Краљевина Србија (1718—1739)

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.[1]

Краљевина Србија

Србија
Застава
Застава
Serbia1718 1739-sr

Краљевина Србија
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Хабзбуршка монархија
Главни град Београд
Површина око 30.000 km²
Становништво 27.000
Друштво
Званични језици немачки, говорни језик: српски
Религија православље, католицизам
Валута Крајцер
Владавина
Облик владавине монархија
Титула владара краљ
Владар Карло VI
Оснивање 1718.
Престанак 1739.
Статус бивша покрајина
Догађаји
Пожаревачки мир 21. јул 1718.
Аустријско-турски рат 1737–39.
Београдски мир 18. септембар 1739.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Fictitious Ottoman flag 2.svg Смедеревски санџак (Османско царство) Смедеревски санџак (Османско царство) Fictitious Ottoman flag 2.svg
Despot of Serbia.png Српска деспотовина Кочина крајина Flag of Serbia (1792).svg
Портал:Србија
KapijaGrbTribalije
Грб Трибалије, односно хабзбуршке Краљевине Србије у Доњем граду Београдске тврђаве. У централном пољу налази се прободена вепрова глава, која ће се касније наћи на грбовима и заставама из Првог српског устанка.

Назив

Аустријски службени документи тога времена ову територију називају Краљевина Србија, а аустријски цар за себе узима титулу краља. Управник области имао је титулу гувернера, а управа области је названа Војна Командатура Краљевине Србије (нем. Militärkommandatur des Königreichs Serbien) (односно Servien по ондашњем изговору).

Хабзбуршко освајање

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је истерала Османлије из већег дела Панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављају у саставу Турске царевине Банат и југоисточни Срем.

Када је српска етничка територија, 1716—1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустријско-турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су учествовали у борби на страни Аустрије. Османско царство је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубило све територије у Подунављу (Банат и део Срема), северне делове данашње централне Србије и северну Босну, делове Далмације, Малу Влашку и Пелопонез. По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршка монархија је (између осталог) од Османског царства добила и Београд са северним деловима данашње централне Србије.

Управа

У „Краљевини“ Србији је 1717-20. привремена војна управа на челу са грофом Одвијером, а од 1720. године грађанска управа — Администрација Србије (или Београдска администрација), која је била лично царево власништво. На челу администрације (званична титула је „председник администрације“ а незванична „гувернер“) је фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга са по 2 саветника (грађанин + војник) за административну и за судску власт. Од 1733-36. гувернер Србије је генерал Марули а од 1736. фелдмаршал де Валис (обојица грофови). Административна и судска власт биле су у војним, а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном већу а коморска — Дворском коморском већу. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из ових већа, али им је понекад неке одлуке и само стављала до знања.

Подручје данашње источне Србије, које је 1718. године такође дошло под аустријску управу, није укључено у састав Краљевине Србије, већ стоји под административном управом Темишвара тј. Тамишког Баната.

Административна подела

Земља је подељена на 15 дистриката (округа, провизората) којом управља 11 провизора (с тим што поједини првизори управљају са по два дистрикта), који се деле на кнежине, а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана — жупана (као првог помоћника и заменика) и 2-3 ибрајтера, кнежинама оборкнезови а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Оборкнезови и кнезови су задржани из турских времена док су остали новодоведени чиновници који добијају плате из државне благајне. 1/3 села у Србији је пусто. Дажбине се плаћају комори (главна — порез на земљиште), пошто је у Србији једини феудалац држава. Осим „коморских“ постоје и „хајдучка“ села.

Београд је засебан: има немачку и српску општину. Срби имају свој збор угледних људи и општински одбор са кнезом/бировом који је и судија.

Оружане снаге

Седиште војске је у Београду где су смештени гренадири и пешадија. Још 3 коњичке дивизије распоређене су по Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Поред тога постоји и српска милиција која је организована у капетанате (15) по селима (нису спојена у територијалну целину) и којој је на челу оберкапетан Вук Исаковић. „Хајдучка“ села налазе се углавном уз границу и има их различити број по дистриктима (од 2 до 15). Уживају одређне повластице, а треба да чувају границу, путнике и скоротече.

Крај хабзбуршке управе

Новим ратом и тзв. Београдским миром (1739. године) Османско царство је успело да поврати део територија што је претходним изгубила, укључујући све територије јужно од Дунава и Саве, као и Малу Влашку. Месно српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788—1791), у коме је опет Аустрија позивала Хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових аустријско-турских сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

Види још

Референце

  1. ^ Веселиновић 1986, стр. 106-162.

