Константин VII Порфирогенит

Константин VII Порфирогенит (грчки:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. септембар 9059. новембар 959). Византијски цар (913—959) и историчар. Са својим сарадницима аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.[1]

Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен 905. у Цариграду, а као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином.[2] После смрти Лава VI (911) државом је управљао његов брат цар Александар I, али је он умро средином 912. године, а стварна власт је дата прво регенству које је водио патријарх Никола I Мистика, а после мајка Константина VII и на крају 920. је стварну власт узео Роман I Лакапин цар-савладар и таст Константина VII.[2] Константин VII успео је да преузме власт тек од 945. године и владао је самостално до своје смрти 959. године.[3]

Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји.

Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници. Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.

Constantine VII and Romanos II solidus
Константин Порфирогенит и Роман II на византијском златнику (945-959)

Константинова дела су богата информацијама. Најпознатије његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима.[4] Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере.

Обично се истиче да је дело настало 948952.[5] Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку.

Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.

Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, оснивача Македонске династије и једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.

Константин VII Порфирогенит
Porphyrogenetus
Константин VII Порфирогенит
Датум рођења2. септембар 905.
Место рођењаЦариград
Византијско царство
Датум смрти9. новембар 959.
Место смртиЦариград
Византијско царство
ДинастијаМакедонска династија
ОтацЛав VI Мудри
МајкаЗоја Карбонопсина
СупружникЈелена Лакапина
ПотомствоРоман II, Теодора
Византијски цар
Период913959.
ПретходникЛав VI Мудри
НаследникРоман II

Стриц Александар

Alexandros mosaic Hagia Sophia
Цар Александар Македонац.

Питање четвртог брака још је дуго међутим узбуђивало византиски свет. Кад је маја месеца 912. Лав VI умро, све је заиста опет дошло у питање. Од тада па за седам година те две непријатељске амбиције ће стајати једна према другој, у борби: Зое, ватрена у одбрани свога царског достојанства, свога брака и свога сина, и патријарх Никола, не мање ватрен у тражењу одмазде, трудећи се да победе начела која је он бранио и да оствари своју вечиту жељу за влашћу.

Свакојако, по обећању које је сенат дао василеусу на самрти, млади Константин VII би проглашен за цара. Али он је имао за друга и за тутора свога стрица Александра, а прва брига овога била је да сурово истера Зоју из двора и да на патријаршиску столицу врати Николу. Првосвештеник се вратио из прогонства отрован жељом за осветом; охолији у своме триумфу и безочнији но икад, он је упорно ишао за тим да задовољи своју мржњу и сигуран да ће се тиме допасти василеусу Александру, чију је политику тако помагао, он није штедео ништа и никога. Пречасни Јефтимије добио је први ударац. Позван да изађе пред скупштину која се држала у палати Магнаур, био је не само збачен и анатемисан, него се Никола толико заборави да га је почео подло вређати, а слуге патријархове, јурнувши на несрећника, исцепаше његово свештеничко одело, оборише га на земљу, ишчупаше му браду, поломише зубе, и најпосле га толико изудараше ногама и песницама да је остао онесвешћен на месту и с тешком се муком спасао смрти.

То није било довољно да ублажи мржњу Николину. Он је хтео да се освети свима који су били узрок немилости у коју је пао и његовом прогонству, царици Зое, римском прелату, и самом покојном цару. У дугој представци коју је упутио папи Анастасију, он је изложио са свога гледишта цео ток четврте женидбе, износећи са увредљивом строгошћу понашање василеусово, кудећи са понижавајућим сажаљењем слабост Сергија III кога су преварили легати, дајући поуке Латинима, захтевајући нарочито неодложно да се поправе учињене саблазни. Он у четвртој женидби царевој није хтео да види ништа друго до разврат, нечисту везу, достојну једнога скота и стидну за људску природу; и ако је пристајао да се опрости мртвима, он је у накнаду тражио да се кривци који су још у животу, Зое и њен син, строго осуде. Цар Александар радио је у Риму у истом смислу. Он је мрзео сина свога брата, чији му је живот затварао путеве ка највишој власти; он је страсно желео да његово рођење огласи за незаконито; чак је помишљао, кажу, да се ослободи тога детета, које му је сметало, начинивши га евнухом; и с тешком муком су успели; ла га одврате од те свирепе намере. Срећом по младога Константина, Александар умре јуна месеца 913. ; али пре но што ће умрети, постарао се да за председника намесничког савета одреди патријарха Николу. Знао је да може рачунати на првосвештеника да ће продужити његову политику и задовољити његову мржњу.

Док се Александар борио с душом, Зоја, увек; енергична, покушала је један смео испад; она се појавила у Светој Палати, изјавивши да хоће да види; свога сина, и да се разговара за самртником; мислила је да се тако дочепа власти. Никола нареди да је сурово отерају. Затим, да би се коначно ослободио те могуће супарнице, свемоћни намесник, највиши господар државе, издао је један указ којим забрањује царици приступ у царски стан, и одузима јој чак и титулу василисе; мало доцније, он је чак примора да уђе у манастир, и мислио је да ће тако у будуће бити мртва за свет. Али Зоја је била противница достојна патријарха. Из дна манастира где су је преко њене воље били затворили, она је само чекала прилику да упропасти свога супарника. И убрзо је нађе. Строгост са којом су намесници угушили побуну Константина Дуке, изазвала је велика незадовољства против њих; с друге стране, у двору, млади цар је тражио своју мајку. Требало се решити да је поврате: то је било у октобру 913.

