Крајиште

Крајиште (алб. Kraishtë) је насеље у општини Липљан, Косово и Метохија, Република Србија.

Крајиште
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Управни округКосовски
ОпштинаЛипљан
Становништво
 — 2011.1 375
Географске карактеристике
Координате42°33′52″ СГШ; 21°10′00″ ИГД / 42.56444° СГШ; 21.16667° ИГДКоординате: 42°33′52″ СГШ; 21°10′00″ ИГД / 42.56444° СГШ; 21.16667° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Крајиште на мапи Србије
Крајиште
Крајиште
Крајиште на мапи Србије

Становништво

Демографија[1]
Година Становника
1948. 658
1953. 583
1961. 814
1971. 903
1981. 1.068
1991. 1.189

Референце

  1. ^ Kosovo, Приступљено 10. 4. 2013.
Акинџије

Акинџија (тур. Akıncılar) је био припадник лаке коњице у Османском царству. Акинџије су били јединица која је прва ступала у борбу у биткама и били су познати по својој неустрашивости на бојном пољу. Формирали су уџ на челу са уџ-беговима.

"Били су распоређени по крајиштима која су називана серхат (крајина), имали су савршену организацију. Свако крајиште имало је своје акинџије, а оне свога акинџијског бега, обично санџакбега дотичног санџака. Он је заповиједао свим акинџијама једне пограничне провинције... Акинџије су постојале само у граничним областима Европске Турске..." Њихов главни задатак је био да деморалишу и поколебају противника и да унесу конфузију међу његове редове. Нападали су у групама, уз велику буку користећи лук и стрелу као главно оружје а нису престајали да одапињу стреле ни код повлачења. Могли су да победе и тешку коњицу јер је њихово наоружање било лако, а њихови коњи брзи и окретни, за разлику од снажних, али тромих коња тешке коњице. Такође су носили и мачеве.

Због покретљивости, акинџије су такође били коришћени као извидница и претходница с циљем да се терорише и заплаши локално становништво пре доласка главних отоманских војних снага.

Одреде акинџија су предводиле одређене породице. Најпознатије акинџије су били породице Малкочоглу (тур. Malkoçoğlu), Турханли (тур. Turhanlı) и Михали (тур. Mihalli) или Махаилоглу.

Бановина Славонија

Бановина Славонија (лат. Banatus Sclavoniae) је назив за покрајину средњовековне Угарске. Настала је почетком 13. века у склопу административног преуређења угарских жупанија између реке Драве и планине Гвозда.. Главни управни органи су били славонски бан и Славонски сабор. Временом је издигнута на степан круновине, у рангу краљевине (лат. Regnum Sclavoniae), тако да су угарски краљеви од краја 15. века у свој проширени владарски наслов унели и титулу краља Славоније (лат. Rex Sclavoniae).

Босански пашалук

Босански пашалук (ејалет) је био најзападнија провинција првог нивоа Османског царства. Установљен је 1580. године и постојао је све до административних реформи средином 19. века.

Босански санџак

Босански санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на просторима Босне и Рашке од 1463. године до административних реформи из средине 19. века. Први босански санџак-бег је био Иса-бег Исаковић. Након пада Јајачке бановине сједиште Босанског санџака је било у Јајцу. Главни град је касније помјерен у Сарајево, Бању Луку, Травник и на крају поново у Сарајево. Босански санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав и постаје његова централна провинција. Исти статус је имао и од 1867. у Босанском вилајету.

Врбаска област

Врбаска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Постојала је од 1923. до 1929. године. Административни центар области је био град Бања Лука.

Дејтонски мировни споразум

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је договор постигнут у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а којим је прекинут рат у Босни и Херцеговини (1992—1995). По овом споразуму, БиХ бива подељена на два дела: муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску.

Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.

Скупштина СРЈ је споразум ратификовала 21. новембра 2002. године.

Дринска бановина

Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије 1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама.