Литература

Спољашње везе

Јужна Србија (1919—1922)

Јужна Србија је био назив за покрајину, која је постојала у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1919. до 1922. године. У истом периоду је постојала и покрајина Северна Србија, која је заједно са Јужном чинила покрајину Србију.

Аустријско-турски рат (1716—1718)

Аустријско-турски рат вођен од 1716. до 1718. године је био шести по реду ратни сукоб између Аустријског и Османског царства. Истовремено са овим, вођен је и Турско-млетачки рат (1714—1718). Оба рата су завршена потписиванњем мира у Пожаревцу 1718. године.

Београдско-карловачка митрополија

Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.

Босна и Херцеговина (1918—1924)

Покрајина Босна и Херцеговина била је привремена територијална јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је постојала од југословенског уједињења 1918. године до 1924. Њено укидање и увођење области као административних подручја предвиђено је Видовданским уставом 1921. године.

Грб хабзбуршке Србије

Грб хабзбуршке Србије је био званични грб Краљевине Србије која је постојала у периоду 1718—1739. године и била под влашћу Хабзбурговаца.

Мотив црне вепрове главе рањене по косини, стријелом на сребреном пољу је један од најстаријих грбова приписаних Србији. Прво познато приписивање овог грба Србији је оно у Зборнику „Сабор у Констанци“ 1415. године, гдје се јавља као грб цара Србије. Касније, овај мотив се јавља и на једном грбу деспота Стефана Лазаревића, али и у неким грбовницима широм Европе, гдје се њим означава територија Србије.

Почетком XVIII вијека, Хабзбуршка монархија је истјерала Османлије из сјеверних дијелова данашње централне Србије и ту формирала своју покрајину Краљевину Србију. Традиционални грб Трибалије је постао званичан грб новоформиране покрајине. Након пропасти ове хабзбуршке покрајине, мотиве трибалског грба су касније користили и устаници у Првом српском устанку (1804–1813).

Мотиве трибалског грба данас користе многи градови и општине у Републици Србији: Крагујевац, Велика Плана, Топола, Лапово и београдске општина Вождовац и општина Барајево .

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Кочина крајина

Кочина крајина је био назив за територију Србије коју су привремено од Османског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788–1791. године. Крајину је основао и њоме управљао капетан Коча Анђелковић, а приликом његове погибије команду је кратко преузео Јован Брановачки. Рат се завршио Свиштовским миром, којим је територија враћена Османлијама, али уз одређене концесије српском становништву: Аустрија је добила узан појас територије око Цетинграда и Лапца, док је турским дахијама забрањено да се врате у Смедеревски санџак/Београдски пашалук, односно Србима је дозвољено самостално прикупљање пореза. Случај Кочине Крајине представља почетак историјског процеса који ће довести до првог српског устанка под Карађорђем, па до српског осамостаљења 1815. године. Није случајно да је међу добровољцима српских фрајкора био и сам Карађорђе Петровић.

Краљевина Србија (вишезначна одредница)

Краљевина Србија се може односити на:

Краљевина Србија (1217—1345), назив за средњовековну српску краљевину којом је владала династија Немањића

Краљевина Србија и Босна (1377—1463), назив за српско-босанску краљевину династије Котроманића

Краљевина Србија (1718—1739), назив за хабзбуршку покрајину у централној Србији, од Пожаревачког до Београдског мира

Краљевина Србија (1882—1918), званичан назив државе Србије од проглашења краљевине до стварања Југославијеили:

Краљевина Србија (филм), српски филм из 2008. године

Књажевина Црна Гора

Књажевина Црна Гора је период у историји Црне Горе. Постојала је од 1852. до 1910. године. Пре ње Црна Гора била је наследна епископија, а постојала је све док 1910. није проглашена за краљевину. Имала је два владара из династије Петровић-Његош, књаза Данила и књаза Николу.

Петар Благојевић

Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz (немачки), био је сељак из Србије, за којег се везује легенда да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725. у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Великог Градишта. Северна централна Србија била је тад део Аустријске монархије (од 1718. до 1739; види: Краљевина Србија (1718–1739)).

Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због „страха“ мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у „турска времена“, то јест кад је село било под османлијској власти.

Извештај аустријског службеника Фромбалда о овом случају, објављен у бечком часопису Wienerisches Diarium („Бечки дневник”), спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и учествовало у „вампирској манији“ у Енглеској, Француској и Немачкој. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе.

Феномени или изгледи наводне нетрулежности тела, „нова“ коса, кожа и нокти, надувена и румена лица те и крв на уснама данас су објашњени и део су једне фазе посмртног остатка. Народу непознате болести и епидемије могле су да створе веровање у дејствовање натприродних сила.

