Косовска битка

Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна[15] 1389. године на хришћански празник Видовдан[16], недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника,[17] а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.[17]

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.[17]

Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)[18] и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт.[18] Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.[18]

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи.[17] Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Бој на Косову
Battle of Kosovo, Adam Stefanović, 1870

Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну
Време:15. јун (по ј. к.) или
23. јун 1389. (по г. к.)[1][2]
Место:Косово поље, Brankovic small COA.jpg Земља
Бранковића
(данас  Србија)
Резултат:
Сукобљене стране
 Османско царство COA Moravian Serbia (1373–1402).png Моравска Србија
Brankovic small COA.jpg Земља Бранковића
Kraljevina Bosna steg.png Краљевина Босна
Команданти и вође
Fictitious Ottoman flag 1.svg Мурат I
Fictitious Ottoman flag 1.svg Бајазит I
Fictitious Ottoman flag 1.svg Јакуб Челебија
Grb Lazarevic.png Лазар Хребељановић
CoatOfArmsOfJovanStefanovicBrankovic.png Вук Бранковић
Kosačegrb.png Влатко Вуковић
Јачина
27.000-40.000 војника (460.000 по Милојевићу[10]) [11][12][13] 12.000-30.000 војника (125.000 по Милојевићу[10]) [11][12][13][14]
Жртве и губици
знатан део војске; убијен султан Мурат I знатан део војске; убијен кнез Лазар Хребељановић

Позадина

Central balkans 1373 1395 sr
Територије српских великаша у периоду од 1375. до 1395.

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш.[19]

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Константин и Јован, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.[19]

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шар-планине, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Захумље. Ти упади вршени су испрва са малим одељењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у ово време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у Јужну Мораву град Копријан (после назван Курвинград), да брани нишавску долину од њихова насртања.[19]

Ivan Meštrović Kosovo
Иван Мештровић, Косовским осветницима 1912—1913, рељеф

У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша II Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је погинуо 18. септембра. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Константина Драгаша.[19]

Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku
Сабор у Призрену пред Косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899.

После тога Турци су поновили своје упаде у северне и северозападне области. Године 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Захумље. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је претрпела пораз код Билеће.[19]

Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напад вршене су дуго и већ у фебруару 1389. године знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.[19]

Кнез Лазар Хребељановић је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе.

SamodrezaCrkvaKosovo
Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска последњи пут причестила пред битку

Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника. С тога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.[19]

Припреме за битку

Grb Lazarevic
Грб Лазаревића, предпоставља се да је кнез Лазар за време Косовске битке носио шлем сличан са грба
Turkish armor during battles of Marica and Kosovo
Турски оклоп током битке на Марици и Косову

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски „крсташи“, под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Јовановце. Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај. Константин Драгаш је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из покорених области, што је показао пример Константина Драгаша.

Facial Chronicle - b.10, p.299 - Battle of Kosovo (1389)
Бој на Косову, руска минијатура из 16. века.

Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна 1389. по новом календару. Непознато је кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, „Герасимов летопис“ (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.[19]

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба.[19] Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи.[19] Добро се држало и крило Вука Бранковића.[19] Има сазнања да је Влатко Вуковић уз помоћ једног Хрватског одреда однео победу на левом крилу где је потукао Капичи - Пашу, а Вук Бранковић је на десном крилу поразио Јакуба, млађег сина Султана Мурата.[19] Главна борба водила се око Мазгита и Газиместан.[19] Ту је Кнез Лазар у почетку борбе потукао Сариџа - Пашу, међутим након Муратове смрти Бајазит преузима команду и појачан резервом Турске војске и јањичарима улази у срце Лазаревих снага слама њихов отпор а рањеног Лазара је заробио и посекао као одмазду за Муратову главу.[19] За то време Влатко Вуковић се након своје победе повлачи са Косова и враћа у Босну, а Вук Бранковић након победе на десном крилу пристиже у помоћ обезглављеном центру Српске војске и одолева Бајазитовим нападима.[19] Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо, али и да сачува војску, јер је на Косову до тада већ изгубио и више војске него што се надао, за походе на Цариград и Солун и борбе за превласт у муслиманском свету против Тимурлена, па је услед недовршене битке и још отпорне Српске војске одлучио да оде кући да би осигурао свој престо.[19] Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице.[19] Исход ове битке се може окарактерисати или без победника или као Српска Пирова победа.[19] Такође није јасно зашто је народни певач оптужио Вука Бранковића као издајицу.[19] Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио.[19] Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну каснију заједничку битку Турака, Султана Сулејмана I сина Бајазита, и Ђурађа Бранковића, сина Вука Бранковића, на Косову код Грачанице, против Лазаревих синова Стефана и Вука Лазаревића 1402, у којој су Лазаревићи потукли Ђурађа и Сулејмана I, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове.[19]

