Кречњак

Кречњаци су најраспрострањеније карбонатне стене и једне од најраспрострањенијих седиментних стена уопште.

Састављени су од калцита али су ретко сасвим чисти. Обично садрже хемијске примесе гвожђа, мангана и магнезијума, затим примесе глине, зрна песка, органску материју и др.

Limestoneshale7342

Састав

Кречњаци могу настати на више начина:

  • као хемијски седименти,
  • као органогени седименти, када настају уз активно учешће живих организама и најзад,
  • као резултат механичког распадања и преталожавања раније створених кречњака.

Као хемијски талози стварају се и литографски шкриљци (криптокристаласти јасно услојени кречњаци), кречњаци соних лежишта и уз мање или веће учешће организама, спрудни алохтони кречњаци (директно излучивање карбоната из морске воде). Органогени кречњаци редовно садрже остатке фосила у чију љуштуру је уграђиван калцијум-карбонат. Име добијају према карактеристичном фосилу: цефалоподски, брахиоподски, рудистни, литотамнијски итд.

Коришћење

Кречњак се користи за производњу креча који се користи као грађевински материјал.

Види још

Литература

  • Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука
Haptophyta

Хаптофите (Haptophyta) су група аутотрофних, осмотрофних или фаготрофних протиста (алги), која већином насељава морске екосистеме. Хаптофите су углавном једноћелијске, али се јављају и трихални и колонијални облици. Иако ситни, ови организми имају веома велику и важну улогу у геохемијским циклусима угљеника и сумпора. Наиме, већина ствара у својим ћелијским омотачима коколите, плочице од калцијум карбоната које се након угинућа алги таложе на морском дну стварајући кречњак. Неке од врста су значајне и због токсичности за водене организме (у првом реду рибе).

Ћелије хаптофита у већини случајева поседују два бича, постављена апикално или субапикално у папили или бразди на ћелијском омотачу. Између бичева налази се, код већине врста, хаптонема, кончаста творевина са више функција (између осталог, хватање плена). Унутар ћелије налази се 1—4 хлоропласта са пиреноидима, чије су спољашње мембране у континууму са спољашњим мембранама једарног овоја. Једро се обично налази у задњем делу ћелије. Резервна материја је углавном хризоламинарин. Од пигмената, срећу се хлорофили a, c1 и c2 (код представника класе Prymnesiophyceae среће се и хлорофил c3), β-каротен, дијадиноксантин, дијатоксантин.

Kalcijum oksid

Kalcijum oksid (CaO, živi kreč, pečeni kreč) je bela, kaustična, alkalna kristalna materija na sobnoj temperaturi. Ovo hemijsko jedinjenje je u širokoj upotrebi.

Географија Летоније

Летонија лежи на источним обалама Балтичког мора, између Естоније и Литваније. Око 80 процената површине налази се испод 200 метара надморске висине. Летонија има преко 12 000 река, а само 17 имају ток дужи од 97 километара, преко 3 000 мањих језера. Веће реке су Даугва, Лилеуп, Гауја, Вента и Салака. Шуме, од којих већину чине борове шуме, прекривају око 41 проценат површине државе. Осим кречњак и доломита, ресурси су оскудни. Летонија има 531 километар пешчане обале, на којој се налазе две важније луке, Лијепаја и Вентспилс.

Доломит

Доломит (енгл. Dolomite, Dolostone, франц. Dolomite, нем. Dolomit, рус. Доломит) је седиментна стена и минерал, који се састоје од кристала калцијум магнезијум карбоната, CaMg(CO3)2, односно CaCO3•MgCO3.

Стена доломит је највећим делом изграђена од минерала доломита. Ако, у одређеном проценту, кречњак садржи минерал доломит, тада се тај кречњак назива доломитични или магнезијски кречњак. Доломит је први пут описао француски природњак и геолог Деода Грате де Доломје (1750 – 1801). Пронађен је 1791. године у Доломитским Алпима у северној Италији.

Земноалкални метал

У IIа групу периодног система елемената спадају: берилијум, магнезијум, калцијум, стронцијум, баријум и радијум, и једним именом се називају земноалкални метали. Порекло заједничког имена ових елемената лежи у чињеници да су најраспрострањенији међу њима (калцијум и магнезијум) значајни састојци Земљине коре и да њихови карбонати: кречњак (CaCO3), доломит (CaCO3•MgCO3), а у значајној мери и магнезит (MgCO3), представљају основне стене од којих је изграђен рељеф читавих области на Земљи.