За то време Симеон је појачао нападе против Византије, искоришћавајући у Цариграду готово уобичајене кризе око наследства. Византија је, осећајући велику опасност, напрегла све своје снаге да одоли Бугарима. Цариградска дипломатија постала је веома активна тражећи на све стране савезнике. У невољи обратила се и Србима. Драчки заповедник Лав Рабдух дошао је лично у неретвански крај, који је тад био под влашћу Петровом, с мисијом да придобије Србе против Бугара, у вези с Мађарима. Захумски жупан Микајло Вишевић, кога је Петар потиснуо из Захумља на суседна острва, обавести о тим преговорима Бугаре. Он је уопште био пришао бугарској политици, надајући се да ће њиховом помоћу сузбити Петра, који је показивао тежње да се ослободи бугарског притиска. Михајло је још 912. год. ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Бадоарија, кад се из Цариграда враћао у Млетке, и послао га је Симеону.

Мајка Зоја Карбонопсина

Emperor Alexander on his deathbed hands over power to his nephew Constantine
Смрт цара Александра

Вративши се тако на место, она се тиме користи да своје људе понамешта на важне положаје; она удаљи љубимце покојнога цара Александра, које је он наместио у намеснички савет, затим, дрско, нападе на патријарха. Смела жена, као што је била, она је сасвим просто мислила да га да убити; Никола успе да умакне убицама, и склони се у Свету Софију и двадесет и два дана није смео да остави то неприкосновено склониште. Зоја је ликовала. Већ је помишљала да првосвештеника свргне и нудила је његово место Јефтимију; али се овај уклањао; Никола је, уосталом, још био моћан; ступише дакле у преговоре. Патријарх обећа да ће се у будуће бавити само црквеним пословима, да ће се одрећи владе у држави, да се више неће појављивати у двору док не буде позван; обавеже се да ће помињати Зое у званичним молитвама поред василеуса њеног сина, да ће је свечано прогласити за Августу. По ту цену он је добио потпуно помиловање за прошлост и право да задржи своје црквено достојанство. У тој борби за круну која се водила између Зоје и Николе, свештеник је био коначно побеђен (фебруара 914. ).

Политика бугарског поглавара Симеона била је јасна: он је, да пресече све те опасне везе против себе, погодио најпре најачег противника. У бици код Ахелоса, 917. год., он је страховито потукао Грке. Одмах за тим, док је једну војску упутио на Цариград, кренуо је другу на Србе, да сруши Петра и доведе на владу Павла Брановића, унука Мутимирова. Али је Петар био јак; одржао се с успехом против свих дотадашњих нападаја; и није било невероватно да ће и сада његов отпор бити врло снажан. С тога Бугари смислише превару. Они га, под заклетвом, позваше на договор. Кад је он поверовао заклетви и дошао, они га ухватише и везана одведоше у Бугарску. Тамо је и умро у Симеоновој тамници. Владу у Србији преузе бугарски штићеник Павле Брановић, признавши Симеонову врховну власт. После тих својих победа Симеон се 918. год. крунисао за цара, створивши у исто време и бугарску патријаршију.

Неуспеси византиски доведоше у Цариграду до великих промена. Зоја, поставши регенткиња, показа се заиста неспособна да се одупре сплеткама које су је окружавале. Царица је одавно имала једнога љубимца, Константина, за кога је, још за живота Лава VI, била осумњичена да има нешто више него благонаклоности. Тај човек, који је пао у немилост заједно са царицом, вратио се, наравно, с њом на власт и вршио је свемоћни утицај на владаркин дух. Успело се да се због тога пробуди сумња младога цара; њему блиски људи представише му љубимца како се спрема да га збаци и помишља да на престо доведе свога сопственог зета Лава Фоку. Склопи се завера. Против Константина и његовог рођака тражили су помоћи од флоте, и велики адмирал Роман Лакапен доби од василеуса писмену заповест и прими налог да затвори љубимца. Тај је ударац био уперен право на царицу. Очајна, она јурну на терасу Буколеона, питајући свога сина, своје пријатеље, шта значи та побуна. Одговорише јој да је њена влада свршена, да власт прелази у друге руке; и одмах сутра дан хтели су да је отерају с двора. Тада, сва у сузама, бацивши се у наручја свога сина, она се позва на своја материнска права и преклињаше да је задрже. Млади Константин, дирнут, попусти и рече:

„Оставите моју мајку поред мене.”

Али ако је остала на двору, она је изгубила највишу власт. То је било 918.

Zoe Karbonopsina
Новчић на коме је приказана Зоја са сином Константином.

