Континентални праг

Континентални праг или шелф представља продужени део копна који се налази испод површине плитког мора. Ова појава је карактеристична за периоде отопљавања који наступају након ледених доба (периода глацијације) а који се називају периоди интерглацијације. Дакле реч је о потопљеном делу копна, који је у периодима глацијације, када је ниво мора би нижи био копно.

Continental shelf
Континентални шелф

Типологија

Према морфогенези континенталних шелфова могу се издвојити три њихова основна типа: абразионо-трансгресивни, акумулативни и структурни.

Абразионо-трансгресивни шелфови су у ствари и абразионо акумулативни. Настају абрадирањем обала које лагано тону. Ово тоњење олакшава абразиони процес а шелф се шири и на рачун копна и према пучини. Шелф се према пучини шири нагомилавањем абрадираног наносног материјала.

Акумулативни шелфови формирају се на местима где се са копна врши знатно нагомилавање растреситог наносног материјала. То су најчешће ушћа великих река које се уливају у океане. Акумулативни шелфови запажају се у Жутом мору, у Сијамском заливу, у морима северног Сибира итд. У областима већих географских ширина, које су биле захваћене ледницима у недавној геолошкој прошлости, шелф је засут огромном масом моренског материјала који је формиран и нанесен глацијалним радом ледника. Од тог материјала изграђена су многа острва на шелфу.

Структурни шелфови образовани су на површини благо нагнутих праплоча, које плитко залазе испод нивоа океана. Њихова површина поклапа се са површином праплоча због чега и имају структурни карактер.[1]

Референце

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
Демерсална зона

Демерсална зона (енгл. Demersal zone) је део мора, океана или дубоког језера који се састоји од дела воденог стуба близу морског дна и бентоса, на које је и утицао. Демерсална зона је мало изнад бентичке зоне и формира слој веће профундалне зоне.

Налазећи се изнад океанског дна, демерсална зона је променљива у дубини и може бити део еуфотичне зоне где светлост може продирати и фотосинтетски организми расту, или афотичне зоне, која почиње између дубине од отприлике 200 and 1.000 m (700 and 3.300 ft) и простиру се до океанског дна, где светлост не продире.

Естуар

Естуар (лат. aestuarium = залив, ниска обала, aestus = плима, струја) је левкасти залив на ушћу реке широко отворен према мору. Карактеристичан је за ниске обале на којим је колебање плиме врло велико (од 10 до 20 m).

Плимски талас продире ушћем дубоко у реку (на Темзи је око 113 km) и при повлачењу, за време и осеке, носи са собом велику количину трошног материјала. На тај начин се речно корито продубљује и чисти од наноса, а бродовима се отвара пут дубоко у копно.

Ако река наталожи на ушћу велику количину седимената (као нрп. Жиронда у Француској), пред естуаром се стварају пешчани спрудови кроз које се при сваком новом наступу плиме отварају пролази. Улаз у такав естуар отежан је због сталне промене положаја пролаза, па је потребна пилотажа.

На обалама и на унутрашњем крају естуарског ушћа развили су се велики лучки центри: Лондон (Темза), Хамбург (Лаба), Бордо (Жиронда), Лисабон (Тежо), Буенос Ајрес и Монтевидео (Ла Плата).

Континент

Континент (лат. continere, „држати заједно“) је велика континуална маса тла на планети Земљи. Не постоји један стандард који дефинише континент, и различите културе и научне дисциплине имају различите листе онога што они сматрају континентима. Уопштено, континент мора бити велик, и имати геолошки јасне границе. Док неки сматрају да постоји само 4 или 5 континената, уобичајено је прихваћено да их постоји 6 или 7. У редоследу од највећег по величини до најмањег, они су: Азија, Африка, Северна Америка, Јужна Америка, Антарктик, Европа, и Аустралија.Две најчешће дилеме у листи континената су да ли Европа и Азија треба да буду разматрани као два континента или је у питању Евроазија, и да ли су Северна Америка и Јужна Америка два континента или је то један континент по имену Америка. Неколицина географа предлаже груписање Европе, Азије и Африке у континент по имену Еврафразија.

Континенти су понекад концептуално подељени тако да чине „суперконтиненте“ или подељени на „потконтиненте“. Ови термини су још непрецизније дефинисани од појма континент. Геолошки гледано континенти се углавном подударају са областима континенталне коре који се налазе на континенталним плочама. Међутим неке области континенталне коре су региони покривени водом који се обично не укључују у списак континената. Подручје под називом Зеландија је једно такво подручје.

Острва се обично сматрају деловима континента којима су најближа. „Океанија“ понекад означава и Аустралију и Пацифичка острва, укључујући Нови Зеланд. По другом тумачењу, Аустралија је континент за себе док Пацифичка острва нису део тог континента.

Корални гребен

Корални гребен је структура у облику гребена у мору, коју творе жарњаци и која с временом постане довољно велика да има значајан еколошки и физички утицај на своју околину. То су највеће структуре изграђене од живих организама на свету. Укупна површина коралних гребена износи 600.000 km², а на Малдивима се гребени издижу до 2.200 m изнад морског дна.

Корални гребени су претежно изграђени од корала из групе Scleractinia, али у изградњи гребена суделују и ватрени корали (Millepora), као и плави корали (Heliopora coerulea) у тропском Индопацифику. Scleractinia могу опстати од великих дубина до плићака, све до површине мора. Они током много векова изграђују структуру гребена од својих скелета састављених од калцијум карбоната.

