Коњи

Коњи (лат. Equidae) су разноврсна породица сисара из реда копитара, у којој се налази само један савремен род, Equus, и 41 изумрли род. У ову породицу спадају животиње које се обично називају коњима, магарцима и зебрама. Разграничење појединих врста је још и данас спорно. Домаћи коњ и домаћи магарац, доместификовани облици дивљих коња односно афричких дивљих магараца, и данас имају важну улогу као јахаће и теглеће животиње и распрострањени су у целом свету.

Equidae
00296 zebra
Обичне зебре
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Equidae

Grey, 1821.
Род:
Equus

Linaeus, 1758.
Савремене врсте

E. asinus - Домаћи магарац
E. africanus - Афрички дивљи магарац
E. caballus - Домаћи коњ
E. ferus - Дивљи коњ
E. grevyi - Гревијева зебра
E. hemionus - Онагер
E. kiang - Кијанг
E. quagga - Степска зебра
E. zebra - Брдска зебра

Особине

Коњи су крупне домаће животиње са великом главом и дугим екстремитетима. Величина и маса варирају; дужина од главе до репа је између 200 и 350 cm, реп је од 30 до 60 cm, а висина рамена им је од 100 до 160 cm. Крзно им је густо и најчешће кратко, а већина врста има на врату, темену и репу дуже или чак дуге длаке (види грива). Боја крзна већине врста са горње стране је сива или смеђа, а са доње белкасто-сива. Код више врста се могу појавити пруге на раменима и ногама, а све три врсте зебри познате су управо по свом упадљивом црно-бело пругастом крзну.

Глава и зуби коња

Skull of a horse
Лобања коња

Глава коња је снажна, упадљиво издужена а највећи део је горња вилица. И међучељусна кост је издужена. Носна кост је дуга и уска, а очне дупље су смештене далеко назад и налази се иза зуба. Чељусни зглоб је смештен високо, а доња чељуст је исто повећана. Очи су смештене бочно на глави, а ушке су им дуге и врло покретљиве.

Коњи имају у свакој половини чељусти по три секутића, обликованих као длето. Очњак по правилу имају само мужјаци, женке га уопште немају, или је врло мали. Иза њих имају празнину, која се назива дијастема. У свакој половини чељусти коњи имају најчешће три преткутњака (четврти је ретко присутан, а кад постоји, увек је први) и три кутњака. Преткутњаци и кутњаци су врло слично грађени и прилагођени су за жвакање тврде хране.

Распрострањеност и животни простор

Дивље врсте живе у источним и јужним деловима Африке и у централној Азији.

Током последњих векова подручја настањена коњима битно су се смањила. Све до краја плеистоцена били су распрострањени у великим деловима Евроазије, Африке и у САД. На америчком континенту су из нејасних разлога изумрли пре око 10.000 година. Наслућују се разни разлози, лов новодошлих људи, климатске промене после задњег леденог доба, нека болест или садејство свих ових фактора. И у западној Европи су изумрли вероватно пре око 10.000 година. У северној Африци и западној Азији истребљени су у раздобљу антике. До 20. века одржала се у Ираку и Ирану једна популација азијског полумагарца. У источној Европи, последњи дивљи коњи, тарпани, изумрли су у 19. веку.

Као супротност томе, човек је домаће коње и домаће магарце проширио по целом свету, а у неким земљама данас у природи живе потомци обе врсте, одбегли и подивљали. Велики број подивљалих коња и магараца живе данас у Аустралији, али могу се наћи и у САД и другим земљама.

Коњи дају предност отвореним просторима као што су степе и саване, али и у сувим стаништима полупустиња и пустиња. Једино је европски тарпан био претежно становник шума.

Начин живота

Социјално понашање

Иако се коњи могу срести како пасу и по дану, то су ипак животиње активне претежно у сумрак и ноћу. Код неких врста, као на пример код гревијевих зебри и афричких дивљих магараца, мужјаци запоседају „своју“ територију за парење који може бити и већи од 10 km², што је највећа позната територија код свих биљоједа. Иако се неке животиње окупљају у групе, код ових животиња нема трајних веза међу одраслима. Код неких врста, (као, нпр. пшевалскијев коњ, брдске и степске зебре) мужјаци бдију над крдом које предводи женка. У том случају може доћи до окупљања већих крда са утврђеном хијерархијом. Споразумевају се са другим јединкама гестовима, начином како држе уши, чељуст и реп, али и гласом.

