Конфучије

Кунг Фу Це или латинизовано Конфуције,[1] Конфучије (кин. 孔子,[2] око 28. септембра 551. п. н. е.4. марта 479. п. н. е.)[3][4] је био кинески филозоф и социјални реформатор чија су учења била и остала веома значајна широм источне Азије. Био је један од првих приватних учитеља у кинеској историји. Најзначајнији је његов етички систем вредности, који је био темељ кинеске државности и социјалне мисли током целог феудалног периода. Са развојем феудализма током Хан династије у Кини његова је филозофија инструментализована у циљу учвршћивања царске власти.

Конфучијева филозофија, позната као конфучијанство, наглашава лични и владин морал, исправност друштвених односа, правду и искреност. Његови следбеници су се успешно надметали са многим другим школама током ере Сто школа мишљења, али су били потиснути у корист легалиста током династије Ћин. После победе Хана над Чуима након колапса династије Ђин, Конфучијева учења су добила званичну подршку и била су даље развијена у систем познат на Западу као неоконфучијанизам, и касније нови конфучијанизам. Постоје тврдње да је Конфучије био хомосексуалац, те да се хомосексуалност у то време у Кини сматрала нормалним.

Конфучију се традиционално приписују заслуге за писање или допуну многих кинеских класичних текстова укључујући свих Пет класика, мада су модерни научници углавном уздржани при приписивању конкретних тврдњи самом Конфучију. Афоризми о његовим учењима су компиловани у Разговорима, мада је то урађено много година након његове смрти.

Конфучијеви принципи имају много заједничког са кинеском традицијом и веровањима. Он је заговарао снажну породичну лојалност, поштовање предака, поштовање старијих особа од стране њихове деце, мужева од стране њихових жена, препоручујући породицу као базу за идеално владање. Он је подржао добро познати принцип „Не чини другима оно што не желиш да буде учињено теби”, као златно правило. Он је такође традиционално божанство у даоизму.

Током историје, Конфучије се широко сматран једним од најважнијих и најутицајних појединаца који су утицали на животе човечанства. Његово учење и филозофија у великој мери су утицали на људе широм света и још увек су присутни у данашњем друштву.[5][6][7]

Конфучије
孔子聖蹟圖
Слика првог учитеља Конфучија, Ву Дао-ц’, Танг династија, VII век
Пуно имеКонфучије
Датум рођења28. септембар 551. п. н. е.
Место рођењаЋи-фу
Династија Џоу
Датум смрти479. п. н. е.
Место смртиЋи-фу
Династија Џоу
ЕпохаАнтичка филозофија
РегијаИсточна филозофија
Школа филозофијеОснивач конфучијанизма
ИнтересовањаЕтика, Социјална филозофија
ИдејеКонфучијанизам

Име

У Кини Конфучије се обично назива: Учитељ Кунг (孔子, пинјин: Kǒng Zǐ, срп. Кунг Ц’; или 孔夫子, пинјин: Kǒng Fū Zǐ, срп. Кунг Фу Ц’). Његово је презиме било Кунг (孔, пинјин: Kǒng), лично име Ћију (丘, пинјин: Qiū, букв. брег), а надимак Џунг-ни (仲尼, пинјин: Zhòngní).[8][9]

Нека од Конфучијевих постхумних имена су: Врховни учитељ и мудрац (至聖先師, пинјин: Zhìshèng xiānshī), Господар пропагатор културе, врховни мудрац и велики остваритељ (大成至聖文宣王, пинјин: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) и Узорни учитељ десет хиљада генерација (万世师表, пинјин: Wànshì shībiǎo)

Српска транскрипција Конфучије или Конфуције потиче од латинске транскрипције Confucius коју су начинили језуити у XVI веку.

Биографија

Према традиционалном веровању, Конфучије је рођен 28. септембра 551. године пре нове ере, у месту Ћи-фу (曲阜, пинјин: Qūfù) у држави Лу (鲁, пинјин: Lǔ), у данашњој провинцији Шандунг.[3][10]

Конфучијев отац, генерал Шу-лијанг Х’ (叔梁纥, пинјин: Shūliáng Hé) био је пореклом из племићке породице државе Сунг, која се по паду државе Сунг у време Конфучијевог оца преселила у државу Лу.[11][12][13][14] Генерал Шу-лијанг је имао 66 година када се Конфучије родио, а његова мајка само петнаест. Овај брак није био у складу са ритуалним прописима тог времена, по којима мушкарац старији од 63 године није више смео да ступи у брак. Када му је отац умро, Конфучију је било само три године и самохрана мајка га је одгајила у сиромаштву.

Конфучије се у деветнаестој години оженио са Ћи Гуан-ш’ (亓官氏, пинјин: Qí Guānshì) и добио сина коме је дао име Ли (鲤, пинјин: Lǐ, букв. шаран) а надимак Бо-ји (伯鱼, пинјин: Bóyú). Радио је као чиновник у држави Лу, као надзорник краљевског блага и као надзорник складишта краљевске робе, а провео је неко време и на месту министра правде, тј. врховног судије државе Лу. Место министра напустио је због неслагања са владарем, и због тога касније није могао поново да напредује у државној служби. У педесетој години, због дворских сплетки напушта у потпуности државну службу и креће на путовање по кинеским државама, подучавајући и обичне људе и владаре. Пред крај живота, вратио се у државу Лу, где је наставио да подучава многобројне ученике. Умро је у 73. години, 4. марта 479. године пре нове ере.

