразвијене земље константно бележе пораст производње. Количина произведеног кромпира у развијеним регијама смањила се са 183,13 милиона t, колико је износила 1991. на 155,56 милиона t у 2007, док су неразвијени крајеви готово удвостручили производњу са 84,86 на 165,15 милона тона за исти временски период. По први пут у историји индустрије производње кромпира, лидерску позицију преузеле су неразвијене државе које су 2005. имале 160.000 t више, и бележе стални раст.

Данашњи светски лидер у производњу је Кина са 72.000.000 t у 2007. Међутим, мерено по глави становника, Белорусија производи 835,6 kg, што је сврстава у највећег произвођача у односу на број становника.

Укупно је током 2007. произведено 321.169.000 t кромпира. Занимљиво је да производња Кине и Русије представља готово 1/3 светске производње.

Африка

Узгајање кромпира на тлу Африке почело је с почетком 20. века али због лоших финансијских услова, и немогућности улагања у пољопривреду, приноси су вековима били мали. Међутим, стицењем независности и јачањем економија, пре свега Египта и Јужне Африке, инвестиције у развоју наводњавања и набавку машина припомогле се и индустрији кромпира. Африка је са 2 милиона тона, колико је производила 1960, своју производњу повећала на преко 16 милиона. Највећи принос од 16,5 милиона тона забележен је 2005.

Данас се кромпир узгаја на 1.502.695 ha са којих се сакупи око 16,3 t (2007) односно на просечно 10,86 t/ha. Највећи произвођач је Египат са 2,6 милиона тона, док друго место деле Малави, Јужна Африка и Алжир.

Азија и Океанија

Азијски регион представља главног снабдевача светског тржишта кромпира. Сама Кина учествује са више од 20%, која на својих 5 милиона хектара производи 72.000.000 t кромпира. Не рачунајући производњу Руске Федерације која се сврстава у европске, а не у азијске произвођаче, други велики произвођач је Индија, иза које следе Иран и Бангладеш.

Аустралија има само 32.000 хектара засађеним под кромпиром, који дају око 1,1 тоне. Међутим, захваљујући повољним условима производња по хектару износи око 39,5 t што је изнад светског просека. Највећи принос по хектару има Нови Зеланд од 42 тоне.

Европа

Кромпир0
Мала плантажа кромпира у Србији.

Узгајање кромпира на европском тлу почело је још у 16. веку. Европа је донедавно била светски лидер у производњи, међутим међу 10 највећих произвођача света и даље је 7 европских земаља где највише засађених површина има Русија. Још за време Совјетског Савеза производила је преко 100.000.000 тона годишње. Распад Совјетског Савеза и дугогодишња економска криза утицала је на то да се производња смањи на садашњих 36.784.200 t. И поред тога она је Други светски произвођач. Завидну производњу има и Украјина (19,1 милиона t), Немачка (11,6 милиона t), Пољска (11,1 милиона t), Белорусија (8,7 милона t), Холандија (7,2 милиона тона) и Француска (6,2 милиона t).

Србија има засеађена око 100.000 хектара, који су у 2004. дали 975.090 t. Недовољна улагања у пољопривредни сектор имала су за последицу мању количину приноса у односу на остале западноевропске земље. Током 2004. српски произвођачи извезли су око 9.01 t што им је довело приходе од преко 29 милиона динара. Највећи инострани купац била је Румунија. Иако је она једна од већих произвођача, готово 60% кромпира из Србије, завршило је на румунском тржишту.[21]

Латинска Америка

Иако је Јужна Америка прапостојбина кромпира, латиноамерче државе су произвођачи са најнижим приносима. Током 2007. произвели су 16 124.302 t што је око 200.000 t мање од афричке производње. Највеће количине кромпира има Бразил, 3,3 милона тона, које су намењене пре свега за извоз. На другом месту са произведених 3,2 милона t је Перу, иако има скоро дупло више засађених површина. Мексико је са 1,5 милиона тона на 5. месту.

САД и Канада

Tractors in Potato Field
Плантажа кромпира у САД.