Патријарх Никола као регент

У овим критичним околностима само је један човек изгледао способан да узме власт у своје руке. То је био патријарх Никола, који док је био у немилости није ништа изгубио од своје енергије и од своје амбиције. Њему се и сама Зоја у тренутку револуције, кад је њен љубимац подлегао, била обратила, као једином ослонцу који је могла наћи; њему је василеус поверио звање првога министра. Он је био на том месту кад се, марта месеца 919. подигао Роман Лекапен, заповедник флоте, а касније и таст цара Константина, дочепао се двора и владареве личности, очекујући блиски дан кад ће се придружити престолу, први од онога низа насилника који су више пута у току X века владали византиском монархијом под именом законитих василеуса.

Роман Лакапин

Око Романа Лакапена сусретоше се последњи пут двоје противника, чије су борбе и амбиције :већ скоро двадесет година испуњавале историју Свете Палате. Кажу да је Зоја, још увек лепа, помишљала, да би се опет дочепала власти, да заведе скоројевића, и да се уда за њега; извесно је у сваком случају да је покушала, пошто је њена странка била сломљена у буни Лава Фоке, да отрује насилника. Она није успела и морала је отићи, прогнана са двора овог пута за навек, да у манастиру Свете Еуфимије Петрионске заврши свој буран и драматичан живот. За то време Никола је ликовао.

Јуна месеца 920. , колико да угоди Роману и да задовољи своју личну осветољубивост толико да оконча расцеп који је произишао из тетрагамије, патријарх обзнани чувени акт познат под именом „проглас слоге". Наједном свечаном скупу, грчка Црква, у присуству василеуса, Романа и Константина, прославила је повраћену слогу између присталица Николиних и Јефтимијевих. Помирење је извршено на рачун цара Лава VI. Црква је свакојако изузетно, допустивши тај чин, пристала да опрости, чак и да озакони четврту женидбу цареву; али се у толико више показивала непопустљива у одржању канонских начела, и строгим изразима је осуђивала бракове те врсте. „Сложно изјављујемо", рекли су главари цркве у својој пресуди, „да је четврта женидба ствар апсолутно забрањена. Ко год, се буде усудио да је закључи, биће искључен са сваке црквене службе, догод буде остао у наложништву. Оцеви пре нас пресудили су тако, и ми ближе одређујући њихову мисао, проглашујемо да је то дело противно свакој хришћанској установи.“ Са истом таквом строгошћу, првосвештеници су осудили и трећу женидбу. „Треба, говорили су, ишчистити ту срамоту, као што се чисти ђубре, кад је, уместо да буде бачено у један кут, растурено по целој кући". И тумачећи ове речи, патријарх Никола је победоносно писао папи да су, из обзира према царском величанству, милостиво поступали, али да је четврта женидба противна добрим обичајима и црквеној дисциплини.

Romanus1
Новчић са ликом Романа Лакапина.

Млади цар Константин VII морао је присуствовати читању акта који жигоше бракове сличне ономе из кога је он рођен; он је сваке године морао свечано прослављати ту светковину јединства која га је подсећала на тако мучне успомене. То је за царско достојанство било тешко понижење, за цркву победа на коју је она с правом била горда, за патријарха Николу, њеног поглавара, триумф коме нема равна, после толико борбе, падања у немилост и неочекиваног враћања среће. Па ипак, и поред спољњег изгледа, ако се посматра суштина ствари, видеће се да је, својом упорном жељом да има сина, узастопним женидбама које је склапао у том циљу, вештом отпорношћу коју је унео у питање четврте женидбе, Лав VI учинио велику услугу царевини и династији. Присуство једног законитог наследника, око кога су се скупили сви верни, једино је спасло Византију да после смрти василеусове не утоне у хаос револуција. Живот овога детета, представника Македонског Дома осујетио је славољубиве намере Константина Дуке, и Лава Фоке, и спречио Романа Лекапена да коначно утврди своје наследнике на власти. Ако је владалачка породица македонска, уместо да проведе неколико кратких година на престолу, владала Византијом скоро два века и дала јој славу и напредак, она то поглавито дугује старању Лава VI, гипкој дипломатији и мирној храбрости са којима је тај владалац кроз све тешкоће, и поред противљења Цркве, ишао циљу који је себи поставио и остварио га.

