Краљевство Јудеја

Краљевство Јуда (хеб. מַמלְכת יְהוּדָהמַמְלֶכֶת יְהוּדָה, модерни: Mamlekhet Yehuda, тиберијски: Mamléḵeṯ Yəhûḏā) било је име за краљевство што су творила племена: Јуда, Шимун и Бенјамин, а настало је након поделе Краљевства Израел на Северно и Јужно краљевство. Краљевство Јуда било је смештено на југу, док је престоница град Јерусалим.


Краљевство Јудеја
Kingdoms of Israel and Judah map 830

Израел и Јудеја око 830. године п. н. е.
Географија
Континент Азија
Регија Палестина
Главни град Хеброн, Јерусалим
Друштво
Службени језик хебрејски језик
Религија јудаизам
Политика
Облик државе монархија
 — Краљ
Историја
Историјско доба антика
 — Оснивање 930. п. н. е.
 — Укидање 586. п. н. е.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Kingdom of Israel 1020 map.svg Краљевство Израел (уједињено) Нововавилонско царство Neo-Babylonian Empire.png

Библијски извештај

Према библијском извештају, представља наставак Давидовог и Соломоновог краљевства, а први је краљ био Соломонов син Ровоам. У почетку су краљеви Краљевства Јуде настојали проширити своју власт и на север, а онда су, скупа са северним Краљевством Израел настојали одбранити своја подручја од Арама.

Одржало се као независно краљевство, или у полувазалском односу час према Египту, час према Асирији, час према Вавилонији све до 587. п. н. е., када је коначно пало под власт Вавилоније у време вавилонског краља Навукодоносора. Последњи краљ Јуде био је Седекија, који је одведен у Вавилон.

Највећи процват ово је краљевство доживело у доба краљева Језекије (716.-687. п. н. е.) и Јосије (640.-609. п. н. е.), који су успели централизовати државну власт, обилно се притом служећи и централизованим култом у Јерусалиму. Након пада Северног Краљевства под асирску власт (721. п. н. е.), краљ Језекија шири своја подручја према северу.

Писани извори и археологија

Почетком Краљевства Јуде, египатски фараон Шошенк I (945.-925. п. н. е.) проваљује у ово подручје и пљачка Храм, а у Мегиду ће оставити своју стелу (споменик с натписом) у којем описује свој поход.

Истовремено постоје арамејски извори о краљевима у Дамаску. Нарочито је значајан Хазаел (након 850. п. н. е.) који је био у сукобу с оба јеврејска краљевства. О томе говори стела из Тел Дана из тога доба.

Сукоби с Асирцима

Lakhish Letters
Једно од познатих писама бранитеља из Лакиша. Писала су се на крхотинама керамике. На драматичан начин упозоравају да се више не виде сигнали суседних градова и траже помоћ из Јерусалима. Нису их стигли послати.

Асирци су средином 8. века п. н. е. искористили слабост Арама и египатске унутрашње борбе, и освајили широка подручја Блиског истока и постају стварна опасност и за Јужно краљевство, нарочито у доба асирскога краља Саргона II (крај 8. ст. п. н. е.). Саргон је 711. п. н. е. освојио град Ашдод, а његов наследник Сенахериб (око 704.-681. п. н. е.) јудејском краљу Језекији је одузео 46 градова и наметнуо му плаћање данка. На повратку из Арабије освајио је и значајан утврђени град Лакиш у срцу Јудеје, о чему постоје записи јеврејских бранилаца, као и рељеф у Ниниви, асирској престоници, који приказује освајање града, али без наведеног датума.

Istanbul - Museo archeol. - Iscrizione di Siloam (di Ezechia, inizio sec. VII aC) - Foto G. Dall'Orto 28-5-2006
Натпис из Езекиелова тунела. Јерусалим, почетак 7. ст. п. н. е.)

У таквој ситуацији Језекија радио на утврђивању града: подигао је нове зидине и провео подземни тунел којим је воду с извора Гихон довео унутар градских зидина, а затворио приступ води евентуалним освајачима. У том је тунелу нађен уклесан натпис из тога доба, који описује како су радници почели копати пролаз с обе стране да би се на крају срели у средини.

Записи асирскога краља Асархадона (680.-669. п. н. е.) спомињу да је примао данак од западних краљева, међу којима и од јудејскога краља Манашеа (око 687.-642. п. н. е.). Исти се јудејски краљ налази и у попису владара који плаћају данак Асурбанипалу (око 669.-630. п. н. е.). Сачувана је Асурбанипалова библиотека у Ниниви.

Вавилонска опасност

Од 625. п. н. е. расте моћ Неовавилонског царства, а Навукодоносор II је већ као престолонаследник победио фараона Неха и освојио Асирију, а потом и Сирију. Крајем 7. ст. п. н. е. освајио је и Ашкелон, док од 597. п. н. е. опсео Јерусалим, након чега владари Јудеје постају његови вазали. Небузарадиниан, који се у Библији спомиње као рушитељ јерусалимског Храма, али и читавога града (август 587.), у вавилонском се попису краљевих службеника спомиње на самом врху. Неколико хиљада Јевреја је одведено у вавилонско ропство.

То је разарање означило и крај Краљевства Јуде.