Serbian medieval army equipment
Оружје Средњовековне Србије

Последице

Kosovo Maiden, Uroš Predić, 1919
Косовка девојка. Дело Уроша Предића из 1919.
PetarPalavicini Majka Jugov
Петар Палавичини: Мајка Југовића, рељеф, 1910.
Plan bataille
План Косовске битке

Прва вест о боју на Косову долази 12 дана после битке из пера руског ђакона Игњатија који каже да су оба владара погинула у бици[20]. Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији, изазвала је утисак да је српска победа потпуна.[19] Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке.[19] Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе.[19] Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве.[19] Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.[19] На српски престо, након пунолетства, је дошао Лазарев син Стефан Лазаревић који је свестан своје немоћи водио мудру политику у почетку као Турски вазал што је доласком на престо 1392. наследио, што је последица не Косовске битке већ надирања Угара са севера.[19] Милица која је тада управљала Србијом 1390. понудила Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру, а Бајазит је заузврат бранио Србију од Угара јер је Стефан 1390. имао тек 14. година.[19]

Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака 1402. у бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола. Монголи ће нанети тежак пораз Турцима и заробити Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија више није турски вазал, а деспот Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву.

Miloš Obilić posle zavere pred šatorom Muratovim, Pavle Čortanović i Adam Stefanović
Милош Обилић пред Муратовим шатором, Павле Чортановић и Адам Стефановић

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије.

Serbian Medieval swords
Мач коришћен од стране Српских витезова и војника током Косовске битке
Ottoman sabre
Сабља коришћена од стране Турских војника током Косовске битке
Kosovo-polje
Косово поље поприште битке

Белешке аустријског посланика на Порти Бенедикта Курипечича

Записи Бенедикта Курипечича настали су 250 година након Косовске битке. Бенедикт Курипечич је био члан аустријског посланства у Цариграду.[21] На путу за Цариград су се зауставили и у Приштини.[21] У свом путопису написао је неке интересантне ствари о тој легендарни бици. Како каже Курипечич у својој књижици, током путовања зауставили су се код "чудног гроба", лепо украшеног и покривеног куполом[21]. На том месту султана је ножем распорио неки стари српски витез по имену Милош Обилић.[22] То је био један од првих описа места погибије султана Мурата. Даље пише о бици и кнежевој свечаној вечери пред битку, при чему му је Милош обећао, да ће направити нешто што млађи не могу и да ће сам завршити његов рат упркос томе да ће изгубити главу[21]. Сутрадан, уочи битке Милош одлази у султанов шатор, где му је султан пружио ногу да је Милош пољуби[22]. На шта му Милош рече: "Није достојно, да ти као хришћанин пољубим ногу, зато ћеш сада примити своју награду." Милош је при томе извукао нож и распорио Мурату трбух[22]. Бенедикт Курипечич завршава књижицу речима да су Турци притом изгубили главу и побегли и тако су се кнез и његова војска лишили непријатеља[21].

Курипечич у својој белешци заузима гледиште, да су Турци изгубили бој на Косову. Такви су били и први утисци у свету.[23] Познато је, да је краљ Твртко слао у свет вест о великој хришћанској победи над Турцима[18] 1. августа 1389. шаље у Трогир писмо о великој победи[18]. Почетком октобра 1389. шаље слично писмо у Фиренцу и 20. октобра добија из Фиренце одговор у коме му честитају на победи и мало га грде јер није пре слао вести и да о тој победи већ знају[18]. И код Млечана је владао утисак, да су Турци на Косову лоше прошли. Крајем јула Млетачки сенат шаље на Порту посланицу новом турском султану[18]. Пошто нису тачно знали ко је заузео престо, млетачки је изасланик носио са собом два писма[18]. Једно је било насловљено на Бајазита, а друго на Јакуба, при чему би посланик прво морао утврдити ко је нови владар[18]. При предаји је посланик имао налог да изјави : "Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.[18] " Млетачка влада се при томе држала само на речима изражавања саучешћа, што доказује, да су у Млетачкој републици шест седмица након битке кружиле приче о неповољном исходу за Турке. Сачувана је и једна белешка, која говори, да су вест о турском поразу добили и у Паризу[18].