Удаја Романове кћерке за цара Каонатантина увреди Симеона, који је имао уговор с Византијом да његова кћи постане њихова царица и да тако он сам дође до утицаја у Цариграду. Нови рат био је неизбежан, и почео је врло брзо. У то време налазио се у Цариграду српски кнежевић Захарија, који се пред Петром био склонио у Хрватску. Византиска дипломатија понуди Захарији, да с њиховом помоћу изведе преврат у Србији и сруши бугарског штићеника Павла. Грци су очевидно хтели да Бугаре запосле на тој страни и одврате од Цариграда. Захаријин покушај није успео. Сам Захарија би ухваћен и послат у Бугарску, где је чуван у оковима (920/21. год.). Али мало иза тога улоге се потпуно мењају. Сигурно потакнут грчким обећањима, а можда и изазван каквом суровошћу Бугара, сам Павле се дигао против Симеона. Али, као и други пре њега, немаде успеха. Симеон посла са својом војском против њега Захарију, за кога је држао да га је бављење у Бугарској научило памети. Павле би збачен, а Захарија дође на власт, 922. год. Али Захарија није био пријатељ Бугара. Њихов притисак определио га је брзо, да настави своје раније везе с Византијом. Као повод за нови став њему је добро дошао један устанак у самој Бугарској, који је избио 923. год. Да ли је он дао какве помоћи устаницима и да ли је имао уопште каквих веза с њима не зна се поуздано, али је сигурно да се сам определио против Симеона. С тога Симеон упути у Србију једну казнену експедицију, којој беху на челу Теодор Сигрица и Мармај, оне исте вође које су с Павлом Брановићем и раније долазиле тамо против Петра. Срби сузбише ту војску с великим бугарским губицима; у борби им падоше обе вође. Као доказ своје победе Захарија посла у Цариград њихове главе и оружје. Киван ради тог пораза, Симеон посла у Србију нову, знатно јачу војску, и уза њу, тобоже као новог кандидата за престо, Клонимирова сина Часлава. Захарија се препаде од те нове силе и, не смејући да је сачека у земљи, побеже у Хрватску. Србија је, ипак, могла да даде отпора; Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. С тога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели, да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског нападаја. Бугари уђоше у Србију, похваташе тамо велик део становништва "од малог до великог" и одведоше га у Бугарску. Један само део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Ово заштићивање Срба и везе Хрвата с Византијом изазваше Симеона да крене војску и на Хрватску, али је у том потхвату био зле среће. Хрватски краљ Томислав с успехом је одбио бугарске нападаје, предузимане, истина, на тој даљини, с невеликим снагама. Србија је међутим постала обична бугарска покрајина.

KonstantinosAndSymeon
Константин и Симеон.

Михајло Вишевић, противник Петра Гојниковића, а савезник цара Симеона, као да се у последње време био повукао од Бугара. После пада Петрова он је сигурно добио натраг своју захумску област и пратио, без живљег учешћа, борбе у Рашкој. О његову држању за време овог тешког ратовања између Срба и Хрвата с једне и Бугара с друге стране нема никаква помена. Тек 925. спомиње се он, уз краља Томислава, као учесник на спљетском црквеном сабору, на ком се расправљало о словенском богослужењу у Хрватској и суседству. По свему се чини, да Михајло није био тада потпуно самосталан, него да је зависио од Томислава. По закључку тог сабора Сплит је постао црквена метропола не само хрватске, него и захумске српске државе. Михајло се, после тога, јавља као известан војнички чинилац. 10. јула 926. узео је он талијански град Сипонт, који је номинално био византиски, али лако могао постати плен пљачкашких Арапа или Лангобарда. Очевидно је, да Михајло није морао узимати тај удаљени талијански град за свој рачун, јер га не би могао трајно одржати. Није, међутим, сигурно, да ли је то чинио ради плена, из гусарске склоности; или по жељи Томислављевој; или, можда, по поруци из Цариграда. Јер не дуго иза тога он је ушао у везе с Византијом и добио је отуд племство и титулу "антипата", тј . намесника.

После смрти цара Симеона (27. маја 927.) Бугарска поче нагло опадати. Свађе насташе у самој династији између царевих синова; у бољарским редовима, дуго притискиваним силним царевим ауторитетом, јавише се велики прохтеви; ратом заморена земља тражила је одушке. Богумилски покрет, који узе нагло да се шири, био је чиста реакција освајачком духу Симеонове политике: људи су тражили угушивање страсти, враћања одрицању и спорила су власти. Постанак те секте веже се уз име неког свештеника Богумила, који се јавио за време Симеонова наследника, цара Петра; у ствари, то је низ учења која потичу из старих гностика, а имају дубљих веза са павликијанцима и манихејима. У основи дуалистичка, као све вере Истока, богумилска секта је тај дуализам наглашавала до краја у свима појавама: бога и ђавола, односно душе и тела, вере и државе. Главни проповедници те вере били су павликански Сирци и Јермени, који су били колонизовани на Балкану од VII-X века; али се покрет развио нарочито после смрти цара Симеона, кад је незадовољство у земљи могло да се слободније изрази. Богумили су имали извесних рационалистичких црта; били су противници верских симболизација, апстрактних теорија и догматичарства; тражили су, да се Христова вера разуме онако како је проповедана, без наслањања на Стари Завет, проста и једноставна, али дубока по својој суштини. Одбацују крст и крштење деце, причест, васкрс мртвих. Не верују у чистилиште и загробни живот. Љути су противници хијерархије и некришћанског сјаја цркве. Овај свет сујете није дело божје него ђаволско; с тога треба духовним савладати телесно; вратити се извору правог апостолског хришћанског живота. Противници богумила, као чувени Козма Презвитер, нападају их прекорима, да су противници власти, да осуђују богатства, да буне слуге против господара, да дају женама много права. Да је та социјална критика имала своје оправданости види се из речи, које говори сам Козма: свештеници странствују по туђим земљама, па и у рођеној; не брину се о пастви него само о себи и својима; учествују у метежима, или пијанче "будући слуге утроби, а не богу", или се заносе похотом; или се баве трговачким пословима; кад оду у манастире, не могући подносити аскезу и дисциплину, враћају се старом животу "као пси на своје бљувотине". Учење богумила имало је великог успеха, нарочито међу Словенима. С извесним демократским особинама, с нешто националних црта видних у самом имену секте, у називима браће (дед, стројник), богумилизам им је постао близак и драг. Било је можда и извесног социјално-политичког опредељења. Власти су у Бугарској биле још увек стари бугарски бољари, са још неистртим племенским осећањима; или под Петром, на двору, грчке. Словени, широки пук, били су носиоци главних терета. Није случајно, да се у једној-две од познатих богумилских организација, међу Брсјацима и Друговићима, на доњем Вардару и око Бабуне, организује доскора нова, од Бугара независна, држава. Можда је чак и име бабуна, које се наводи као друга ознака за богумиле, нарочито у српским областима, у вези с том организацијом. Из Бугарске и Маћедоније та је секта прешла после и у Србију, а одатле у Босну.