Занимљиво је да је узгајање кромпира на америчком тлу почело у 18. веку. Према неким подацима, први печени кромпир служен је у Белој кући за време мандата Томаса Џеферсона. Вековна улагања у пољопривреду довела су САД у групу лидера у производњу кромпира. Са приносем од 38,7 t/ha има продуктивност 2,5 пута већу од светске. На територију Сједињених Америчких Држава постоји 456.000 ha засађених под овом културом. Током 2007. укупна производња била је нешто више од 17,65 милиона тона, што је било довољно да САД сврста као петог светског произвођача. Око 60% произведеног кромпира извезе се су у виду готових или полуготових производа, док се процењује да сваки Американас годишње поједе око 56 kg.

У Канади су се прве плантаже кромпира појавиле у Њу Брансвику средином 17. века.[22] Данас је она 13. светска сила у кромпирској индустрији која је током 2007. произвела више од 4,9 милона тона.

Примена

Кромпир је једна од важнијих намирница у људској исхрани, а био је врло значајан за нестанак глади у Европи. Наиме, ово је четврта по реду намирница по распрострањености у свету после кукуруза, пшенице и пиринча. Ова биљка расте на свим географским дужинама и при томе захтева сасвим мало простора, односно земљишта, а може да се сачува и до шест месеци без фрижидера. Веома је хранљив. Кромпир напада инсект кромпирова златица, која може бити погубна за род, али уколико је здрав, искористљиво је 85% рода, за разлику од житарица код којих је искористиво 50%. Зато и не чуди што је организација за храну и пољопривреду (скраћено: FAO, енгл. Food and agriculture organization) 2008. годину прогласила Међународном годином кромпира.[23] У људској исхрани се употребљава куван и печен док је сиров благо отрован. Индустријским поступком од кромпира се добија скроб, а сечењем кромпира на танке листиће, затим одстрањивањем скроба и печењем у врелом уљу добија се чипс. У индустрији се кромпир често прерађује у грануле, љуспице или брашно, при чему се ослобађа од воде. То се даље може искористити као сточна храна, али и у људској исхрани за згушњавање сосова или омекшавање посластица. Скроб, главни састојак кромпира се хидролизом може разложити на глукозу, која се опет алкохолним врењем може превести у алкохол. На тај начин настају вотка и аквавит, ракија популарна у Скандинавији.[23]

Око две трећине рода кромпира се користи у исхрани, али кртола се користи и у друге сврхе. Скроб из кромпира се користи за укрућивање тканина и тапета (штирак), као додатак бојама да би се згуснуле, а употребљава се и при штампању на памуку и лану. Кромпир се користи и за добијање важних киселина: лимунске и фумарне, али и етанола, који служи као гориво и за добијање биопластике.

Кромпир је и лековита биљка. Кришке кромпира спречавају избијање плика услед опекотина, а жвакање сировог кромпира отклања мучнину у трудноћи. Кришке кромпира или скроб из њега могу отклонити мрље од спанаћа или масти, а такође се у води у којој се кувао кромпир лако чисти сребрнина. Такође са одеће отклања и трагове од зноја, а може се користити и као дезодоранс. Коначно, може се користити и као хербицид.[23]

