Краљевина Србија

Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта[a] 1882. године[1][2], чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочално Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна[b] када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 19121913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Краљевина Србија
Србија
Химна
Боже правде
Kingdom of Serbia (1914)

Краљевина Србија 1913. године
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Београд
Друштво
Службени језик српски језик
Религија православље
Политика
Облик државе уставна монархија
 — Краљ Милан Обреновић (1882—1889)
Александар Обреновић (1889—1903)
Петар I Карађорђевић (1903−1918)
 — Премијер Милан Пироћанац (први)
Никола Пашић (последњи)
Законодавна власт Народна скупштина
Сенат (1901—1903)
Историја
Историјско доба нови век
 — Оснивање 1882.
 — Укидање 1918.
 — Статус бивша држава
Догађаји  
 — Тимочка буна 1883.
 — Српско-бугарски рат 1885
 — Мајски преврат 1903
 — Царински рат 19061911
 — Први балкански рат 19121913
 — Други балкански рат 1913
 — Први светски рат 19141918
Географске и друге карактеристике
Становништво 2.922.058 (1910)
Валута српски динар
Земље претходнице и наследнице
Краљевине Србије
Претходнице: Наследнице:
Flag of Serbia (1835-1882).svg Кнежевина Србија Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Flag of Yugoslavia (1918–1941).svg
Портал:Историја

Историја

Српска револуција

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.

Кнежевина Србија

SanStefanoBalkan
Границе балканских држава 1878. године

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат устанака против Османског царства, формирана је Кнежевина Србија, којој је после потоњих ратова било међународно призната независност 1878. године.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (српско-турски ратови (1876—1878)) којим је међународно призната независност и припајање југоисточне Србије стечено.

Политичке прилике

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је намесништво до 1872. године, Кнез Милан преузеће престо 1872. године. На унутрашњем плану је на снази био Устав Србије из 1869. године који ће важити и у времену после проглашења Краљевине. У Србији се 1881. године уводе прве политичке странке: Радикална, Либерална и Напредњачка!

  • Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село.
  • Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима.
  • Напредњачка странка подржава краља Милана а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.

Земља се од конгреса 1878. на спољашњем плану све више везује за Аустроугарску. Аустрофилска политика је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. С друге стране је омогућило да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу по питању положаја границе са Бугарском, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија. 1881. са аустроугарском је скопљен трговински уговор, по коме аустроугарски трговци уживају повластице у Србији. Осим овог документа, кнез Милан је потписао и политички документ тз. Тајну конвенцију.

Владавина краља Милана Обреновића

KraljMilanObrenovic
Краљ Милан
Ustav Srbije iz 1888
Насловна страна Устава из 1888.

Проглашење краљевине

Proglasenje kraljevine srbije 1882
Проглашење Краљевине Србије 1882. године
Proglas kraljevine 1882
Читање књажевске прокламације о проглашњеу краљевине 1882. у Нишу
Serbia1878 sr cyr
Краљевина Србија 1882—1912.

Народна Скупштина Србије је 22. фебруара / 6. марта 1882. године на 39. састанку на предлог подпредседника Скупштине Милана Кујунџића, донела Закон којим се "Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију". Дотадашњи Књаз Милан М. Обреновић IV проглашен је за наследног Краља Србије, под именом МИЛАН ПРВИ као први нововековни краљ Србије. Српска јавност је са великим одушевљењем и одобравањем примила ту вест. Већ 23. фебруара поподне отпочело је примање страних дипломата, а први у свечаној аудијенцији био је аустроугарски посланик гроф Кевенхилер, а по заповести свог суверена изјавио је свечано да Аустроугарска признаје узвишење Србије у Краљевину, за њим је дошао немачки, 24. фебруара италијански, па руски, енглески тако да су већ до 25. фебруара све велике силе признале Краљевину Србију.[3][4]

Тимочка буна (1883)

Тимочка буна је била буна коју су 1883. г. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Популарност радикала (по изборима 1883) у народу и њихов отпор краљевом начину владања, апсолутизму, доводи до отвореног сукоба краља и радикала. Повод за буну била је и наредба краља Милана да се од народа одузме сво оружје које је имао у свом поседу, што доводи до оружане побуне у околини Зајечара и Књажевца. Краљ шаље војску која у крви гуши побуну. Због те неуспеле побуне, Никола Пашић, вођа радикала, бежи из земље.

Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био рат који је 14. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса.

Радикалски устав

На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва. Неспремност краља Милана и његовог наследника краља Александра да прихвате ограничавање личне власти, довешће до превирања у земљи а коначно и до укидања овог устава 1894. године и повратка на стари, Намеснички. Краљ Милан је абдицирао 1889. године.