Прва се отцепила од Бугарске Србија. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он 931. год. побеже из Преслава у Рашку. О пустоши, која је тада владала у Србији, причале су се на заинтересованом цариградском двору необичне ствари. Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а не имали ни жена ни деце. Причање је несумњиво претерано, али је вероватно да је земља личила на какво згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко "заузети". Он се одмах обратио византиском двору тражећи помоћи и заштите. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако се с њом смирио, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах понуду Часлављеву. Византија је дала за обнову Србије материјална средства, која су доносиле оне избеглице што су се из Бугарске, преко Цариграда, или из Византије саме, враћале у отаџбину. Вратиће се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља. Србија се, заједничком сарадњом, брзо опорављала. Бугарска није, колико се зна, заузета домаћим злом, предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање.

Самостална владавина

После трећине века 944. године Константин је почео владати сам јер је срушио Лакапинову породицу.

За владе цара Константина Порфирогенита, стално помаган од Византије као њен штићеник, Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију. Он је био још жив, кад је цар писао свој важни спис De administrando imperio, у ком је навео границе тадашње српске државе. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу; Травунија и Конавље признавали су српску власт, а Захумље и Неретљанска област означавани су као подручје српског становништва и државе. На истоку је српска граница допирала до Раса, а према северу ишла је до Рудника и можда до Саве. На југу се Часлав наслањао на српска племена у Дукљи. Часлав је имао ширу државу него Властимир, али је средиште и његове државе било у данашњој источној Босни и североисточној Херцеговини и западној Србији; од извора Неретве до западне Мораве. Тај крај, за више од два века, представља средиште српског племена и заметак српске државе. Ужи назив Србија Порфирогенит даје за североисточну Босну са Солима и за крај од извора Лима, Раса па до Рудника, називајући то "покрштеном Србијом". Али у цара се налази и шири обим тог имена. Први пут се код њега, дакле средином X века, за ову читаву Чаславову творевину, употребљава име Србија, ι Σερβλια. Под српским именом Порфирогенит обухвата сва племена, која су ушла у обим Чаславове државе, Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. Под Чаславом се, дакле, врши прво српско племенско груписање у нашој прошлости, и то као реакција на бугарску освајачку политику Симеонова времена. Династија Вишевића губи свој значај иако се Михајло у другом делу своје владавине, пред крај Симеонова живота, приближио Византији и био примљен од ње.

Србе и Хрвате од почетка X века често и сурово нападају Мађари, било да на њих ударају непосредно, било да преко њихова подручја продиру у туђе области. Последње године владе цара Константина, 959., о Васкрсу, они продиру дубоко у Византију, до близу саме престонице. У тим нападајима није, вероватно, била поштеђена ни Србија. У Дукљанској Хроници има подужа прича о том, како је Часлав дошао у сукоб с Мађарима и погинуо од њих. Неки вођа мађарски, Киш, упао је с војском у Босну и пленио је. Часлав пожури са својим четама проти њега. Стиже га негде код Дрине и потпуно га потуче; сам Киш погибе у тој борби. Његова удовица пође поглавици мађарском с молбом, да јој да нову војску, да би осветила мужа. Са "небројеном војском", прича хроника, пошла је она против Часлава. Затекла га је негде у Срему. По ноћи, изненада, напали су Мађари на Србе, потукли их и ухватили и самог Часлава и сву његову мушку родбину. По наредби Кишове удовице, везали су им ноге и руке и побацали их све у Саву. То је било негде око 960. год.

С Чаславом је пала и његова државна творевина. Једини историјски извор за то време, врло мутан и непоуздан, Љетопис Попа Дукљанина, забележила је само чињеницу, да се Србија иза Часлављеве погибије распала у мање јединице и да је такво стање трајало дуже времена. Рашка се одвојила од Босне, коју је освојио хрватски краљ Крешимир II. Босански бан, видевши да му не може одолети, побеже Мађарима. У осталим српским покрајинама узеше власт локални господари. Тако се прича за требињску област, да је у њој образована посебна кнежевина.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Василије I Македонац или Михаило III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Лав VI Мудри
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Евдокија Ингерина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин VII Порфирогенит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Зоја Карбонопсина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ Логос 2019, стр. 10.
  2. 2,0 2,1 Логос 2019, стр. 9.
  3. ^ Логос 2019, стр. 11-12.
  4. ^ Логос 2019, стр. 10-11, 31-32 са напоменама 85-87, 89.
  5. ^ Логос 2019, стр. 10-11.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Лав VI Мудри
Византијски цареви
913 — 959

Наследник:
Роман II
2. септембар

2. септембар (2.9.) је 245. дан у години по грегоријанском календару (246. у преступној години). До краја године има још 120 дана.