Референце

  1. ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Приступљено 23. 6. 2015.
  2. ^ „Potato - Definition of potato by Merriam-Webster”. merriam-webster.com.
  3. ^ Генетички подаци о јединственом догађају доместификације кромпира, Приступљено 9. 4. 2013.
  4. ^ „International Year of the Potato 2008 – The potato” (PDF). United Nations Food and Agricultural Organisation. 2009. Приступљено 26. 10. 2011.
  5. ^ Hijmans, RJ; Spooner, DM (2001). „Geographic distribution of wild potato species”. American Journal of Botany. Botanical Society of America. 88 (11): 2101—12. JSTOR 3558435. doi:10.2307/3558435.
  6. ^ University of Wisconsin-Madison, Finding rewrites the evolutionary history of the origin of potatoes (2005) [1]
  7. ^ Spooner, David M.; McLean, Karen; Ramsay, Gavin; Waugh, Robbie; Bryan, Glenn J. (29. 9. 2005). „A single domestication for potato based on multilocus amplified fragment length polymorphism genotyping”. PNAS. 102 (41): 14694—99. PMC 1253605Слободан приступ. PMID 16203994. doi:10.1073/pnas.0507400102. Приступљено 10. 4. 2009.
  8. 8,0 8,1 Office of International Affairs (1989). Lost Crops of the Incas: Little-Known Plants of the Andes with Promise for Worldwide Cultivation. nap.edu. стр. 92. ISBN 978-0-309-04264-2.
  9. ^ Francis, John Michael (2006). Iberia and the Americas: Culture, Politics, and History : a Multidisciplinary Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 867. ISBN 978-1-85109-421-9.
  10. ^ Miller, N (29. 1. 2008). „Using DNA, scientists hunt for the roots of the modern potato”. American Association for the Advancement of Science. Приступљено 10. 9. 2008.
  11. ^ Ames, M.; Spooner, D. M. (2008). „DNA from herbarium specimens settles a controversy about origins of the European potato”. American Journal of Botany. 95 (2): 252—257. PMID 21632349. doi:10.3732/ajb.95.2.252.
  12. ^ „Potato production in 2014; Region/World/Production Quantity/Crops from pick lists”. UN Food and Agriculture Organization, Statistics Division (FAOSTAT). 2016. Приступљено 6. 5. 2017.
  13. ^ Петковић, Б. Марин, П. & Божа, П. 1995. Практикум из систематике виших биљака. Наука. Београд.
  14. ^ Вавилов, Николай И. (Vavilov, Nikolai I) ([1940] 1987), Учение о происхождении культурных растений после Дарвина, Ленинград: Советская наука .
  15. ^ Spooner, David M.; McLean, Karen; Ramsay, Gavin; Waugh, Robbie; y Bryan, Glenn J. (2005): "A single domestication for potato based on multilocus amplified fragment length polymorphism genotyping", en Proceedings of the National Academy of Sciences, vol., Nº 102.
  16. ^ Proyecto UACh-FIA busca rescatar variedades de papas chilotas, Facultad de Ciencias Agrarias UACh [март, 2007].
  17. ^ Contreras M., Andrés, Germoplasma chileno de papas (Solanum spp.), Instituto de Producción y Sanidad Vegetal, Universidad Austral de Chile, Facultad de Ciencias Agrarias UACh (On line) март, 2007.
  18. ^ Turner, Stephen and Molyneaux, Heather (2004), Agricultural Science, Potato Breeding, and the Fredericton Experimental Station, 1912-1966, Acadiensis [Online], vol. 33 nº 2. март 2007
  19. 19,0 19,1 19,2 Hawkes, J. G. & Francisco-Ortega, J. 1993. The early history of the potato in Europe. Euphytica (70):1-2. pp: 1-7. doi:10.1007/BF00029633
  20. 20,0 20,1 Salaman 1985
  21. ^ Брендови Србије - Кромпир Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 31, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.
  22. ^ Производња кромпира у Северној Америци. Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 16, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.
  23. 23,0 23,1 23,2 Политикин забавник број 2962, датум: 14.11.2008, стране: 56-58. Издаје и штампа: Политика АД.

Литература

Спољашње везе

28. јул

28. јул (28.07.) је 209. дан године по грегоријанском календару (210. у преступној години). До краја године има још 156 дана.

Батат

Батат или слатки кромпир (лат. Ipomoea batatas) је брашнасти гомољ налик репи, вишегодишња тропска биљка из породице Convolvulus. Проналази се и под називом индијски кромпир. По изгледу подсећа на обичан кромпир, по издуженом и помало неправилном облику као спој кромпира и шаргарепе. Слаткастог је укуса, а по хемијском саставу је врло сличан обичном црвеном или белом кромпиру, с тим што садржи више протеина. Посебно га карактерише висок проценат бетакаротена који је познат антиоксидант.

Иако се у топлијим крајевима гаји као вишегодишња, у крајевима са 5-6 месеци без мраза се гаји као једногодишња биљка. У прехрани се користе његова секундарна задебљања корена, као и младо зелено лишће. Постоје више врста батата. Најраширенији су батати белог, наранџастог и љубичастог корена, а проналази се и у жутој и црвеној боји.