Храна

Коњи су прави биљоједи, и једу пре свега траву, а понекад, у различитој количини лишће и друге делове биљака. Већина врста пије воду сваки дан, иако могу издржати без воде и дуже време.

Always a Classic
Домаћи коњ

Непријатељи

Коњи имају читав низ природних непријатеља, што су пре свега звери као што су хијене, вукови, дивљи пси и велике мачке. Као већина копитара, и коњи имају врло изражен нагон за бегом. Тело коња грађено је за брзо и устрајно трчање, па они увек покушавају, ако је то икако могуће, побећи. Ипак, притерани у ћошак, коњи могу својим копитима и угризом нападачима нанети озбиљне и болне повреде.

Размножавање

Скотност код коња траје између 330 и 410 дана, најдуже код гревијевих зебри, најкраће код домаћих коња. На свет долази у правилу само једно младунче. Оно је релативно тешко (достиже између 9 и 13% масе мајке) и врло развијено, тако да већ који сат након доласка на свет може следити мајку. Након 0,5 и 1,5 година младунче престаје сисати. Полна зрелост наступа у доби од три до шест година, при чему се мужјаци, због социјалне структуре, могу размножавати у каснијој доби од женки. У природи је најдужи животни век коња око 40 година, док домаћи коњи могу доживети скоро 60 година.

Еволуција коња

Equine evolution
Величина тела, лобања и екстремитети одабраних родова

Најближи сродници коња су тапири и носорози, и заједно чине ред копитара (Perissodactyla). Тапири и носорози су међусобно ближи сродници. Из тог разлога се породица коња понекад, заједно с изумрлим прецима сврстава у засебан подред Hippomorpha. Прва врста у линији коња, Eohippus („коњ праскозорја“), била је величине мањег пса, на предњим стопалима је имала 4 прста, а на задњим 3. Живела је пре 60 милиона година.

Систематика

фамилија Equidae
род †Epihippus
род †Haplohippus
род †Heptaconodon
род †Eohippus
род †Minippus
род †Orohippus
род †Pliolophus
род †Protorohippus
род †Sifrhippus
род †Xenicohippus
род †Eurohippus
род †Propalaeotherium
HyracotheriumVasacciensisLikeHorse
Eohippus, скелет
F John Series 2 Protorohippus card 5
реконструкција изгледа рода Protorohippus
потфамилија †Anchitheriinae
род †Anchitherium
род †Archaeohippus
род †Desmatippus
род †Hypohippus
род †Kalobatippus
род †Megahippus
род †Mesohippus
род †Miohippus
род †Parahippus
род †Sinohippus
потфамилија Equinae
род †Merychippus
род †Scaphohippus
род †Acritohippus
трибус †Hipparionini
род †Eurygnathohippus
род †Hipparion
род †Hippotherium
род †Nannippus
род †Neohipparion
род †Pseudhipparion
род †Proboscidipparion
Hipparion3
реконструкција изгледа рода Hipparion
трибус Equini
род †Astrohippus
род †Calippus
род †Dinohippus
род Equus
род †Hippidion
род †Onohippidium
род †Pliohippus
род †Protohippus
род †Heteropliohippus
род †Parapliohippus

Савремене врсте

Број врста коња је још увек споран. Најчешће се разврставају у седам или осам врста:

