Константин Немањић

Константин Немањић је био српски принц из династије Немањића, син и наследник краља Милутина (1282—1321).

Рођен је крајем 13. века. Идентитет његове мајке није познат. Постаје очев кандидат за наследника престола после 1317. године. Након Милутинове смрти, између Константина и његовог брата Стефана избија рат око престола који је завршен Константиновом погибијом. Сахрањен је у очевој задужбини, манастиру Светог Стефана у Бањској.

Константин Немањић
Konstantin Gracanica loza lik
Константин Немањић, детаљ фреске „Лоза Немањића“, из манастира Грачаница
Пуно имеСтефан Константин Немањић
Датум рођењакрај 13. века
Место рођењанепознато
Краљевина Србија
Датум смртипролеће 1322. године
Место смртиДмитровачко поље у близини Звечана
Краљевина Србија
ГробМанастир Бањска
ДинастијаНемањићи
ОтацСтефан Урош II Милутин
Мајканепознато (види доле)
Краљ Србије
Период1321. - 1322.
ПретходникСтефан Урош II Милутин
НаследникСтефан Урош III Дечански

Биографија

Историјски извори

Milutin Kraljeva crkva
Краљ Милутин, отац Константина Немањића.

Заступљеност млађег Милутиновог сина у историјским изворима повезана је са сукобом око српског престола који у Србији траје током прве четвртине 14. века. Будући да се 1299. године, женидбом са Симонидом, Милутин одрекао Дежевског споразума по коме је након његове смрти рашки престо требао наследити Драгутинов син Владислав, у Србији избија грађански рат. Одредба о наследнику донета по завршетку овог рата није позната, али је Милутин након братовљеве смрти 1316. године одстранио Владислава и овладао Сремском земљом. Након Милутинове смрти, Стефан Дечански преузима престо. Константин му је оспорио владарска права због чега избија грађански рат. Будући да је одмах на почетку рата Данило, тада хумски епископ, заузео страну Стефана Дечанског, није необична чињеница да о Константину нема ни помена у "Животима краљева и архиепископа српских", најзначајнијем историјском наративном извору за овај период српске историје. Константина не помињу ни Данилови ученици и настављачи. Податке о Константину налазимо најпре код Гијома Адама, барског надбискупа који је 1332. године написао "Упутство за прекоморско путовање". У настојању да да негативну слику о Стефану Дечанском, Гијом Адам брани Константинове претензије и представља га као мученика који је умро трагичном смрћу. Податке о Константину даје нам и други Стефанов биограф, Григорије Цамблак. Пишући своје дело почетком 14. века, када династија Немањића није била на владарском трону, Цамблак је био ослобођен притиска да прикрива истините догађаје[1].

Константин се помиње у неколико српских родослова: Копорињски, Студенички, Цетињски, Врхобрезнички, Сенички.[2] Поред писаних, успомена на Константина сачувана је и у материјалним изворима. Његово име помиње се на олтару који је Милутин 1319. године поклонио цркви Светог Николе у Барију. Такође, његов портрет налази се на фрескама Лозе Немањића у Грачаници и Пећкој патријаршији, док га у Дечанима нема. Податке о Константину прва је прикупила Марица Ђукић-Маловић[3], док му је Дејан Јечменица посветио једно поглавље своје књиге која се бави о "Немањићима другог реда".[4]

Година рођења

Година рођења Константина није позната. Такође није познат ни идентитет његове мајке, будући да је проблем редоследа Милутинових жена један од најтежих у проучавању српског средњег века. На Грачаници је Константин приказан као младић од двадесетак година, што значи да је могао бити рођен у последњим година 13. века.[5] Како је Милутин тада био у вези са мађарском принцезом Јелисаветом, али и Аном Тертер, поуздан одговор није могуће дати. Треба напоменути и то да је Ана Тертер у време удаје за Милутина 1284. године имала свега пет година.[6]

Константин током очеве владавине

Свети Стефан Дечански (Манастир Јасеновац)
Стефан Дечански, Константинов брат, манастир Јасеновац.

Први поуздан податак о Константину потиче из 1319. године, када га је отац Милутин поменуо на олтару кога је поклонио цркви Светог Николе у Барију. Константин се овде помиње као очев наследник[7]. Будући да је његов брат Стефан одстрањен из Србије 1314. године, након неуспешне побуне против оца, а до 1319. године су као кандидати за Милутинове наследнике отпали и синови византијске царице Ирине (Димитрије и Теодор), као и Драгутинов син Владислав, Константин је морао бити одређен за наследника у периоду између 1317. и 1319. године. У Грачаници је Константин приказан чак два пута. На фресци Лозе Немањића приказан је поред своје сестре Царицом, са десне стране оца. Такође је приказан и на фресци са оцем Милутином, краљицом Јеленом и краљем Урошем (у монашким одорама)[8]. На сребрном новцу пронађеном у Скадру налази се натпис "Dominus rex Constantinus" на аверсу и "Sanctus Stefanus Scutari" на реверсу. У науци су подељена мишљења да ли се новац треба приписати Милутиновом сину Константину или Константину Балшићу. Уколико је новац ковао Милутинов син, онда би се могло извести и да је управљао Зетом након пада брата Стефана 1314. године[9]. У Зети се од 1318. до 1321. године помиње кефалија Илија, син ставиоца Ђураша, са титулом кефалије.

