Константинопољ

Константинопољ (лат. Constantinopolis, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoupoli]), или Цариград, је град смештен на полуострву између у Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог).[1] Био је престоница три великих царстава — римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, која има престоницу у Анкари, а некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул, остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Byzantine Constantinople-en
План Константинопоља
Bizansist touchup
Константинопољ у Византијско време

Име града

Први познати назив града је Византион (грч. Βυζάντιον), коју су дали колонисти Мегаре око 660. године прије н. е.[2] Сматра се да је име изведено из личног имена Бизас. Према старогрчкој традицији назив града потиче од имена легендарног краља који је предводио грчке колонисте. Савремени научници износе хипотезу према којој је име Бизас мјесног трачког или дачког поријекла и да је по њему мегаренско насеље добило име.[3]

Цар Константин Велики (306—337) град Византион преправљао је од краја 324. и прогласио га престоницом Римског царства 11.5.330. године.[1] После тога Византион је постао познат и као Константинопољ (грч. Κωνσταντινούπολις; у преводу „Констатинов град”).[2] [4] Сам Константин Велики покушао је промовисати називе Други Рим и Нови Рим (грч. Νέα Ῥώμη), али тај назив није преовладао.[5][6] Становници Византије (Источног римског царства) своју престоницу звали су Византион, Константинопољ,[7] али најчешће само Град (грч. Πóλις).[8]

До 19. вијека, град је добио друга имена која су користили странци, или Турци. Европљани су користили назив Константинопољ за цео град, али су назив Стамбол — као и сами Турци — користили за полуострво између Златног рога и Мраморног мора. Назив Пера (на грч. преко) кориштен је за површину између Златног рога и Босфора, али Турци су користили назив Бејоглу (данас званичан назив једног од градских округа).[9] Исламбол (што значи „Град Ислама” или „Пун Ислама”) је био назив који се понекад колоквијално односио на град, чак се налазио и на османском кованом новцу,[10] али веровање да је то био претходник данашњег назива града, Истанбула, је очигледно због чињенице да је други назив постојао многи прије првог, чак прије османског освајања града.[2]

Историја

Map of Constantinople (1422) by Florentine cartographer Cristoforo Buondelmonte
Најстарија очувана мапа Константинопоља, аутора Кристофора Буонделмонтија настала 1422. године

Константин Велики потиснуо је савладара и завладао Римским царством у септембру 324. године.[11] Два мјесеца касније, он је представио планове за нови хришћански град, који би замијенио Византион. Град је као источна пријестоница царства, носио назив Нови Рим; међутим познатији је био као Константинопољ, име по коме је град остао препознатљив све до 20. века.[12] Дана 11. маја 330. године, Консантинопољ је проглашен престоницом Римског царства, које су послије смрти Теодосија I поделили његови синови 17. јануара 395. године, када град постаје престоница Источног римског (Византијског) царства.[13] У време владавине Теодосија 2. изграђен је нови заштитни зид, западније од Константиновог, а град је тада обухватио око 1.400 хектара.[14]

Успостављање Константинопоља било је једно од последњих Константинових достигнућа, које је помогло да се средиште римске политичке моћи помери на исток, али је је град остао и средиште грчке културе и хришћанства.[13][15] Од времена Константина Великог, широм нове престонице изграђене су многе цркве, а најпознатија је Аја Софија, која је обновљена у време владавине Јустинијана I (527–565) и која је остала једна од највећих храмова на свету хиљаду година.[16][17] Константин је такође предводио обнову и проширење Константинопољског хиподрома; са капацитетом од 10.000 гледаоца, хиподром је постао средиште грађанског живота, у 5. и 6. веку, епицентар серије немира, укљућујући устанак Ника.[18][19] Положај Константинопоља, бројно становништво и добри бедеми чинили су престоницу неосвојивим скоро 900 година до доласка латинских крсташа. У том периоду Константинопољ је био највећи и најбогатији град на европском континенту и у то време највећи град на свету.[20][21]

Византија и њена престоница почели су да слабе након смрти цара Василија II Бугароубице 1025. године. Нарочито тежак ударац задат је Византији и њеној престоници када су град други пут освојили освојили крсташи и њихове вође Бонифације од Монферата и Енрико Дандоло у априлу 1204. у Четвртог крсташком походу, а када је рушен и пљачкан најбогатији град хришћанске Европе.[22][23] Од маја 1204. Цариград је постао средиште Латинског царства, које су створили католички крсташи и Венецијанци у намери да замене православно царство. Аја Софија је претворена у католичку цркву 1204. Ипак, нестало православно царство имало је још довољно присталица међу Грцима и било је обновљено у јулу 1261. године, када је у град ушао цар Михаило VIII Палеолог, али то више није била велика европска сила, него другоразредна држава.[24][25] Константинопољске цркве, одбрана и основне службе биле су лошем стању,[26] док се број становника града смањио на 100.000 са 500.000 током 8. века. Након ослобођења града 1261. године, неки од градских споменика су обновљени, а створени су и неки нови, као што су два мозаика Деисуса у Аја Софији и Хори.