  • Дивљи коњ (Equus ferus) је у природи изумро у 1960-им, кад је изумро дивљи коњ Пшевалског (Equus ferus przewalski). Користећи примерке ове врсте које су живеле у зоолошким вртовима, у међувремену су у току пуштања на слободу ових коња у Монголији, Кини и другим земљама. Процењује се, да данас слободно живи око 2.000 јединки. Дивљи коњ је изворни облик домаћих коња.
  • Афрички дивљи магарац (Equus asinus), назван још и дивљи магарац или прави магарац, у природи је високо угрожен. Још врло мало јединки живи у Еритреји, Етиопији и Сомалији. Афрички магарац је изворни облик домаћег магарца.
  • Азијски магарац (Equus hemionus), често називан и полумагарцем или коњским магарцем, распрострањен је са више подврста (онагер, кулан и други) од Ирана до Индије и Монголије. Неки зоолози сматрају ове подврсте самосталним врстама, па би се према томе, зависно о гледишту, могло наћи једна, две, три или чак до шест врста азијских магараца. За разлику од афричких, азијски магарац никада није доместициран.
  • Кијанг (Equus kiang) је раније сматран подврстом азијског магарца, али он је крупнији и сличнији коњу од њега. Врста живи на тибетанској висоравни и подручјима уз њу.
  • Гревијева зебра (Equus grevyi) је препознатљива по својим врло уским пругама. Још само неколико хиљада јединки живи у Кенији, Сомалији и Етиопији, и сматрају се угроженом.
  • Брдска зебра (Equus zebra) живи у две подврсте у Намибији и Јужној Африци. Ово је најмања врста зебри.
  • Степска зебра (Equus guagga) живи јужно од Судана до Јужне Африке. Врста је препознатљива по томе што јој је и стомак пругаст, а између пруга има светлије, „засенчене“ пруге. Квага, зебра изумрла крајем 19. века, имала је пруге само на глави и врату. Данас се сматра да је била подврста степске зебре, али понекад се наводи као самостална врста.

Тачни сроднички односи међу појединим врстама ове породице ни данас нису разјашњени у потпуности. Све три врсте зебри вероватно имају заједничку линију предака, као и магарци (афрички, азијски и кијанг). Дивљи коњ је вероватно у најудаљенијем сродству од ових врста и вероватно се још врло рано одвојио од линије заједничких предака зебра-магарац.

Познати су и разни хибриди између појединих врста.

Коњи и људи

04-09-12-Schaupflügen-Fahrenwalde-RalfR-IMG 1232
Домаћи коњи вуку плуг

У људској историји су домаћи коњи и домаћи магарци имали важну улогу као јахаће, теглеће и радне животиње. Тачно време доместификације овх врста није могуће утврдити, али се процењује да је магарац доместициран 4.000 година п. н. е., а коњ нешто касније.

Човек их је раширио по целом свету. Моторизација пољопривреде као и ширење аутомобилског саобраћаја су снажно потиснули коришћење коња и магараца, и данас се у индустријализованим земљама користе још само у спорту и као хоби. У мање развијеним подручјима, коњи и магарци се још увек интензивно користе. Још једно подручје њиховог коришћења је и извор меса за људску прехрану. Користи се и млеко кобила и магарица, а и њихова кожа се користи. Ипак, за разлику од других домаћих животиња, њихово коришћење у ове сврхе је другоразредног значења.

Укрштање врста

Juancito
Мула

Различите врсте унутар породице коња могу се укрштати, мада су добијени потомци обично стерилни. Укрштањем се могу добити:

  • мула, потомак мужјака магарца и женке коња. Муле су најчешћи хибридни тип и познате су по својој издржљивости.
  • мазга, потомак женке магарца и мужјака коња. Мазге су мање од мула и нису толико јаке.

Такође се магарци и коњи могу укрштати са зебрама.

Литература

  • Belknap, Maria (2004). Horsewords: The Equine Dictionary (Second изд.). North Pomfret, VT: Trafalgar Square Publishing. ISBN 978-1-57076-274-1.
  • Bongianni, Maurizio (1987). Simon & Schuster's Guide to Horses and Ponies. New York: Fireside. ISBN 978-0-671-66068-0.
  • Dohner, Janet Vorwald (2001). „Equines: Natural History”. Ур.: Dohner, Janet Vorwald. Historic and Endangered Livestock and Poultry Breeds. Topeka, KS: Yale University Press. стр. 400—401. ISBN 978-0-300-08880-9.
  • Edwards, Elwyn Hartley (1994). The Encyclopedia of the Horse. London, UK: Dorling Kindersley. ISBN 978-1-56458-614-8. OCLC 29670649.
  • Ensminger, M. E. (1990). Horses and Horsemanship: Animal Agricultural Series (Sixth изд.). Danville, IN: Interstate Publishers. ISBN 978-0-8134-2883-3. OCLC 21977751.
  • Giffin, James M.; Gore, Tom (1998). Horse Owner's Veterinary Handbook (Second изд.). New York: Howell Book House. ISBN 978-0-87605-606-6. OCLC 37245445.
  • Harris, Susan E. (1993). Horse Gaits, Balance and Movement. New York: Howell Book House. ISBN 978-0-87605-955-5. OCLC 25873158.
  • McBane, Susan (1997). The Illustrated Encyclopedia of Horse Breeds. Edison, NJ: Wellfleet Press. ISBN 978-0-7858-0604-2. OCLC 244110821.
  • Miller, Robert M. (1999). Understanding the Ancient Secrets of the Horse's Mind. Neenah, WI: Russell Meerdink Company Ltd. ISBN 978-0-929346-65-6. OCLC 42389612.
  • Price, Steven D.; Spector, David L..; Rentsch, Gail; Burn, Barbara B., ур. (1998). The Whole Horse Catalog: Revised and Updated (Revised изд.). New York: Fireside. ISBN 978-0-684-83995-0.
  • Sponenberg, D. Phillip (1996). „The Proliferation of Horse Breeds”. Horses Through Time (First изд.). Boulder, CO: Roberts Rinehart Publishers. ISBN 978-1-57098-060-2. OCLC 36179575.
  • Whitaker, Julie; Whitelaw, Ian (2007). The Horse: A Miscellany of Equine Knowledge. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-37108-1.