Корални гребени су комплексни морски екосистеми. Они су биотоп (подручје живота) биоценозе (заједнице живих бића) која се састоји од биљака и животиња, на пример црва, шкољки, сунђера, бодљокошца и ракова. Корални гребени имају значајну улогу као „одгајалишта“ за потомке риба које настањују отворена мора.

Корално острво настаје кроз дуготрајне промене нивоа воде. Будући да корални гребен може расти само до морске површине, каснијим спуштањем нивоа воде или издизањем дна настаје једно или више острва, обично у облику атола.

Већина корала који граде коралне гребене живи у мутуалистичком односу са посебном врстом фотосинтетичке алге Zooxanthelle. Алга добија материје за фотосинтезу од корала, као и место за живот, а истовремено га снабдевајући неопходним једињењима за живот, глукозом, аминокиселинама, глицеоролом. Корали својом метаболичком активношћу усложњавају ова проста једињења чиме добијају материал за обављање свих животних функција. Улога Zooxanthelle је да обезбеђују непрекидно кружење материја. Боја корала долази, у ствари, од алги, чинећи корале јединственим екосистемом.

Корали су врло продуктивни екосистеми и битни су, не само за врсте којима су станиште, већ и за човека. Да су корали од великог еколошког значаја, указују следеће чињенице:

Риболов – за скоро четвртину свих светских риба, корални гребени су станиште. Од присуства корала зависи колико ће бити квалитетно одгајене рибе које се касније лове и чине основно средство за бројне животне заједнице људи у светском приобаљу.

Туризам – због свог предивног изгледа, основа су туризма који омогућава изванредну зараду. Добрим еколошким менаџментом је могуће учинити ова места одрживим, да се туризам развија без угрожавања корала.

Заштита обала – гребени физички штите обалу од таласа током невремена. Осим тога, спречавају ерозију тла, поплаве и уништавања материјалне имовине на обали, чиме се штеде значајна новчана средства.

Метеоцунами

Метеоцунами (метеоролошки цунами) је хидролошка појава метеоролошког порекла која се јавља услед разлике у ваздушном притиску. Настаје најчешће у Средоземном мору крај обала Италије, Шпаније и Хрватске, као и у приобаљу Јапана и САД. У односу на цунами који настаје услед тектонских покрета, метеоцунами је малих димензија.

Мореуз

Мореуз (исто као и канал, теснац, пролаз и врата) је географски појам којим се означава ужи део мора или океана између две копнене масе. Многи мореузи имају велики економски значај, јер кроз њих пролазе значајни поморски путеви. Зато су у прошлости вођени ратови за контролу мореуза. Бројни вештачки мореузи (канали) су прокопани да би се повезале две водене масе и поморски путеви скратили.

Најпознатији вештачки канали су: Суецки канал који повезује Црвено и Средоземно море, Панамски канал који повезује Тихи океан и Карипско море, Коринтски канал који повезује Егејско море са Коринтским заливом и Јонским морем, Килски канал који повезује Северно и Балтичко море.

Најпознатији светски мореузи су: Гибралтар који повезује Средоземно море са Атлантским морем, Босфор и Дарданели који повезују Егејско и Црно Море, Доверски теснац који повезује Атлантик са Северним морем, Малајски који повезује Индијски океан са Јужним кинеским морем, Берингов мореуз који повезује Северни океан са Тихим океаном. Други познати мореузи су: Отрантска врата, Скагерак, Категат, Палков мореуз, Корејски пролаз, Ормуски мореуз, Хадсонов пролаз, Магеланов пролаз, Мозамбијски пролаз, Флоридски пролаз.

У следећој табели дат је преглед важнијих мореуза са неким њиховим карактеристкама. Мореузи су поређани по азбучном реду.

Приобална зона

Приобална зона, Литорал, литорална зона, обалска зона или приобаље је водени биом које чини обалски део мора, језера или река. То је подручје обале које се протеже од нивоа високе воде (плиме или високог водостаја) до нивоа ниске воде (осеке или ниског водостаја).

Северни ледени океан

Северни ледени океан је океан који се налази на простору око Северног пола, а представља најмањи и најплићи од пет океана. Обухвата површину од 13 милиона и 100 хиљада km². Међународна хидрографска организација га препознаје као океан, мада га неки океанографи називају Арктичким медитеранским морем или једноставно Арктичким морем, класификујући га као медитеранско море или естуар Атланског океана. Алтернативно, Арктички океан се може сматрати најсевернијим делом јединственог Светског океана.

Лоциран је углавном у арктичком северном поларном региону у средини северне хемисфере. Арктички океан је скоро потпуно окружен Евроазијом и Северном Америком. Он је делимично покривен морским ледом током целе године и скоро потпуно зими. Површинска температура Арктичког океана и салинитет сезонски варирају са топљењем и замрзавањем леденог покривача; његов салинитет је у просеку најнижи међу пет главних океана услед незнатне евапорације, знатног улива свеже воде из река и потока, и ограничене везе и излива у окружујуће океанске воде са вишим салинитетом. Сматра се да је смањење залеђене површине у току лета и до 50 %. Амерички Национални центар за податке о снегу и леду (NSIDC) користи сателитске податке сакупљање дневних података о Арктичком покривачу морског леда и брзини топљења, који се затим упоређују са просечним и специфичним вредностима за претходне године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.