Намесништво

На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Јован Ристић је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ (био је сива еминенција).

После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

500-та годишњица Косовског боја

На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од стране митрополита Михаила, политичког противника његовог оца Краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија.

Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Смрт намесника Косте Протића

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Владавина краља Александра Обреновића

Ђенералштабна карта Србије-Прегледни лист
Ђенералштабна карта Краљевине Србије Географског одељења Главног ђенералштаба, 1894.

Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава из 1888. 1894. укида се устав из 1888. године и враћа се на стари устав из 1869. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.

Априлски устав 1901.

Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.

Мајски преврат

Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.

На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији.

Раздобље Петра I Карађорђевића до Ослободилачких ратова

Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.

Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране).

Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра I Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.

Четничка акција

Chetnik commanders, 1908, no. 2
Четници на почетку 20. века

Силно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, у родољубивој и јуначкој акцији Српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и македонско-једренски комитет, односно ВМРО.

Царински рат

Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905.

Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.

Анексиона криза

Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду.

Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство, Француска, Уједињено Краљевство, Италија, Србија, Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.

Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.

Раздобље Ослободилачких ратова (1912—1918)

Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови окончали су османску доминацију на Балкану. Османско царство је потиснуто све до мореуза, а од њених европских територија формиране су националне државе балканских народа.

Лондонски уговор o миру закључен 30. маја 1913. после Првог балканског рата између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, са једне стране, и Османског царства, са друге стране. Овим уговором Османско царство се одрекло свих европских провинција западно од линије Енос—Мидија.

Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[5] Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Букурешки мир из 1913. године је мировни споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913., којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.

Нова Србија

Serbia1817 1913-sr
Територијална проширења Србије 1817—1913.

Србија се повећала за 39.000 km2 и 1.200.000 становника.[6]

У септембру 1913. избио је први оружани сукоб на новоствореној српско-албанској граници.[7]

24. јуна (10. јуна по јулијанском календару) 1914. објављена је прокламација Краља Петра којом Краљ, опречен болешћу да врши своју краљевску власт, наређује на основу чл. 69 Устава да у његово име влада Наследник Престола Александар. Наследник Престола Александар преузео је тога дана све владалачке дужности.[8]

Сарајевски атентат и Јулска криза

Map Europe alliances 1914-sr
Војна савезништва у Европи 1914.

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, (Босни и Херцеговини) када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.

Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као повод за њен напад на Србију, чиме је и започео Први светски рат.

Први светски рат

Истовремено са изузетним ратним напорима српске војске у јесен 1914. године, као пратећа појава појавила и епидемија пегавог тифуса, која према узетом данку у људским животима, спада у ред највећих за које свет зна.[9]

Albanska golgota1
Уметнички приказ Албанске голготе у зиму 1915/16. На челу колоне краљ Петар I и Н. Пашић

Српска војска је храбро бранила независност своје земље и однела велике победе, али супротстављена надмоћним непријатељским снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске, морала је да се преко Албаније повуче са националне територије и касније настави борбу на Солунском фронту, заједно са осталим снагама Антанте, коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, Русија, Италија и Сједињене Америчке Државе.

Car Viljem 2 u Nisu
Сусрет немачког и бугарског цара у окупираном Нишу, 1916.

Након слома Србије, Бугарска и Аустроугарска су поделиле њену територију. Бугарска је запосела подручје источно од Велике Мораве, сливове Јужне Мораве и Вардара, а Аустроугарска остали део Србије. Споразум о демаракационој линији (уз посредништво фон Макензена) њихове команде су потписале 1. априла 1916. године, а он је, између осталог, предвиђао да Бугарска задржи област с Призреном и Приштином, а Аустроугарска Елбасан и Ђаковицу. У последњој години рата Бугарска је добила чак и извесне територије на левој обали Велике Мораве.[10]

Почетком 1917. године, због репресија бугарске извршне власти, подигнут је Топлички устанак.

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

После пропасти Аустроугарске монархије 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању посела је војска Краљевине Србије. Фактичку управу над овим подручјима преузели су месни војвођански Срби, а на челу ове управе налазио се Српски Народни Одбор из Новог Сада. 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар).

Подгоричка скупштина је било народно представништво Црне Горе послије краја Првог свјетског рата. Њена најпознатија одлука је била збацивање краља у изгнанству Николе I Петровића и његове династије Петровић-Његош у корист династије Карађорђевића и одлука о присаједињењу Краљевини Србији.