Константин је током очеве владавине обављао дипломатске мисије. У време очеве смрти Константин је боравио у Цариграду, где је најмио војску за борбу против Угара, о чему податке даје "Пејатовићев родослов"[10].

Избијање грађанског рата

Пред крај очева живота, Стефан се након седмогодишњег егзила вратио у Србију. Милутин му је дао на управу област Будимљу, али нема сумње да је наследник ипак остао Константин. Неки од кључних личности који су утицали на Милутина да дозволи Стефану повратак у Србију били су тадашњи архиепископ Никодим и хумски епископ Данило. Милутин је на двору задржао Стефановог сина Душана.[11] Данило прикрива Милутинову последњу вољу пишући да је непосредно пред смрт остарели краљ остао без моћи говора.[12] Самим тим он није могао јасно одредити наследника престола. Цамблак сведочи о притисцима који су током Милутинове болести вршени на Стефана да поново покуша да се побуни против оца, а на које овога пута млади Немањић није подлегао.[13] Милутинова болест трајала је неко време које је Стефан искористио да припреми свој долазак на власт. [14]

Stefan Decanski Coronation
Крунисање Стефана Дечанског, на почетку грађанског рата.

Константин се у тренутку очеве смрти налазио у Цариграду. Сведочанство о томе даје нам Пејатовићев родослов, али поједине алузије налазимо и код Јована Кантакузина. Данило и његови настављачи прикривају немире око престола до којих је дошло након Милутинове смрти. Потребне податке о грађанском рату налазимо код Цамблака и Гијома Адама. Одмах по Милутиновој смрти (29. октобар 1321.), Стефан је прогласио да је прогледао Божјим чудом. Међутим, он је по писању Григорија Цамблака прогледао још у Цариграду, а за његово оздрављење знао је византијски цар Андроник II. Очигледно је византијски двор са симпатијама гледао на долазак Стефана на краљевски престо, будући да је Милутинов старији син у Цариграду био у добрим односима са Андроником. Византијско-српска сарадња и слога приметна је у почетним годинама владавине Стефана Дечанског. Убрзо по доласку на власт, Стефан ће раскинути свој брак са Теодором и оженити се Маријом, Андрониковом синовицом, ћерком панхиперсеваста Јована Палеолога. [15]

Грађански рат између Стефана и Константина

Prsten Konstantina Nemanjića, XIV vek, 1
Прстен Константина Немањића пронађен у манастиру Бањска. Раније се приписивао Теодори Смилец.

Након што је објавио да му се повратио вид, на Стефанову страну прешле су бројне присталице, док је поједине привукао и поклонима и обећањима (по сведочењу Гијома Адама). У својим поступцима имао је потпуну подршку цркве. Григорије Цамблак пише да се Константин дигао против брата "јер не приличи слепоме човеку да влада". [16] Са друге стране, Константин је могао рачунати на помоћ најамничке војске коју је по очевом наређењу најмио у Цариграду. Стефан је брату понудио "друго достојанство царства", односно савладарство, на шта Константин није пристао. [17] На Богојављење 6. јануара 1322. године Стефан је од стране Никодима крунисан за краља. До одсудне битке дошло је на пролеће исте године.

Поједине податке о последњој бици добијамо из Пејатовићевог родослова. Она је вођена код Звечана, на Дмитровачком пољу. [18] Сви историјски извори слажу се да је Константин потпуно потучен од стране Стефанове војске. Такође, Константин није преживео битку код Звечана. Историјски извори се, међутим, разилазе по питању на који начин је Константин погинуо. Пејатовићев родослов и Григорије Цамблак сведоче да је Константин изгубио живот на бојном пољу. Гијом Адам даје другачију визију Константинове смрти: „Он га даде оптужити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две половине, по средини. Ето какав је овај змијски род, који просипа и шири пиће тако отровано“. [19] Гијома Адама преписује и Мавро Орбин. [20] Дејан Јечменица сматра да у овом случају поверење треба поклонити Цамблаку и Пејатовићевом родослову. Гијом Адам је измислио причу како би оставио јачи утисак на француског краља Филипа VI коме је "Упутство" било намењено, а сцена егзекуције над Константином подсећа на библијску причу о страдању Исуса Христа. Тако је први пут још од времена Немањиног брата Тихомира један Немањић страдао на бојном пољу[21]