Сви су лаки метали, изузев радијума. Сивкасто су беле боје, металног сјаја, али на ваздуху брзо потамне, услед оксидације и пресвлачења танким слојем оксида који их штити од даље оксидације. Тврдоћа се разликује од елемента до елемента због тога што поседују различите типове кристалне решетке, па је тако берилијум прилично тврд а баријум мек као олово. Густина се такође разликује, али су сви тежи од воде.Атоми ових елемената садрже по два s-електрона у највишем енергетском нивоу те су, према томе, у својим једињењима позитивно двовалентни. Због присуства два електрона у периферној сфери електронског омотача имају јако изражен позитивни метални карактер, иако имају релативно слабије изражене металне особине у односу на алкалне метале (због мањег полупречника атома и самим тим јаче изражене силе привлачења између језгра и електрона услед чега се они теже отпуштају), а поред тога земноалкални метали треба да отпусте и већи број валентних електрона да би стекли конфигурацију племенитог гаса.Хемијски су врло реактивни, па се стога не јављају у природи у елементарном стању већ искључиво у облику својих једињења, а међу њима најраспрострањенији су калцијум и баријум. Као и у другим групама периодног система, идући одозго на доле, од берилијума ка радијуму, са растућим редним бројем повећава се метални карактер и активност елемената што је условљено повећањем пречника атома и смањењем потенцијала јонизације елемената. За сада није објашњено зашто, али се зна да је енергија јонизације код радијума већа него што се очекивало. Због негативног редокс потенцијала добра су редукциона средства. Земноалкални метали се, иначе, одликују веома малим енергијама јонизације, па стога имају и мали коефицијент електронегативности који опада са порастом атомских бројева.

Ови елементи се лако растварају у киселинама, а берилијум се раствара и у алкалним хидроксидима јер је амфотеран. Загрејани на ваздуху бурно сагоревају дајући оксиде, који су базични, изузев берилијума чији је оксид амфотеран. Земноалкални метали дејствују и на воду (изузев берилијума) и прелазе у одговарајуће хидроксиде, који представљају јаке базе и веома су слабо растворљиви у води. Иначе ови елементи реагују и са азотом, са угљеником, са халогеним елементима итд.

Различита својства берилијума последица су тога што има мањи атомски и јонски полупречник, а и чињеница је да се код s и p- елемемената јавља дијагонални ефекат .

Калцит

Калцит је минерал из групе карбоната, чија је хемијска формула CaCO3. Друга полиморфна модификација, са истом хемијском формулом је минерал арагонит, који је нестабилан на температури од преко 470 °C. Калцит је врло распрострањен минерал у природи, јер изграђује кречњак.

Калцијум

Калцијум (Ca, лат. calcium) метал је IIA групе. Електронска конфигурација му је: 1s2 2s2 2p6 3s2 3p6 4s2, гради 2+ јон. Поседује 6 стабилних изотопа. То су 40Ca, 42Ca, 43Ca, 44Ca, 46Ca и 48Ca. Елементарни калцијум је сјајни, сребрнасти метал. На Земљи се калцијум налази само у облику својих једињења и као саставни део минерала. У калцијумове минерале, између осталих, спадају креда, кречњак (као калцит или Мермер) и гипс. Осим тога, калцијум игра врло важну улогу у организму животиња и човека, јер улази у састав костију. Он гради 2+ јоне.

Калцијум-карбонат

Калцијум-карбонат је хемијско једињење које спада у класу неорганских соли. Молекуларна формула калцијум-карбоната је CaCO3. Најчешћи облици калцијум-карбоната су кречњак, креда и мермер.

Карбонат

Карбонат је анјон (CO32-) који настаје јонизацијом карбонатне киселине. Овај назив такође означава и сваку со која потиче од ове киселине.

Карбонатни анјони врше важну функцију у физиологији живих ћелија (од регулације ацидо-базне равнотеже - хидрогенкарбонатни пуфер, преко размене гасова и других битних функција).

Најпознатији карбонат у природи је калцијум карбонат, познат и као креда, кречњак и мермер. Он је нерастворан у води али се зато добро раствара у киселим воденим растворима.

Керамика (материјал)

Керамика је назив за групу производа из глинених сировина. Основне сировине за керамику су каолин (бела и мекана врста земље), иловаче и глине који су пластички састојци док су као непластички састојци- кремен, кречњак, шамот и други материјали. Према хемијском саставу и топлоти керамичарски материјали се деле на опекарске, грнчарске, порозне, камените и порцеланске.

