Краљевство Сицилија

Краљевство Сицилија (лат. Regnum Siciliae, итал. Regno di Sicilia, сицил. Regnu di Sicilia,[1][2][3][4] кат. Regne de Sicília, шп. Reino de Sicilia) краљевство је које су 1130. године основали Нормани. У почетку није обухватало само острво Сицилију, него и југ Италије.

После побуне на Сицилији 1282. против Анжујаца, Сицилија је постала независна и настала су два краљевства Сицилије. Једно краљевство се данас ретроактивно назива Напуљско краљевство и обухватало је југ Италије, а друго краљевство се називало краљевство Сицилије. Тек 1816. два краљевства Сицилије ујединила су се у Краљевство Две Сицилије.

Kingdom of Sicily 1154 locator
Краљевство Сицилија (1154)

Норманско краљевство

Нормани су дошли у јужну Италију током 11. века. Јужна Италија је тада углавном припадала Византији. Постојали су и аутономни ломбардски градови државе у Кампанији. Нормани под вођством Роберта Гвискара и његова брата Руђера I Сицилијанског контролишу већи део Апулије и Калабрије до 1059, а 1061. започињу инвазију Сицилије и тридесетогодишњу борбу са Сараценима за Сицилију. Заузели су 1072. Палермо, а тиме и већину Сицилије. Задње сараценско упориште је пало 1091. године.

Chapelle Palatine
Сараценски лукови и византијски мозаици у краљевској капели норманских краљева

Током власти Руђера II Сицилијанског Сицилија постаје 1130. краљевина Сицилија. Обухватала је Сицилију и југ Италије. Руђер II Сицилијански владао је до 1154. моћним краљевством, које је обухватало поред Сицилије и југа Италије и острво Малту и разне обалне територије северне Африке. Краљевина Сицилија је постала једна од најбогатијих држава Европе, а према историчару Џону Јулиусу Норвичу, Палермо је био богатији од Енглеске тога доба. Нормански краљеви су се ослањали на локалну сараценско и грчко становништво при администрацији и владању краљевством. Арапски и грчки су били језици администрације, а нормански француски је био језик краљевског двора.

Нормани су с друге стране били значајни због промена језика, религије и становништва. Већ Руђеро I охрабрује усељавање из јужне Италије и Кампаније. Усељавали су углавном Ломбарди, који су били католици и говорили су латински. Временом Сицилија постаје католичка земља, а појављује се верзија латинског.

Вилијам II Сицилијански је владао од 1166. до 1189. Током његове власти гради се катедрала у Монреалу, која је најбољи преживели пример сицилијанско-норманске архитектуре. Оженио се Јованом Енглеском, која је била ћерка Хенрија II и сестра Ричарда Лављег Срца. Када је Вилијам II Сицилијански умро 1189, то је означавало крај династије Отвил. Наследник је требало да буде Констанца Сицилијанска, која је била удата за Светог римског цара Хенрика VI из династије Хоенштауфен, што је значило да заправо круна припада њему. Локално племство се није слагало с тим, па бирају Танкреда I Сицилијанског, незаконитог сина краља Руђера II.

Власт Хоенштауфоваца

Heinrich VI - Konstanze von Sizilien
Цар Хенрик VI и Констанца Сицилијанска

Хенрик VI није одмах успео да освоји краљевство Сицилију. Опседао је 1191. Напуљ, али морао је дигнути опсаду, када му је војска била погођена епидемијом. Хенрик VI је добио 1194. огроман новац од откупа Ричарда Лављег Срца. С тим новцем је створио јаку војску, која је освојила Сицилију 1195. године. Хенрик VI је умро већ 1197. године.

Његова жена Констанца Сицилијанска је била регент Сицилије, док је Фридрих II био малољетан. Фридрих II је био краљ Сицилије од 1198. до 1250. године. Током његове власти краљевство Сицилија је постала апсолутна монархија, прва централизована држава у Европи током феудализма. Фридрих II је био показивао велики интерес за науку, књижевност и образовање. Основао је 1224. један од првих универзитета Европе, Универзитет у Напуљу. Основао је сицилијанску школу поезије, где се први пут користи један облик италијанског у књижевности.

Наследили га је син Конрад IV. После Конрада круну узурпира Фридрихов незаконити син Манфред Сицилијански уместо малолетног Конрадина. Хоенштауфовци на Сицилији су имали норманску крв преко Констанце Сицилијанске. Хоенштауфовци су увек држали сараценске војнике као најоданији део војске, односно као гарду. Током читавог раздобља власти Хоенштауфоваца одвијао се непрекидни сукоб са папама.