Напомена:
Део текста је преузет са веб-сајта Растко, из „Историје српског народа“ Владимира Ћоровића, под називом „Бој на Косову“.

Референце

  1. ^ „Proleptic Gregorian calendar”. Приступљено 28. 6. 2018.
  2. ^ „Када је била Косовска битка”. Приступљено 28. 6. 2018.
  3. ^ Fine 1994, стр. 410

    Thus since the Turks also withdrew, one can conclude that the battle was a draw.

  4. ^ Emmert 1990, стр. ?

    Surprisingly enough, it is not even possible to know with certainty from the extant contemporary material whether one or the other side was victorious on the field. There is certainly little to indicate that it was a great Serbian defeat; and the earliest reports of the conflict suggest, on the contrary, that the Christian forces had won.

  5. ^ Waley & Denley 2013, стр. 255.
  6. ^ Oliver, Ian (2005). War and Peace in the Balkans: The Diplomacy of Conflict in the Former Yugoslavia. I.B.Tauris. стр. vii. ISBN 978-1-85043-889-2. »Losses on both sides were appalling and the outcome inconclusive although the Serbs never fully recovered.«
  7. ^ Binns, John (2002). An Introduction to the Christian Orthodox Churches. Cambridge University Press. стр. 197. ISBN 978-0-521-66738-8. »The battle is remembered as a heroic defeat, but historical evidence suggests an inconclusive draw.«
  8. ^ Cox, John K. (2002). The History of Serbia. Greenwood Publishing Group. стр. 30. ISBN 978-0-313-31290-8. »The Ottoman army probably numbered between 30,000 and 40,000. They faced something like 15,000 to 25,000 Eastern Orthodox soldiers. [...] Accounts from the period after the battle depict the engagement at Kosovo as anything from a draw to a Christian victory.«
  9. ^ Fine 1994, стр. 409–411
  10. 10,0 10,1 http://macedonia.kroraina.com/serb/mm2/milojevich_putopisi_2.pdf
  11. 11,0 11,1 Sedlar 1972, стр. 244
  12. 12,0 12,1 Cox 2002, стр. 30
  13. 13,0 13,1 Cowley, стр. 249
  14. ^ „Kosovska bitka”. Vojna Enciklopedija (на језику: (на језику: српскохрватски)). Belgrade: Vojnoizdavacki zavod. 1972. стр. 659—660.
  15. ^ по тада важећем јулијанском календару или 23. јуна по пролептичком грегоријанском календару
  16. ^ 15. јун по јулијанском календару, али се данас обележава 28. јуна по грегоријанском због повећане разлике међу календарима
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0.
  18. 18,00 18,01 18,02 18,03 18,04 18,05 18,06 18,07 18,08 18,09 18,10 Група аутора (1982). Историја српског народа II. Београд.
  19. 19,00 19,01 19,02 19,03 19,04 19,05 19,06 19,07 19,08 19,09 19,10 19,11 19,12 19,13 19,14 19,15 19,16 19,17 19,18 19,19 19,20 19,21 19,22 19,23 19,24 19,25 19,26 19,27 Ћоровић, Владимир. Историја Срба.
  20. ^ СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ: Прва вест о Косовском боју
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 БЕНЕДИКТ КУРИПЕШИЧ: ПУТЕВОЙ ДНЕВНИК ПОСОЛЬСТВА, Приступљено 9. 4. 2013.
  22. 22,0 22,1 22,2 др Жељко Фајфрић: Света лоза кнеза Лазара(на језику: српски)
  23. ^ „Извори настали непосредно после српско-турског сукоба не говоре о победи Османлија. Неки чак изричито величају потпун успех хришћанских снага.“ (Група аутора (1982). Историја српског народа II. Београд.)

Литература

Спољашње везе

1369

1369 је била проста година.

Bitka kod Pantina

Bitka kod Pantina odigrala se u jesen 1168. godine između Stefana Nemanje i njegovog brata Tihomira. Nakon ove bitke, Stefan Nemanja je postao zakoniti vladar Raške države.