Јевреји

Јевреји (хебр. יְהוּדִים — Јехудим, јид. ייִדן — Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Потиче од историјских Израелићана и Хебреја са античког Блиског истока.Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су Аврам, Исак и Јаков, и библијских матријарха Саре, Ребеке, Леје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. века п. н. е. Даље према традицији, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат пошто их је тамо сам фараон лично позвао да живе са Јосифом (који се уздигао до ранга фараоновог везира) у земљи Госен. Потомци патријарха су касније радили као најамни радници (претворени у робље, према библијском предању) све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. век п. н. е. Јевреји потичу углавном од племена Јуда и Шимон, и делимично од племена Бенјамин и Леви, који су заједно чинили античко Краљевство Јудеја (уз остатке Краљевства Израел (Самарија) који су мигрирали ка својим јужним суседима и ту асимиловани). Блиска група су Самарићани, који себе сматрају потомцима израелских племена Ефраим и Манаше, које је према Библији своје порекло воде од људи које је у Израел населило Новоасирско краљевство и неких коена (јеврејских свештеника) који су их научили да обожавају „рођеног Бога“.Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејској народа Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање, и оно се сматра тешким задатком, који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.Данашња Држава Израел је основана као јеврејска национална држава и она себе тако дефинише у својим Основним законима. Израелски закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи. Израел је једина држава где су Јевреји већина становништва. Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е. до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије, и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје, окончано уништењем Првог храма. Други период је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимилне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори. Као национална мањина у свакој држави у којој живе (осим у Израелу), Јевреји су кроз историју често доживели прогоне, због чега је њихова бројност и расподела је варирала током векова. По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португалије крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Број Јевреја на свету је доживео врхунац од 16,7 милиона пред Други светски рат, али је 6 милиона Јевреја убијено у Холокаусту. Од тада њихов број је поново растао и њихов број се у 2012. процењивао на 13,75 милиона, Према овом извештају, око 43% свих Јевреја живи у Израелу (6 милиона), а 39% у САД (5,3–6,8 милиона), док највећи део осталих живи у Европи (1,5 милиона) и Канади (0,4 милиона). Тачан број Јевреја на свету је тешко проценити. Поред проблема са методологијама пописа, постоје халашке расправе око токо ко се сматра Јеврејином и секуларни, политички и други разлози који могу значајно утицати на овај број.

Амон (краљ)

Према Библији Амон од Јуде је био краљ Јудеје и син Манасеха од Јуде. Владавину је започео у својој 22-гој години. Владао је у периоду од 642. п. н. е.-640. п. н. е..

Вратио је идолатрију и поновно поставио слике које је његов отац дао сакрити. Софонија (1:4; 3:4, 11) му владавину описује као доба моралне изопачености.

Убили су га (Књига о Краљевима 21:18-26: Књига Дневника 33:20-25) властите слуге који су се уротили против њега.

Историја Палестине

Палестина (египатски: п-р-с-т; асирски: палашту; хебрејски: פלשת [пелешет]; арапки: فلسطين [филастин или фаластин]; грчки: παλαιστίνη; латински: palaestina) Грци употребљавају у географском појму Сирија-Палестина, а што је грецизирани назив за земљу Филистејаца. Палестина је углавном географски појам, уз два историјска раздобља када постаје и политички појам: за време римског цара Хадријана, који провинцији Јудеји мења име у провинција Сирија-Палестина и за време британског мандата, када се Мандат лиге народа назива Палестина. Библијски је то простор где се налази Света земља.

Овај период има и богату праисторију, коју обележава и најстарији град на свету - Јерихон.

Краљевство Израел (Самарија)

Краљевство Израел (хеб. מַמְלֶכֶת יִשְׂרָאֵל, модерни: Mamlekhet Yisra'el, тиберијски: Mamléḵeṯ Yiśrāʼēl) је било, према Библији, једна од држава наследица старијег Уједињеног краљевства (које се такође често назива Краљевство Израел). Верује се да је постојало од 930их п. н. е. све до 720их п. н. е., када га је покорило Асирско краљевство. Најважнији градови краљевства било су Сихем, Терса и Шомрон (Самарија). Историчари често називају ову државу Северним краљевством или Краљевством Самарија да га разликују од јужног Краљевства Јудеје.

Краљевство Израел (уједињено)

Краљевство Израел назив је за државу коју су у 13. веку п. н. е. формирала Дванаест племена Израела. Држава је постојала током владавине Саула, Давида и Соломона, а њена историја је описана у Старом завету. Слабост јединства државе довео је до распада државе након Соломонове смрти (око 930. године п. н. е.). Од Уједињене монархије настале су две државе: Краљевство Израел и Краљевство Јудеја.

Опсада Јерусалима (597. п. н. е.)

Опсаду Јерусалима 597. године п. н. е. извршио је нововавилонски цар Набуходоносор II. Завршена је победом Вавилоњана и освајањем града. Након освајања града, јудејски краљ и велики део становништва депортовани су у Вавилон чиме је отпочело Вавилонско ропство.

Списак јеврејских владара

Прво раздобље јеврејских владара започиње у гвоздено доба, када се, након времена племенског система, у другој половини 11. века. п. н. е. почиње у Израелу да се успоставља монархија, а траје све до пада под асирску и вавилонску власт. Након времена персијске и хеленистичке превласти, након макабејске побуне у 2. веку п. н. е. успоставља се власт јеврејских етнарха и свештеника у Јудеји, а наставља се влашћу Ирода Великог и његових наследника, који владају разним подручјима данашњег Израела, Палестине, Јордана и Сирије, све до пред крај 1. века, када Римљани коначно преузимају сву власт, а потом (135. године) и преименују провинцију Јудеју у провинцију Сирија-Палестина.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.