Анжујци, побуна против њих и арагонски период

Arrivo aragonesi
Педро III Арагонски искрцава се на Сицилији

Уз помоћ папе Карло I Анжујац убија 1266. у бици код Беневента Манфреда Сицилијанског и папа га крунише 1266. као краља Сицилије.

Становништво Сицилије је било огорчено владавином Француза, што доводи до побуне 1282, зване Сицилијанска вечерња. Побуна је била успешна и нови краљ Сицилије постаје Педро III од Арагона. Међутим том победом краљевство је подељено на два дела. Јужни део Италије остаје у рукама Анжујаца и отада се назива Напуљско краљевство, а острво Сицилија остаје краљевина Сицилија. Уследио је Рат сицилијанске вечерње, који је окончан 1302. миром у Калтабелоти.

Сицилија постаје независно краљевство којим владају рођаци краљева Арагона, а од 1409. краљевство Сицилија долази под арагонску круну. Тек 1816. од краљевства Сицилије и Напуљског краљевства настаје Краљевство Две Сицилије.

Види још

Референце

  1. ^ Documenti per servire alla storia di Sicilia: Diplomatica (на језику: италијански). 1891=U. Manfredi Editori. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ Vio, Michele Del (1706=in palatio senatorio per Dominicum Cortese). Felicis, et fidelissimæ urbis Panormitanæ selecta aliquot ad civitatis decus, et commodum spectantia privilegia per instrumenta varia Siciliæ ... opera don Michaelis De Vio .. (на језику: италијански). Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Gregorio, Rosario (1833=dalla Reale Stamperia). Considerazioni sopra la storia di Sicilia dai tempi normanni sino al presenti (на језику: италијански). Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  4. ^ Mongitore, Antonino; Mongitore, Francesco Serio e (1749=Presso P. Bentivenga). Parlamenti generali del regno di Sicilia dall' anno 1446 sino al 1748: con le memorie istoriche dell' antico, e moderno uso del parlamento appresso varie nazioni, ed in particolare della sua origine in Sicilia, e del modo di celebrarsi (на језику: италијански). Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Литература

  • Abulafia, David. Frederick II: A Medieval Emperor, 1988.
  • Abulafia, David. The Two Italies: Economic Relations between the Kingdom of Sicily and the Northern Communes, Cambridge University Press, 1977.
  • Abulafia, David. The Western Mediterranean Kingdoms 1200–1500: The Struggle for Dominion, Longman, 1997. (a political history)
  • Johns, Jeremy. Arabic administration in Norman Sicily : the royal dīwān, Cambridge University Press, 2002.
  • Mendola, Louis; Alio, Jacqueline. The Peoples of Sicily: A Multicultural Legacy, Trinacria Editions, New York, 2013.
  • Mendola, Louis. The Kingdom of Sicily 1130-1860, Trinacria Editions, New York, 2015.
  • Metcalfe, Alex. Muslims and Christians in Norman Sicily: Arabic Speakers and the End of Islam, Routledge, 2002.
  • Metcalfe, Alex. The Muslims of Medieval Italy, 2009.
  • Norwich, John Julius. Sicily: An Island at the Crossroads of History, 2015.
  • Runciman, Steven. The Sicilian Vespers: A History of the Mediterranean World in the Late 13th Century, Cambridge University Press, 1958.

Спољашње везе

Битка код Беневента (1266)

Битка код Беневента вођена је 26. фебруара 1266. године у данашњој јужној Италији између снага Манфреда Сицилијанског са једне и снага Карла Анжујског са друге стране. Завршена је победом Карла Анжујског.

Владари Сицилије и Напуља

Списак владара Сицилије и Напуљске краљевине

Војводство Амалфи

Војводство Амалфи или Република Амалфи била је de facto независна држава на југу Италије која је постојала у периоду од 958. до 1137. године.

Војводство Напуљ

Напуљско војводство је била држава која је од 661. до 1137. године постојала у јужној Италији. Војводство се одвојило од Византијског царства средином 8. века. Године 1137. пало је у руке Нормана и прикључено је Краљевству Сицилији.

Династија Бурбон

Бурбони (франц. Bourbon, шп. Borbón) је име старе француске племићке породице, која је име добила по замку Бурбон у области Бурбоне (Castrum Borboniense). Данашњи Бурбони су далеки сродници династије Капет.