Вук Бранковић

Вук Бранковић (Косово и Метохија, око 1345. — Косово, 6. новембар 1397) је био српски великаш који је, поред кнеза Лазара (1371—1389), био најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије 14. века.Припадао је породици Бранковића и био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) управљао Охридом. Као зет кнеза Лазара блиско је са њим сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио је пространу област звану Земља Бранковића која је на свом врхунцу обухватала простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче и у којој су се налазили Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарани, затим рудници Трепча и Брсково, као и Приштина, у којој се налазила његова престоница.Учествовао је у боју на Косову против Османлија 28. јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у њему је командовао десним крилом српске војске. После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови наследници признали врховну власт султана Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области. У то доба, његова моћ достиже врхунац, он се, као пре њега Лазар, потписује као господар Срба и Подунавља, али већ почетком 1392. године губи Скопље и крајем те године постаје османски вазал. Међутим, током наредних година он није извршавао своје вазалне обавезе према султану и покушао је да настави борбу, да би током 1396. године већи део његове државе био заузет, укључујући и Приштину. После пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у заробљеништво. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), стратешки битна места задржале су Османлије, а мала област са седиштем у Вучитрну је остављена његовој супрузи Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару.

Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском заробљеништву, а сахрањен је највероватније у светогорском у манастиру Светог Павла или у Хиландару.

У народној традицији, упамћен је као издајник српског народа у Косовском боју, иако је чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Поред манастира Светог Павла, који је већим делом из темеља обновљен средствима Бранковића, Вук је великим средствима помагао и друге светогорске манастире (Хиландар и Кутлумуш,) познато је да је наручивао израду књига, а сматра се да је неколико манастира триконхоналне основе (Свети Архангели у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице), карактеристичне за грађевине Моравске школе, могло настати у његово доба.

Заједно са старијим братом Гргуром насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице, насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у (северном) параклису Светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365. годину, а данас доста оштећена.

Газиместан

Газиместан је меморијални комплекс и узвишење на североистоку Приштине (626 m), пет километара од града, с десне стране магистрале за Косовску Митровицу. На њему је вођена Косовска битка на Видовдан 1389. године.

Као историјски простор односно централно место судара српске и турске војске, представља јединствену целину у којој се налазе: споменик косовским јунацима, у облику средњовековне куле, подигнут 1953. године по пројекту Александра Дерока, Муратово турбе и Газиместан турбе (Барјактарево турбе). На узвисини је Споменик косовским јунацима, док је километар према селу Лазареву Муратово турбе, а на југу, на 500 м, Барјакрарево турбе.

Грачаничка битка

Грачаничка битка или битка код Трипоља је вођена 21. новембра 1402. године код Трипоља близу Грачанице на Косову, између Лазаревића са једне и Бранковића, потпомогнутих османским снагама, са друге стране. Завршена је победом Лазаревића и представља почетак грађанског рата у Србији, који ће трајати све до 1412. године.

Земља Бранковића

Земља Бранковића је била самостална средњовековна српска област настала распадом Српског царства 1371. године. Први владар је био Вук Бранковић.

Косовска битка (1369)

Косовска битка вођена је 1369. године између војски Лазара Хребељановића, Николе Алтомановића и Уроша Немањића са једне и војске краља Вукашина Мрњавчевића са друге стране. Завршена је Вукашиновом победом и заробљавањем српског цара.

Косовска битка (1448)

За остале употребе, погледајте страницу Косовска битка.Друга косовска битка је вођена од 17. октобра до 20. октобра 1448. године на Косову пољу између снага краљевине Мађарске (ојачаних влашким одредима) предвођених Јаношом Хуњадијем са једне и Турака Османлија предвођених Муратом II (1421—1451) са друге стране. Окончала се потпуним сломом мађарских снага, које су се повукле у нереду, док је сам Хуњади напустио бојиште у ноћи између 19. и 20. октобра. Овим мађарским поразом су практично окончани покушаји да се Османлије протерају са Балканског полуострва и после ње преостале хришћанске државе воде махом дефанзивне борбе са Отоманском империјом.