Учење

У Разговорима (Лун-ји или Конфучијанско штиво), збирци афоризама Конфучија и његових ученика, Конфучије каже за себе да је само преносилац и реинтепретатор старих знања. У времену распада робовласничког друштва, многобројних ратова и стварања феудализма у Кини, он је као своју дужност видео реафирмацију старих друштвених и моралних вредности. Ипак, он се не може сматрати конзервативним учитељем, јер је кроз своја тумачења старих списа давао често сопствене нове и оригиналне идеје о политици и моралу.

Такође, мада се Кинези често придржавају конфучијанских обичаја на религијски начин, конфучијанизам се не посматра као религија јер се скоро уопште не дотиче теолошких и духовних питања (о Богу, загробном животу и слично).

Етика

Конфучијанска етика је строго рационална, јасна и бескомпромисна у погледу разлике легалитета и моралитета радње. Директна је претеча Кантовог категоричког императива и садржи исту максиму у свом темељу. Заснива се на три концепта: ритуала, исправности и човекољубља.

Confucious temple Nagasaki
Конфучијански храм у Нагасакију

По Конфучију, суштина сваког човека је човекољубље односно жен (仁, пинјин: rén). Оно је материјална суштина човекових дужности према другима и испољава се преко савесности према другима, лојалности (忠, пинјин: zhōng, џунг) или преко алтруизма, обзирности (恕, пинјин: shù, шу). Једино човек који се придржава човекољубља може да правилно и у потпуности обавља своје дужности према другима.

Аксиом савесности према другима гласи: Ако желиш себе да уздигнеш, уздигни друге (己欲立, 而立人, пинјин: Jǐ yù lì, ér lì rén; Лун-ји 6:30). Аксиом алтруизма гласи: Не чини другоме оно што не желиш себи (己所不欲, 勿施于人, пинјин: Jǐ suǒ bú yù, wù shī yú rén; Лун-ји 2:2). Ова два начела су у Кини позната као начело примењивања аршина, где човек користи себе као једино мерило за регулисање властитог понашања.

Најбољи је и најморалнији човек онај који дела из човекољубља, на темељу исправности (义, пинјин: yì, ји). Морално исправан (по Канту: моралан) поступак је онај који је учињен због чисте моралности и дужности, као јединог мотива. Сваки други поступак, који је учињен из користи (利, пинјин: lì, ли) може вредносно бити одређен као добар или као лош али није у суштини моралан (по Канту: поступак у складу са дужношћу, али не ради ње саме назива се легалним). Конфучије је рекао: Племенити човек разуме исправност, мали човек разуме корист (君子喻于义, 小人喻于利, пинјин: Jūnzǐ yù yú yì, xiǎorén yù yú lì; Лун-ји 4:16).

Ритуали (礼, пинјин: lǐ, ли) су материјални израз, односно појавни вид човекољубља. Иако се његова манифестација ограничава ритуалима, човекољубље не одбацује ритуале, већ тражи одговарајући начин да се искаже.

Политика

LifeAndWorksOfConfucius1687
Confucius sinarum philosophus, 1687.

Конфучијева политичка мисао темељи се на његовој етици и идеји о друштвеним односима.

Конфучије је друштвене односе свео на пет главних, под које се могу подвести сви други: однос владара и поданика, оца и сина, мужа и жене, старијег и млађег брата и однос између пријатеља. Прва четири односа карактеришу праведност и добронамерност у управљању, искреност и исправност у понашању; однос међу пријатељима треба да карактерише међусобно унапређивање у врлини. Стога је веома важан утицај и пример владара.

У складу са овим, реинтерпретиран је и однос према мандату Неба, односно пореклу и суштини царске власти. Конфучије је подржавао идеју царског апсолутизма, али је увео и разна формална ограничења владаревој самовољи. Између осталог, сматрао је да у оквиру поштовања надређеног, подређени има обавезу да га посаветује, уколико овај не дела правилно.

Конфучијев ученик Менције је из ове мисли извео своју политичку теорију према којој владар који се не понаша како приличи његовом положају може да изгуби мандат Неба и буде збачен са престола. На тај начин је оправдано убиство тиранина и пружен је формални легитимитет смени династија.

У другом веку пре нове ере, учењак и државник Дунг Џунг-шу (董仲舒, пинјин: Dǒng Zhòngshū) из државе Ћин институционализовао је конфучијанизам као државну идеологију и установио систем државних испита за будуће чиновнике. Ово стање се, уз извесне измене, задржало до проглашења републике 1911. године, а конфучијанизам је, као интегрални део кинеске мисли, инкорпориран у савремени социјализам са кинеским карактеристикама.

Дела

Традиционално, Конфучије се сматра аутором или коментатором шест класичних дела конфучијанске књижевности. То су:

  • Књига промене
  • Књига песама
  • Књига историје
  • Књига ритуала
  • Књига музике
  • Анали Пролећа и јесени

Данас научници сматрају да Конфучије лично није учествовао у писању или коментарисању ниједног од наведених дела.

