Крмно биље

Крмно биље је јединствени назив за крмива (производе за исхрану животиња) биљног порекла.[1] Проучавањем крмног биља бави се научна дисциплина која је у ранијем периоду проучавана у оквиру ратарства, да би развојем науке заузела равноправно место уз ратарство и сточарство, као самостална научна дисциплина и као спона ратарске и сточарске производње. Крмно биље проучава биологију, гајење и искоришћавање крмних биљака, са циљем да се постигну што бољи принос и квалитет кабасте сточне хране.[2]

Round hay bale at dawn02
Бала сена

Гајење и проучавање крмних биљака

Гајење крмних биљака по својој природи је врло сложено. Везано је са бројним питањима, чије је проучавање неопходно, да би се постигао циљ гајења : висок принос и квалитет крме.

Од ботаничких особина крмно биље проучава морфолошке, физиолошке и биолошке особине њивских биљака, као и њихову географску распрострањеност.[3]

Крмне биљке и њихова подела

Биљке које се данас користе за производњу сточне хране су бројне у свету, као и у нашој земљи. Према извођењу Мијатовића (1975) у свету се користи више од 4.000 врста за производњу крмног биља. Њихов број се и даље повећава, из дивље флоре се уводе у културу нове врсте, интезивним селекционим радом стварају се нове врсте (Triticale).

У свету постоје бројне класификације њивских и крмних биљака. Поделе су различите, све зависи од тога који се критеријуми користе. Неки аутори као основу узимају начин гајења, други ботаничке особине (морфолошке и биолошке), трећи особености производње. Постоје и комбиноване класификације, где се у обзир узимају ботаничке, производне и друге особине.

Подела крмних биљака по начину гајења и производње

  • Крмне биљке на ораницама[4] (ораничне крмне биљке)
  • Траве - травњаци (ливаде и пашњаци)

Подела крмних биљака према ботаничким особинама

  • Крмне биљке из фамилија трава (Poaceae)
  • Крмне биљке из фамилија легуминоза (Fabaceae)
  • Крмне биљке из осталих фамилија

Класификација нњивских биљака

Према класификацији Ђорђевића (1948), све њивске биљке могу да се поделе у четири групе:

  • Жита (Cerealie) - зрнене скробне биљке
  • Зрнене махуњаче (варива) - беланчевинасте биљке
  • Биљке за техничку прераду
  • Биљке за сточну храну

У биљке за техничку прераду спадају:

У биљке за сточну храну спадају:

  • Коренасто-кртоласте биљке[5]
  • Траве
  • Остале биљке за сточну храну

Референце

  1. ^ „krmiva”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 03. 2017.
  2. ^ Крмно биље, Саво М. Вучковић, Београд, 1999.
  3. ^ „allaboutfeed.net”. allaboutfeed.net. allaboutfeed.net. Приступљено 06. 10. 2014.
  4. ^ Крмне биљке на ораницама
  5. ^ Коренасто-кртоласте биљке

Литература

Спољашње везе

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Бањалучка регија

Бањалучка регија се налази у западном дијелу Републике Српске. Обухвата дио историјско-географске области Крајине, чије име потиче из времена када је ова област била гранично подручје између Турске и Аустроугарске.

Василевичи

Василевичи (блр. Васілевічы; рус. Василевичи) је град у југоисточном делу Републике Белорусије и један је од два насеља са статусом града у Речичком рејону Гомељске области.

Према подацима пописа из 2009. у граду су живела 3.923 становника.

Гвоздац

Гвоздац је насеље у Србији у општини Бајина Башта у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 518 становника.

Гомељска област

Гомељска област (блр. Го́мельская во́бласць; рус. Го́мельская о́бласть) је административна јединица на југоистоку Републике Белорусије. Административни центар је град Гомељ. Основана је 15. јануара 1938. године.

Детелина

Детелина (Trifolium sp.), широко распрострањен род зељастих биљака, припада породици легуминоза (лептирњаче, бобови; лат. Fabaceae или Leguminosae). Обухвата око 300 врста, од којих у нашем поднебљу расте више од 40. Латинско име Trifolium род је добио име по карактеристичним сложеним листовима, састављеним од три лиске (лат. tres - три и folium - лист).Детелином се често у народу називају и неке друге врсте из породице легуминоза, које нису из овог рода, али због облика листа подсећају на њу. Такве су, на пример, детелина камењарка (Anthyllis vulneraria), велика детелина или луцерка (Medicago sativa), коњска детелина или кокотац (Melilotus officinalis). Има и врста које не припадају чак ни породици легуминоза, али се, такође због облика листа, називају детелинама, какве су кисела детелина или кисељача (Oxalis acetosella) или украсна детелина (Oxalis triangularis).