До саме битке је дошло услед Хуњадијеве процене да је погодан тренутак да се Османлијама зада ударац и да се сузбију са Балкана. Са тим циљем се упутио ка Косову да би се спојио са Скендербеговим снагама, после чега је планиран заједнички поход против Мурата II. Међутим турски султан их је предухитрио и разбио мађарске снаге пре него што су успеле да се споје са својим савезницима. У овом походу није учествовао српски деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456), иако се битка водила на de facto његовој територији. Он је, као и 1444. године, проценио да је Османско царство сувише јако и да се не треба залетати. Због тога га је Хуњади сматрао непријатељем и током свог похода се на тлу деспотовине Србије понашао као да се налази на непријатељској територији. Као последицу таквог понашања деспот Ђурађ га је заробио приликом повлачења са Косова а од Мађара је затражио велики откуп на име учињене штете коју су причиниле Хуњадијеве снаге. Иако су Османлије од њега захтевала да им преда Хуњадија, он је то одбио и након што је договорио откуп од 100.000 дуката са Мађарима, пустио је Хуњадија из заточеништва.

Сам Хуњади је оставио траг и у српској народној традицији која га познаје као Сибињанин Јанка, али је и други косовски бој заузео своје место у њој, пошто се за њега везују две народне изреке:

„Касно Јанко на Косово стиже“, која се односи на другу косовску битку 1448. године.

„Страдао као Јанко на Косову“, која се односи на тежак пораз који су Османлије нанеле Хуњадијевим снагама.

Косовска битка (1915)

Косовска битка (буг. Косовска настъпателна операция) била је трећа велика историјска битка која је вођена на Косову. Одиграла се између 10. новембра и 4. децембра 1915.

Косовска битка (вишезначна одредница)

Косовска битка, битка на Косову, бој на Косову и Косовски бој могу значити један од војних сукоба на истом географском локалитету:

Косовска битка 1072, између Константина Бодина и византијске војске, која је довела до сузбијања устанка Ђорђа Војтеха;

Косовска битка 1169, између Тихомира, уз подршку Византије, и његовог млађег брата Стефане Немање, која је довела до Немањиног проглашења за великог жупана српских земаља;

Косовска битка 1369, између Николе Алтомановића и Лазара Хребељановића;

Косовска битка 1370, између северозапада и југоистока Српског царства у Рату за Душаново наслеђе, из које је краљ Вукашин изашао као победник;

Косовска битка 1389. (Видовданска битка), између Лазарове Србије и Османског царства, најпознатија косовска битка која је довела до „српске погибије“;

Косовска битка 1402, између господара Косова Ђурађа Бранковића и Стефана Лазаревића, која се завршила победом Лазаревића над Бранковићима;

Косовска битка 1448, између хришћанске коалиције и Османског царства;

Косовска битка 1689, косовска битка после Карпошовог устанка између аустријске и османске (заједно са татарском) војском, чија је последица заузимање Приштине и почетак Великих сеоба Срба;

Косовска битка 1831, између Градашчевић Хусеин - бега и босанског везира Али Намик-паше;може да означава и:

Косовска битка 1915, између Краљевине Бугарске и Краљевине Србије (Први светски рат);

Косовска операција 1944, између партизана и Немаца (Други светски рат);

Рат за Косово 1999, између СР Југославије и НАТО-а;а постоје и:

Косовски бој, српска песма о Косовској бици;

Бој на Косову, југословенски филм из 1989.

Бој на Косову, југословенски ТВ филм из 1964. године

Косовска клетва

Косовска клетва или Кнежева клетва, према легенди, клетва је коју је рекао српски кнез Лазар Хребељановић прије Косовске битке. Kлетва je упућена оним Србима који су игнорисали позив на рат са Османским царством. Константин Филозоф је забиљежио да је Лазар издао „позив и претњу“ српским земљама, а тај позив је сачуван у српским народним пјесмама у облику клетве.Од 1778. до 1781. године, Аврам Милетић је компоновао збирку од 129 пјесама под називом Песмарице која садржи и пјесму „Историја Мусић Стефана“, која у свом саставу има један облик Косовске клетве. Један облик клетве се јавља у издаљу српским народних пјесма Вука Стефановића Караџића 1845. године. То је новија верзија једног Караџићевог текста из 1813. године са јаким националистичким призвуком.Караџићева „Косовска клетва“ је записана на споменику на Газиместану, гдје се водила Косовска битка.