Белоруси

Белоруси (блр. беларусы) су источнословенски народ, који претежно живи у Белорусији, где чини око 84% становништва. Белоруси су већином православне вероисповести, а говоре белоруским и руским језиком, који спадају у словенску групу индоевропске породице језика. У средњовековној доби су се називали Литвини.

Бјелајско поље

Бјелајско поље је мало крашко поље у северозападном делу Босне, издуженог облика, динарског правца пружања дуго око 35 km. На дну таласастог поља налазе се многобројне вртаче. Лежи на надморској висини од 570 до 670 m. Име је добило по селу Бјелај у општини Босански Петровац.

Дели се на Рудо поље, Бјелајско поље и Медено поље. У Бјелајском пољу има неколико мањих извора, али правих водотокова нема. Потоци Вођеница, Скакавац и Суваја теку кроз истоимена села и допиру само до руба поља.

Кроз Бјелајско поље пролазио је стари пут Кључ - Босански Петровац - Бихаћ, део великог (турског) пута који је везивао Сарајево и Травник, преко Јајца са крајњим северозападним делом Босне. Кроз поље је пролазио и стари римски пут који је полазио из Солина, преко Книна и Босанског Грахова.

У Бјелајском пољу има и трагова праисторијских насеља. Данашња насеља су разбијеног типа. Становништво је мешовито православно - муслиманско. Главно им је занимање земљорадња и сточарство. Сеју се озими и јари усеви, затим зоб, кромпир и кукуруз који због оштрије климе слабије рађа.

Витамин Б3

Витамин Б3, исто познат као ниацин, никотинска киселина, и витамин ПП, је органско једињење са формулом C5H4NCO2H, и у зависности од коришћене дефиниције, једна од између четрдесет и осамдесет есенцијалних људских нутријената. Ова безбојна, растворна у води чврста материја је дериват пиридина, са карбоксилном групом (COOH) у 3-позицији. Други облици витамина Б3 укључују кореспондирајући никотин амид ("ниацин амид "), где је карбоксилна група замењена са карбоксамидном групом (CONH2), као и комплекснији амиди. Термини ниацин, никотин амид, и витамин Б3 су еквивалентни, и они се користе за било ког члана ове фамилије једињења, пошто она имају сличну биохемијску активност.Никотинамид је структурни део коензима NADP, део процеса респирације. Месо, џигерица, јаја, млеко, риба, кромпир и зелено воће су богати витамином Б3. Недостатак овог витамина се може видети код особа који болују од пелагре, кожне болести. Пелагра се такође појављује и код особа у поодмаклим фазама алкохолизма. Превелика конзумација Б3 витамина може да доведе до оштећења јетре, што је веома редак случај.

Генетички модификован организам

Генетички модификован организам (ГМО) је организам — биљни или животињски — на коме су при узгоју методом генетског инжењеринга унети гени неког другог организма.Закон о генетички модификованим организмима Републике Србије ГМО дефинише као: ”организам, осим људског, чија је генетичка основа промењена употребом технологије рекомбинантне ДНК”.(Сл. гласник РС, br. 101/2005)

Најчешће генетички модификовани организми су: кукуруз, соја, уљана репа, кромпир, памук и парадајз.

Европско законодавство захтева да организми који су генетички третирани буду посебно означени. Постоје захтеви удружења потрошача да се ова област боље уреди и пропишу строжи услови код коришћења ГМО.

Државе код којих је обавезно означавање ГМО: Србија, Филипини, ЕУ, Швајцарска, Аустралија, Нови Зеланд, итд.

Државе код који није обавезно означавање ГМО: Русија, Канада, Аргентина, Бразил итд.

Гулаш

Гулаш (мађ. gulyás) је врста јела, пореклом из Мађарске, које се најчешће спрема од говеђег меса, црног лука и млевене слатке паприке. Уз паприку, која је основни зачин, за припрему гулаша се могу користити и други зачини попут кима, мајорана, ловоровог листа, црног бибера...Готов гулаш се служи уз кувану тестенину, барени кромпир или кромпир-пире.