Назив керамика потиче од речи керамикос, керамеус и керамос (грчки: κεραμικός) који је био општи назив за производе од глине и иловаче који се пластично стварају, суше и пеку у посебним пећима.

Постоји велики број метеријала према употреби и сврхама. По изгледу и употреби сва керамика се дели на на грубу керамику (за индустријску употребу и употребу у грађевинарству, као цреп, опеке, покривне плоче, подови изолатори итд.) и фину керамику (за електро материјале, материјале који се користе у здравству, грнчарске производе и производе за свакодневну употребу, украсни предмети и сл).

Керамички материјали су сложена хемијска једињења која садрже метале и неорганске елементе. Керамички материјали имају разноврсна механичка и физичка својстава. Граница између метала и керамике се најлакше дефинише помоћу температурног коефицијента електричне отпорности. Код керамичког материјала овај коефицијент има негативан предзнак док за метале има позитиван предзнак. Примена керамике варира од керамичких плочица, грнчарске робе, опеке, одводних цеви, посуђа, ватросталних материјала, магнета, електричних уређаја, влакана до абразивних материјала.

Керамички материјали настају под утицајем високе топлоте (печењем, топљењем).

Кисела киша

Кисела киша је киша или било која друга падавина загађена сумпор диоксидом, азотним оксидима и другим хемијским једињењима. Док је уобичајена pH вредност кише око 5,5, pH вредност киселе кише је између 4 и 4,5. То значи да она садржи отприлике 40 пута више киселине од обичних падавина.

Главни узрочници киселих киша су термоелектране, дим као последица грејања и издувни гасови који се стварају у саобраћају. Киселе кише обично изазивају штете далеко од својих стварних извора.

Обична киша је благо кисела; слаба киселина у кишници може да нагризе кречњак у грађевинама и статуама, јер је кречњак базног састава.

Киша може и да реагује с отпадним гасовима које испуштају електране, аутомобили и фабрике. Кад се то деси, пада у виду слабе сумпорне или азотне киселине и назива се киселом кишом. Када ( кисела ) киша ступи у додир са земљиштем, постаје још опаснија за биљни и животињски свет јер ступа у везу са Алуминијумом. После неког времена, кисела киша полако затрује језера и водотокове, угрожавајући биљни и животињски свет у тим крајевима. Из тог разлога, људи настоје да смање количину отпадних гасова које индустријске земље испуштају у ваздух.

Киселе кише имају два ефекта на биљни свет, а сами тим и на животињски свет - директни и индиректни ефекат:

Индиректни ефекат подразумева загађивање земљишта, и уништавање листова биљака. Лист под утицајем сумпорне и азотне киселине из киселих киша прво пожути, а после полако трули и опада, невезано од годишњих доба ; док се исти процес дешава са цветом, у пролеће, и са плодовима биљака у лето, чиме се директно угрожава њихово опрашивање или размножање ; што може довести до потпуног истребљења таквих врста.Директан ефекат је када капи кише падну на одређени део коже, крзна или пак стабла без ког тај изданак биљке умире; невезано за оплодњу или опрашивање. Код људи и животиња, кисела киша може довести до разних екцема на кожи, опекотина и свега осталог што доноси директно стављање отровних киселина као што су сумпорна и азотна, на своју кожу. Ако на стабло биљке падну капи киселе кише оно се суши, и ако није реч о велики, издржљивим стаблима, потпуно одумире.

Мермер

Мермер или мрамор је метаморфна стена настала поновном кристализацијом кречњака и доломита.

Мермер је у грађевинарству цењен као украсни камен, а значајна је и његова примена у вајарству. Најпознатије и највеће налазиште квалитетног мермера је у Карари у Италији. Из њега су настала најпознатија вајарска дела ренесансе из руке Микеланђела.

Највеће налазиште мермера у Србији је на Венчацу код Аранђеловца. Такође постоји значајно налазиште у златиборском округу, у селима Скржути, Сирогојно и Каленић.

Папук

Папук је највећа планина у Славонији. Налази се у источној Хрватској, на северној и северозападној граници Пожешке котлине. Највиши врх планине је Папук (953 метара). Папук се простире између планина Билогора - на северозападу, Крндија на истоку и Равне Горе и Псуња на југозападу.

Палеозично језгро, грађено од гнајса, на врховима прекривају кредне (кречњак и доломит) и терцијарне (лапорац) наслаге.