Косовски крсташки рат

Косовски крсташки рат један је од крсташких ратова против Османлија. Повео га је 1448. године Јанко Хуњади, а завршио се великим поразом хришћана у Другој бици на Косову.

Моравска Србија

Моравска Србија је термин који се користи у историји за српску феудалну државу која се самостално развила у долини три Мораве (Велике, Западне и Јужне) под кнезом Лазаром (1371—1389) после смрти последњег српског цара Уроша (1355—1371) и која је под Лазаревим сином Стефаном (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) 1402. године, после битке код Ангоре, прерасла у Српску деспотовину.

Натпис на косовском каменом стубу

Натпис на косовском каменом стубу је запис о Косовском боју 1389. године, за који се сматра да га је саставио син и наследник кнеза Лазара, Стефан. Представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике. Натпис је био уклесан у каменом стубу, који је после Ангорске битке (1402) био постављен на Газиместану, попришту битке. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.

Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“. У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени. Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми Цар Лазар и царица Милица), али и у модерној поезији (код Ракића у песми На Газиместану).

Текст гласи:

„Човече који српском земљом ступаш,

било да си дошљак или овдашњи,

ма ко да си и ма шта да си,

када дођеш на поље ово,

које се зове Косово,

по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,

те са њима и камену природу,

мене крстозначног као стег,

видећеш како посред поља управно стојим.

Да не проминеш и да не превидиш

као нешто залудно и ништавно,

но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,

и размотри речи које ти преносим,

и из тога ћеш разумети због ког узрока

и како и зашто ја стојим овде,

јер истину ти говорим,

ништа мање од живога,

да ћу вам изнети у суштини све што се збило.

Овде негда бејаше велики самодржац,

чудо земаљско и рига српски,

звани Лазар, кнез велики,

побожности непоколебими стуб,

доброразумља пучина и мудрости дубина,

огњени ум и заштитник странаца,

хранитељ гладних и миловање ништих,

скрбних миловање и утешитељ,

који воли све што хоће Христос,

коме иде сам по својој вољи

и са свима својим безбројним мноштвом,

колико је под руком његовом.

Мужеви добри, мужеви храбри,

мужеви, ваистину, у речи и у делу

који се блистају као звезде светле,

као земља цветовима шареним,

одевени златом и камењем драгим украшени,

многи коњи изабрани и златоседлани,

сведивни и красни коњаници њихови.

Свеплеменитих и славних

као какав добри пастир и заштитник,

мудро приводи духовне јагањце

да у Христу добро скончају

и приме мучења венац

и вишње славе учесници буду.

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна. ”

Српски народни календар

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве али се од њега и доста разликује: по именима празника, којима је дао своја специфична обележја, месеце назвао старословенским именима или именима празника старословенске митологије, и дао им своја тумачења и начине израчунавања.

Српски народни календар је био званични календар средњовековних српских држава од 1219. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до 19. века. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације.

Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. века. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.

По српском народном календару, године се броје од 5508. п. н. е., односно од времена када се по предању десио Велики потоп, односно ново стварање света.

Година дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра.

Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се по старом веровању "мењају гора и вода".

Српско-турски ратови

Српско-турски ратови у историји су били многобројни. Први овакви ратови вођени су када су Турци тек дошли на Балкан, до 1459. године, када је Србија коначно покорена. Тада су се одиграле велике битке: Маричка битка и Косовска битка. Потом су вођени за проширење територије 1876-1878. Следећи српско-турски ратови вођени су Балканским ратовима и у Првом светском рату.

Стихови Раванчанина I

Стихови Раванчанина I су дело средњовековне српске књижевности из друге половине XVI века.

Аутор је један од тројице Раваничана који су прославили кнеза Лазара у стиху и у прози. Вероватно их је писао одмах после преноса Лазаревих моштију са Косова (1390./91.). У Служби кнежевој доноси и стихове са молбом да кнез својим јадним Србима обеэбеди „вечновати в тишине“ (вечни мир). Није то било могуће, ни тада ни више векова доцније, али се то наметало као насушна потреба. Стихови си исписани из крушедолског рукописа, који је сада у Црквеном музеју, у Патријаршији у Београду. Потиче из друге половине XVI века, а преписан је из неког београдског рукописа, који је постао у доба деспота Стефана Лазаревића.

