Крвави Ускрс на Плитвицама

Крвави Васкрс на Плитвицама је био инцидент који се догодио у рано пролеће 1991. године у Националном парку Плитвице у Хрватској и сматра се првом озбиљнијом ескалацијом ситуације у Југословенским ратовима.

Плитвичка језера на мапи Хрватске

Шта је претходило

22. априла 1990. године у СР Хрватској су одржани први послератни вишепартијски избори. На тим изборима победила је опција ХДЗ и Фрањо Туђман постаје председник Хрватске. Они преузимају власт већ крајем маја 1990. Нова власт ХДЗ се одмах показала у проусташком духу са идеалима НДХ. Чак је и раније Фрањо Туђман кокетирао са усташком емиграцијом.[1]

Хрватски сабор је још 25. јула 1990. донео одлуку да шаховница постаје државни симбол СР Хрватске, па и то да шаховницу морају носити сви радници у државној служби на територији СР Хрватске. Први су се побунили радници СУП-а Книн. Зато што је шаховница Србима у Хрватској будила асоцијације на НДХ.

ХДЗ је странка опасних намера

— Ивица Рачан, 1990

Њихови планови су били одвајање СР Хрватске од СФРЈ и прогон српског становништва са територије СР Хрватске. ХДЗ је већ од средине 1990. имао контролу над полицијом, тужилаштвом, медијима. У хрватском Сабору крајем децембра 1990. изгласан је тзв. Божићни устав, по коме су Срби избачени из Устава као конститутивни народ, и сведени су на националну мањину.

Током јесени 1990. почиње илегално наоружавање чланова ХДЗ и ХОС, преко Мађарске и Аустрије, а касније и прекоморских земаља у лукама: Ријека и Сплит.[1]

Анализа инцидента

Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу, када је одред хрватских специјалних јединица полиције изненадио и ухапсио српску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацом. У акцији није било жртава. Срби су решили да им се то не понови и то показали на Плитвицама.

У СУП-у Кореница су се налазили припадници милиције САО Крајине, који су били решени да одбране полицијску станицу, самим тиме и заштите се од изненадних упада у своја села, да им се не би поновила судбина њихових предака као из времена НДХ. Исто тако милицајци су запосели и сам национални парк "Плитвице" 29. марта 1991. јер је тамошња управа била под надзором Загреба.

По налогу владе Хрватске, односно тадашњег премијера Јосипа Манолића, МУП Хрватске шаље 31. марта 1991. године на Плитвичка језера око 400 полицајаца из кампа Ракитије код Загреба (под командом Јосипа Луцића) и АТЈ Лучко (под командом Младена Маркача), који су имали циљ да запоседну полицијску станицу у Кореници, јер је СУП Кореница отказао послушност Загребу и влади Хрватске. у преподневним часовима дошло је до размене ватре између милицајаца САО Крајине и припадника МУП-а Хрватске, која је потрајала неколико сати. Тромблонска мина која је погодила аутобус није експлодирала. 20 Срба је ухапшено, а међу њима и Горан Хаџић из Вуковара, који је касније под неразјашњеним околностима пуштен из КПД Лепоглава, након неколико недеља, иако је у оптужници стајало да је оптужен за "оружану побуну и тероризам". Погинуле су две особе и повређено је око двадесет.[2] Два полицајца која су погинула у размени паљбе - са сваке стране по један (Јосип Јовић са хрватске, и Рајко Вукадиновић са српске) - прве су жртве у грађанском рату насталом на рушевинама СФРЈ. Био је то догађај који ће Срби назвати „Крвави Васкрс“, са очигледном асоцијацијом на догађај из периода НДХ.[3]

Хрватски полицајци су били бројно јачи и боље опремљенији, па су успели да запоседну полицијску станицу у Кореници, али не задуго јер је овај сукоб проузроковао интервенцију ЈНА која је своје мешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна.[2] Показало се да полицијски резервисти САО Крајине нису имали снаге која би се могла супротставити већ ојачалим снагама Републике Хрватске и почело је убрзано наоружавање и организовање.