Ова династија је вековима производила нове огранке, који су владали широм Европе: Француска, Шпанија, Сицилија и, краткотрајно, Кастиља. Данас је на престолу само шпанска грана са краљем Фелипеом VI од Шпаније. У сродству са Бурбонима је и велики војвода Луксембурга Анри Луксембуршки, мада се он најчешће сврстава у династију Насау.

Династија Отвил

Династија Отвил (италијански: Casa d'Altavilla) је била норманска династија са Котентина која је владала територијама у јужној Италији и Сицилијом током 11. и 12. века.

Кампанија

Кампанија (итал. Campania) је једна од 20 покрајина Италије. Налази се на прелазу из средишњег дела државе у јужни. Главни град покрајине је Напуљ, трећи по величини град Италије, а већи градови су и Салерно, Казерта, Беневенто, Авелино.

Кампанија је богата културом и традицијом (археолошки локалитети (Помпеја, Пестум, Амалфи), средњовековни градови, утицаји бројних цивилизација).

У Кампанији је настало и познато јело - пица.

Карло I Анжујски

Карло I Анжујски (франц. Charles d'Anjou; 21. март 1226 — 7. јануар 1285) зван и Карло I Анжујац или Карло I Сицилијански је био краљ Сицилије (1266—1282), краљ Напуља (1282 — 1285), краљ Албаније (1272—1285), краљ Јерусалима (1277—1285), гроф Провансе (1246—1285), гроф Анжуа и Мена (1247—1285). Био је син француског краља Луја VIII и брат француског краља Луја IX. Освојио је краљевство Сицилију од Хоенштауфоваца. Побуном на Сицилији, сицилијанском вечерњом Сицилија се ослободила власти Карла I Анжујца. Тиме је краљевство Сицилија подељено на краљевство Сицилију и Напуљско краљевство.

Катанија

Катанија (итал. Catania) је десети по величини град у Италији. Катанија је други по величини град на Сицилији (после Палерма) и највећи град и управно средиште истоименог Округа Катанија.

Катанија је позната по оближњем вулкану Етни, најпознатијем вулкану Европе.

Месина

Месина (итал. Messina, на месном говору, Missina) је познати град у јужној Италији. Месина је трећи по величини град на Сицилији и највећи град и управно средиште истоименог Округа Месина.

Месина је позната по изузетно разорном земљотресу који је разорио град 1908. године. Он се сматра најразорнијим земљотресом у Европи у 20. веку.

Напуљско краљевство

Напуљско краљевство (итал. Regno di Napoli), које је обухватало јужни део Апенинског полуострва, било је остатак старог Краљевства Сицилија након одвајања острва Сицилија што је било последица устанка Сицилијанска вечерња из 1282. Иако је за савременике било познато као Краљевство Сицилија пошто је de jure било остатак тог краљевства, данас се назива Напуљско краљевство да се разликује од ентитета са центром на Сицилији. Током великог дела свог постојања, за краљевство су се бориле француске и арагонске династије. Напуљско краљевство је 1816. поново уједињено са острвском Краљевином Сицилијом у Краљевство Две Сицилије.

Нормани

Нормани (норм. Nourmands, франц. Normands, лат. Normanni) су били народ који је у 10. и 11. вијеку дао своје име Нормандији, регији у Француској. Потомци су Нордијаца, пpљачкаша и гусара из Данске, Исланда и Норвешке који су, под својим вођом Ролом, заклели се на вјерност краљу Западне Франачке Карлу III. Кроз генерације асимилације и мијешања са локалним франачким и галороманским становништвом, њихови потомци ће постепено прихватити каролиншку културу Западне Франачке. Препознатљиви културни и етнички идентитет Нормана појави у првој половини 10. вијека и наставио да се развија у наредним вијековима.Норманска династија је имала велики политички, културни и војни утицај на средњовјековну Европу, па чак и на Блиски исток. Постали су чувени по свом боричком духу и својој побожности. Усвојили су галоромански језик, а њихов дијалект познат као нормански или нормански француски, постаје важан књижевни језик. Војводство Нормандија, које је настало споразумом са француском круном, било је велики феуд средњовјековне Француске. Ричардом I уводи феудализам у Нормандију или га знатно проширује. Нормани су остали запажени и због своје културе, која се одликује јединственом романском архитектуром и музичком традицијом, као и због војних достигнућа и иновација. Руђер II, нормански авантуриста, основао је Краљевство Сицилија након освајања јужне Италије од Сарацена и Византијаца, а експедиција у име војводе Вилијама I довела је до освајања Енглеске у бици код Хејстингса 1066. године. Нормански културни и војни утицај се ширио од ових нових европских средишта до крсташких држава на Блиском истоку, гдје је принц Боемунд I основао Кнежевину Антиохију, до Шкотске и Велса на острву Велика Британија, до Ирске, као и до обала сјеверне Африке и Канарских острва.