Сахрана

Стари српски родослови бележе да је Константин сахрањен у Звечану. Археолошка ископавања у цркви Светог Ђорђа у Звечанима не потврђују такве вести, јер нису пронађени трагови било каквог сахрањивања. [22] Манастир Светог Стефана у Бањској налазио се на свега 10 км од Звечана, те тамо треба тражити гробницу Константина Немањића. Била је то задужбина и гробна црква његовог оца, краља Милутина. Четири родослова помињу и "свете мошти" Константина Немањића, што наговештава да је млађи Милутинов син проглашен за свеца. У новијој историографији Константину се приписује поседовање прстена пронађеног у Бањској, за кога се до скора веровало да је припадало Теодори, првој супрузи Стефана Дечанског и мајци цара Душана. [23]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
Урош I Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ранијеро Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Стефан Урош II Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Исак II Анђел
 
 
 
 
 
 
 
Јован Анђел од Срема
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Маргарета Угарска
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Хенри I од Вијандена
 
 
 
 
 
 
 
Матилда од Куртноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Матилда од Куртнеа
 
 
 
 
 
 
 
Константин Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ Ђукић-Маловић (1985), 69-70
  2. ^ Јечменица (2018), 137
  3. ^ Ђукић-Маловић (1985), 69-75
  4. ^ Јечменица (2018), 123-138
  5. ^ Јечменица (2018), 124
  6. ^ Узелац (2015), 192
  7. ^ Миљковић (2007), 292
  8. ^ Марјановић-Душанић (1977), 111
  9. ^ Јечменица (2018), 128-129, нап. 18
  10. ^ Јечменица (2018), 131
  11. ^ Данилови настављачи (1989), 31
  12. ^ Данило (2008), 180
  13. ^ Цамблак (1989), 62
  14. ^ Марјановић-Душанић (2007), 254
  15. ^ Марјановић-Душанић (2007), 255-258
  16. ^ Цамблак (1989), 63
  17. ^ Цамблак (1989), 63
  18. ^ Јечменица (2018), 134-135
  19. ^ Новаковић (1894), 25
  20. ^ Орбин (1999), 319
  21. ^ Јечменица (2018), 135
  22. ^ Јечменица (2018), 136
  23. ^ Јечменица (2018), 137-138

Извори

Литература

  • Јечменица, Дејан. Немањићи другог реда, Београд: Филозофски факултет, 2018.
  • Маловић-Ђукић, Марица. „Константин – син краља Милутина“. Историјски записи 38, 3-4, 1985. 69-75
  • Марјановић-Душанић, Смиља. Владарска идеологија Немањића. Београд: Клио, 1977.
  • Марјановић-Душанић, Смиља. Свети краљ, култ Стефана Дечанског, Београд: Клио, 2007.
  • Миљковић, Бојан. „Немањићи и Свети Никола у Барију“. ЗРВИ 44, Византолошки институт САНУ, 2007. 275-295.
  • Узелац, Александар. Под сенком пса; Татари и јужнословенске земље у другој половини 13. века. Београд: Утопија, 2015.
1323

1323 је била проста година.

Звечан

Звечан (алб. Zveçan,Zveçani) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у северном делу Косова и Метохије и припада Косовскомитровачки управном округу. Према процени из 2011. године било је 1.297 становника.Атар насеља се налази на територији катастарске општине Звечан површине 186 ha, по општинским подацима 112 ha. Назив је добио по старој утврди чији се остаци данас уздижу недалеко од града, а за коју се сматра да је једна од најстаријих тврђава на овим просторима.

Манастир Драганац

Манастир Драганац је манастир Српске православне цркве и припада Епархији рашко-призренској. Налази се близу места Прилепац у источном делу Косова насељеном претежно Србима. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Некропола са стећцима Калуфи у Крековима

Некропола са стећцима Калуфи национални је споменик Босне и Херцеговине и непокретно културно добро Републике Српске. Некропола Калуфи највећа је некропола стећака у Босни и Херцеговини. Броји 462 стећка, од чега 295 плоча, 150 сандука, 3 слемењака и 14 античких сполија у секундарној употреби. Простире се на површини од око 18.000 квадратних метара. Стећци су клесани од кречњака бољег квалитета, већином правилно обликовани, али има примерака слабије обраде и чак аморфних. Основна оријентација споменика је запад-исток, тј. са отклоном северозапад-југоисток према природном пружању терена. У правцу север-југ, тј. североисток-југозапад, оријентисано је свега 7 стећака. Украшено је 44 споменика, од чега 14 плоча, 28 сандука и 2 слемењака.

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Родослов Немањића

Немањићи су српска средњовековна династија која је владала Србијом од XII до XIV века.

Династија је названа по Стефану Немањи, оснивачу династије.

Списак ратова у којима је Србија учествовала

Ова листа садржи ратове у којима је Србија учествовала кроз своју историју.

Стефан Урош II Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253. — Неродимље, 29. октобар 1321.) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316). Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.”

Главни владари
Архиепископи
Јужни Цареви
Жене српских
  • владара
Други чланови

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.