Веома је значајна и збирка Разговори (论语, пинјин: Lùnyǔ, Лун-ји) која се састоји од афоризама које су оставили Конфучије и његови ученици.

Конфучијеви ученици

Confuciustombqufu
Конфучијева гробница.

Конфучијеву мисао наставили су да шире и дорађују његови директни ученици и потомци. Најзначајнији међу њима су: Конфучијев унук Ц’-с’ (子思, пинјин: Zǐsī), Менције (孟子, пинјин: Mèng Zǐ, Менг Ц’), Сјин Ц’ (荀子, пинјин: Xún Zǐ) и Јен Хуи (颜回, пинјин: Yán Huí).

Конфучијеви потомци

Конфучијеви потомци су током целог династичког периода били признавани и добијали су посебне почасти и титуле од владара.[15][16][17][18][19][20][21][22][23][24][25] Посебна титула војводе врхунске светости (衍圣公, пинјин: Yǎnshèng gōng, Јен-шенг гунг) давана је најстаријем члану сваке генерације. Садашњи најстарији директни Конфучијев потомак је Кунг Д’-ченг (孔德成, пинјин: Kǒng Déchéng), 77. генерација, рођен 1920. године, професор на Народном универзитету на Тајвану.

Референце

  1. ^ „Српски на српском”. РТС. 29. 3. 2016. Приступљено 17. 9. 2018. »А Конфуције, шта ћемо са њим? Да ли је он Кофуције по новом или по старом?«
  2. ^ „Confucius”. Dictionary.com Unabridged. Random House.
  3. 3,0 3,1 Hugan 2013
  4. ^ Riegel 2012, online.
  5. ^ „Impacts on Society”. Ancient China: Confucianism.
  6. ^ „The Life and Significance of Confucius”. www.sjsu.edu.
  7. ^ „China Confucianism: Life of Confucius, Influences, Development”. www.travelchinaguide.com.
  8. ^ Nivison (1999), стр. 752.
  9. ^ Wilkinson (2015), стр. 133.
  10. ^ Creel 1949, 25
  11. ^ Legge (1887), стр. 259.
  12. ^ Yao 1997, 29.
  13. ^ Yao 2000, 23.
  14. ^ Rainey 2010, 66.
  15. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 13. 9. 2016. Приступљено 3. 5. 2016.
  16. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 3. 2016. Приступљено 3. 5. 2016.
  17. ^ Banning, B. Paul. „AAS Abstracts: China Session 45”. aas2.asian-studies.org. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2016.
  18. ^ „AAS Abstracts: China Session 45: On Sacred Grounds: The Material Culture and Ritual Formation of the Confucian Temple in Late Imperial China”. Association for Asian Studies. Архивирано из оригинала на датум 18. 3. 2015. Приступљено 5. 8. 2014.
  19. ^ „The Ritual Formation of Confucian Orthodoxy and the Descendants of the Sage (PDF Download Available)”. ResearchGate.
  20. ^ Wilson, Thomas A. „Cult of Confucius”. academics.hamilton.edu.
  21. ^ „- Quzhou City Guides - China TEFL Network”. en.chinatefl.com.
  22. ^ „confucianism”. kfz.freehostingguru.com. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2016.
  23. ^ „Nation observes Confucius anniversary”. www.chinadaily.com.cn. Архивирано из оригинала на датум 8. 1. 2016.
  24. ^ „Confucius Anniversary Celebrated”. www.china.org.cn. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2015.
  25. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 10. 6. 2016. Приступљено 3. 5. 2016.