Андроник II покренуо многе економске и војне реформе, као што је смањење војних снага, ослабивши тиме царство и учинивши га рањивим на могуће нападе.[27] Од средине 14. века, Османлије су започеле са постепеним заузимањем мањих вароши и градова око престонице Византије. Тиме су прекидали и путеве снабдевања Константинопоља, а полако стезали обруч око града.[28] Од почетка априла 1453. са око 50.000 војника и тада највећим топовима, султан Мехмед II почео је завршни напад на Цариград, који је бранило највише 9.000 војника. Напад је завршен 29. маја 1453. године, а у одбрани престонице погинуо је и последњи византијски цар Константин XI Палеолог).[29][30] султан Мехмед II „Освајач” заузео је Константинопољ и прогласио га за нову престоницу Османског царства. Неколико сати касније, Мехмед II је отишао у Аја Софију гдје је позвао имама да изговри шехадет, чиме је величанствена православна црква претворена у царску џамију због одбијања града да се мирно преда.[31] Мехмед II је себе прогласио новим „Цезаром Рима” (тур. Kaysar-i Rûm) и османска држава је реорганизована у царство.[32][33]

Друштво

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море. Константинопољ је био развијен, богат град, грандиозна престоница са великом хиљадугодишњом традицијом. Придавала се велика пажња култури, уметности и образовању у Византији, самим тим и Константинопољу као престоници Царевине. Град је у сваком погледу, друштвеном, економском, образовном, научном погледу, у уметности, духовности, био модерна и непревазиђена престоница света.

Византијско царство је било царство састављено од многих народа, па је самим тим и Константинопољ био вишенационална средина, прави напредни велеград, у коме су становали житељи многих нација, али је заједнички било то, да су житељи престонице углавном били правосалавне вероисповести.

»Књига “Notitia urbis Constantinopolitanae” из 5. века представила је списак грађевина састављен отприлике сто година после оснивања Цариграда. Престоница је имала 322 улице, 8 јавних и 153 приватних купатила, 5 житница, 8 аквадукта и цистерни, 14 цркава, 14 палата и 4,388 кућа величине вредне помена. Ако се узме да је свака кућа имала 25 становника, добија се број од 109.700 становника. То је безначајан број у односу на број слугу и робова који су живели у тим кућама. Обично се процењује да је тада Цариград имао између 500 и 600 хиљада становника.«

Цариград је био подељен на 14 Четврти византијског Цариграда. Простор између Теодосијевих двоструких бедема и Константиновог бедема не припада ниједном кварту и у њему су се налазе Мокијева и Аспарова цистерна, Цркве, и утврда Седам кула, а по средини овог дела Град протиче Ликос.

Хиподром у Цариграду је био грандиозан, врло посећен, био је центар друштвеног и спортског живота у престоници, и био је надалеко, чувен. Настао је крајем III века за владавине Септимија Севера (193–211) по узору на Circus Maximus у Риму, да би свој коначан облик добио под Константином Великим 330. године.

Архитектура

Santa Sofia - Cúpula 2
Купола, Аја Софија
Palace of Porphyrogenitus 2007 016
Дворац Константина Порфирогенита, фасада

Архитектура Цариграда представља врхунац градитељства и уметности у Византијском градитељству, сматра се да је настала почетком 5. века. Велики, немерљив је утицај имао Цариградски-визнтијски стил и уметност градитељства на религијске-црквене објекате али и на дворове, бедеме, утврђења, хиподром и сл. Тај утицај се проширио надалеко.

Најзначајнији споменици ране византијске архитектуре и уметности се налазе у Цариграду — Константинопољу, и широм Византијског царства. Поред великог, немерљивог утицаја на стилове многобројних Црква и манастира, византијски стил грађевинарства је оставио велики печат и на дворове, куле, бедеме, утврђења, и нарочито на прелепе палате у Цариграду и шире. Неке од познатих грађевина су и Дворац Константина Порфирогенита Палеолога, Дворац Влахерна (Влахерна) , Цариградски бедеми, па Кула Галата (Велики Бастион), па Хиподром у Цариграду, ...
Црква Аја Софија (Света Софија, Црква Свете Мудрости) је право ремек-дело Византијске архитектуре. Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката — Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари.

Стубови су јој од највреднијег мермера из Мраморног мора, Никеје, Јужне Африке. Четири огромна стуба носе Куполу пречника 32 метара на висини од 65 метара. Унутрашњост куполе је огромна 70 Х 75 метара. На изградњи Цркве Аја Софије је радило преко 10000 радника пет година (532—537).