Спољашње везе


Подаци везани за чланак Equidae на Викиврстама

Јесен стиже, Дуњо моја (ТВ серија)

Јесен стиже, Дуњо моја је српска телевизијска серија настала по трологији филмова Јесен стиже, Дуњо моја, Коњи врани и Бледи месец у режији Љубише Самарџића. Сценарио су написали Ђорђе Милосављевић и Тони Матулић.

Арион (коњ)

Арион (грч. Άρείων) је у грчкој митологији божански коњ. Он је био плод љубави Посејдона и Деметре или Зефира и харпије или га је родила Геја. Његов подмладак су Стенелови коњи.

Грб општине Богатић

Амблем Богатића је усвојен 8. септембра 2009. године, заменивши претходни. На седници Скупштине општине истакнуто је:

"Усвојен је нови симбол општине, чија је основа грб који је важио до 2003. године. Штит са потковицом у зеленој боји која са пшеницом и кукурузом симболизује пољопривреду као претежну делатност становништва, уз препознатљиви споменик изгинулим борцима свих досадашњих ратова додати су коњи, вековна љубав и преокупација Мачвана и здање некадашњег мачванског среза сада општинске скупштине."

Домаћи коњ

Домаћи коњ (лат. Equus ferus caballus) је велики краткодлаки копитар дуге гриве и репа, припитомљен од давнина и користи се за јахање или пренос терета. Домаћи коњ је једна од две постојеће подврсте Equus ferus. То је копитарска животиња која припада таксономској фамилији Equidae. Коњ је еволуирао током задњих 45 до 55 милиона године од малог створења са више прстију, Eohippus, у велику животињу са копитама. Људи су почели доместикацију коња око 4000 п. н. е, и сматра се да је доместкација била широко распрострањена до 3000 п. н. е. Коњи подврсте caballus су доместиковани, мада део доместиковане популације живи у дивљини као дивљи коњи. Те дивље популације нису истински дивљи коњи, пошто се тај термин користи за описивање коња који никад нису били доместиковани, као што су угрожени дивљи коњи Пржеваљског, засебна подврста и једини преостали истински дивљи коњ. Постоји обиман, специјализован речник који се користи за описивање концепата везаних за коње, којим се покрива све од анатомије до животних стадијума, величине, боја, ознака, раса, кретања, и понашања.

Коњска анатомија омогућава коњима да користе брзину за бежање од предатора. Они исто тако имају добро развијени осећај равнотеже и снажан „бежи или се бори” респонс. Везано за ту потребу да беже од предатора у дивљини развило се једно необично својство: коњи имају способност да спавају стојећи и лежећи. Женке коња, зване кобиле, носе своје младунце око 11 месеци, и младунци коња, звани ждребад, могу да стоје и трче непосредно након рођења. Већина доместикованих коња почиње тренинг под седлом или ремењем између друге и четврте године. Они достижу пуну зрелост у петој години, и имају животни век од 25 до 30 година.

Железница

Железница је назив за прометно средство које се креће по стално постављеној металној подлози - челичним шинама. Две шине заједно чине колосек.

Кентаури

Кентаури грч. Κένταυροι су бића из грчке митологије, полу-људи, полу-коњи.