Дувањско поље

Дувањско поље је крашко поље у југозападној Босни, Босна и Херцеговина. То је типична висораван настала у давна геолошка времена тектонским спуштањем тла, језерским таложењем — ту су настале и велике наслаге угља на простору Конгоре, Еминова Села, Вучипоља, те наносима сталних или повремених водотока. Налази се на 860-900 m изнад висине мора. Ниже је од Купрешког поља (1100-1.200m), а више од Ливањског поља (709-808m). Дуго је 20 km (Месиховина - Мокроноге), широко 12 km (Бришник - Мандино Село). Површина му је 125 km².

Поље је смештено испод планине Љубуше. Са његовог дна издижу се купасти брежуљци од терцијарних седимената. На ободу Дувањског поља запажа се фосилни лакустријски рељеф који је добро морфолошки изражен. Представљен је терасама са клифовима и терасираним плавинама. Ови облици постали су у нивоу некадашњих сталних језерских стања.Становништво Дувањског поља бави се сточарством. Гаје се и житарице и кромпир, а природно, поље је прекривено густим ливадама. Средиште поља је место Томиславград, које се до 1990. године звало Дувно.

Личко поље (Лика)

Личко поље је крашко поље у Лици, у подножју Велебита, у Хрватској. Захвата површину од око 465 km² и пружа се правцем северозапад-југоисток, на надморској висини од 565–590 m. Његова максимална дужина износи 38 km, а ширина 18,5 km. Ово поље може се поделити на пет мањих поља: Липово, Косињско, Пазаришко, Брезово и Госпићко.У средишту Личког поља налази се неколико усамљених хумова – Отеж (745 м), Дебељак (882 м), Зир (852 м) и др, а од утицаја мора и околине, штите га планине Велебит, Вучјак, Стара и Троврх.

Пољем теку две значајније реке — Лика и Ричина. Обе нестају у понорима подно Велебита. Поплаве у пољу су ретке и јављају се након топљења снега и јаких киша.

Становништво се бави ратарством (кромпир и др.) и сточарством. Кроз поље пролази пут који повезује Карловац, Госпић и Карлобаг, затим локални пут Госпић - Грачац и личка железничка пруга. Највеће насеље је Госпић.

Милан Јелић (редитељ)

Милан Јелић (Рековац, 21. септембар 1944. године) је српски драмски писац, сценариста, глумац и редитељ.

Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, на одсеку драматургије. Добитник је више југословенских и међународних награда.

Његова прва драма „Сећање на Албинонија“ изведена је у Академском позоришту у Београду, а драме „Ванцаге“ и „Хоћу да будем кромпир“ у позоришту „Сусрет“. Првонаграђена драма на конкурсу листа „Младост“ „Јелисаветини љубавни јади“ постављена је на репертоар Атељеа 212 и одиграна преко 100 пута.

Минесота

Минесота (енгл. Minnesota, IPA изговор: /mɪnɨˈsoʊtə/), савезна је држава на средњем западу САД.Клима континентална, умерена са јачим зимама. Главни град је Сент Пол који има 287.151 становника. Минесота има око 5 милиона становника. Земљиште је прерија. Индустрија и пољопривреда веома развијена. Основне гране индустрије су машиноградња, прехрамбена, хемијска, металургија, графичка. Руде су манган, гвоздена руда. Главни пољопривредни артикли; пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир. Савезна држава је од 1858. године.

Општина Крупањ

Општина Крупањ је општина у Мачванском округу у западној Србији. По подацима из 2004. општина заузима површину од 342 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 19.969 ha, а на шумску 12.221 ha).

Центар општине је град Крупањ. Општина Крупањ се састоји од 23 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 17.295 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -2,3‰, а број запослених у општини износи 2.412 људи. У општини се налази 21 основна и 1 средња школа.

Општина Крупањ се у највећој мери поклапа са облашћу историјско-географски познатом као Рађевина, варошица Крупањ је седиште и једне и друге целине.

Од привредних грана у општини Крупањ су највише заступљени пољопривреда и туризам, док је прошлости било у великој мери развијено рударство, као и индустрија у самом Крупњу. Од пољопривредних култура се највише гаје малина, шљива и кромпир.