Литература

Књиге на српском језику
  • Бркић, Светозар, Изабрани списи: Лаоце, Конфуције, Чуангце, Просвета, Београд 1983.
  • Јузеф, Келер, Оснивачи великих религија, Радничка штампа, Београд 1978.
  • Конфучије, Велико учење, БИГЗ, Београд, 1984.
  • Pušić, Radosav, Sin neba, Svetovi, Novi Sad 1996.
  • Feng, Ju-lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd 1976.
Библиографија
  • Ahmad, Mirza Tahir (n.d). „Confucianism”. Ahmadiyya Muslim Community. Приступљено 7. 11. 2010.
  • Bonevac, Daniel; Phillips, Stephen (2009). Introduction to world philosophy. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515231-9.
  • Creel, Herrlee Glessner (1949). Confucius: The man and the myth. New York: John Day Company.
  • Dubs, Homer H. (1946). „The political career of Confucius”. Journal of the American Oriental Society. 66 (4): 273—282. JSTOR 596405.
  • Hobson, John M. (2004). The Eastern origins of Western civilisation (Reprinted изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54724-6.
  • Chin, Ann-ping (2007). The Authentic Confucius: A Life of Thought and Politics. New York: Scribner. ISBN 978-0-7432-4618-7.
  • „Confucius Descendants Say DNA Testing Plan Lacks Wisdom”. Bandao. 21. 8. 2007. Архивирано из оригинала на датум 7. 7. 2011.
  • „Confucius Family Tree to Record Female Kin”. China Daily. 2. 2. 2007.
  • „Confucius' Family Tree Recorded Biggest”. China Daily. 24. 9. 2009.
  • „Confucius family tree revision ends with 2 mln descendants”. China Economic Net. 4. 1. 2009.
  • Kong, Demao; Ke, Lan; Roberts, Rosemary (1988). The house of Confucius (Translated изд.). London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-41279-4.
  • Legge, James (1887), „Confucius”, Encyclopaedia Britannica, 9th ed., Vol. VI, стр. 258—265.
  • „DNA test to clear up Confucius confusion”. Ministry of Commerce of the People's Republic of China. 18. 6. 2006.
  • Parker, John (1977). Windows into China: The Jesuits and their books, 1580–1730. Boston: Trustees of the Public Library of the City of Boston. ISBN 978-0-89073-050-8.
  • Phan, Peter C. (2012). „Catholicism and Confucianism: An intercultural and interreligious dialogue”. Catholicism and interreligious dialogue. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-982787-9.
  • Rainey, Lee Dian (2010). Confucius & Confucianism: The essentials. Oxford: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-8841-8.
  • Riegel, Jeffrey K. (1986). „Poetry and the legend of Confucius's exile”. Journal of the American Oriental Society. 106 (1). JSTOR 602359.
  • Riegel, Jeffrey (2012). „Confucius”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University.
  • Qiu, Jane (13. 8. 2008). „Inheriting Confucius”. Seed Magazine. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2012. Приступљено 17. 03. 2018.
  • Wilkinson, Endymion (2015). Chinese History: A New Manual (4th изд.). Cambridge, Mass.: Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-08846-7.
  • Yan, Liang (16. 2. 2008). „Updated Confucius family tree has two million members”. Xinhua.
  • Yao, Xinzhong (1997). Confucianism and Christianity: A Comparative Study of Jen and Agape. Brighton: Sussex Academic Press. ISBN 978-1-898723-76-9.
  • Yao, Xinzhong (2000). An Introduction to Confucianism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64430-3.
  • Zhou, Jing (31. 10. 2008). „New Confucius Genealogy out next year”. China Internet Information Center.
  • Clements, Jonathan (2008). Confucius: A Biography. Stroud, Gloucestershire, England: Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-4775-6..
  • Confucius Lun yu, (in English The Analects of Confucius). Translation and notes by Simon Leys. New York: W.W. Norton. 1997. ISBN 978-0-393-04019-7..
  • Confucius (2003). Confucius: Analects—With Selections from Traditional Commentaries. Translated by E. Slingerland. Indianapolis: Hackett Publishing. (Original work published c. 551–479 BC). ISBN 978-0-87220-635-9..
  • Creel, Herrlee Glessner (1949). Confucius and the Chinese Way. New York: Harper.
  • Creel, Herrlee Glessner (1953). Chinese Thought from Confucius to Mao Tse-tung. Chicago: University of Chicago Press.
  • Csikszentmihalyi, M. (2005). "Confucianism: An Overview". In Encyclopedia of Religion (Vol. C, pp. 1890–1905). Detroit: MacMillan Reference USA.
  • Dawson, Raymond (1982). Confucius. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-287536-5.
  • Fingarette, Hebert (1998). Confucius : the secular as sacred. Long Grove, Ill.: Waveland Press. ISBN 978-1-57766-010-1.
  • Nivison, David Shepherd (1999). „The Classical Philosophical Writings – Confucius”. Ур.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward. The Cambridge History of Ancient China. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 752—59. ISBN 978-0-521-47030-8.
  • Nylan, Michael; Wilson, Thomas A. (2010). Lives of Confucius: Civilization's Greatest Sage through the Ages. ISBN 9780385510691.
  • Ssu-ma Ch'ien (1974). Records of the Historian. Yang Hsien-yi and Gladys Yang, trans. Hong Kong: Commercial Press.
  • Van Norden, B.W., ур. (2001). Confucius and the Analects: New Essays. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513396-7..
  • Van Norden, B.W., trans (2006). Mengzi, in Philip J. Ivanhoe & B.W. Van Norden, Readings in Classical Chinese Philosophy (2nd изд.). Indianapolis: Hackett Publishing. ISBN 978-0-87220-780-6..

Спољашње везе

Jang Ču

Jang Ču (pinjin: Yáng Zhū; Vejd-Džajls: Yang Chu; oko 440–360 p.n.e) je bio drevni kineski filozof, najraniji istaknuti pobornik "povlačenja iz sveta" u kineskoj filozofiji. Smatra se jednim od začetnika taoizma.Odrazi glavnih ideja Jang Čua mogu se naći u delovima knjige Lao-ce i izvesnim poglavljima dela Čuang-ce.

Mocizam

Mocizam je nastao iz učenja Mo Cea (aktivan između 479-438. godine pre naše ere) kao jedna od najuticajnijih škola tokom perioda zaraćenih država.Konfučije i njegovi sledbenici uveli su humanističke elemente u tradicionalne pojmove neba i vladara neba, dok Mo Ce naglašava njihova duhovna značenja. Snažno se suprotstavljao konfučijevskoj upotrebi rituala, muzike i poezije kao puteva ka rešavanju čovekovih problema, a kritikovao je konfučijevce i zbog njihovog prenaglašavanja uloge ljudskosti kao jedinog puta ka smirenju i harmoniji. Umesto toga, tvrdio je da moralni kriterijumi za ponašanje i delovanje moraju ležati u prosperitetu i dobrobiti koje ono donosi. Ljubav ne mora da počinje sa sinovskom pobožnošću; umesto toga, ona bi trebalo da bude univerzalna, pružena podjednako svim porodicama i državama. Da bi praktikovali ovakvu vrstu ljubavi, Mo Ce i njegovi sledbenici putovali su od jedne do druge države kako bi odgovorili kraljeve od ratovanja i savetovali slabe države kako sebe da odbrane. Posle perioda velikog uticaja, mocizam je brzo propadao i učenje je posle III veka pre naše ere postalo nepoznato.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Џон Арчибалд Вилер