Коњи врани

Коњи врани је српски филм из 2007. године. Режирао га је Љубиша Самарџић, а сценарио су писали Тончи Матулић и Ђорђе Милосављевић. Филм је наставак филма Јесен стиже, дуњо моја.

Коњи словенских богова

Коњи богова често се спомињу у словенској митологији. Њима су се придавала ријетка и необична својства. Вјеровало се да су коњи повезани са Мјесецом и да посједују два лица: световно и божанско. Световно је било обично, док је божанско било чудесно, моћно и приказивало се само ноћу.

У свом посједу Световид је имао крилатог коња којим је прогонио словенске непријатеље. Многи су вјеровали да он у ствари има два коња: бијелог (кога јаше дању) и црног (кога јаше ноћу), мада се претпостављало да се у ствари ради о два лица исте животиње. Његовог коња чували су свештеници у храму судбине. Осим свештеника нико коња није смио да додирне, а гријехом се сматрало ишчупати му длаку. Међутим, када би се коњ вратио каљав и исцрпљен вјеровало се да га је претходне ноћи јахао Световид. Световидовог коња често су користили и за гатање пред полазак у рат. Коња су постављали испред три реда копаља и ако би он преко њих кренуо десном ногом, вјеровало се да ће исход рата бити повољан. Међутим ако коњ преко копља крене лијевом ногом то је означавало да ће ратни поход бити неуспјешан и да се мора одгодити. Коња је изричито јахао свјештеник, а вјеровало се и да је сам Световид управљао кораком свог коња.

И Триглаву је био посвећен коњ. Његов коњ био је вранац и вјеровало се да је он такође ноћу јахао коња и тјерао зле духове.

Необичне коње проналазимо и у народним словенским пјесмама и причама у којима су њихови господари били дјеца необичног порјекла и велики јунаци. То видимо и у пјесми Женидба Краља Вукашина у којој сазнајемо да његов ривал и велики јунак Момчил има коња Јабучила. Тај коњ по вјеровању је био крилат али је своја крила показивао само пред зору. Црни коњ (вранац) појављује се у вези са демонима. Он је помагао у откривању вампира и скривеног блага. Веровало се да вранац никада неће нагазити на гроб у којем је вампир. Коњ је представљао изразито хтонско биће. Често се спомиње да у подземни свијет покојника носи коњ.

Ксенофан

Ксенофан (грч. Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, Колофон (западна Анатолија), око 565. п. н. е. - Елеја (јужна Италија), око 470. п. н. е.) је био грчки песник и филозоф.

Традиција каже да је, након што је истеран из свог дома, вероватно услед победе Персијанаца, следећих 67 година живео као лутајући песник и филозоф. Његов познати ученик био је Парменид, који је наставио његово учење. Био је нетрпељив према лажним вредностима, луксузу и људској похлепи, и у својим је песмама критиковао друштво. Критиковао је Хомера и Хесиода зато што су боговима приписивали пороке и криминалне особине.

Држећи да нема сигурног знања о боговима или било чему другом, Ксенофан је истакао да људи креирају богове према сопственој слици, као што би животиње правиле богове према својим ликовима када би могле да цртају.

То, међутим, није исправно, јер се Бог не помера с места на место, нити има чулне органе или било какву физичку форму. Он је непокретан, неизменљив, свезнајући, хомоген, и влада свиме што постоји. Он је, по свему судећи, јединство целог универзума и његов владајући дух.

Ако поглед захтева и идентитет Бога и природе, то води до даљег закључка да су промена и покрет у универзуму на неки начин и у некој мери илузорни. Тај закључак сврстава Ксенофана међу претке елејске школе, где га смешта и традиција.

За филозофију бића припремио је земљиште Ксенофан, кад је Кир покорио Јоњане, год. 540. п. н. е. Ксенофан је оставио своју отаџбину, па се, као што сам каже, потуцао од града до града и ради насушног хлеба читао туђе и своје песме. Он је, дакле, најранији софист. После различних путовања, овај стари Одисеј настанио се најзад у граду Елеји, фокејској насеобини на луканској обали, и ту основао елејску школу, и тако постао мост између милетске космологије и елејске филозофије бића, којој су утрли пут питагорејци својим математичким формализмом и подизањем начела броја на висину врховне космичке суштине. Осим елегија, испевао је и две историјско-епске песме: у првој је опевао оснивање свога Колофона, а у другој оснивање Елеје (D. L. IX 20). Он је, дакле, први Хелен који приказује историју свога времена.