Папук се одликује великим шумским богатством, у којем преовладавају шуме букве и храста, поред тога јавора, клена и јасена. У мањој мери заступљени су бреза, бор и питоми кестен. Огољелих стена има само у нижим деловима и поточним коритима. За славонско су горје необичне Соколине стијене (564 m) недалеко од Горњих Врховаца које су местимично голе, глатке и готово окомите.

Папук је изворно подручје многих водених токова: (Чађавица, Карашица и Пакра).

На подручју Папука сачувани су значајнији остаци културне баштине везани за два историјска доба, праисторијско доба и средњи век.

Папук је 1999. године проглашен за парк природе.

Позната рекреациона папучка средишта су: Ново Звечево, Јанковац и Велика.

На Папуку су изграђени планинарско-туристички објекти:

планинарски дом Лапјак (335 m) 3 километара удаљен од Велике

термално купалиште Топлице (296 m) недалеко од Велике

планинарска кућа Тришњица, 7 km од дома Лапјака

дом горске службе спашавања на Невољашу (725 m)

скијашка жичара над Језерцем (силази с Невољаша)

планинарски дом Јанковац (475 m) на северним обронцима Папука

Парк природе Грмија

Парк природе Грмија налази се на источном ободу великокосовске котлине у непосредној близини Приштине и са својим бројним садржајима, главно је излетиште становника Приштине. Према националној легислатури има статус парка природе од 1987. године. Упркос својој правној заштити, подручје је под сталним негативним деловањем човека услед дивље градње и развоја инфраструктуре, људског боравка у природи, сече шума и претеране испаше.Због свог географског положаја и климатских услова, Грмија има богату фауну са 63 врсте животиња и око 600 врста биљака.

На локацији природног језера које се пунило планинском водом 1989. године је изграђен велелепни базен а касније реновиран 2013. Претходна дубина од 4,7 метара је коригована на 1,8 а дно је обојено у плаво ради боље видљивости што олакшава посао спасиоцима и помаже у одржавању.

Геолошки гледано, утврђено је да се планински масив Грмија састоји од слојева формираних током палеозојских, мезозоичних и ћенозоичних периода, где су доминантни кречњак, силицијум и песак.

Природни споменик Миоценски спруд Ташмајдан

Споменик природе Миоценски спруд "Ташмајдан" први пут је заштићен 1969. године решењем Скупштине општине Палилула. Заштитом је био обухваћен изнад западне стране стадиона и бочно (од улаза у стадион), па све до водоводног тунела. Познато је да спрудни кречњак (откривен експлоатацијом камена на Ташмајдану) сличан тзв. лајтовачком кречњаку из Бечког басена и да представља један од главних фацијалних типова баденских наслага у Панонском басену, укључујући и околину Београда.

Рударство

Рударство је веома стара индустријска грана која се бави процесом ископавања руда и њене припреме за искоришћавање у разним областима индустрије или за непосредно коришћење у свакодневном животу.Рудници се по начину ископавања деле на површинске и подземне. Данас је много чешћа површинска експлоатација руде, на пример 85% минерала (осим нафте и природног гаса) у Сједињеним Америчким Државама се површински експлоатише укључујући и 98% од металних руда. Материјали који се често ископавају су: боксит, калај, цинк, дијамант, земни гас, магнезијум, манган, бакар, никл, олово, платина, нафта, со, сребро, титанијум, уранијум, угаљ, злато и гвожђе. Сем њих често се ископавају и: глина, песак, гранит и кречњак.

Стакло

Стакло је аморфни (некристални) тврди материјал обично избрушен и провидан, направљен у највећем делу од силицијума и база спојених на високој температури. Стакло је хомогена аморфна, изотропна, провидна, чврста и крта материја у метастабилном стању настала хлађењем и загревањем. Садржи најчешће силицијумски песак, соду, оксиде алкалних метала и кречњак. То је биолошки неактивни материјал. Стакло је транспарентно провидно за видљиво светло (постоји и непровидно стакло). Обично стакло не пропушта светло малих таласних дужина јер садржи примесе.

Најпознатији и историјски најстарији типови стакла су базирани на хемијском једињењу силицијум диоксид, примарном састојку песка. Широко коришћени термин стакло се обично користи само за тај тип материјала. Стакло је познато по својој употреби за прозорска стакла и стаклене боце. Постоје многобројни типови стакла базираног на силицијум-диоксиду. Обично стакло за прозоре и флаше је специфични тип содно-кречног стакла. Оно се састоји од апроксимативно 75% силицијум диоксида (SiO2), натријум оксида (Na2O) из натријум карбоната (Na2CO3), калцијум оксида, такође познатог као креч (CaO), и неколико мањих адитива. Веома прозирно и трајно кварцно стакло може да буде направљено од чистог силицијум диоксида. Други састојици се користе да би се побољшала температурна обрадивост продукта.