Џон Арчибалд Вилер (енгл. John Archibald Wheeler; Џексонвил, 9. јул 1911 — Хајтстаун, 13. април 2008) био је амерички теоријски физичар и сарадник Алберта Ајнштајна и Нилса Бора, највећих теоријских физичара 20. века. Вилер је први сковао термин „црна рупа”.

Династија Џоу

Династија Џоу (1122. п. н. е. — 256. п. н. е.) је била кинеска династија која је наследила династију Шанг и претходила династију Ћин. Династија Џоу је владала дуже него иједна друга династија у кинеској историји — иако је стварна политичка и војна контрола династије над Кином трајала једино у периоду Западног Џоуа. За време Џоуа, коришћење гвожђа је почело у Кини, иако се овај период кинеске историје често наводи као врхунац кинеских артефаката направљених од бронзе. Династија такође покрива период у коме је кинеско писмо еволуирало од древне етапе који се види у бронзаним натписима раног Западног Чоуа до почетака модерне етапе, у форми архаичних чиновничких записа касног Периода зараћених држава.

За вријеме династије Џоу, коријену домаће кинеске филозофије су се створили, почевши у 6. вијеку п. н. е. Тадашњи велики кинески филозофи, који су снажно утицали на будуће генерације Кинеза, били су Конфучије (Кунг Фу Це), оснивач конфучијанства и Лаоци, оснивач даоизма. Остали филозофи, теоретичари и филозофске школе овог времена су били Моцу, оснивач Моисма, Менције, славни конфучијанац који је проширио Кунг Фуцијеву баштину, Шанг Јанг и Хан Феизи, заслужни за развој древног кинеског легализма (кључне филозофије династије Ћин) и Сјунзи, који је био средина инетелектуалног живота у Кини током свог времена, можда чак и више него Менције.

Династија Источни Џоу

У почетку, престоница је била покрај Си'ана, а до 8. века п. н. е. краљеви Џоу непрестано су ширили подручје под својом влашћу. Међутим, око 770. п. н. е. краљ Yоу је заменио краљицу с конкубином Баоси, а главни град су напале и опљачкале заједничке снаге краљичиног оца, моћног маркиза од Шена и номадског племена Сјанронг. Племићи из држава Ченг, Лу, Ћин и маркиз од Шена су краљичиног сина Пинга прогласили новим краљем. Унутрашњи нереди присилили су Џоуе да 722. п. н. е. напусте своју домовину у долини Веј и преселе се у своју источну престоницу Лоyјанг, где се њихова моћ ускоро истопила. Следећа два и по века трајали су ратови током којих јевише од стотину јаких држава прогутало двадесетак мањих, а оне су после међу собом установиле хијерархију.

Поред Џоу раздобља стари друштвени поредак почео је пропадати. Током „периода прољећа и јесени” (770. – 476. п. н. е.) водили су се стални ратови између бивших Џоу вазала. Било је то раздобље велике политичке нестабилности која је, опет, служила као позадина великом напретку технологије, писања закона и политичких идеја, те се кинеска култура ширила даље од граница раног Џоу раздобља. Јаче државе радије су запошљавале бирократе него наследно племство бивших времена. Уздигла се нова група државних службеника (ших). Водећа особа међу њима била је Конфучије, који је формулисао законитости новог морала, који ће постати узор све до данашњих времена и пуно даље од граница Кине. До. 5. века п. н. е. долина реке Јангцекјанг и јужна Манџурија постале су део кинеске културне сфере.

Уследио је „Период зараћених држава” (480. до 221. п. н. е.), названо по чувеној историјској хроници из тог раздобља. Оно траје и нешто даље од 256. п. н. е., која је година краја Источне династије Џоу. Наиме, последњи краљ Џоуа је престао владати 35 година пре почетка династије Ћин која је окончала Период зараћених држава.

Династија Хан

Династија Хан (трад. кин. 漢朝, кин. 汉朝, пин. Hàn Cháo; 206. п. н. е. — 220. н. е.) пратила је династију Ћин и претходила три краљевства у Кини. Династију Хан је предводила истакнута породица позната као клан Лиу. Краљевина династије Хан, у трајању преко 400 година, обично се у Кини сматра као један од највећих периода у историји Кине. До дан данас, етничка већина Кине се и даље опредељује као „Хан народ“.

Током династије Хан Кина је званично постала конфучијанска држава и напредовала у пољопривреди, занатству и трговини, а становништво је достигнуло преко 55 милиона људи. У међувремену, царство је проширило свој политички и културни утицај и територију до Кореје, Монголије, Вијетнама, и средње Азије пре него што се коначно распало под комбинацијом домаћих и спољних притисака. Такође, имали су низ војних предстража у неким од тих подручја, укључујући и централну Азију, Монголију, и Персију (персијски краљ је дозволио да се оне поставе).