Хрватска је рачунала са ратом, што ће касније потврдити и њен председник Туђман када је у говору на Јелачићевом тргу рекао да независност није била могућа без рата. Хрватски екстремисти ликвидирали су почетком јула Јосипа Рајл-Кира, обласног шефа полиције у Осијеку и хадезеовца, који је покушавао да одржи атмосферу релативне толеранције.[3]

Последице

Након овог инцидента на Плитивицама, ситуација у СР Хрватској се још више заоштрила. Хрватска пропаганда је "добила жртву" Јосипа Јовића, са којим је манипулисала испред хрватске јавности. Почео је медијски рат усперен против Срба у Хрватској, СФРЈ и ЈНА. СФРЈ је већ била пред ратом, и ситуација после овог догађаја из дана у дан погоршавала.

Јосип Бољковац, министар полиције из времена 1990—1991, је 2011. године објавио књигу "Истина мора изаћи ван", у којој је рекао да је рат у Хрватској почео нападом на Србе, мислећи на Инцидент на Плитивицама 31. марта 1991. и у Борову Селу 2. маја 1991.[4] Исто тако је изнео доказе који су говорили у прилог томе да је хрватски полицајац Јоспи Јовић убијен са леђа од неког колеге из своје јединице. Убијен је оружјем аутоматска пушка тзв. пумпарица, које су хрватске власти куповале раније на илегалном тржишту оружја.

Бољковац је такође потврдио још једну више него занимљиву чињеницу, а то је разлог пуштања Горана Хаџића (каснијег председника РСК) на слободу - пристанак на сарадњу са хрватским властима, што ће рећи да се вероватно ради о шпијунажи. Судећи по каснијим одлукама и потезима самог Хаџића, ова тврдња Бољковца и те како добија на значају.

Референце

  1. 1,0 1,1 Рат у Хрватској из пера обавјештајца, Приступљено 5.6.2013.
  2. 2,0 2,1 Crnobrnja 1996, стр. 157.
  3. 3,0 3,1 KrajinaForce: Krvavi Uskrs, Приступљено 5.6.2013.
  4. ^ Туђманов министар полиције: Хрватска напала Србе и изазвала рат, 9.5.2009 Архивирано на сајту Wayback Machine (април 29, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.

Литература

Спољашње везе

Literatura

Задарска кристална ноћ

Задарска кристална ноћ или Прогон задарских Срба 1991 је назив за рушилачки поход хрватских шовиниста у Задру 2. маја 1991. године, када је више од 2.000 Хрвата наоружаних палицама, моткама, каменицама, шипкама, флашама кренуло у уништавање и пљачкање имовине Срба (кућа или викендица) и локала фирми из СР Србије. Уништено је више од 130 објеката и 470 српских кућа.

Злочин на Коранском мосту

Злочин на Коранском мосту је злочин који су извршили припадници хрватске специјалне јединице полиције предвођене Михајлом Храстовим, над резервистима ЈНА, на Коранском мосту 21. септембра 1991. у близини града Карловца. Том приликом је заробљено 25, а потом и убијено 13 резервиста ЈНА. Док су четворица припадника ЈНА успели да преживе.

Злочин у Паулин Двору

Злочин у Паулин Двору односи се на убиство 18 Срба и једног Мађара од стране припадника 130. бригаде Хрватске војске, 11. децембра 1991. године у селу Паулин Двор близу Осијека. На челу ове бригаде тада је био Живко Мијић. О злочину је одмах сазнао и командант Оперативне зоне Осијек ХВ Карл Гориншек. Након тога село Паулин Двор је било заузето од стране припадника српских паравојних одреда и јединице ЈНА. Касније је почела истрага овог злочина.У 2002. години лешеве убијених цивила пронашли су истражиоци Хашког трибунала у близини Госпића. Касније, 18. јуна 2003, породице страдалих су их идентификовале у Заводу за судску медицину у Загребу, након чега је већина сахрањена у Паулин Двору. Године 2005, Врховни суд Републике Хрватске за ратни злочин правоснажно је осудио припадника 130 бригаде ХВ Николу Иванковића на 15 година затвора.У 2010. години хрватски председник Иво Јосиповић одао је пошту жртвама и извинио се за почињени злочин. О злочину у Паулин Двору у Хрватској, тамошња јавност зна врло мало и о њему се нерадо говори и пише. До данас је остало неистражено ко је све учествовао у убиству цивила, и ко је наредио да се тела жртава, уместо да се сахране на гробљу, сакрију у војном магацину „Луг“ код Чепина.