Док су јонски космолози писали у прози, он је први мислилац који је у службу филозофије ставио песнички облик, па је у својој филозофској песми „Ο природи“, у песничком духу, изложио своје схватање ο суштини божанства и његову односу према свету и цео шарени свет пречистио у јединство, чистоту и постојан природни поредак. У филозофски агресивним „Ругалицама“, које можда нису посебна песма него део његове филозофске песме, филозофска мисао први пут устаје против целокупне епске слике света: „Све су то боговима приденули Хомер и Хесиод што год је у људи срамота и прекор: да краду, да чине блуд и једни друге да варају“ (фрг. 11). Али није реч само ο пороцима богова него и ο лажности целокупног антропоморфног и антропопатског политеизма: „Али људи мисле да се богови рађају, да имају њихову ношњу, говор и обичаје“ (фрг. 14). Ксенофан поставља даље питање: како су људи дошли до таква лажног схватања богова? И одговара колико генијално толико и просто: нису људи творевина богова, него су богови творевина људи, који сматрају да су богови рођени као и они сами, па зато у њих уносе своја осећања, свој облик и глас: „Али да руке имају говеда и коњи, па кад би хтели да сликају рукама и да творе дела као људи, сликали би ликове богова и давали им тело онакво какво већ сами имају: коњи коњско, а говеда говеђе. Етиопљани тврде за своје богове да су тупоноси и црни, а Трачани за своје да су плавооки и црвенокоси“ (фрг. 15 и 16). Своју мисао ο богу исказао је Ксенофан овако: „ Један је бог, а међу боговима и људима највећи, не личи на људе ни ликом ни умом. Сав види, сав умује, сав чује. Α без напрезања све потреса снагом свога духа. Увек остаје на истом месту, не крећући се: и не доликује му да иде час амо час тамо“ (фрг-и 23—26).

Тиме што јс божанство очистио од људске и сувише људске и земаљске пластике и дао му пластику космичку, Ксенофан је дао пресудан подстицај целом етичко-реформаторском покрету досократских мислилаца. Ксенофан је монотеист, али његов монотеизам у ствари је пантеизам, јер сам каже да је бог „једно и све“ (фр. Α 31). Узрок је свега бог, али он је непроменљив. Тиме Ксенофан долази у супротност с Милећанима. који су истицали баш променљивост прасупстанције као узрока свега. Настаје питање како се може схватити мењање појединих ствари ако се не мења праузрок свега. Ту се јављају два мотива филозофског мишљења: један истиче мењање појединих ствари, а други непроменљивост њихова узрока. Како их није могла помирити, хеленска филозофска мисао даље је оделито развила и један и други мотив: први Хераклит, а други елејска школа.

Нилски коњ

Нилски коњ (Hippopotamus amphibius), од грчке речи ‘ιπποπόταμος (хипопотамос, хипос значи „коњ“ и потамос значи „река"), је велики, углавном биљоједни афрички сисар. Један је од две постојеће (недавно три или четири изумрле) врсте из породице Hippopotamidae. У ову породицу спада и пигмејски (патуљасти) нилски коњ (Choeropsis liberiensi).

Иако се број нилских коња процењује на од 125.000 до 148.000 јединки, њима и даље прети опасност од лова и губитка природног станишта.

Пегаз

Пегаз (грч. Πήγασος) (лат. Pegasus) је у грчкој митологији био крилати коњ, Посејдонов и Медузин син.

Поло

Поло (од тибетанског pulu (лопта)) је игра коњаника с лоптом и штапом помоћу којег учесници гурају малу дрвену лопту у противнички гол, настојећи да противнику дају што више голова, а приме што мање.

Селена

У грчкој митологији Селена (грч. Σελήνη, „месец“; мод. грчки изговор: /sɛ'liː.niː/) је била богиња и персонификација Месеца, ћерка титана Хипериона и Теје, сестра бога Сунца Хелија и богиње зоре Еос. Према Платону, њој су се клањали само варвари. У римској митологији богиња месеца се називала Луна. Замишљана је као прелепа жена која се вози у кочији коју вуку коњи или волови. Касније ју је заменила Артемида, а у римској митологији Дијана.