Династија Хан представља златно доба у кинеској уметности, политици и технологији. По моћи и величини била је око 100. године равна Римском царству.

Историја социологије

Историја социологије као научне дисциплине почиње убрзо након Француске револуције. Јавља се као позитивистичка наука друштва. Генезу дугује различитим кључним кретањима у филозофији науке и филозофији знања. Модерна академска социологија настала је као реакција на модерност, капитализам, урбанизам, рационализам, колонизације и империјализам. Нагласак на концепту модерности, а не просветитељства.

Разна квантитативна друштвена истраживања технике су постала уобичајени алат за владе, предузећа и организацију, а такође су нашле примену у другим друштвеним наукама.

Кинеска филозофија

Кинеска филозофија развијала се кроз четири периода: класични, неодаоистички и будистички, неокофуцијански и савремени. У класичном периоду (6—3. век пре нове ере), главни концепти су се заснивали на појмовима дао (пут), де (врлина), жен (човекољубље), ји (исправност) и космичким елементима јин и јанг. Свака школа је имала своје виђење даоа, али најутицајније је било Конфуцијево и Лао Цеово. Према Конфуцијевом учењу, дао представља пут човека, древних краљева и мудраца и врлине. Лао Це дао види као пут природе. Његов концепт је био јединствен и касније је прерастао у посебан правац – даоизам. За све традиционалне школе, дао је поседовао два аспекта јин и јанг, дао у човеку је његова врлина, а највеће врлине, посебно према конфуцијанцима су човекољубље и исправност. Неки концепти били су етички, а други метафизички.

У неодаоистичком и будистичком периоду (3. век пре нове ере – 9. век), долази до радикалне промене ка строго метафизичким концептима. Удаљавајући се од Лао Цеовог дефинисања даоа као „непостојања“, неодаоисти постављају питање да ли је стварност постојање или непостојање, и да ли принцип (ли) у основи универзалан или посебан. Под њиховим утицајем, рани кинески будистички филозофи усмеравају се углавном на појмове постојања и непостојања. Будистичке школе пореклом из Индије биле су подељене у одговарајуће категорије; школе постојања и школе непостојања. Питање универзалности и посебности, или једног и мноштва, довело је до развоја истинских кинеских будистичких школа, које су се бавиле везом између принципа, који посматра све ствари као једно; и чињеница, које праве разлику између ствари.

У неокофуцијанском периоду (11—20. век), будизам и даоизам су утицали да конфуцијанизам преузме метафизичку и епистемолошку основу за своју етику. Два основна концепта неоконфуцијанства су природа и принцип – природа, поготово људска, пошто су се конфуцијанци примарно бавили човеком, а принцип – јер су одбили будистичку „празнину“ и даоистичко „непостојање“ као негативне и мистичне, замењујући их сопственим метафаизичким принципом – ритуалима (ли), позитивним, конкретним и рационалним законима који формирају универзум. Према највећем представнику неоконфуцијанства – Џу Сију, ли је принцип или форма која чини ствари таквима какве јесу. Људска природа је ли, који је универзалан за све људе. Заједно са универзалним ли, свака особа у себи има ћи – енергију, материјалну снагу која сваку особу чини јединственом. Ћи прикрива људску природу и урођену доброту; стога окривање закона људске природе и универзума уопште, за неоконфуцијанце представља пут до моралног понашања.

Занимљиво је напоменути да ова три периода представљају дијалектички покрет: главна тема класичног периода били су свакодевни проблеми, неодаостички и будистички су се бавили трансцеденталним, а неоконфуцијански се бавио синтезом два концепта.

Филозофија модерног периода (20. век) није преузела концепте ниједног претходног. Прошавши кроз фазу реконструкције традициноналне филозофије дошла је до усвајања марксистичког схватања. 20-их и 30-их година, превођени су Дарвинови и Спенсерови радови, поклања се пажња Шопенхауеровим, Ничеовим, Декартовим учењима, као додатак Платоновим, Кантовим и Хегеловим доктринама. Касније, Вајтхед, Ројс, Карнап и други постају истакнути као представници малих, али озбиљних група различитих схватања. Покрет је открио Кинезима нове фиолозофске погледе о метафизици, логици и епистомологији. Генерални приступ је био научни, позитивистички и прагматички. Од свих праваца у филозофији, у овом периоду најзаступљенији је био прагматизам чији је најзначајнији представник Ху Ши, вођа интелектуалне револуције 1917. У „Расправи науке и природе“ 20-их година, водећи кинески интелектуалци су расправљали о питању да ли наука може или не може да оформи основу филозофије живота, што је резултовало оштром паралелом између научног и метафизичког.

У Кини, данас, званична филозофија је марксизам. Марксизам се у Кини развијао од средњих 20-их година. До оснивања НРК 1949, прошао је фазе од Лењинизма до Маоизма. Званична филозофија не забрањује учење традиционалне кинеске филозофије, али је строго критикује. Од 1957, водиле су се бројне дебате и објављене су многе књиге и чланци. Једна од тема расправа фокусирана је на природу историје кинеске филозофије. Иако није било једногласности мишљења, „исправан“ став је да је историја кинеске филозофије део светске историје филозофије и као таква представља историју борбе између материјализма и идеализма. Сукоб између теорија о изворном добру и злом карактеру људске природе, супротности између принципа и материјалног, постојања и непостојања, именованог и постојећег су доказ непрестане борбе два правца.