Многобројни облици примене силикатног стакла почивају на његовој оптичкој прозирности, која омогучава једну од примарних употреба силикатног стакла као прозорска окна. Стакло може да рефлектује и рефрактује светлост. Та својства се могу поспешити сечењем и полирањем, чиме се формирају оптичка сочива, призме, фини стаклени предмети, и оптичка влакна за пренос података великим брзинама помоћу светлости. Стакло може да буде обојено додавањем металних соли, а може и да буде обојено по површини. Та својства су довела до екстензивне употребе стакла у производњи уметничких предмета, а посебно витража. Мада је крто, силикатно стакло је изузетно издржљиво, и постоји мноштво примера стаклених фрагмената из раних култура у којима је прављено стакло. Пошто се стакло може излити у било који облик, као и зато што је стерилан производ, оно се традиционално користило за судове: чиније, вазе, флаше, тегле и чаше за пиће. У већини својих чврстих форми оно је такође коришћено као притискивач за хартију, кликере, и перле. Када се екструдира као стаклена влакна и утре као стаклена вуна на такав начих за заробљава ваздух, оно постаје термални изолациони материјал, а кад се та стаклена влакна уграде у органску полимерну пластику, она су кључна структурна појачавачка компонента композитног материјала фибергласа.

У науци, термин стакло се често дефинише у ширем смислу, тако да обухвата сваки чврсти материјал који поседује некристалну (и.е. аморфну) структуру на атомској скали и који испољава стаклену транзицију при загревању до течног стања. Стога су порцелани и многе полимерне термопластике, које често срећу у дневној употреви, исто тако физичка стакла. Те врсте стакла могу да буду направљене од веома различитих врста материјала: металних легура, јонских растопа, водених раствора, и полимера. У многим облицима примене (флаше, наочаре) полимерна стакла (акрилно стакло, поликарбонат, полиетилентерефталат) су лаганије алтернативе традиционалног силицијумског стакла.

Венеција је један од напознатијих градова по прављењу предмета од стакла. Веома вешти и увежбани уметници који праве различите предмете од стакла објашњавају да овом професијом се треба веома дуго бавити да би се достигла савршена вештина и умеће. У Венецији се налази више од две стотине радњи и око три стотине радионица које продају и производе стакло, почев од огромних ваза до минијатурних фигура различитих боја.

Стене

Стена (ијек. стијена) је скуп, сачињен од једног или више минерала одређеног хемијског састава и одређене структуре. Испитивањем свих врста стена, које граде Земљину кору, установљено је да се у стенама налази само 100-150 врста минерала, који их граде, иако је утврђено постојање преко 3000 врста природних минерала на Земљи. На примјер, уобичајена стена гранит је комбинација минерала кварца, фелдспара и биотита. Вањски чврсти слој планете Земље сачињен је од разних стена.

Дробљењем (ситњењем) стене добија се камење и прашина. До дробљења може доћи утицајем временских прилика, ерозијом или вештачким путем — експлозивом или машинама.

Стене је користило цело човечанство током своје историје. Од каменог доба стјене и камење су кориштене као алат. Минерали и метали нађени у стенама били су незамењиви за настанак људске цивилизације. Наука је дефинирала три основне групе стена: седиментне, метаморфне и магматске.

Истраживање литогенезе (грч. λίθος lithos = стена) и петрогенезе (πέτρος petros = камен) представља основну област истраживања петрологије и геологије, али и геофизике и геохемије.

Стоунвол (Манитоба)

Стоунвол (енгл. Stonewall) је варошица у јужном делу канадске провинције Манитоба и део је географско-статистичке регије Велики Винипег. Варошица се налази свега 25 км северно од административног центра провинције града Винипега. Насеље је познато по бројним каменоломима из којих се вади кречњак.

Насеље је основано 1878. и уброзо по његовом оснивању отворен је и каменолом у којем је почео да се производи живи креч, а изграђена је и железничка траса до Винипега. Насеље је 1906. добило службени статус села, а већ 1908. је унапређено у варошицу.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 4.536 становника у 1.747 домаћинства, што је за 3,7% више у односу на 4.376 житеља колико је регистровано

приликом пописа 2006. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.