9. новембар

9. новембар (9.11.) је 313. дан године по грегоријанском календару (314. у преступној години). До краја године има још 52 дана.

959

959 је била проста година.

De administrando imperio

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином 10. века у Византији. Дело није завршено, а писао га је цар Константин VII Порфирогенит уз помоћ неких њему блиских учењака са намером да буде спољнополитички приручник царевом сину и престолонаследнику Роману II (959—963).

Бели Срби

Бели Срби (некрштени), су преци Срба који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво.

У 32. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.

Научници углавном смештају „Белу Србију“, прапостојбину Срба у простор данашње реке Лабе. За владавине византијског] цара Ираклија (610-641) два брата су били наследици ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.

У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род -- петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.

Вишеслав

Вишеслав или Војислав највероватније је владао Србима од око 780. до око 814. године. Вишеслав је први познати српски кнез (архонт) на Балкану чије име је поуздано забележено у историјским изворима. Припадао је владарској породици (Властимировићи) или Лужичко-балканској династији која је Србе довела на Балкан око 631. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина VII Порфирогенита у грецизираном облику (грч. Βοισέσθλαβος), а већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да га треба превести као Војислав.

„... пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...”

(Извод из списа „О Управљању Царством“ Константина Порфирогенита.)

Раније су историчари (почевши од Павла Шафарика) мислили да је владао у другој половини VIII века. Данас је јасно да је замисливо да је Вишеслав владао било када од средине VIII века или у првој половини IX века. Није потпуно јасно ни коју је титулу тај владар имао. Константин VII Порфирогенит је поред имена за прве српске владаре записао да су имали звање архонта. Данас се обично се претпоставља да су имали звање кнеза, али неки Вишеслава замишљају као великог жупана.

Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Дубровачко-неретванска жупанија

Дубровачко-неретванска жупанија је најјужнија жупанија у Републици Хрватској. Због границе са Босном и Херцеговином код Неума подељена је у два дела: Дубровачки са Корчулом и неретвански.

Захарија Прибислављевић

Захарија Прибислављевић (Првослављевић) је био српски владар који је, вероватно са словенском титулом кнеза, владао Србијом током треће деценије X века. Почео је владати 920/921. године, или 923/924. године, а владао је до 923/924. године, или до 926/927. Припадао је владарској породици, која је Србе довела на Балканско полуострво, а коју историчари већином зову Властимировићи. Захарија (Ζαχαρίας) је постао владар, када га је Симеон Велики (893—927) послао да протера Павла Брановића, претходног владара Србије. После три године владавине, Захарије је почео подржавати Византију, а Симеон је послао војску са кнежевићем Чаславом Клонимировићем да смени са власти Захарија. Захарије је побегао у Хрватску и ту нестају писане вести о њему.

Катедрала Светог Трипуна

Катедрала светог Трипуна је један од симбола града Котора. Налази се на истоименом тргу, одмах поред Бискупије которске, Палате Драго (на истом тргу се налази зграде општине и историјског архива).

Катедрала је изграђена 809. године и управо у то вријеме познати которски грађанин Андреа Сараценис (који је финансирао изградњу) откупљује од млетачких трговаца мошти (или реликвије) светог Трипуна. Била је то црква централне основе - martirium. Чувени византијски цар Константин VII Порфирогенит помиње је у свом дјелу Dé Administrando Imperio ("О управљању царством"). Све до археолошких ископавања из 1987. године мислило се да је црква округла (rotunda). Увидјело се да је та стара црква у ствари била засвођена, а не округла. Могуће је да је грешка настала због омашке у превођењу царевог дјела.

Послије неколико вијекова, гради се катедрала, чији су радови почели 1124. године, за вријеме бискупа которског Урсација. Радови ће трајати до 19. јуна 1166. године, када је катедрала свечано освећена. Катедралу је, по ондашњим документима посветио бискуп Мајо, са још пет бискупа и осам опата. Свечаности су присуствовали припадници которске властеле и византијски намјесник Дукље и Далмације господин Исак.

Катедрала је изграђена у романичком стилу, са елементима византијске архитектуре. Њен изглед се кроз вјекове мијењао, најчешће због честих земљотреса, од којих су најјачи били из: 1537, 1563, 1667, и 1979. Катедрала је послије сваког земљотреса врло брзо реконструисана. Током обнова увођени су елементи архитектуре и ентеријерског уређења у духу и укусу времена у којима су те обнове извођене (посебно су видљиви елементи ренесансе и барока).

На западној фасади налазе се два звоника. Првобитни звоници и фасада били су уништени током земљотреса из 1667. Изграђени су нови звоници (сјеверни је висок 33 m, а јужни 35 m), главни портали, розета, тераса и тријем.

Катедрала је изграђена као тробродна базилика, са три и по травеја (простор у цркви омеђен стубовима изнад којих се налази свод) и куполом изнад средњег травеја главног брода цркве. Сваки од бродова има апсиду. Апсида главног брода украшена је раскошном готичком трифором. Укупна дужина катедрале је 35,21 m, а ширина 17,47 m. Главни брод катедрале раздвојен је од бочних смењивањем петолисних и монолитних ступаца. Бочни бродови имају по седам травеја.