Конфучијанство

Конфучијанство/конфуцијанство или конфучијанизам, изворно жуђа (кин. 儒家, rújiā — школа учењака), етички је и филозофски систем утемељен на учењима Конфучија (551—479. п. н. е.).Конфучијанизам је имао огроман утицај на кинеску културу и цивилизацију, будући да је од времена династије Хан до оснивања народне републике представљао главну струју мишљења и владајућу идеологију царске Кине и пронационалистичке републике. Тек је у 20. веку, са продором западне филозофије у Кину био директно угрожен и критикован као део феудалног уређења и препрека модернизацији Кине. Међутим, конфучијанизам је опстао, и, мада је данас формално изгубио на значају, још увек представља веома значајан део кинеске мисли.

Конфучијанизам у свом данашњем облику изведен је из неоконфучијанских школа према интерпретацијама Дунг Џунгшуа, Џу Сјуа и других филозофа. Осим у Кини, конфучијанизам је имао великог утицаја у суседним земљама, пре свега у Кореји, затим Јапану и Вијетнаму, те Сингапуру и другим територијама у којима кинеска нација представља знатан део популације или је током дугог периода вршила директан утицај.

Лаози

Лаози (такође познат као Лао Цу или Лао Це; кин. 老子, пин. Lǎozǐ: дословно Стари Учитељ; 6. или 5. век п. н. е. — око 531. п. н. е.) био је стари кинески филозоф и писац. Он је угледан аутор Књиге пута и врлине, оснивач филозофског таоизма и божанства у верском таоизму и традиционалним кинеским религијама.Према делу Повесни записи, живео је као пустињак и учитељ. Лаози је тема многих кинеских предаја. Религијски даоизам га поштује као божанство.

Мушкарац

Мушкарац је одрасло људско биће мушког пола (тј. особа која продукује мушке полне ћелије). Ради продужења врсте, мушкарац има полне односе са женом, односно са женком људског бића.

Као и код већине других сисарских мужјака, геном мушкарца типично наслеђује X хромозом од мајке, а Y хромозом од оца. Мушки фетус производи веће количине андрогена и мање количине естрогена од женског фетуса. Ова разлика у релативним количинама тих сексуалних стероида је у великој мери одговорна за физиолошке разлике по којима се разликују мушкарци од жена. Током пубертета, хормони који стимулишу продукцију андрогена доводе до развића секундарних полних карактеристика, и услед тога се појављују веће разлике између полова. Постоје изузеци који се јављају код трансродних и интерсексуалних мушкараца.

Образовање

Образовање или едукација (лат. educatus, educate, educere — изнети; ducere — водити) јест процес промене личности у жељеном правцу усвајањем различитих садржаја у зависности од узраста и потреба јединке. Образовање укључује и васпитне, поред образовних садржаја. Најзначајнија образовна институција образовно-васпитног карактера је школа. Развојем система комуникације образовање постаје глобални процес који је тешко усмеравати само у жељеном правцу одређене социјалне заједнице.Образовање је процес у коме друштво преноси акумулирано знање, вештине и вредности, с генерације, на генерацију. Израз школа је грчка реч. Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Верски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За већину, одрастање је значило учење на примерима старијих. Било је уобичајено да деца веома рано почну помагати у домаћим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. Читање није било потребно, а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.

Штампање као проналазак ушло је у Европу из Кине. Проналаском штампарске машине 1454. године олакшано је умножавање текстова. То је довело до вишег нивоа писмености.

Образовање у својој модерној форми, што подразумева наставу у посебно изграђеним зградама, почео је да се развија постепено. И поред тога до пре 150 година децу имућних подучавали су приватни учитељи. Већина становништва није имала никаквог образовања до првих деценија 19. века када се у Европи и САД почео да уводи систем основних школа. Процес индустријализације и ширење градова изазвали су потребу за специјалним образовањем. Људи данас раде у многим професијама и користе разна стручна знања, тако да више није могуће преношење знања са родитеља на децу. Све више долази до изражаја апстрактно учење појединих дисциплина, а не као раније практично преношење неких специфичних вештина. Већ дуже време, пре свега у развијеним западним земљама, присутно је образовање код куће (енгл. Homeschooling), као алтернатива формалном школовању.

У модерном друштву људи треба да савладају основне вештине као што су: читање, писање и рачунање и стекну опште знање о свом физичком, друштвеном и економском окружењу. У исто време је важно да знају како да уче, да би били у стању овладати новим и технички веома сложеним облицима информација. Модерни образовни систем почео се обликовати на западу почетком 19. века, иако су власти Уједињеног Краљевства, за разлику од других земаља, оклевале да прихвате један интегрисани систем на националном нивоу (обавезно школовање је уведено 1870. године). Код њих је развијен и систем приватних школа у коме се настава плаћа, нарочито на нивоима вишим од основног. У вези са тим и данас се води оштра дебата о систему школства где постоји и школство под окриљем верских заједница. Школство у САД полази од праксе дисциплиновања деце, у чему је у 17. веку велику улогу играло уверење да деца морају слушати родитеље без поговора, што је као начело било уведено и у прописе првих америчких колонија. Према једној одредби из 1642. године претило се оштрим казнама родитељима и старатељима који занемаре обучавање и рад своје деце. Пошто ово није било делотворно, пуританске власти су 1647. године наредиле да саме организују школовање. Требало је преко 200 година да се образовање уведе као свеобухватни систем за бројно плурално становништво САД. Посебан је проблем разнородност досељеника које је требало кроз образовање језички унифицирати, а донекле и културно англицизирати. У школама су испољавани и амерички идеали једнаких могућности за свакога, што је довело до развоја школства и до масовног ширења образовања знатно раније него у другим земљама. Заједно са тим идеалом о једнакости и друге америчке вриједности и схватања наставиле су до данас да се више или мање експлицитно предају у школама.