У току овог рата Србија је изгубила 1.264.000 (28%) становника од укупне популације од 4.529.000 и то 58% мушког становништва, од чега се никада није опоравила.

1. децембра 1918. године у Београду је прокламовано уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је формирано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Крај Првог светског рата доноси крај самосталне српске државности и њено утапање у југословенску државну творевину.

Административна подела

Самоуправа је припадала окрузима (окружне скупштине и окружни одбори) и општинама (општински суд, општински одбор и општински збор). Обезбеђена је судијска независност и непокретност. Државни савет је био највиши управни суд у земљи.[11]

Законом о административној подели земље 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки.[12] Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.

Законом од 24. јануара 1900. Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Предлогом закона од 24. августа 1913. новоослобођени јужни део Краљевине (тзв. Стара Србија) је требало да буде подељен на 12 округа и 45 срезова. Предвиђени окрузи су били: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.[13]

Друштво и култура

Српско друштво прошло је кроз велике промене. Српско друштво је од изразито сеоског и изолованог према новим токовима, успело да створи један грађански слој, пре свега од обогаћених трговаца и интелигенције. Србија је успела да се у овом периоду укључи у европске токове у мери у којој је то било могуће с обзиром на релативно периферан географски положај и економску неразвијеност. Велики утицај на друштвени развој имали су интелектуалци образовани на престижним европским универзитетима (тзв. бечлије, паризлије). Градови, пре свега Београд, постаће временом центри друштвеног живота и културних дешавања, али ће и на крају овог периода већина становништва живети на селу.

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке, као што су у књижевности Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, па до научника као што су Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Јован Жујовић, Михаило Валтровић, Сима Лозанић, Михаило Петровић Алас, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић.. Ова имена оставиће неизбрисив траг у српској култури.

У Србији се законом уводи обавезно школовање дјеце, што је изузетно често наилазило на велики отпор родитеља, поготово на селу гдје је веома избјегавано слање женске дјеце у било какве васпитне и образовне установе. Упркос томе, отварају се бројне основне, средње школе и гимназије, као и Универзитет у Београду. Држава почиње да улаже у стручни кадар и стипендира студенте на свим великим европским универзитетима. Ово је вријеме живота и стварања бројних књижевника од којих су најзначајнији Лаза Лазаревић, Војислав Илић, Стеван Сремац и Бранислав Нушић. Чувени сликари из овог доба су и Урош Предић и Паја Јовановић.

Саобраћај и везе

Kraljevski srpski PTT
Табла на Поштама у Краљевини Србији
Станица Лапово
Железничка станица у Лапову, 1909.

Спорт

Привредни развој

Numizmatika III 01
Реверс новчића у вредности од 20 пари. Краљевина Србија, 1912. година. Део је збирке Нумизматика Народног музеја у Лесковцу.
Numizmatika III 02
Аверс новчића у вредности од 20 пари. Краљевина Србија, 1912. година. Део је збирке Нумизматика Народног музеја у Лесковцу.

Када је Србија постала у пуном смислу независна држава 1878. са увећаном територијом на југоисточну Србију, она почиње да ради на стварању услова за убрзани развој капиталистичке привреде. Уз велику помоћ страних кредита и капитала, почињу да се отварају рудници, штедионице, банке, индустријска предузећа, те да се граде путеви и пруге. Србије је још 1868. увела своју валуту пару а од 1873. је уведен динар. 1884. основана је Привилегована народна банка. Србија у 1898. години има свега 28 предузећа, али се дешава нагли пораст, те она до 1910. има чак 428 предузећа. Пурга Београд-Ниш, која је требало у будућности да повеже Србију са значајним градовима Цариградом и Солуном, бива изграђена 1884. године. И поред убрзане индустријализације, Србија је и даље углавном пољопривредна земља, што се може видјети из чињенице да је било 86,5 % сељака, 6.8% трговаца и занатлија те 6.7 осталих занимања.


Србија је током читавог овог периода остала превасходно пољопривредна земља. У првој половини деветнаестог века индустријска постројења практично уопште нису постојала. Ни касније индустрија није узела већег маха, а оно што је развијано првенствено је било под утицајем и за потребе државе. Поред познате тополивнице у Крагујевцу, нешто је развијеније било рударство и лака, пре свега прехрамбена индустрија.

Највећи део становништва бавио се пољопривредом, а најважнији извозни артикал Србије је била стока, која је највише извожена у Аустроугарску. Занатство и трговина су се постепено развијали. У сваком случају, према западним стандардима Србија је била неразвијена земља, а ослањање на аграрну производњу биће у великој мери карактеристика Србије и у време Краљевине Југославије.