Унутрашњост катедрале осликана је фрескама 1331. године (што је тада било у моди). Катедралу су осликали грчки фрескосликари, који су иначе живјели у Котору. Ови исти сликари су осликали католикон манастира Дечани - цркву Христа Пантократора, задужбину српскога краља Стефана Уроша III Дечанског. Купола средњег травеја уклоњена је послије два земљотреса током XVI вијека, а са њом и свод западног травеја и полутравеја.

Реконструкције су стално мијењале изглед цркве, тако да је мало остало од оригиналне катедрале. 2002. године катедрала добија диплому Европске уније заједно са организацијом Еуропа Ностра за савршено реконструисање и сеизмичко осигурање најстарије романичке катдрале на источнојадранској обали.

Катера

Катера (лат. Catera, грч. Καvτερα) представља најстарије у историјским дјелима поменуто насеље на територији данашње Републике Српске. Историјски списи ово насеље наводе под више имена, Катера, Декатера, Котор, док је први помен овог насеља на територији првобитне Босне, забиљежио Константин VII Порфирогенит у свом дјелу О управљању царством. Порфирогенит наводи имена првих градова покрштене Србије, у које спадају: Дестиник, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес. Према овом спису, на простору Босне се налазе два града, Десник и Катера. Град на челу сваког списка, тадашњих крљевина и кнежевина представља заправо главно црквено средиште у датој земљи. Ако примијенимо ово на Босну, добијамо резултат да је Катера била на челу црквене организације, а Десник је био једина парохија те цркве.

Могориш

Могориш је био данак који је Дубровачка република плаћала кнезовима Требиња и Захумља за коришћења вингорада на њиховом подручју.

Византијски цар и историчар Константин VII Порфирогенит забиљежио је овај први дубровачки трибут, по коме је Дубровник плаћао закуп од 36 златника кнежевима Требиња и Захумља. Од Константиновог помена до повеље српског краља Стефана Радослава из 1234. године, данак се уопште не помиње. У Радославовој повељи помиње се хумски и требињски данак под називом могориш. Дубровник је требињски данак исплаћивао за жрновичке винограде, а хумски за Ријечку жупу и затонске винограде. Српски краљ Стефан Владислав ослободио је Дубровник требињског данка, док су хумски данак и даље морали плаћати власници посједа у Ријечкој жупи и Затону. Почетком 14. вијека данак су примали Дедићи из жупе Попово поље. Након што је босански бан Стефан II освојио Хум 1326. године тражио је да Дубровник њему исплаћује могориш, али су Дубровачни то одбили са образложењем да Могориш припада Дедићима.

Као владари Попова поља могориш су примали Владислав и Богиша Николић, затим жупан Санко Милтеновић. Након слома Санка Милетовића, данак је припао Стефану Твртку I. Од тада је данак исплаћиван или владарима Босне или владарима Поповог поља.

Непознати кнез

Непознати кнез, познат и као Непознати архонт или Српски архонт, је тако означен у ранијој српској историографији јер његово име није записао Константин VII Порфирогенит. Ипак, Тибор Живковић је приметио да свему што знамо о том првом српском владару на Балкану потпуно одговара опис легендарног краља Селимира из Летописа попа Дукљанина/Gesta regum Sclavorum. Због те очигледне подударности са описом родоначелника прве српске династије на Балкану није неоправдано условно употребити за њега легендарно име Селимир. Поред легендарног имена можда је могуће претпоставити да је владао од око 631. до око 652.

Олга Кијевска

Блажена Олга Кијевска (рус. Ольга Киевская), позната и као Олга Прекрасна и Света Јелена (890—969) била је владарка Кијевске Русије у периоду од 945. до 963. као регент свом сину Свјатослава I Кијевског. Позната је као прва руска владарка која је примила хришћанство.

Родила се на око 890. у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Била је супруга кијевског кнеза Игора Рјуриковича. Олга је по смрти мужа постала регент Игоровом наследнику и свом трогодишњем сину. Када јој је деревљански кнез Мал послао брачну понуду, поручила је да пристаје, али да прво мора послати своје највише сараднике у Кијев да се упознају са будућим поданицима. Мал је пристао, а Олга је испочетка госте лепо примила да би их потом на превару спалила. Она је потом покренула поход на обезглављене Деревљане и освојила њихову земљу.Године 957. Олга је дошла у Цариград где се крстила, док је церемонију детаљно описао Константин VII Порфирогенит. На крштењу је узела име Јелена, по првој хришћанској царици Јелени, мајци Константина Великог.

Након што је Свјатослав постао кнез, обављала је управне послове док је Свјатослав ратовао. Умрла је 11. јула 969. године у време опсаде Кијева од стране Печенега, док је њен син Свјатослав ратовао са Бугарима.

Двадесет година након њене смрти, њен унук Владимир I Велики примио је хришћанство и крстио Руску земљу. Подигао је камену цркву у име Пресвете Богородице (звана Десетак, јер Владимир даде на њу десети део своје имовине), и договоривши се са митрополитом Кијевским Леонтијем, свети Владимир је извадио мошти свете Олге, читаве, нетрулежне и миомирисне, и пренео их с у ову цркву где се и данас налазе.Православна црква прославља Свету Олгу као равноапостолну 11. јула по јулијанском календару.