Стихове је запазио јеромонах Александар Андрејевић, „постригом Пећанин“, и унео их 1736. године у свој рукопис „Последованије стихологији през васе лето, славе и тропари и кондаци полијелеји“. Одатле је „Песме свецима Србима“, па и стихове („Светому и славному кнезу Лазару"), објавио Стојан Новаковић у својим познатим „Примерима књижевности и језика старога и српско-словенскога“. Код Александра су стихови у србуљском облику последње фазе, а у штампаним Србљацима пренети су у црквено-словенску рецензију и при томе су учињене мале измене у тексту.

ВЕЧНОВАТИ В ТИШИНЕ (У ТИШИНИ)

Кто тебе не ублажит1,

б'драго2 делатеља заповедеј божијих?

Или кто не похвалит

всекрасноје3 твоје житије?

С'брал бо4 јеси

јако5 же6 пчела љубодељнаја7

многоцветније добродетељи8,

будуштују9 славу,

иски10 земљнују изменити.

Око слепим,

нога хромим,

ж'зл11 старости,

всем12 всак13 бил јеси

милостивноју рукоју14.

Мученија же6 венцем

главу своју украсил јеси.

Христу богу предстојити15,

того16 слави17 наслаждаје ce18,

јему19 же6 и моли се,

молим20 те, Лазаре мудре21.

трудом твојим вечновати в тишине

и спасти се душам нашим.

(Раваничан. (1390/91. или одмах после те године)1Прославља; 2бадрог, бодрог, срчаног; 3свекрасно; 4јер; 5као; 6а; 7трудољубива; 8врлине; 9будућу; 10иштући — у штампаним Србљацима: будушчују славу искиј приобрести, земнују изменив; 11жезл, штап; 12свима; 13свако — у штампаним Србљацима: всја; 14милостивном руком; 15стојиш пред (Христом); 16тога; 17славе; 18наслађујући се; 19њему; 20молимо; 21мудри.

Стихови Раванчанина II

Стихови Раванчанина II су дело средњовековне српске књижевности из XV века.

Раванчанина (II) открио је 1952 год. за време проучавања и снимања хиландарских рукописа Ђорђе Сп. Радојичић. Пронашао је наиме дотад непознату похвалу кнезу Лазару. Рукопис је на хартији, с воденим знацима из времена око 1460. год. При дну њене почетне стране записана је година Косовске битке. Забележен је и дан — уторак, и датум — 15. јуни.

Црвеним словима је исписан наслов похвале, у коме се каже да је 15. јуна „памет (помен) приснопоминајемаго (увек помињаног), благороднаго и благоч'стиваго Лазара, самодржца и кнеза всеје (све) србскије земље, и всех (свих) православних христијан в (у) благочастији от неч'стивих Агарен с њим скончавших се множство тисушт“. Затим долазе стихови. Обележени су скраћеницом сх, која је написана црвеним словима, јавља се пет пута и обележава строфе (почињу црвеним словом). Иза стихова је прозни текст, кратко житије, у коме се слави Лазарева „светла победа“. Она је „показана“ захваљујући молитвама Симеона Немање и Саве. „Злоч'стиваго онога амиру (цара Мурата) низложше (срушивши), победише и мрскују главу јего (његову) отсекоше“, али, и кнез Лазар доби „мученич'ски венац“ и с њим „и множ'ство благородних војих (ратника) јего“ (његових). Иза житија пише црвеним словима: „стихове (стихови). стих“, па се онда поново ређају стихови један иза другог. Поједини имају црвена почетна слова. Ту по свој прилици почињу строфе.

Ово житије, са стиховима испред и иза њега, састављено је после преноса Лазаревих моштију 1390./91. год., а пре почетка 1393. године, пре постанка списа Данила III (млађег), у коме се не говори о Лазаревој победи на Косову, већ се износи да су обе противничке стране „изнемогле“, па је тако „битка престала“.

Троношки летопис

Троношки летопис је средњовековни српски рукопис из 1791. године. Аутор рукописа је православни јеромонах Јосиф а написао га је у манастиру Троноша. Постоји неколико транскрипта овог летописа.Косовска битка је описана у овој хроници, вероватно на основу предања о овој бици у региону северно од Саве и Дунава у првој половини 18. века. Према овој хроници, пре битке кнез Лазар и српска војска су се причестили у цркви Самодрежи.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.