Слејпнир

Слеипнир је коњ Одина, врховнога бога у нордијској митологији.

Слеипнир је сивац, а карактерише га његових осам ногу, које најверојатније симболишу његову брзину, јер је он најбржи коњ на свету. И не само то − он једнако добро трчи земљом, ваздухом и морем.

Једини Один га је могао јахати.

Стока

Стока у примарним делатностима означава све оне животиње, односно ситну (овца и коза) и крупну стоку (говеда и коњи) које се држе због узгоја у сврху добијања прехрамбених производа и сировина, а донедавно и за рад на имањима. Грана привреде која се бави узгојем стоке назива се сточарство, и заједно са ратарством, риболовом и шумарством припада примарним делатностима.

Тодорац

Тодорци су били, у словенској митологији, пола људи, а пола коњи. Али они нимало не личе на грчке кентауре и не треба их мешати са њима.

Они изгледају као да су израсли из коњских леђа, носе плаштове који се за њима вијоре док јуре кроз ноћ, и нико им никад није видео лице. Тодорци су зли демони и спадају у најмоћнија и најсуровија митска бића Балкана. Док пролазе путевима и насељима, они својим копитама изгазе и убијају све што им се нађе на путу.

Једном годишње, негде пред крај зиме, на дан који се у народу зове Тодорова субота, кад се спусти мрак, понекад се из даљине чује топот копита од којих се укућанима леди крв у жилама. Тодорци имају и свог вођу. Његово име је Велики Тодор. Од других тодораца се разликује по томе што јаше белог коња, огрнут је белим чаршавом, хром је, а у руци носи ланац којим звецка. Легенде о тодорцима су веома старе. Чак и пре доласка Словена, на простору Балкана постојало је веровање везано за тајанствене ноћне коњанике.

Пре Словена на простору Балкана живео је народ Трачана, који је веровао у Трачког коњаника, приносио му жртве и подизао му споменике. И стари Срби веровали су у тодорце. Неки обичаји у вези са њима су задржани у обредима везаним за славу Светог Тодора, који са демонским јахачима није имао никакве везе.

Ти обреди су свршени са циљем да се ови ноћни демони умилостиве и отерају. На празник Тодорова субота, они се, наводно, појављују и на тај дан жене пеку нарочите колаче у облику коњски копита, који се зову тодорчићи или копитњаци. Део овог колача обавезно се даје коњима. Обичај је да се на тај дан ништа не ради, а деци је забрањено да излазе из куће.

Херакле

Херакле (грч. Ἡρακλῆς, Хêраклễс) био је полубог, син врховног бога Зевса и смртнице Алкмене.

У римској митологији звао се Херкул.

Хипокампи

Хипокампи (грч. ἱππόκαμπος, од ἵππος – „коњ“ и κάμπος – „чудовиште“) су морски коњи у грчкој митологији. Њихова глава и предњи дио тијела били су коњски, а на њих се настављао змијски рибљи реп. Стари Грци су вјеровали да су Хипокампи одрасли Морски коњићи, који се на латинском називају Hippocampus. Хипокампе су користиле морске богиње-нимфе, Нереиде, као и морски богови. Посејдон је возио кочију у коју су била упрегнута два или четири Хипокампа.

Шведска на олимпијским играма

Шведска се први пут појавила на Олимпијским играма 1896. године, које су биле уједно и прве олимпијске игре модерног доба. Од тада Шведска није пропустила ни једне Летње олимпијске игре осим игара одржаних 1904. године.

На Зимским олимпијским играма Шведска је први пут учествовала 1924. године, и од тада је учествовала на свим наредним одржаним Зимским олимпијским играма.

Шведска олимпијци су закључно са 2016. годином освојили 638 медаљу на олимпијадама (494 на летњим и 144 медаља на зимским ОИ). Шведска је једном била домаћин олимпијских игара и то 1912 град домаћин је био Стокхолм и једном 1956 је била домаћин — помоћник, када се прихватила да угости коњичке спортове, због Аустралијског закона и карантина које би коњи морали да прођу да су ишли директно у Мелбурн где су се игре одржавале.

Национални олимпијски комитет Шведска (Sveriges Olympiska Kommitté) је основан 1913. године када је и званично признат од стране МОКа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.