Географија

Већим делом свога постоја налазила је се на Балканском полуострво, а при крају постојања проширила се и на делове Панонске низије.

Serbia montenegro albania1913 02

Краљевина Србија, 1913. — привремене границе

Srbija1913

Краљевина Србија, 1913. — коначне границе

Стеван П. Бошковић - Нова карта српских краљевина и суседних области - 1914

Карта српских краљевина и суседних области 1914. / од С. П. Бошковића: Картографска радионица Географског одељења гл. Ђенералштаба

Serbia1918 (sr)

Фактичке границе Краљевине Србије 26. новембра 1918. године, после уједињења са Сремом (24. новембра), Банатом, Бачком и Барањом (25. новембра) и Црном Гором (26. новембра)

Демографија

Попис становништва 1884. године

Од укупног становништва Србије долази:

  • на села — 1.662.594 — 87.51%
  • на вароши и варошице — 237.406 — 12.49%
  • Свега — 1.900.000[16]

Укупно — 1.901.336

Етнички састав:

Верски састав:

Пописи становништва 18901910. године

Година пописа Број становника
сталних присутних
1890 2.185.488 2.161.961
1895 2.341.675 2.312.484
1900 2.529.196 2.492.882
1905 2.724.859 2.688.747
1910 2.922.058 2.911.701

Главни предмет пописивања од 1890 — 1910 год. било је фактичко (присутно) становништво. Али сви ови пописи регистровали су напоредо и правно (стално) становништво.[17]

Српски градови од 1910—1912.

Подаци за период од 1910—1912. године[18]:

Српски градови пре Балканских ратова:

Српски градови после Балканских ратова:

Напомене

  1. ^ по старом календару 22. фебруара
  2. ^ по старом календару 28. и 29. маја

Референце

  1. ^ Закон о проглашењу Књажевства Србије за Краљевину (Изворник)
  2. ^ Књажевска прокламација од 6. марта 1882. (Изворник), штампана у Српским новинама од 7. марта
  3. ^ Српске новине, 22. фебруар 1882.
  4. ^ "Политика", Београд 7. март 1927.
  5. ^ Јаша Томић:Рат у Маћедонији и Бугарској; pp. 98.
  6. ^ Balkanski ratovi — Mir u Bukureštu
  7. ^ Први албански напади на српску државу („Политика“, 22. септембар 2013)
  8. ^ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 168)
  9. ^ ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ НА ЕПИДЕМИЈУ ПЕГАВЦА 1914–1915. ГОДИНЕ У СРБИЈИ
  10. ^ ОД СРБИЈЕ ДО СРБИЈЕ
  11. ^ Устав Србије из 1888. године
  12. ^ Љушић 2001, стр. 34.
  13. ^ Јагодић 2010, стр. 43.
  14. ^ Hronologija javnog poštanskog saobraćaja u Srbiji od 1840. do 2000. godine
  15. ^ Roundcube Webmail :: Welcome to Roundcube Webmail
  16. ^ Владимир Карић: Србија: опис земље, народа и државе, страница 153
  17. ^ Становништво Народне Републике Србије од 1834-1953, Београд јуна 1953 год. (страница 18)
  18. ^ Mitrović 2007, стр. 56.

Литература

Спољашње везе

Ђорђе П. Карађорђевић

Принц Ђорђе Карађорђевић (Цетиње, 27. август/8. септембар 1887 — Београд, 17. октобар 1972) је био први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.

Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра.

Демократска Федеративна Југославија

Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФ Југославија или ДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије (касније познате као Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Њоме је владала Привремена влада Демократске Федеративне Југославије, са трочланим намесништвом.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Кнежевина Србија

Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Кочина крајина

Кочина крајина је био назив за територију Србије коју су привремено од Османског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788–1791. године. Крајину је основао и њоме управљао капетан Коча Анђелковић, а приликом његове погибије команду је кратко преузео Јован Брановачки. Рат се завршио Свиштовским миром, којим је територија враћена Османлијама, али уз одређене концесије српском становништву: Аустрија је добила узан појас територије око Цетинграда и Лапца, док је турским дахијама забрањено да се врате у Смедеревски санџак/Београдски пашалук, односно Србима је дозвољено самостално прикупљање пореза. Случај Кочине Крајине представља почетак историјског процеса који ће довести до првог српског устанка под Карађорђем, па до српског осамостаљења 1815. године. Није случајно да је међу добровољцима српских фрајкора био и сам Карађорђе Петровић.

Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава у југоисточној Европи, која је већим делом захватала Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Постојала је од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Републике Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу краљевине се налазила династија Карађорђевића.

Краљевина Србија (1217—1345)

Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство.