Приск

Приск из Панијума у Тракији (5. век) био је источноримски (византијски) дипломата, чиновник и историчар.

Подаци о Присковом животопису сачувани су нам углавном у византијском лексикону из 10. века, Суиди (Σουδα). Рођен је вероватно између 410. и 420., а умро је после 472. године, пошто последњи догађај који помиње у својој историји датира из ове године. У Цариграду се школовао за ретора што га је препоручило за државну службу. У друштву извесног Максимина путовао је 449. на двор хунског краља Атиле као члан дипломатског посланства цара Теодосија II, а у каснијим путовањима посетио је и Египат и Италију. За владавине цара Марцијана (450-457) постао је члан свите врховног заповедника коњице (Magister Equitum) Еуфемија.

Изгледа да је Приск био и састављач бројних писама и говора, али нам је од његове заоставштине сачувана, само у фрагментима нажалост, његова Историја написана на грчком. Присков историографски спис могао је обухватити период од 433. до 472. године. Учени византијски цар Константин VII Порфирогенит (913-959) сачувао је у изводима дуже фрагменте који се углавном односе се на римско посланство код Атиле у коме је и Приск лично учествовао. Самим тим, тешко је судити о његовом спектру интересовања и вредности као историографа. Сачувани изводи су извор првог реда за историју кратковеког царства које је створио Атила и односе Римљана са варварима средином 5. века. Херодот се изгледа, пре свега у стилском, али и у другим видовима може сматрати Присковим узором, мада понекад следи негативне клишее о варварима, али им се и не предаје у потпуности.

Приск је изгледа био цењен и радо преписиван аутор. Зосим, Јорданес, Јован Малала и Теофан Исповедник били су међу ауторима који су користили и срећом оставили понеку референцу на Прискову изгубљену Историју.

За српску, и уопште историју словенских народа, битно је подвући да Приск међу народима потчињеним Хунима спомиње и племена који справљају медовину и користе чамце моноксиле. Самим тим, Присково дело је најстарији наративни извор који спомиње Словене у Панонији (Атилин двор се изгледа налазио код Токаја (Мађарска) на горњем току реке Тисе).

Роман II

Роман II (грч: Ρωμανός Β΄, рођ. 15. марта 938—умро 963. год) био је византијски цар од 959. до своје преране смрти 963. године.

Роман је био син Константина VII Порфирогенита и Јелене, ћерке Романа I Лакапина по коме је и добио име. Учени цар Константин покушао је да упути свог сина у државничке послове и посветио му је дипломатски спис De administrando imperio (О управљању царством).

Када је наследио престо 959. Роман се посветио пре свега разним разонодама попут лова док је државничке обавезе препустио дворском евнуху Јосифу Вринги и војсковођи Нићифору Фоки. Под вођством Нићифора Фоке византијска војска је муслиманским Арапима 961. одузела Крит, а наредне 962. и Киликију.

Роман је изненада умро 963. године и за собом је оставио малолетне синове Василија II и Константина VIII. Њихова мајка Теофано се преудала за већ прослављеног војсковоћу Нићифора II Фоку и тиме је задржала престо представницима Македонске династије.

Серби (племе)

Серби (лат. Serbi), или Сербои (грч. Σέρβοι [Sérboi]; лат. Serboi) или Сирбои (лат. Sirboi), је етноним забиљежен у грчко-римској етнографији. Означен је као иранско племе које је обитавало у азијској Сарматији (сјеверни Кавказ), вјероватно у доњем току ријеке Волге.

Плиније Млађи у свом раду Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis из 1. вијека н. е. спомиње народ Серби, који је живио близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.

С обзиром да су према описима били Сарматско племе, највероватније је да су стари Серби говорили скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати. Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика ,а с обзиром да није имао писану,књижевну форму и с обзиром на то да су Скитска племена насељавала велике територије,разликовало се више врста говора (дијалеката). Тај језик је у оригиналном облику изумрео и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су Осети.

Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији” спомиње народ Сербои или Сирбои, који је по свој прилици живио иза Кавказа, у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана.

У 10. вијеку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи De Ceremoniis помиње два племена Креватас и Сарбан, која поједина истраживања сматрају Хрватима и Србима. Племена су се налазила у близини ријеке Терек на сјеверном Кавказу, између Аланије и Тсанарије. Племе Сарбин је у региону Кавказа забиљежио арапски географ ал-Масуди у 10. вијеку:

,,...племе звано Сарбин; то је племе грозно (страшно) својим

противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање

било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом

непотчињавању никаквом народу"

,,Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешма, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говориии да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљњу на ломачама".

Тактикон Лава VI

Тактикон Лава VI (грчки: Τακτικά) је средњовековно дело о ратној вештини, писан од стране византијског цара Лава VI Мудрог (895—908). Издао га је његов син Константин VII Порфирогенит. Тактикон садржи драгоцене податке о обичајима и свакодневном животу старих Словена.

Теодора, ћерка Константина VII

Теодора (рођена око 946.) је била византијска царица, супруга Јована I Цимискија.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.