Соно џои

Сон(н)о џои/џој или ђои/ђој (јап. 尊皇攘夷 / sonnō jōi — „поштовати цара, истерати варваре”, „поштујмо цара, истерајмо варваре”) била је политичка идеја и слоган у Јапану у периоду од 1850. до краја 1860. године, коришћен с циљем да се смени Токугава шогунат и сруши његова феудална владавина постављајући цара на власт.

Сун Цу

Сун Цу (544 – 496. године п. н. е.) је био кинески писац и мислилац, аутор списа Умеће ратовања, изузетно утицајног древног списа о војној стратегији.

Он је такође један од најранијих поборника реализма у теорији међународних односа.

Име Сун Цу ("Господар Сун") је почасна титула, право име писца је било Сун У. Био је такође познат и као Чанг Цин.

Те (филозофија)

За хемијски елемент Те види ТелурТе или Де (кин: 德 - нарав, врлина) је појам таоистичке филозофије који означава врлину, односно испољавање таоа у животу и деловању бића као њихова унутрашња природа и хармонија свемира. Због тога је идеал таоистичког морала природност и повратак природи.

Флаута

Флаута је дрвени дувачки инструмент средњег и високог регистра. Звук производи дејством ваздушног језичка. Разликују се, по држању, уздужна или блок-флаута и савремена попречна флаута. На попречним флаутама, улазни отвор није на врху цеви, већ нешто ниже, на бочној страни и у њега се дува искоса да би се образовао језичак, пошто га овај тип нема (за разлику од уздужних флаути), и дува се кроз гласницу (популарно прозорче), са усном испод писка. Извођачка техника је врло развијена и производња тона је на целом распону лака, па је ово један од најпокретњивијих и највиртуознијих инструмената. Такође, флаута је и изражајан инструмент, благог и светлог, идиличног звука.

Иако припада групи дрвених дувачких инструмената, флаута се израђује од метала. Распон флауте је знатан, и креће се од c1 до c4, док су још неки тонови (на слици у заградама) могући, али зависе од врсте и квалитета инструмента као и од способности извођача.

Флауте су најстарији постојећи музички инструменти. Палеолитички инструменти са ручно избушеним рупама су нађени. Бројене флауте које потичу из периода пре око 43.000 до 35.000 година су нађене у региону Швапске Јуре у данашњој Немачкој. Те флауте демонстрирају да је развијена музичка традиција постојала од најранијег периода модерног људског присуства у Европи.

Чи

Чи је основа традиционалне кинеске културе. Углавном се дефинише као „ваздух“ или „дах“ и представља „животну силу“ или „духовну енергију“ која је део свега што постоји. Чи се у филозофији помиње још од најранијих забележених времена у Кини. Иако је концепт чија веома значајан за све кинеске филозофије, постоје различите дефиниције истога.

Идеограм „чи“ (氣) је настао спајањем симбола за пару (气) која се издиже изнад пиринча (米) који се кува.

Битно питање око којег се филозофи споре је да ли чи постоји засебно од материје. Да ли чи постоји захваљујући материји или је обрнуто. Неки будисти и таоисти фаворизују друго веровање, док неки будисти теже веровању да је сва материја илузија. Насупрот овоме, нео-конфучијанци критикују мишљење да чи постоји засебно од материје и виде чи као продужење материје. Већина теорија о чију као метафори за основне физичке особине универзума је потекла од нео-конфучијанаца у последњих хиљаду година.

Чуанг Це

За истоимену књигу види Чуанг Це (књига)Чуанг Це (кин. 莊子) је био кинески филозоф који је живео приближно у 4. веку п. н. е. Сматра се једним од великих учитеља таоизма, а његово има значи „учитељ Чуанг“.

Чуанг Це је говорио да је цивилизација искварила људска срца и уништила хармонију човека и космоса. Он је, слично раним таоистима заговарао живот у складу са природом. Попут Лао Цеа, сматрао је идеалан живот онај у јединству са таом. Ово се може постићи једино чистог, празног срца, што је Чуанг Це називао „изгладњивањем срца“.Чуанг Це је чврсто веровао да живот и смрт нису ништа друго до различити ступњеви космичке трансформације и да не треба да се одушевљавамо животом, нити да страхујемо од смрти, већ да их једноставно прихватимо као различите кораке великог Пута.

Историја
Појмови
Области
Гране
Филозофи
Теорије
Концепти
Филозофи
Примењена етика
Повезано
Школе мисли
Филозофи
Концепти
Теме
Регионалне школе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.