Пожаревачки мир

Пожаревачки мир је мир потписан 21. јула 1718. у Пожаревцу између Аустрије и Венеције с једне и Османског царства са друге стране.Од 1714. до 1718. Турци су успешно водили ратове против Венеције у Грчкој и на Криту, али поразима код Петроварадина 1716, Темишвара и Београда 1717. од стране аустријске војске предвођене Еугеном Савојским.

Османско царство је изгубило Тамишки Банат, северну Србију, северну Босну и Мала Влашка. Венецији је изгубила поседе на Пелопонезу и Криту које је добила миром у Карловцима 1699. али је задржала Јонска острва и Далмацију.

Мир је трајао до новог рата Аустрије и Турске и мира у Београду 1739. када се нови аустријско-турски рат завршио неповољно по Аустрију и када је изгубила северну Србију, Београд и Мала Влашка.

Северна Босна (1718—1739)

Северна Босна, Краљевина Босна (нем. Кönigreich Bosnien) или Део Краљевине Босне (лат. Regni Bosniae Pars), је била територија под управом Хабзбуршке монархије између 1718. и 1739. године. Пожаревачким миром из 1718. године, ово подручје је издвојено из османског Босанског пашалука и прикључено Хабзбуршкој монархији. Територија је обухватала Семберију и Посавину, односно подручје дуж десне обале реке Саве. Након Београдског мира из 1739. године, ово подручје је поново постало део Османског царства односно Босанског пашалука.

Северна Србија (1919—1922)

Северна Србија је био назив за покрајину, у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је постојала од 1919 до 1922. Нестанак је био планиран Видовданским уставом из 1921. године. Имала је површину 49.950 квадратних километара. У истом периоду је постојала и покрајина Јужна Србија, која је заједно са Северном чинила покрајину Србију.

Сремско војводство Радослава Челника

Сремско војводство Радослава Челника је историографски назив за краткотрајно српско војводство, на челу са сремским војводом Радославом Челником, српским великашем који је у раздобљу од 1527. до 1530. године држао знатне делове Срема, настојећи да се одржи између Краљевине Угарске и Османског царства. Окосницу овог војводства чинила је српска народна војска у Срему, која је у то време била значајан војни чинилац у пограничним областима. Пошто је Радослав Челник као сремски војвода уживао велики углед у народу, обе зараћене стране су покушавале да га придобију за сарадњу. Турска страна је била спремна да призна његову обласну управу у Срему, док је угарска, односно хабзбуршка страна настојала да га придобије давањем разних почасти и поседа. Пошто је војвода Радослав пристао уз угарског краља Фердинанда I Хабзбуршког, његова област у Срему се нашла на удару Турака, који су то подручје освојили и прикључили новоустановљеном Сремском санџаку.

Српска Војводина

Српско Војводство преусмерава овде. За остала значења види Српско ВојводствоСрпска Војводина (Српско Војводство, Српска Војводовина или Војводовина Србија) је била српски аутономни регион у оквиру Аустријског царства. Проглашена је на Мајској скупштини 1848. године и постојала је до 1849. године, када је трансформисана у нову круновину Аустријског царства названу Војводство Србија и Тамишки Банат.

Српски црквено-народни сабор у Сремским Карловцима 1726.

На Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1726. године, који се састао против воље државних власти, изабран је београдски митрополит Мојсије Петровић „за архијепископа српског народа живећег под влашћу царевом“.Аустријске власти тада нису допустиле уједињење Београдске и Карловачке митрополије, због стрепњи о јачању српског народа, већ су устоличиле само митрополита Мојсија Петровића као архиепископа и митрополита карловачког коме је допуштено да управља и Београдском митрополијом.

Главну улогу на сабору имао је епископ Арадски Викентије Јовановић, који је много допринео доношењу одлука овог сабора.

Српско царство Јована Ненада

Српско царство Јована Ненада је била краткотрајна српска држава која је настала након војног пораза Краљевине Угарске на Мохачу 1526. године и постојала је до 1527. када је њена територија пала под власт Хабзбурга, а потом под власт Османског царства.

Тамишки Банат

Тамишки Банат (нем. Temeswarer Banat, рум. Banatul Timişoarei, мађ. Temesi Bánság) је био назив за хабсбуршку покрајину, која је постојала од 1718. до 1778. године. Покрајина је обухватала подручје данашњег Баната, који је и добио име по овој покрајини. Главни град покрајине био је Темишвар.

16—19. век
19—20. век
Аустријско царство Крунске земље Аустријског царства

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.