Добојско-бијељинска регија

Добојско-бијељинска регија се налази у сјеверном и сјеверноисточном дијелу Републике Српске.

На истоку, ријеком Дрином, граничи се са Србијом. Са Србијом регија граничи и на сјевероистоку, а ту границу чини ријека Сава. Сава је на сјеверу гранична ријека и са Хрватском. На сјеверу је и међуентитетска граница са Посавским кантоном Федерације Босне и Херцеговине кога чине двије општине, Оџак и Орашје. На западу регија граничи са Бањалучком регијом, а на југоистоку са Источносарајевско-зворничком регијом Републике Српске. Јужна граница је ентитетска граница са Федерацијом Босне и Херцеговине. Регија нема територијалну цјеловитост. Састоји се из двије мање регије, Добојске и Бијељинске, које су међусобно одвојене Брчко Дистриктом. Географски положај регије је повољан, нарочито саобраћајни. Регија је најближа саобраћајна веза између појединих дијелова Босне и Херцеговине, Хрватске и Србије. На њеној територији се укрштају жељезнички и друмски правци сјевер-југ и запад-исток (транзитни положај).

Луцерка

Луцерка (лат. Medicago sativa) се сматра водећом и најважнијом крмном културом. Од луцерке се добија веома квалитетна сточна храна, значајна за исхрану свих врста домаћих животиња. Одликује се високим садржајем сирових протеина који се креће од 18-22% у зависности од фазе старости вегетативних органа. Протеини луцерке су веома доброг амино киселинског састава. Протеини луцерке су високе биолошке вредности. По свом аминокиселинском саставу слични су протеинима животињског порекла. У луцерки се налазе витамини: A, B1, B2, B3, C, D, E. Луцерка је богата неким органским киселинама (лимунском, јабучном и др.). Луцерка се одликује богатством минералних материја, а посебно калцијумом који је значајан у исхрани стоке, за производњу млека и као саставни део кости за сточни подмладак. Садржи и важне хемијске елементе: калијум, фосфор, магнезијум и др. Луцерка се користи за исхрану стоке у разним облицима: као сено, силажа, дехидриране биљке, ређе као зелена храна и за напасање стоке. Користи се континуирано 4-5 година, дајући годишње 4-5 откоса. Њена улога није само за исхрану стоке, већ има посебно важно место у плодореду. Разоравањем луцеришта у земљишту остају велике количине органске масе, чијим разлагањем и минерализацијом се поправљају физичке, хемијске и микробиолошке особине земљишта.

Накривањ

Накривањ је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1159 становника.

Смештено на око 18 километара од Лесковца, у региону Поречје, село Накривањ представља равничарско село у подножју побрђа око планине Кукавице. Засељено је у долини Накривањске реке, која извире на падинама Кукавице и док протиче кроз суседно село Чукљеник, носи назив Чукљеничка река. Одмах након уласка у атар Накривња она се назива Накривањском реком, и то име носи све до свог ушћа у Ветерницу.

Накривањ спада у збијени тип села. Куће су смештене једна до друге, са малим окућницама. Његов атар је један од највећих у целом Лесковцу, већи и од саме општине Лесковац, а једино мањи од планинског села Оруглице. Раније је у саставу Накривња био и атар који данас обухвата село Чукљеник, па и сам манастир је припадао Накривњу, али се касније одвојило као засебно село.Накривањ је једно од старијих села Лесковачког поречја, настало вероватно још у доба српске средњовековне државе. Први пут се помиње током 15. века, а детаљно је описан од стране аустријског путописца Хана, који је овим крајевима пролазио 1861. године, па је тада и извршио попис села у лесковачком крају, наводећи да је Накривањ у то доба имао чак 60 домаћинстава, па је, после Вучја (суседно, највеће село и привредни центар Поречја), био највеће село у Поречју.Мештани села се претежно баве пољопривредом, ређе сточарством, али и обрадом дрвета. У прошлости је у селу постојао велики број воденица, па је село било главно место у које су мештани околних села долазили да мељу своје житарице. Данас је велики број воденица уништен, а оне које су остале служе само као сведок прошлих догађаја, ређе као погони за млевење житарица. У селу постоји истурено одељење основне школе „Бора Станковић” из Вучја, као и припремно одељење предшколске наставе.Село има и свој заселак који носи назив Накривањски Чифлук, смештен на око километар од села, на путу од Стројковца према Накривњу. У засеоку данас живи пар стотина становника који се претежно баве пољопривредом и обрадом дрвета.

Општина Уб

Општина Уб простире се на 456,7 km2 северозападно од Шумадије, 55 km од Београда. Обухвата долине двеју река Тамнаве и Уба, као и ниске и благо брежуљкасте терене. У општини према попису из 2011. живи око 29.101 становник у 37 села. Центар општине је град Уб са око 6.000 становника.