Насљеђе Нормана опстаје и до данас кроз регионалне језике и дијалекте Француске, Енглеске и Сицилије, као и кроз различиту културу, правосудна и политичка уређења која су увели у освојеним територијама и која су дуго опстала као супротност онима која су развијена у континенталним областима Европе.

Палермо

Палермо (итал. Palermo, на месном говору Palermu) је пети по величини град Италије, средиште Округа Палермо, главни град истоимене покрајине и аутономне регије Сицилије у југозападној Италији.

Палермо је познат као средиште Сицилије и важно упориште италијанске мафије.

Папа Иноћентије IV

Папа Иноћентије IV (лат. Innocentius IV; око 1195 - 7. децембар 1254) је био 180. папа од 25. јуна 1243. године до своје смрти.

Рат Сицилијанске вечерње

Рат сицилијанског вечерња (1282—1302) представља рат који је започео 1282. побуном (званом Сицилијанско вечерње) против Карла I Анжујца, а завршио је 1302. миром у Калтабелоти. Рат се одигравао на Сицилији, Каталонији и још неким деловима западног Медитерана. С једне стране у рату је учествовао краљ Арагона, а са друге стране Карло I Анжујац, његов син Карло II Напуљски, краљеви Француске и папа.

Ређо ди Калабрија

Ређо ди Калабрија (итал. Reggio Calabria, на месном говору, Rìggiu) град је у јужној Италији. То је највећи град у покрајини Калабрији, али не и средиште покрајине (то је Катанцаро). Ређо ди Калабрија је управно средиште истоименог Округа Ређо ди Калабрија.

Познат је као један од најстаријих градова на подручју данашње Италије. Верује се да је други по старости. Град је познат и по изузетно разорним земљотресима кроз историју.

Сиракуза

Сиракуза (итал. Siracusa, на месном говору, Sarausa) град је у јужној Италији. Четврти је град по величини на Сицилији и највећи град и управно средиште истоименог Округа Сиракуза.

Сиракуза је позната као наследник истоименог старогрчког града, који је био најјаче средиште Велике Грчке, место где је живео Архимед. Данас су остаци Сиракузе под заштитом УНЕСКОа.

Сиракуза је у Италији позната као најјужнији град у држави са више од 100 хиљада становника.

Сицилијанска вечерња

Сицилијанска вечерња (итал. Vespri siciliani; сиц. Vespiri siciliani) је представљала побуну на Сицилији 1282. против краља Карла I Анжујског, који је преузео Сицилију уз папину подршку 1266. Том побуном започео је Рат сицилијанске вечерње. Побуна се назива „вечерња“ јер је почела током вечерње службе на ускршњи понедељак. Хиљаде Француза је побијено током побуне. Устанак "Сицилијанска вечерња" организован је под геслом "Смрт Француској Италија жели".Узроци побуне су сукоби Светог римског царства, тј. Хоенштауфоваца и папа око тога ко ће контролисати Италију. Када је поражен 1266. задњи Хоенштауфовац Манфред Сицилијански, папа Урбан IV је крунисао Карла I Анжујског као краља Сицилије.

Фридрих II, цар Светог римског царства

Фридрих II, цар Светог римског царства (нем. Friedrich II.; 26. децембар 1194 — 13. децембар 1250) је био цар Светог римског царства (1220—1250), краљ Немачке (1212—1250), краљ Сицилије (1198—1250), титуларни краљ Солуна (1230—1239) и краљ Кипра и Јерусалима (1225—1228). Припадао је династији Хоенштауфоваца. Био је један од најенергичнијих и најспособнијих владара средњег века.

Одрастао је и живио највише на Сицилији, јер му је мајка била ћерка Руђера II Сицилијанског. Често је био у рату са Папском државом, тако да је био два пута екскомунициран и јако оцрњен у хроникама тога времена. Папа Гргур IX га је чак назвао антихристом. Био је прозван stupor mundi, чудом света. Говорио је девет језика, а писао је на седам језика у доба кад су многи владари једва били писмени. Био је покровитељ наука и уметности, тако да је финансијски подржавао сицилијанску школу поезије, а од 1220. на његовом двору се користи сицилијански језик. Сицилијанска школа је имала каснији велики утицај на Дантеа и модерни италијански.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.