Илегално наоружавање Хрватске

Илегално наоружавање Хрватске је назив за набавку (лаког) наоружања за потребе чланова Хрватске демократске заједнице и припаднике Министарства унутрашњих послова Хрватске у јесен 1990. године. То се дешавало у доба када је Социјалистичка Република Хрватска била још увек саставни део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ова операција се дешавала у строгој тајности и далеко од очију јавности, јер се руководство СР Хрватске (Влада, Сабор и Председништво) припремало за рат односно за обрачун са Србима и припадницима Југословенске народне армије у СР Хрватској.

Односи Србије и Хрватске

Односи Србије и Хрватске су инострани односи Републике Србије и Републике Хрватске.

Након распада Југославије и потписивања Дејтонског и Ердутског споразума, Хрватска и Србија су успоставиле дипломатске односе 9. септембра 1996. Србија има амбасаду у Загребу и конзулате у Вуковару и Ријеци, а Хрватска има амбасаду у Београду и конзулат у Суботици. Деле заједничку државну границу у дужини од 241 km.

Операција Масленица

Операција Масленица је назив треће офанзивне акција војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, откада је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УН-а, односно УНПРОФОР-а. Операција је почела 22. јануара 1993. године. Сам назив „Масленица“ је кодни назив Војске Републике Хрватске за ову акцију.

У овој акцији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 348 војника и цивила, а међу њима 35 жена и троје деце. У збеговима је као директна последица агресије умрло још 165 цивила, а укупан број страдалих је 513. Са подручја Равних котара, које су овој акцији заробиле хрватске снаге (неколико десетина km²), укупно је прогнано 10.000 становника српске националности. Села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић су потпуно уништена и спаљена, а страдала су и национално мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник, Пољица, Ислам Латински. Срби из тих набројаних села су прогнани, мучени, поклани или одведени у хрватске логоре.

Рат у Хрватској

Рат у Хрватској је био војни сукоб на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске, узрокован изласком Хрватске из састава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Рат се на почетку водио између Југословенске народне армије, крајишких Срба и припадника хрватског Министарства унутрашњих послова. Руководство Југославије је помоћу савезне армије покушало да Хрватску задржи у саставу федерације. За вријеме распада заједничке државе на територији Хрватске која је била насељена Србима проглашена је краткотрајна међународно непризната држава — Република Српска Крајина. Хрватска је то сматрала покушајем да се територија Хрватске укључи у састав Србије. Тада је почела борба између Хрватске војске и Српске војске Крајине. Споразум о прекиду ватре је потписан 1992. године, што је праћено признањем Хрватске као суверене државе. На територију Хрватске су уведене Мировне снаге ОУН, због чега је оружани сукоб успорен. Хрватска војска је 1995. године спровела двије велике офанзивне операције, што је довело до заузимања великог дела територије Српске Крајине. Рат је завршен Ердутским и Дејтонским споразумом, према којима је Источна Славонија, Барања и Западни Срем у састав Хрватске ушла 1998. године. Сукоб је праћен међусобним етничким чишћењем и српског и хрватског становништва.

Као резултат рата, Хрватска је стекла независност и остварила свој територијални интегритет. Током оружаних дејстава, многа села и градови су уништени или озбиљно оштећени. Штета нанесена националној економији Хрватске ратним дејствима се процјењује на 37 милијарди долара. Током рата је погинуло укупно 20 хиљада људи. Велики број хрватски избјеглица је протјеран са територије под контролом Срба од 1991. до 1992. године. Истовремено, према извјештајима Комесаријата за избјеглице ОУН, до 1993. године 251.000 Срба је протјерано са територије под контролом Хрвата. Још један велики талас српских избјеглица (око 230.000 људи) забиљежен је 1995. године послије хрватске операције Олуја. Након рата у Хрватску се вратило 115.000 српских избјеглица.

У Хрватској се за оружани сукоб користи термин „Домовински рат” (Отаџбински рат), али је чест и термин „Великосрпска агресија”. У српској литератури овај сукоб се најчешће назива „Рат у Хрватској” или рјеђе „Рат у Крајини”.

Сукоб у Боровом Селу

Сукоб у Боровом Селу (у Хрватској познат као Покољ у Борову Селу, у Србији познат као Инцидент у Боровом Селу) оружани је сукоб са почетка Рата у Хрватској (2. мај 1991) када је страдало 12 хрватских полицајаца и три припадника српских снага у Боровом Селу близу Вуковара.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.