Зворнички санџак

Зворнички санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору доњег Подриња и околине. Основан је између 1478. и 1483. године од дијелова Смедеревског санџака са обје стране Дрине. Након османског освајања Сребреничке бановине 1512. године, њена територија је припојена Зворничком санџаку. Првобитно сједиште санџака је било у Зворнику, а касније у Тузли.

У почетку је био дио Румелијског пашалука, потом Будимског, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Општина Босилеград

Општина Босилеград је део Пчињског округа чије седиште је Врање. Састоји се од градског насеља Босилеграда и околних села. У 1991. у општини је живело 11.644 људи (чија етничка структура је била: Бугари 89,8%, Срби 5%, Роми 3%, Црногорци 0,2%, Муслимани 0,01% и остали 1,99%). Према попису становништва 2011. у општини је живело 8.129 људи.

Пчињски управни округ

Пчињски управни округ се налази у јужном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Врање градско насеље Врање,

Општина Владичин Хан место Владичин Хан,

Општина Сурдулица место Сурдулица,

Општина Босилеград место Босилеград,

Општина Трговиште место Трговиште,

Општина Бујановац место Бујановац и

Општина Прешево место Прешево.Има укупно 243.529 становника.

Седиште округа је град Врање.

Културно-историјске знаменитости датирају од пре више векова. Најстарије војно утврђење је из XIII века - Марково Кале. Познат је и стари турски амам (турско парно купатило) из XVI века, затим Пашин конак из 1765. године у коме је 1881. године отворена гимназија.

Врањска Бања представља посебну карактеристику овог краја - термоминералне воде која помаже у лечењу многих обољења.

Привреду Врања чине индустрија, рударство, грађевинарство, трговина, пољопривреда и шумарство.

САО Сјеверна Босна

САО Сјеверна Босна (Српска аутономна област Сјеверна Босна) је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991. до 1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град је био Добој.

Сарајевска област

Сарајевска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Постојала је од 1923. до 1929. године. Административни центар области је био град Сарајево.

Северна Босна (1718—1739)

Северна Босна, Краљевина Босна (нем. Кönigreich Bosnien) или Део Краљевине Босне (лат. Regni Bosniae Pars), је била територија под управом Хабзбуршке монархије између 1718. и 1739. године. Пожаревачким миром из 1718. године, ово подручје је издвојено из османског Босанског пашалука и прикључено Хабзбуршкој монархији. Територија је обухватала Семберију и Посавину, односно подручје дуж десне обале реке Саве. Након Београдског мира из 1739. године, ово подручје је поново постало део Османског царства односно Босанског пашалука.

Скопско крајиште

Скопско крајиште (или Босанско крајиште, Скопско—босанско крајиште) је била привремена админстративна јединица Османског царства.

Сребреничка бановина

Сребреничка бановина је била једна од упрвних области Краљевине Угарске са крајишком, односно војничком организацијом, у функцији одбране јужних угарских граница. Постојала је од 1464. до 1512. године.

После разбијања турске опсаде Јајца, у јесен 1464. Матија Корвин је продирујући из Славоније заузео северну Босну и у Сребренику основао Сребреничку бановину, која је имала задатак да штити јужне угарске оласти и оближњу Бановину Славонију од Турака. За то заслужан Влатко Херцеговић није добио ништа, већ је за бана постављен сремски великаш Никола V Илочки.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Херцеговачки пашалук

Херцеговачки пашалук (ејалет) је био османска провинција од 1833. до 1851. године. Задња престоница му је био Мостар.

Херцеговачки санџак

Херцеговачки санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору Херцеговине од 1481. до 1833. и од 1851. до 1878. године. Између та два периода (од 1833. до 1851) овај санџак је био уздигнут је у покрајину првог нивоа, Херцеговачки пашалук (ејалет).

Првобитно сједиште Херцеговачког санџака је било у Фочи, а први херцеговачки санџак-бег је био Хамза-бег. Главни град је касније помјерен у Пљевља (ранији назив Брезница). Херцеговачки санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.