Краљевина Србија (1718—1739)

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Краљевина Србија (филм)

Краљевина Србија је српски документарни филм из 2008. године. Режирао га је Здравко Шотра који је уједно и сценариста заједно са Милованом Витезовићем.

Крст милосрђа (Краљевина Србија)

Крст милосрђа је орден установљен 7. маја 1913, а додељивао се мушкарцима и женама, српским и страним држављанима, за неговање болесних и рањених током и после рата.

Добијали су га припадници српске војске, Црвеног крста, као и грађани и добровољци.

Носио се о светло плавој траци.

Медаља за војничке врлине (Краљевина Србија)

Медаља за војничке врлине је основана Указом од 21. децембра 1883. године, а била је намењена војницима сталног кадра или резерве за „осведочене услуге Краљу и отаџбини“, односно за „ванредно одличну и ревносну службу у време мирно, ванредно или ратно уопште“.

Орден Таковског крста

Орден Таковског крста је одликовање које је додељивала Кнежевина, а касније и Краљевина Србија.

Први балкански рат

Први балкански рат (буг. Първата балканска война, грч. Αʹ Βαλκανικός πόλεμος, тур. Birinci Balkan Savaşı) оружани је сукоб који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године и водио се између чланица Балканског савеза — Краљевина Бугарска, Краљевина Грчка, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора — на једној страни и Османског царства на другој. Комбиноване војске балканског савеза савладеле су бројчано инфериорину и стратешки лоше организовану османксу војску, што им је омогућило брзу побједу.

Рат је био свеобухватна и неизмјерна катастрофа за Османско царство, које је изгубило 83% европске територије и 69% европског становништва. Као резултат рата, Савез је заузеo и подијелио скоро све преостале османске територије у Европи. Предстојећи догађаји довели су до стварање независне Албаније, што је разљутило Србе. Иако је постигла највећи успијех током рата, Бугарска је била незадовољана подијелом територија на подручју Македоније, што је проузроковало Други балкански рат.

Рашка

Српска држава Рашка, односно Великожупанска Србија, је била једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.Владари ове државе су носили титулу великих жупана. Успон ове српске државе започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Рашки велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Само име Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње 1189. године. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

Република Србија (1990—2006)

Република Србија је име које је имала Србија од 1990. до 2006, у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 1992, Савезне Републике Југославије до 2003, и онда до 2006. године у Државној заједници Србији и Црној Гори.

Србија у Првом светском рату

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.

Сремска земља

Сремска земља (срѣмьска землѩ), у западним наративним изворима позната и као Краљевина Србија (лат. Regnum Servie), или Земља краља Стефана (итал. terra del re Stefano), била је средњовековна, најпре вазална, а потом самостална српска држава, чије се средиште налазило у Доњем Срему (данашњој Мачви). Прва престоница краљевине био је Дебрц (између Београда и Шапца), а касније је резиденција краља премештена у Београд. Владар ове краљевине био је краљ Стефан Драгутин, а наследио га је син Стефан Владислав II.

Српска напредна странка (Краљевина Србија)

Српска напредна странка (скраћено СНС) је била једна од четири најважније политичке странке у Краљевини Србији пре Првог светског рата. Странка је постојала од 1881. до 1896, потом поново од 1906. до 1919. године. Деловала је и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца од 1920. до 1925. године. Она је основана од стране тзв. младоконзервативаца 1881. године и била прва политичка странка у Србији. Била је дворска чиновничка странка, које је у свом другом периоду у својој непоколебљивој подршци круни показивала и помало контроверзне и ауторитарне. Захтевала је јачање народне скупштине, како би она имала буџетско право, министарску одговорност, децентрализацију кроз општинску самоуправу, слободу штампе, судску независност, грађанска права и слободе, просвјетне и економске реформе и народну војску. У спољној политици је захтевла сарадњу са Србима у дијаспори и свим словенским народима. У својем првом периоду на власти осигурала је слободу штампе, оснивања удружења и збора, по први пут доводи слободне изборе у Србију и заснива парламентаризам и ради на амнестирању свих политичких осуђеника. Друга фаза напредњака која је супротност идеји либерализма се завршава распуштањем странке од стране двора 1896. године. Појединци из њеног чланства је поново оснивају 1906. године и враћају је оригиналним либералним идејама. СНС остаје мања опозициона партија умереног либералног конзервативизма све до уједињења у Демократску странку.

Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана, као и на државе и територије из каснијих периода које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

16—19. век
19—20. век
Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.
1918—1941.
1941—1945.
1945—1990.
1990—2006.
од 2006.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.