Кроз ову општину пролази државни пут IБ реда 27, он спаја Лозницу и Ваљево пролазећи кроз Завлаку.

Портиџ ла Прери

Портиџ ла Прери (енгл. Portage la Prairie) је град у канадској провинцији Манитоба и део је географско-статистичке регије Централне равнице. Смештен је на обалама реке Асинибојн, 70 км западно од главног града провинције Винипега. Каналом је повезан са језером Манитоба.

Прво насеље на месту данашњег града била је војна тврђава Форт ла Рејн која је основана 1738. док су прва стална насеља основана 1851. године. Статус урбаног насеља добио је 1880. док је статус града стекао 1907. године.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у граду је живело 12.996 становника у укупно 5.649 домаћинстава, што је за 2,1% више у односу на 12.728 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Портиџ је центар пољопривредног краја и прехрамбене индустрије, а посебно је познат по производњи и преради кромпира. Кромпир из Портиџа се испоручује највећим светским ланцима ресторана као што су Мекдоналдс и Вендис. У граду се такоће налази и велики млин за прераду овса.

Средња Европа

Средња или централна Европа је географска регија која обухвата површину од 1.253.371 km2, односно 11,9 % површине Европе. Простире се од Балтичког мора, на северу, до Црног мора и високих веначних планина на југу, које чине северну границу Јужне Европе.

Осим тога, може се сматрати да се и северна, јужна и југоисточна Европа у одређеној мери граниче и преклапају са средњом Европом тј. положај ове регије је веома значајан јер повезује све остале регије Европе.

Сви главни путеви који повезују западну и источну, северну и јужну Европу прелазе преко територије средње Европе. Ова регија обухвата девет земаља: Мађарску, Чешку, Словачку, Румунију, Швајцарску, Аустрију, Лихтенштајн, Немачку и Пољску.

Од ових девет земаља само три излазе на море, тако да у овој европској регији преовлађују континенталне земље.

Таор

Таор је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 303 становника. Таор се налази на путу Ваљево-Косјерић. То је планинско насеље са више брда и ливада. Таорске стене доминирају над селом, а река Скрапеж пролази кроз насеље. У Таору су чувена Таорска врела, са воденицама, која се уливају у Скрапеж. Око Тарских врела ископава се квалитетна сига. Становништво се бави сточарством и пољопривредом. Сточарством се баве за своје потребе, највише има оваца и крава. Од пољопривреде највише гаје малину, шљиве, кромпир и јабуке. У селу је основна школа са 4 разреда. Због лепе и очуване природе постоји могућност развоја сеоског туризма. Има ливада и шума се лековитим биљкама и јестивим печуркама.

Овде се налази Таорски мајдан камена.

Татински рејон

Татински рејон или Татински улус (рус. Таттинский район) је један од 34 рејона Републике Јакутије у Руској Федерацији. Налази се у централном дијелу Јакутије и заузима територију од 18.984 км².

Административни центар рејона је насеље Итик-Кујол (рус. Ытык-Кюёль).

Укупан број становника је 15.458 (2010).

Већину становништва чине Јакута (95%). Главна привреда у рејону је пољопривреду и то узгој говеда, те производња меса и млијечних производа. Узгаја се кромпир, поврће и крмно биље. Површина пољопривредног земљишта је 86,2 хектара.

Тејбер (Алберта)

Тејбер (енгл. Taber) је варошица у јужном делу канадске провинције Алберта, и налази се у оквирима статистичке регије Јужна Алберта. Налази се на раскршћу локалних путева 3 и 36, око 51 км источно од града Летбриџ, и кроз њега протиче река Олдмен.

Насеље Тејбер је основано крајем 19. века на обалама реке Олдмен као Танк 77, а 1907. мења име у Тавор које је вероватно изведено од имена планине Тавор у Светој земљи. У почетку насеље се развијало као рударски центар за вађење угља, а велики напредак доживљава током тридесетих година прошлог века захваљујући интензивним иригационим радовима који су унапредили пољопривредну производњу.

Привреда целе вароши и околине базира се на пољопривредној производњи. Највише се узгајају кукуруз и шећерна репа. Велика шећерана саграђена 1950. је најважнији привредни погон у варошици. Од пољопривредних култура значајније се узгајају још и кромпир, грашак, шаргарепа, пшеница, лан, јечам, пасуљ, зоб, лук, уљана репица и слачица. На бази крмног биља развијено је и сточарство (свиње, говеда, овце) и живинарство.

Према подацима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 8.104 становника, што је за 6,8% више у односу на 7.591 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Сваке године, крајем августа месеца у Тејберу се одржава велики сајам кукуруза.

Угљени хидрат

Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом свету. Према степену сложености деле се на: моносахариде, дисахариде, олигосахариде и полисахариде.

Угљени хидрати су биолошки молекули који се састоје од атома угљеника (C), водоника (H) и кисеоника (O), обично са односом атома угљеника и кисеоника од 2:1 (као у води); другим речима, са емпиријском формулом Cm(H2O)n (где се m може разликовати од n). Постоје извесни изузеци; на пример, дезоксирибоза, шећерна компонента ДНК, има емпиријску формулу C5H10O4. Угљени хидрати су технички хидрати угљеника; мада са структурне тачке гледишта је прецизније да се на њих гледа као на полихидроксидне алдехиде и кетоне.Термин је најзаступљенији у биохемији, где је синониман са сахаридима, групом која обухвата шећере, скроб, и целулозу. Сахариди се деле у четири хемијске групе: моносахариде, дисахариде, олигосахариде, и полисахариде. Генерално се, моносахариди и дисахариди, који су мањи угљени хидрати (имају нижу молекулску масу), називају шећерима. Реч сахарид потиче од грчке речи σάκχαρον (sákkharon), са значењем "шећер". Док је научна номенклатура угљених хидрата комплексна, имена моносахарида и дисахарида се веома често завршавају са суфиксом -оза. На пример, грожђани шећер је моносахарид глукоза, тршћани шећер је дисахарид сахароза, а млечни шећер је дисахарид лактоза (погледајте илустрацију).

Угљени хидрати врше бројне функције у живим организмима. Полисахариди служе као складишта енергије (нпр. скроб и гликоген) и као структурне компоненте (нпр. целулоза у биљкама и хитин код артропода). 5-угљеник моносахарид рибоза је важна компонента коензима (нпр. АТП, ФАД и НАД) и компонента је основе генетичког молекула познатог као РНК. Сродни молекул дезоксирибоза је компонента ДНК. Сахариди и њихови деривати обухватају многе друге важне биомолекуле који имају улогу у имунском систему, фертилизацији, спречавању патогенезе, згрушавању крви, и развићу.У науци о храни и многим неформалним контекстима, термин угљени хидрат често означава било коју храну која је посебно богата у комплексном угљеном хидрату скробу (као што су житарице, хлеб и тесто), или се термин користи за једноставне угљене хидрате, као што је шећер (присутан у бомбонама, џемовима, и слаткишима).

Често се на списковима нутриционог садржаја, као што је УСДА Национална база података нутријената, термин "угљени хидрат" користи за све осим воде, протеина, масти, пепела и етанола. Тиме се обухватају хемијска једињења као што су сирћетна или млечна киселина, која се нормално не сматрају угљеним хиратима. Тиме се исто тако обухватају "дијетарна влакна" која су угљени хидрати, али имају незнатан допринос у погледу прехрамбене енергије (калорија), мада се често уврштавају у прорачуне тоталне енергије хране, као да су шећери.

Френсис Дрејк

Вицеадмирал сeр Френсис Дрејк (енгл. Francis Drake; Тависток, 1540 — Портобело, 27. јануар 1596) био је енглески гусар, морепловац, поморски јунак, политичар и грађевински инжењер у елизабетанском добу. Он је био први Енглез који је опловио Земљу од 1577. до 1580. и постао витез одлуком краљице Елизабете I. Он је био замјеник командира енглеске флоте. Гусарским нападима на шпанске бродове допринео је енглеском освајању колонија, посебно у Северној Америци, имао значајну улогу у победи британске ратне морнарице 1588. године над шпанском „Непобедивом армадом“ у бици на Ламаншу. 1586. пренео кромпир у Европу из Северне Америке.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.