Пелетирање

Пелетирање подразумева технолошки процес којим се неки други улазни метеријал (руда, угаљ, кокс, дрво, крмно биље) третира тако да се од њега формира гранулат (пелет) у пречнику 2-5cm. Пелети се углавном препознају по цилиндричном облику, а као такви су веома згодни за манипулацију и аутоматизацију у потрошњи.

Пелетирање материјала се спроизводи у циљу:

смањења влажности

повећања квалитета (калоричности, садржај минералa и сл) у мањој запремини/маси

лакше манипулације

мањих губитака у транспортаНајвећу примену пелетирање има у:

преради минералних сировина и тешкој индустрији

преради отпада у прехрамбеној индустрији

индустрији сточне хране

преради отпада у дрвној индустријиПалетирање се намеће као веома важна и еколошки погодна технологија у обради дрвета и припреми биомасе за ложење-огрев, имајући у виду да биљни омотач наше планете предствља обновљив извор потенцијалне енергије.

Од 2007. године, пелетирање отпада у индустрији прераде дрвета нагло расте, а са тим и потражња за пећима на пелете.

Данас су пећи (за централно/парно грејање) на пелете толико аутоматизоване да се могу поредити са пећима на течна горива, а степен искоришћавања енергента се креће око 90-95%. Степен искориштења енергента овде значи, да ће од 100 kg масе пелета остати мање од 0,5 kg масе пепела и чађи.

Поморавље (област)

Поморавље или Велико Поморавље обухвата широку долину Велике Мораве од састава Јужне Мораве и Западне Мораве близу Сталаћа, до ушћа у Дунав. Велико Поморавље обухвата долину, а не слив реке. Висина земљишта је до 160 м надморске висине. На западу је ограничено Темнићем, планинама Јухором и крагујевачким Црним Врхом, као и шумадијским побрђем изнад Лапова, Велике Плане и Азање. Источну границу представљају родопске планине Рожањ и Буковик, затим карпатске планине Кучај и Баба, родопски Ресавски хумови и ниско земљиште ка Стигу.

Пољопривредни институт Републике Српске

Пољопривредни институт Републике Српске основан је 3. јула 1947. године под именом Пољопривредни завод. Сједиште Института је у Бањој Луци, насеље Лазарево. Институт има сопствене пословне објекте и управну зграду, те модерно и функционално опремљене лабораторије, које омогућавају Институту да прати актуелне научно-истраживачке токове у области пољопривреде. Осим тога, Институт посједује и властите земљишне површине и пратећу механизацију за извођење огледа и сјеменску производњу, као и властити дорадни центар.

У циљу ефикаснијег рада, активности Института дефинисане су кроз рад девет завода, и то: Завод за стрна жита, Завод за кукуруз, Завод за индустријско биље, Завод за крмно биље, Завод за повртарство, Завод за воћарство и виноградарство, Завод за заштиту биља, сјеменарство и биотехнологију, Завод за агроекологију и Завод за сточарство.

Институт обавља основна, примјењена и развојна истраживања из области пољопривреде од општег интереса, односно стратешког значаја за Републику Српску.

Пшеница

Пшеница (лат. Triticum spp.) јесте врста житарице које се узгаја широм света. Глобално, она је најважнија зрнаста биљка која се користи за људску исхрану и друга је на лествици укупне производње приноса житарица, одмах иза кукуруза; док је трећа пиринач. Пшеница потиче из подручја Леванта и Блиског истока.

Пшенична зрна су главни прехрамбени производ који се користи за добијање брашна за хлеб, колаче, тестенине итд; и за ферментацију у производњи пива, алкохола, вотке и биогорива. Љуска жита која се одваја при изради брашна назива се мекиња. Пшеница се сеје на одређеном простору као крмно биље, а слама се користити као застирка у стајама и шталама, као грађевински материјал за израду кровова, или за зидање балама сламе.

У 2013. свјетска производња пшенице износила је 713 милиона тона, што је трећа по количини произвођена житарица, после кукуруза (1.016 милијарда тона) и риже (745 милиона тона). Пшеница је 2009. године била друга житарица по количини производње, те године светска производња износила је 682 милиона тона (након кукуруза са 817 милиона тона), а испред риже (679 милиона тона).Пшеница се убраја у житарице које се узгајају на пољопривредној површини која је међу највећим од свих других врста хране. Светска трговина пшеницом је већа од трговине свим другим житарицама заједно. Глобално, она је водећи извор биљних беланчевина у људској исхрани, јер има виши садржај беланчевина од других значајних житарица, кукуруза и риже. У погледу постотка потрошње за храну од укупно произведене количине, она је тренутно друга главна пољопривредна култура послије риже, а испред кукуруза, што је временом дало могућност да се кукуруз далеко више користи за исхрану домаћих животиња. Археолошки налази наводе да се припитомљавање пшенице први пут десило у подручјима познатим као „Плодни полумесец“.