Култура и уметност

Istanbul.Hagia Sophia080
Мозаик у западном предворју Храма Аја Софије

Цариград има немерљив допринос и значај за хришћанску духовност, културу и уметност, која се развијала хиљаду година у Цариграду и Византији. Има велики утицај на светску културу, образовање, духовност и уметност, уз то имао је и кључни утицај на Словене на Балкану(Србија, Бугарска) и Русију. Цариград(Константинопољ) је био средиште науке и културе и уметности, у њему су се развијале књижевност, философија, правне, теолошке и хуманистичке науке.

Цариградски Универзитет је био непревазиђен, његовом развоју су придавале пажњу све Византијске династије, као и патријарси, тако да је допринос Универзитета на цивилизацију био немерљив и познат надалеко.

Велики је допринос Цариграда и у области Уметности. Утицај уметничког Цариграда није био ограничен само на границе унутар Византијског царства, већ много шире, на Словенске земље и шире. Најбољи показатељи уметничких достигнућа су у црквеној уметности, скулптурама, мозаицима и фрескаама, где се у почетку осећао утицај Антике. Уметност у Цариграду се развијала у више фаза, и била је прожета хришћанском духовношћу.

Уметнички и Културно-образовни допринос Цариграда васељени је био немерљив, оставио је велики утицај на Европску цивилизацију и шире.

Галерија

Map of Constantinople (1422) by Florentine cartographer Cristoforo Buondelmonte

Мапа Константинопоља(Цариграда), 1422.

Constantinople from the Sea

Константинопољ, поглед са мора, 1900.

Hipodrom

Хиподром у Константинопољу

Patriarchal residence

Данашњи улаз у Константинопољску патријаршију

Theodosianische Landmauer in Istanbul

Теодосијеви бедеми, данас

Chrisme Constantinople

Христов монограм на саркофагу из Константинопоља

Veneza38

Коњи испред базилике Сан Марка у Венецији, који су однети из Константинопоља

View of Hagia Eirene from the Galata Tower

Црква Аја Ирина, Константинопољ

Schedel konstantinopel
Приказ Константинопоља у Нирнбершкој хроници из 1493.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Острогорски 2011, стр. 84.
  2. 2,0 2,1 2,2 Room 2006, стр. 177.
  3. ^ Georgacas 1947, стр. 352ff..
  4. ^ Masters & Ágoston 2009, стр. 286. Назив Константинопољ за град током османске владавине (од средине 15. вијека) данас се међу Турцима сматра политички некоректним.
  5. ^ Gregory 2010, стр. 62–3.
  6. ^ Острогорски 2011, стр. 65-66.
  7. ^ Логос 2019, стр. 9 у напомени 1.
  8. ^ Bogdanović 2016, стр. 100.
  9. ^ Masters & Ágoston 2009, стр. 226–7.
  10. ^ Finkel 2005, стр. 57, 383.
  11. ^ Barnes 1981, стр. 77.
  12. ^ Barnes 1981, стр. 212.
  13. 13,0 13,1 Barnes 1981, стр. 222.
  14. ^ Bogdanović 2016, стр. 102.
  15. ^ Gregory 2010, стр. 63.
  16. ^ Bogdanović 2016, стр. 104.
  17. ^ Klimczuk & Warner 2009, стр. 171.
  18. ^ Dash, Mike (2. 3. 2012). „Blue Versus Green: Rocking the Byzantine Empire”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). The Smithsonian Institution. Приступљено 25. 3. 2018.
  19. ^ Dahmus 1995, стр. 117.
  20. ^ Cantor 1994, стр. 226.
  21. ^ Morris 2010, стр. 109–18.
  22. ^ Логос 2017, стр. 106-111, 156-157, са напоменом 777.
  23. ^ Gregory 2010, стр. 324–9.
  24. ^ Логос 2017, стр. 157, 180, 182. О слабости Византије сведочи и чињеница да је цар Михаило VIII морао преговарати са папом о томе да православни верници у Византији признају папу за свог верског поглавара.
  25. ^ Gregory 2010, стр. 330–3, 340.
  26. ^ Gregory 2010, стр. 341–2.
  27. ^ Reinert 2002, стр. 258–60.
  28. ^ Baynes 1949, стр. 47.
  29. ^ Острогорски 2011, стр. 680-682.
  30. ^ Логос 2017, стр. 361.
  31. ^ Gregory 2010, стр. 394–9.
  32. ^ Béhar 1999, стр. 38.
  33. ^ Bideleux & Jeffries 1998, стр. 71.

Литература

Спољашње везе

Анастасије II (византијски цар)

Анастасије II (грч: Αναστάσιος Β΄, умро 1. јуна 719. године) био је византијски цар од 713. до 715. године. После пада са власти покушао је да 719. узурпира царску круну, али је цар Лав III Исавријанац наредио његово погубљење.

Анастасије је рођен као Артемије и у Цариграду је вршио дужност старешине царске канцеларије (протасекретис). Када се војска из теме Опсикион побунила против цара Филипика, