Константин Бодин

Константин Бодин (Дукља, око 1050Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I Војислављевића. Као млади принц учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и области Рашке и Босне, чиме је објединио готово све српске земље.[1][2]

Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у око 1100. или 1101. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Нека новија истраживања указују на могућност да је умро већ око 1099. године.

Константин Бодин
Serbian Kingdom under King Constantine Bodin-sr
Држава Војислављевића у 11. веку
Пуно имеКонстантин Бодин
Датум рођењаcca1050.
Место рођењаДукља
Датум смртиcca1099.
Место смртиСкадар
Дукља
Гробцрква Св. Сергеја и Вакха
ДинастијаВојислављевићи
ОтацМихаило I Војислављевић
СупружникЈаквинта Баријска
ПотомствоМихаило II Војислављевић, Ђорђе Бодиновић, Архириз и Тома
Цар Бугарске
Периодсептембар/октобар 1072 — јануар 1073.
Краљ Дукље
Период1081cca1099.
ПретходникМихаило I Војислављевић
НаследникМихаило II Војислављевић

Младост

По Летопису попа Дукљанина, Бодинов отац Михаило имао је једанаест синова, седам из првог брака с ћерком бугарскога цара Самуила, четири из другог брака. Бодинова браћа су Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил и Мирослав, а полубраћа из другог Михаиловог брака с рођаком византијског цара Константина IX су Доброслав, Петрислав, Нићифор (Никефор) и Теодор.[3] Постојао је ту и извесни Радослав, али непознато је да ли је Радослав заправо био Бодинов брат или стриц. Бодинова браћа из првог брака су изгинула током рата са Византијом 1072 — 1075 године.[4] Ана Комнин потврђује тај податак будући да се 1081. године, превртљиви дука Драча, Мономахат, на вест о доласку новог дуке из Цариграда, Георгија Палеолога, склонио код Бодина и Михаила.[5] Изгледа да је био савладар оца, што је могуће јер су му остала браћа била мртва. Отуда Дукљанин о смрти Бодинове браће доноси тачан податак.[6]

Бодин је још као младић предводио дукљанску војску током рата са Византијом 1072 — 1075. године, што ће на њега имати велики утицај, који ће се показати у његовој владавини.[4][6]

За време краља Михаила и Бодина у државној управи су се појављивали сатници који су били заповедници војних одреда од преко 100 ратника, владари су њима поверавали цивилне односе различите садржине.[7]

Учешће у устанку из 1072/73. године

Константин Бодин је био син првог српског краља Михаила. Као млади принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије.

Српске земље у 11. веку
Окупиране територије устанака (црвено).

Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији се почео припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина јер је био краљевског рода. Самуилови потомци већ су ишчезли или су били непожељни због искуства из 1041. године. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбеснело цара Византије. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Била је зима и Бодин је на Косово стигао по снегу. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара унајмљених од стране краља Радослава, Михаиловог брата и наследника на владарском престолу Србије (док се у другим изворима спомиње да их је унајмио сам Михаило). Све то је пољуљало Михаилов положај, али после 1072. године нема података о његовом односу са Бугарском.[8][9][10][11]

Други о краљу Михаилу

Андрија Качић Миошић у свом најпoзнатијем делу Разговори угодни народа словинскога о Михаилу и Бодину пише: На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин. [12]

Владавина

Савез са Норманима и освајања

На пролеће 1081. Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке вође из норманске странке. Овај политички брак означио је и ослоњење дукљанског владара на Нормане. Већ у октобру 1081. Бодин је владао сам па се тако сматра да је његов отац између маја и септембра 1081. године преминуо. Антипапа Клемент III 8. јануара 1089. године је већ потврдио његову краљевску круну.[13] Цитира у писму:

regis Bodini gloriossimi

У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа.[14] Ана Комнин то образложује са разлогом. То је зато што је Бодин прво хтео да биди да ли ће византијска војска да изгуби па да се повуче, што се и десило, али је зато слао снаге да узнемиравају Нормане. Заиста се византијска војска код Драча распала, јер су се помоћни турски одреди разбежали, а ни сам цар није хтео да учествује у бици, јер је био рањен, а ни Бодин није хтео да се придружи борби.[15] Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није био учврстио.[16][17]

Ипак су се ти догађаји десили после неколико месеци после очеве смрти, а Бодинов стриц Радослав, који је тада управљао Травунијом и Захумљем, представљао му је опасност за наследство престола, па је то и још један разлог зашто је повукао војску, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи. Поп Дукљанин записује да је Михаила наследио Радослав и када је наследио престо сазнао је да је Бодин жив и да је заточен у Антиохији из које је био уз помоћ спретних људи извучен. Радослав је Бодину дао Грбаљ и Будву, али се 16. године Радослављеве владавине побунио и узео престо уз помоћ своје браће, а Радослав се повукао у Требиње где је умро у дубокој старости.[18][19]

Владавину краља Радослава не записују други извори. Ана Комнин јасно помиње да је 1081. године, када је и Михаило умро, Бодин био савладар. Његове владавина не може хронолошки да се уметне, једино ако се подразумева савладарство са Михаилом, када је Бодин отишао у рат 1081. године и оставио Радослава да влада својим областима Травунијом и Захумљем. Вероватно је зато и повукао своју војску из Драча, да би завршио сукоб са Радославом, који је вероватно завршен већ 1082. године.[20][21]

Italy and Illyria 1084 AD
Држава Нормана и Краљевина Дукља

Изгледа да Бодин ова освајања није вршио ради стицања привремене превласти или ратног плена, већ је то последица дугорочне планиране стратегије, која се вероватно развијала у Бодиновој глави још од пораза 1072. године, вероватно му је то дало одлуку на који начин да управља освојеним земљама. Тако је Бодин, крунисан за бугарског цара, доживео издају Ђорђа Војтеха, бугарског бољара који га је позвао у устанак против Ромеја. Изгледа да Бодина током ове кампање становници тих области нису сматрали за легетатимног владара. Потврда о овоме би се могла наћи у томе да је крштено име Константин хтео да промени у Петар, највероватније зато што се Симеонов син звао Петар, како би задобио симпатије становника на тим просторима. Освајања 1083. године требала су да имају стални карактер, а да би се то постигло морало се другачије поступити со освојеним територијама, зато је 1083. године поставио двојицу жупана из Дукље, Стефана у Босни и Вукана и Марка и Рашкој, и да тамо успоставе нову династију.[22][23] И како дукљанин пише, заклели су се да ће поштовати њега, његове синове и наследнике.[22] Изгледа да Стефан није рођен у Дукљи, већ је био домаћи великаш, који је требао да помогне Бодину у Босни.[24]

Напад на Драч

Пошто је Бодин 1083/1084. године завршио освајања према унутрашњости и држећи јако своје вазале у Рашкој и Босни, окренуо се ка јужној граници. Нормани су се и даље јако држали у Драчу, што је и омогућило Бодину да освоји Рашку и Босну. Преко своје жене Јаквинте, Норманке и Барија, успео да преговара са Норманима и да склопи савез. Јула 17. 1085. године Робер Гвискард је изненада умро и расуло је настало између Норманима, што је довело до безвлашћа на јужној граници Дукље. То је Бодину омогућило да осваја територије у правцу Драча, и како Дукљанин пише, освојио је и сам град Драч.[25][26] Међутим Византијци су решили своје проблеме и кренули у противофанзиву. Ана Комнин наводи да је Јован Дука, шурак цара Алексија, добио јаку војску како би победио Далмате у Драчу тј. Бодина, јер је Бодин освајао градове и трговишта и припајао их својим територијама. Јован Дука је успео да заузме тврђаве које су припадале Вукану, да би на крају победио и заробио Бодина.[27] Ана Комнин наводи да је Бодин био ратоборан и пун подлости, јер је нападао стално најближа трговишта и градове, иако је и сам хтео да обнови добре односе са Византијом.[28] Тај епитет је добио дипломатском активношћу против византијских интереса.[29]

Када је Јован Дука око 1090. године поразио и заробио Бодина, он се врло брзо нашао на слободи, али од пораза никада се није потпуно опоравио. Овог пута је скопљен мир којим је Бодин био обавезан да врати Византији све поседе са драчког темата. Већ 1091. године, Бодин је хтео да прекрши договор, као и његов вазал Вукан,[30] али се овог пута преусмерио ка византијском Дубровнику.[31]

Константин Бодин, под утицајем своје супруге, хтео је да ојача своје синове, уз помоћ њихове везе. Средином 90-их година, најстарији од њих могао је да има више од 15 година. Постојала је могућност да у случају краљеве смрти пре него што они достигну зрелост, синови могу да изгубе власт над државом, и да то иде у корист владара у Травунији, Радославовог најстаријег сина, Бранислава. Бранислав је прихватио да влада у Травунији после смрти оца, али је приговарао против признања краљевског суверенитета.[9]

Стварање архиепископије

Bula klimenta3 barskom nadbiskupu petru
Климентова була.

Краљевска титула Константина Бодина, била је наслеђена на лаган начин, али је за пуноћу државности сувреренитета био значајан црквени ранг државе. За сваку државу је тада био важан верски центар у земљи, јер је то деловало као снажан кохезиони чинилац. Барски епископи су били незадовољни када се дубровнички ранг подигао на архиепископију. Бодин се тада обратио папи да уздигне Бар на архиепископију. Године 1089. папа је издао своју булу барском архиепископу и одобрио му је да поседује архиеписки огртач. Тада су се створиле епископије: Дукље, Бара, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, а затим Србије, Босне и Травуније. На овим бискупијама је полагао право и дубровнички надбискуп, што је довело до суоба. Бискупија није била пуно проширена у Рашкој и Босни, што указује да није било пуно католика.[32]

Јачање Раса

На слабљење Дукље утицало је нагло јачање Рашке. Требало је да прође 100 година док је земља Раса са суседним крајевима прерасла у државну заједницу, за коју ће бити везано име Србије. Византија се још 1091. прибојавала заједничких напада Бодина и Вукана, а касније само од Вукана. Било је разлога за то, јер је Вукан вршио притисак у правцу Косова, па су његови ратници продирали на византијску територију. Да би спречили упаде Алексије I Комнин (1081—1118) утврдио је погранични појас 1092. године, на сектору који се звао „Зигос”, који се простирао између византијског Липљана на југу и српског Звечана на северу. Граница је била слабо утвђена, па ја Вукан 1093. године продрао до Липљана и запалио га. Византијски цар је успео да спречи даљи продор. Вукан није хтео да послуша Византинце, а на крају их је и претукао. Вукан је и даље ратовао, па је заузео Липљан и опустошио околину града. Тада је кренуо према Скопљу, где је њега опустошио па је кренуо на Врање, што је исто и њему урадио. Вукан се усмерио на правцу истока, па је запосео трајно долине Лаба, Топлице и Расине. После успешног продора на исток, Границе Рашке су се помериле из долине Ибра низ Топлицу до обала Јужне Мораве.[33]

Бодинова опсада Дубровника

Према Попу Дукљанину, када је склопио мир са византијским царем, Бодин се са Јаквинтом договорио да убију све рођаке који би могли засметати наследству њихових синова. Када су Бранислав, син Бодиновог стрица Радослава, и његов брат Гојислав и Предихна, дошли у посету код њега у Скадар, Бодин их је на Јавинтино навлачење, ухватио и бацио у тамницу. Када су остали синове Радослава сазнали за ово, они су одлучили да се склоне у Дубровник, где су приспели са 400 људи са оружијем.[25][34][35] Када је ово сазнао Бодин, он је одлучио да нападне Дубровник. Током борбе под бедемима, опседнути су чинили знатне штете Бодиновој војсци, а током једног испада Кочапар копљем је усмртио неког Козара, кога је Јаквинта јако волела.[36][34][37][38] На наговор жене, у знак одмазе, Бодин је наредио да се под Дубровником одруби глава Браниславу, Гојиславу и Предихни.[34] Тада је унутар зидина дошло до колебања и неки су почели да размишљају о предаји града. Стога су Бодинови рођаци одлучили да се укрцају у брод и побегну у Сплит,[39] одатле у Апулију, па из Апалије у Цариград.[40] Тада је Бодин заузео Дубровник, у близини града је подигао тврђаву и вратио се у Скадар. На једном цртежу Дубровника из 12. века, који је сачуван у познаној копији, приказана је и Бодинова тврђава (Rocca di Bodino), која се налазила тачно насупрот градских бедема на обали тадашњег залива, а на данашњој страни Страдуна према брду Св. Ђорђа.[41] Овим положајем је ова утврда затварала пролаз Дубровчанима до копна у правцу подножија Срђа, а између ње и градских бедема се налазио мост. Анонимни дубровачки летописац приписује изградњу ове тврђаве Стефану, кнезу Босне, што вероватно значи да је и он учествовао у тој опсади.[42][43][44]

Како Поп Дукљанин пише, до овога је дошло је зато што су Радослављеви синови себе сматрали за наследнике, јер им је како они тврде, престо непоштено отет и његови потомци су почели да размишљају како да свргну Бодина. Најснажнији Бодинови противници су били синови Бранислава, Предихна, Петрислав, Градихна, Тврдислав, Драгило, Драгихна и Гребуша.[45] Да би Бодин осигурао да не дође да устанка, он је бацио Бранислава, његовог брата Градислава и сина Предихну у тамницу.[46] Поп Дукљанин пише да је то зато да би Бодинова деца имала сигурно наследство. Ипак могуће је да се и то Византија умешала. Византија је тражила како да укине Бодина са престола због сукоба у Драчу, о том правом разлогу ћути Дукљанин упирујући мржњу на Јаквинту. Одлазак Бодинових рођака у Дубровник значило да је Византија од почетка помагала тј. Византија је њега неутралисала дипломатском вештином и њега Ана Комнин не помиње после 1091. године. Са опсада Дубровника трајала је од 1092. до 1094. године.[47]

Сусрет са крсташима

Rajmond IV Tuluski u Duklji sr cir
Пролазак крсташа кроз Дукљу.

Бодин после неуспеле опсаде Дубровника више није ни ратовао са Византијом. Последње вести о њему преносе византијски извори када је једно одељење крсташа пролазило путем Далмације и прошло кроз Дукљу у позну јесен 1096. године. Тада су се вође крсташа сусреле са Бодином. Ту су склопљењи уговори и заклетве да крсташка војска неће бити ометана од Бодинових људи и да ће бити обезбеђено снабдевање намирницама и другим потрепштинама. Гроф Рајмунд од Пија чак се и братимио са Бодином, дадевши му богате дарове. Изгледа да овај договор баш и није био одржан, јер су крсташе у јужној Дукљи непрекидно нападале разбојничке скупине.[48][49]

Немогуће изоставити, да је Бодин због боравка у заробљеништву и вишегодишње борбе са Византијом, могао да се послужи као Реимонов доушник. У знак захвалности од стране команданта крсташа, долази до поновне комуникације оба владара. То је последњи познати потез Бодина, убрзо после тог догађаја је умро. Изгледа да тада није имао више од 50 година.[9]

Повеља

Lokrum island, Benedictine monastery
Бодиново даровање.

Водин је издао повељу о поклону цркве Св. Мартина бенедиктинцима на Локруму, пред крај своје владавине. У Бодиновој повељи пише:

У име господа нашег Исуса Христа године од утемељења хиљаду стоте, индикције осме. Потврђује се ова повеља и непокретно имање од мене, божјом милошћу краља Бодина: Нека је свима знано да место Св. Мартин са свим поседима и виноградима који се налазе на томе месту дајемо манастиру светога Бенедикта, да имају допуштење монаси да га заувек уживају и да немају неприлика ни од кога нас данашњих и будућих...”

[50]

Проблем титулације и назив државе

Једини члан династије Војислављевића чија се држава у којој је владао називала Дукља био је Стефан Војислав, у периоду од 1018. до 1034. Друга Војиславова држава, која је обухватала и Травунију, Хум и Подгорје, већ се звала Србија, како је званична титула Стефана Војислава била "кнез Србије" у том периоду. Михаило је такође имао титулу "кнеза Срба", али и "протоспарат Срба", а након 1078 "краљ Трибала и Словена", а Византинци су за Србе користили егзоним Трибал, о чему сведоче Никефор Григора, Јован Кантакузин и Лаоник Халкокондил. Ана Комнина Михаила такође зове "Егзарх Србије" Бодин је на почетку владавине такође имао титулу "протоспарата Срба", али након поновног успостављања краљевине 1085, "краљ Срба". Стога, Бодинова држава се вероватно није ни звала Дукља, већ Србија.

Ипак, новије студије показују да је титула Константина Бодина вероватно заправо била "Краљ Дукље и Србије" [51] То се на неки начин може објаснити померањем епицентра српске културе из Дукље назад у Рашку, тако да није више само Дукља имала права да се назове једноставно "Србијом". Плус, Рашка није била "дукљанска" територија, него само њен вазал. Тако да је Бодиново право да своју државу назове једноставно "Србија" полако опадало.

Подела државе

Територија је била подељена између краљеве браће и синова. Једна извршена подела је могла постати трајна, као што се Србија поделила на Босну и Рас у виду географске области, а касније у виду државе. Подела државе је имала јак утицај у Дукљи, али извршена подела није била трајна. Владар је имао право да државне територије да на управу члановима своје породице, али да притом задржи врховни власт у држави. Тако су у неким областима владали браћа или синови. То се јављало још и код Михаила. Када је избавио сина Бодина из заробљеништва

„поново му повери врховну власт”

— Скиличин Настављач

То нам указује да је Бодин већ седамдесетих година владао неким територијама Дукље. Једино се тиме може објаснити његова самосталност политичке делатности док му се отац налазио у животу.[52]

Бодинов печат

Seal of Constantine Bodin
Бодинов печат

Печат Бодина је пронађен у Археолошком музеју у Истанбулу, а јавности је показан 2008. године. Откриће представља прворазредни догађај за проучавање српске сфрагистике, средњовековне и целе српске културе.[53]

На предњој страни се налазе груди Светога Теодора, који у десној руци држи копље, а у левој штит, у чијем је средишту бисер од којег се према рубовима штита шире зраци.

Оштећен кружни натпис на грчком би се превео:

„Константин, протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије [54]

А оригинал:

„καὶ ἐζουσιαστ(η) Διοκλίας (καὶ) Σερβ(ίας) [54]

Титула протосеваста

Од јужнословенских владара једини је Бодин који је имао високу титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина.[55].

Током XII века, ова титула је додељивана блиским сродницима самог цара, а понекад и синовима севастократора, док је касније њен значај опао и она се у XIV веку помиње између титула великог логотета и пинкерна.[55]

Смрт

У 26. години и петом месецу Бодинове владавине, у Скадру, његовој престоници, Бодин је умро. Тачан месец и година смрти може се одредити на основу податка да је крунисан за бугарског цара септембра/октобра 1072. године.[56] Бодин је стога преминуо фебруара/марта 1099. године и сахрањен је у манастиру Светог Сергеја и Вакха, који је служио као гробно место дукљанских краљева. Смрт краља Бодина означавало је и крај успона дукљанске државе. Дуго негована политика о осамостаљивању Дукље је прешла у потпуни преокрет. На вест Бодинове смрти из Цариграда су се Браниславови потомци искрцали у Драчу. Бодинов престо је наследио његов син Михаило, који је убрзо био збачен и престо је припао Доброславу, полубрату Бодина. То описују и последње странице дукљановог летописа. После његове смрти је дошао утицај Византије и Рашке. Стога се може рећи да је после Бодинове смрти Дукља изгубила посебну улогу коју је имала половином 11. века. На развалинама Бодиновог система вазалних држава - Рашке, Босне, Травуније и Захумља - уздигнуће се нове снаге.[57]

Наслеђе

Konstantin Bodin
Романтичарска представа краља Бодина

Његов син Михаило је хтео да наследи трон, али због злобности своје мајке није успео, тако да га је наследио Доброслав.[58] Михаило је сигурно исто отрован као и Доброслав.[25] Ђорђе, Бодинов син, је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). Са својом мајком Јаквинтом је покушао обновити државу, али није успео. Византија је то спречила и извела војни напад на Дукљу, где је освојен Скадар, војска је успела да зароби Ђорђа и да га одведе у Цариград.[59]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Војислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило Војислављевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Самуило (цар)
 
 
 
 
 
 
 
10. ?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Неда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Бодин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Теодосије Мономах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. ? Мономахина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Референце

  1. ^ Ковачевић 1967.
  2. ^ Ћирковић 1981.
  3. ^ Мијушковић 1988, стр. 94.
  4. 4,0 4,1 Мијушковић 1988, стр. 95.
  5. ^ Ann. Comn. I, 138.27 — 29
  6. 6,0 6,1 Живковић 2006, стр. 114.
  7. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 74.
  8. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 68.
  9. 9,0 9,1 9,2 Живковић 2006.
  10. ^ „Васил Н. Златарски История на българската държава презъ срѣднитѣ вѣкове.”. promacedonia. Промакедонија. Приступљено 12. 4. 2018.
  11. ^ „ГЕОРГИ ВОЙТЕХ ОТ РОДА НА КАВХАНИТЕ”. liternet. Литернет. Приступљено 12. 4. 2018.
  12. ^ Kačić Miošić, Andrija. Razgovor ugodni naroda slovinskoga.
  13. ^ „О дукљанским краљевима, документи”. www.montenegrina.net. Монтенегрина. Приступљено 12. 4. 2018.
  14. ^ Ann. Comn. I , 155.20 – 23
  15. ^ Ann. Comn. I , 162.24 – 163.5
  16. ^ Ann. Comn. II , 60.14 – 16
  17. ^ Живковић 2006, стр. 115.
  18. ^ Мијушковић 1988, стр. 95 — 96.
  19. ^ Живковић 2006, стр. 115 — 116.
  20. ^ Ако је Бодин уклонио 1082. године, значи да је савладарство Михаила и Радослава почело од 1066. године
  21. ^ Живковић 2006, стр. 116.
  22. 22,0 22,1 Мијушковић 1988, стр. 96 — 97.
  23. ^ Мавро Орбин овај део текста доноси у нешто другачијем значењу нагашавајући да је Бодин поделио Рашку на два дела и тамо послао Марка и Вукана упор. Orbin 233. Занимљиво да је Орбинов део запис на маргини да је у другим изворима овај Марко познат и по имену Мавро. Међутим, данас сачувани изворе не донесе податке о овом Мавру.
  24. ^ Живковић 2006, стр. 116 — 117.
  25. 25,0 25,1 25,2 Мијушковић 1988, стр. 97.
  26. ^ Бодин вероватно није заузео Драч, али је сигурно дошао у непосредну близину Драча и можда преговарао о његовој предаји.
  27. ^ Ann. Comn. II , 115.10 – 20
  28. ^ Ann. Comn. II , 115.10- 15
  29. ^ Живковић 2006, стр. 116 — 118.
  30. ^ Ann. Comn . II , 147.7 - 9
  31. ^ Живковић 2006, стр. 119.
  32. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 71-73.
  33. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 81-82.
  34. 34,0 34,1 34,2 Orbin, стр. 234
  35. ^ Поп Дукљанин помиње 40 људи, а Мавро 400 војника.
  36. ^ Мијушковић 1988, стр. 98.
  37. ^ Ragnina, стр. 206.
  38. ^ Козару називају блиским рођаком Јаквинте.
  39. ^ До 1097. године је Сплит припадао Византији, све док се није припојио Млетачкој републици.
  40. ^ Orbin, стр. 234 — 235
  41. ^ Orbin, стр. 235.
  42. ^ Anonymi, стр. 26.
  43. ^ Ragnina, стр. 27.
  44. ^ Живковић 2006, стр. 119-120.
  45. ^ Мијушковић 1988, стр. 96.
  46. ^ Још у XVI/XVII. веку постојала је пословица у Дубровнику за жену која је била „пуна беса и окреутности”: „довољно је да је иста као Јаквинта”, упор. Luccari, 16.
  47. ^ Живковић 2006, стр. 120-121.
  48. ^ Новаковић, Основи, 202, нап. 1.
  49. ^ Живковић 2006, стр. 121 — 122.
  50. ^ „Повеља дукљанског краља Бодина”. www.montenegrina.net. Монтенегрина. Приступљено 12. 4. 2018.
  51. ^ „Коматина, Предраг "Византијска титула Константина Бодина" (2011) Византолошки институт САНУ, Београд”. www.academia.edu. Академија. Приступљено 12. 4. 2018.
  52. ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 75-76.
  53. ^ Jean-Claude Cheynet, „La place de la Serbie dans la diplomatie Byzantine à la fin du XI e siècle“, Zbornik radova Vizantološkog instituta , XLV, Београд, 2008, 89–9
  54. 54,0 54,1 „О Бодиновом печату пронађеном 2008. године”. www.portalanalitika. Портал Аналитика. Приступљено 12. 4. 2018.
  55. 55,0 55,1 Vera von Falkenhausen (2007), "The South Italian Sources," Proceedings of the British Academy, 132, 107.
  56. ^ Scyl. Cont . 163.13 – 16
  57. ^ Живковић 2006, стр. 122-123.
  58. ^ Доброслав је био најстарији син краља Михаила из његовог другог брака са византијском принцезом.
  59. ^ Живковић 2006, стр. 147.

Извори и литература

Извори
Литература

Галерија

Srbsko XI sr

Данашња Србија у поређењу са Бодиновим краљевством

Спољашње везе

Претходник:
Михаило Војислављевић
Краљ Дукље и Србије
(1081. — око 1099.)

Наследник:
Михаило II и Вукан
Претходник:
Петар Дељан
Титуларни цар Бугарске
(1072 — 1073)
Наследник:
Петар IV
1099

1099 је била проста година.

Ђорђе Бодиновић

Ђорђе Бодиновић је био српски краљ Дукље у XI веку. Наследио је оца Константина Бодина. Био је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). У време своје владавине се трудио да обнови очеву идеју уједињења српских земаља, али у томе није успео. Између Ђорђеве прве и друге владавине, Дукљом је владао Грубеша Бранисављевић, рођак рашкога великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на престо, византијски цар Јован Комнен напао је српске области, освојио Рашку и при томе заробио мноштво српског народа које насељава чак у Азији. Урош, после тога, признаје византијску власт, а као псоледица тога византијска војска убрзо слама и отпор Ђорђа Бодиновића, заробљава га и одводи у ропство у Цариград.

Ђорђе Војтех

Ђорђе Војтех је био предводник устанка Словена у Поморављу 1072. године. Сам устанак је избио у бугарској теми Византијског царства, а организатори побуне били су бољари из Скопља. Вођа устанка постао је најугледнији члан рода кавхана, Ђорђе Војтех. Одмах на почетку устанка, устаници су се обратили за помоћ дукљанском владару Михаилу који је пристао да им пошаље свог сина Константина Бодина за вођу.

У Призрену на јесен 1072. године уз присуство војводе Петрила и вође покрета Ђорђа Војтеха, Константин Бодин је проглашен за цара под именом Петар. Ђорђе Војтех је после напредовања Константина Бодина и војводе Петрила под притиском византијске војске ипак предао Скопље Ромејима. И поред тога остао је непријатељ византијске управе и препоручивао Константину Бодину да крене на Скопље и уништи византијску војску и њене заповеднике. Византијска војска кренула је у сусрет војсци Констаина Бодина, који је кренуо према Скопљу, и поразила га код места Пауни на Косову и Метохији.

То је последњи пут да се Ђорђе Војтех појављује у писаним документима.

Алексије I Комнин

Алексије I Комнин (грч. Αλέξιος Α' Κομνηνός; 1056 — 15. август 1118) је био византијски цар (1081—1118). Током његове власти започела је војна, финансијска и територијална обнова Византије.

Византијско-српски ратови

Византијско-српски ратови вођени су од насељавања Срба на Балканско полуострво у 7. веку па до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби на Балкан населили по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.

За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао служебни царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вукан I (велики жупан)

Вукан је био српски велики жупан који од почетка девете деценије XI века, до почетка друге деценије XII века, владао Рашком и сматра се оснивачем династије Вукановића, чију бочну грану представљају Немањићи. На власт га је довео краљ Зете, Константин Бодин (1081—1101), који је заузео Рашку и поставио браћу, Вукана и Марка, да њом владају. Током наредних година, Бодин и Вукан врше нападе на Византију, али на крају бивају сузбијени, крајем девете деценије XI века. Вукан је касније, у три наврата (1093, 1094. и 1106), правио велике нападе на Византију. Међутим и поред значајних успеха у тој борби (два пута је побеђивао византијске војске, продирао је до данашњих Скопља, Тетова и Врања), није успео да трајно заузме делове византијске територије. После Бодинове смрти 1101 (или 1099), умешао се у борбе око власти у Зети. Сматра се да је умро између 1112. и 1115. или већ 1112. године, а после њега се на власти помиње његов братанац Урош I.

Доброслав II

Доброслав II је био краљ Дукље у периоду од 1099. до 1102. године. Доброслав је био син краља Михаила и његове друге супруге. Према Љетопису Попа Дукљанина, Доброслава II био је изабран од стране народа да постане краљ. Међутим, његова владавина је била кратка као владавина великог кнеза Рашке, Вукана.

Драч

Драч (алб. Durrës — Дурес) је град и лука на обали Јадранског мора, 33 km западно од Тиране. Представља велики економски центар у Албанији. Један је од најстаријих градова на том подручју, зачеци насеобине потичу из античког доба када је на том месту 627. п. н. е. основан град Епидамнос. Број становника се данас процењује на 175.110. (2011)

Драч (тема)

Тема Драч (грчки: θέμα Δυρραχίου) је била византијска провинција (тема) на јадранској обали, са центром у Драчу. Формирана је током 9. века, а укинута је након завршетка Четвртог крсташког рата.

Михаило II Војислављевић

Михаило II (крај 11. века - почетак 12. века) је био српски краљ и владар Дукље из династије Војислављевића. Владао је веома кратко, око 1101. године, непосредно након смрти свога оца, краља Бодина, кога је наследио на дукљанском престолу, али је недуго потом био свргнут.

Михаило Војислављевић

Михаило I Војислављевић је био први српски краљ, који је владао Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од око 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине, за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073—1085). Током своје владавине, очувао је и учврстио тековине свога оца, кнеза Стефана Војислава. Додатно је проширио државу Војиславића, објединивши под својом влашћу готово све српске земље. Активно је учествовао у међународној политици, одржавајући везе са Византијом, јужноиталијанским Норманима и папством.

Михајло VII Дука

Михајло VII Парапинак (грч. Μιχαήλ Ζ΄ Δούκας) је био византијски цар (1071—1078), син Константина X (1059—1067) и царице Евдокије (1067—1068). Као цар је био изузетно неспособан и препуштао је владавину људима из своје околине, што је довело до поражавајућих последица по Византију кобне 1071. године, а целокупну његову владавину обележиле су сталне побуне широм Царства. Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Петар Дељан

Петар Дељан (Одељан) је био вођа другог словенског устанка против Византије, који је избио у лето 1040. и био у угушен 1041. године. Устаници су под његовим вођством ослободили Поморавље, целу данашњу Македонију, драчку тему, области око Витоше и Осогова, север данашње Грчке (Периферије Епир, Тесалију, Западну Македонију и Средишњу Македонију), заузевши градове Београд, Ниш, Скопље и Драч. Дељан се издавао за Самуиловог унука, на основу чега је у Београду 1040. проглашен за цара, настављача Самуиловог царства.

Самуилово царство

Самуилово (понекад Македонско, Западнобугарско или Бугарско) царство, је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XI веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила. После пораза на Беласици и Самуилове смрти (1014), његов синовац Јован Владислав је убиствима уже Самуилове породице преузео власт. Византија је након тога успела да победи устанике и да након Владиславове смрти приликом одбране Драча (1018.) победнички уђе у Охрид и сруши Самуилово царство тј. угуши устанак Комитопула. Државне традиције Самуиловог царства су се још два пута дизале из пепела:

1040 — Под Петром Дељаном

1072 — Под Ђорђем Војтехом (односно Константином Бодином)Спор око тога да ли је Самуило створио Македонско, Западнобугарско или Бугарско царство нема везе са историјом, јер пројектује модерне етничке заједнице у прошлост, због чега ће бити представљен на крају чланка.

Словенски устанак у Поморављу 1072.

Словенски устанак у Поморављу 1072. године је последњи у низу словенских устанака на прелазу између два миленијума против византијске власти са циљем ослобођења словенског становништва од ромејске власти. На челу устанка на почетку био је Ђорђе Војтех, али је у договору са Михаилом Војислављевићем вођство преузео зетски принц Константин Бодин. Устанак је и поред великих почетних успеха угушен крајем 1072. године.

Списак бугарских владара

Ово је списак бугарских владара који су владали простором данашње Бугарске од настанка Првог бугарског царства.

Црква светих Срђа и Ваха

Црква светих Срђа и Ваха (грч. Ἐκκλησία τῶν Ἁγίων Σεργίου καὶ Βάκχου ἐν τοῖς Ὁρμίσδου) односно Мала Аја Софија (тур. Küçuk Ayasofya Camii) некадашња је византијска црква (од почетка XVI века се користи као џамија) која представља један од најзначајнијих примерака рановизантијске архитектуре у Цариграду. Подигли су је Јустинијан I (527—565) и Теодора, највероватније између 530. и 533. године, за потребе Монофизита који су живели у Хормидасовом дворцу захваљујући царичиној наклоности коју су уживали. Црква има правоугаону основу са касније (такође у VI веку) додатим нартексом и високом осмостраном куполом која има 8 прозора и 16 ребара. У њеној унутрашњости се издвајају носећи стубови са украсном пластиком, као и галерија односно други спрат. Цркву је обновио Василије I (867—886), највероватније након земљотреса 869. године, а током отоманског периода дозидани су јој минарет и отворени трем. Када је подигнута, делила је нартекс и зид, највероватније северни, са дворском црквом светих апостола Петра и Павла, коју је такође подигао Јустинијан I. Она је по изгледу вероватно подсећала на цркву у Студијском манастиру, а нестала је врло брзо након VI века. Црква Срђа и Ваха је, са друге стране, постала манастирско средиште, а о њеном значају говори и спис „О церемонијама“, византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настао средином X века, у коме се помиње да је црква била повезана са Великим двором посебним ходником, којиме су цар и његова пратња стизали директно на њену галерију. Црква је била смештена у близини морског бедема на Мраморном мору, недалеко од хиподромског Сфендона.

Након слома великог словенског устанка, поразом код Пауна крајем 1072. године, његов вођа Константин Бодин (1081—1101) је као заробљеник послан најпре у Цариград, а потом у Антиохију. Током боравка у византијској престоници, био је затворен у цркви светих Срђа и Ваха.

Почетком XXI века, изведени су радови на обнови саме грађевине који су окончани крајем 2006. године. Током њих откривени су остаци оригиналног мермерног пода, као и делови конструкције, који су заштићени провидним плочама и данас су доступни јавности. Током радова на њеној санацији, уређен је и простор непосредно око ње, који је претворен у омањи парк. Сама грађевина се данас користи као џамија, али је отворена за посетиоце у доба када је муслимански верници не користе за молитве. Налази се на крају истоимене улице, а непосредно уз њу пролази железничка пруга.

Прво бугарско царство (681—1018)
Друго бугарско царство (1186—1396)
Kнежевина Бугарска (1878—1908) и
Краљевина Бугарска (1908—1946)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.