Раж

Раж (лат. Secale cereale) је једногодишња, ретко трајна биљка из породице трава (лат. Graminae). Често се култивише као житарица, а с обзиром да успева на северним географским ширинама у северној Европи се од ње производи хлеб. Сматра се да порекло води од коровске биљке Secale anatolicum, чије је култивисање почело у југозападној Азији. У источну Европу стигла је тек у бронзаном добу. Раж је члан племена жита (Triticeae) и блико је сродна са јечмом (род Hordeum) и пшеницом (Triticum). Зрна ражи се користе за брашно, ражани хлеб, ражано пиво, двопек, неке врсте вискија, неке водке, и као крмно биље. Раж се исто тако може јести цела, било као кувана ражана зрна или у ваљаном облику, слично ваљаном овсу.

Раж је житарица и треба је разликовати од биљке Lolium, која се користи за априлаке, пашњаке, и сено за стоку.

Сирак

Сирак је назив за род монокотиледоних биљака из фамилије трава (Poaceae), који обухвата око 25 врста. Неке од ових врста се узгајају као житарице ради исхране људи, а поједине на пашњацима ради испаше. Седамнаест од двадест-пет врста су пореклом из Аустралије, док остале врсте покривају Африку, Азију, Мезоамерику, и поједина острва у Индијском и Тихом океану.Једна врста се узгаја као житарица, док се остале користе као крмно биље, које се било узгаја у пределима са топлом климом или је натурализовано, у пашњацима. Сирак припада потфамилији Panicoideae и племену Andropogoneae (племену које обухвата Andropogon gerardi и шећерну трску).

Светска продукција сирка је око 60 милиона тона годишње. Главне произвођачке земље су САД, Нигерија и Индија. У Сенегалу, на пример постоји варијетет традиционалног сирка који је у широкој употреби, али се користе и локално побољшани варијетети који су адаптирани за тамошње типове земљишта и климу. Зрна сирка се генерално користе и људској исхрани у полу-аридним земљама Африке и Азије. Овај усев се конзумира у виду тестенина, куван и у облику традиционалних пића. Истраживања су показала позитивна својства ове житарице по људско здравље. Даља истраживања се спроводе ради стицања детаљнијег разумевања терапетског потенцијала сирка.

Славонија

Славонија је историјска и географска област у данашњој Хрватској. Назив области потиче од општег латинског назива за земљу Словена (лат. Sclavonia). Просторни опсег Славоније се током историје мењао у складу са геополиичким променама на ширем подручју између речних токова Саве и Драве. Првобитни просторни опсег Славоније обликован је у време постојања средњовековне Бановине Славоније, из које се развила нововековна Краљевина Славонија. Током 18. века, појам Славоније је постепено сужен на данашњу географску област, која лежи између доњих токова Драве и Саве. Ова област је пољопривредно најразвијенији део данашње Хрватске.

Татински рејон

Татински рејон или Татински улус (рус. Таттинский район) је један од 34 рејона Републике Јакутије у Руској Федерацији. Налази се у централном дијелу Јакутије и заузима територију од 18.984 км².

Административни центар рејона је насеље Итик-Кујол (рус. Ытык-Кюёль).

Укупан број становника је 15.458 (2010).

Већину становништва чине Јакута (95%). Главна привреда у рејону је пољопривреду и то узгој говеда, те производња меса и млијечних производа. Узгаја се кромпир, поврће и крмно биље. Површина пољопривредног земљишта је 86,2 хектара.

Уљана репица

Уљана репица (лат. Brassica napus) је индустријска биљка.

Користи се за производњу прехрамбеног уља и биодизела.

Највећи произвођачи су земље Европске уније, Канада, САД, Аустралија, Кина и Индија. У Индији уљана репица чини 13% посејаних површина. Према америчком Одељењу за пољопривреду, уљана репица је била трећи највећи извор биљног уља 2000. године, после соје и палме уљарице (лат. Elaeis guineensis). Други је највећи светски извор протеинске хране, иако чини тек петину производње највећег извора, соје.

У Европи се узгаја и као крмно биље, и то за зелену крму у свежем стању. Користи се и за силажу. Њени нуспроизводи се користе за крмне смесе.

Користи се и у ратарству, за зелено ђубрење.

У пољопривреди се користи за ротацију култура, у смени узгоја пшенице и кукуруза.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.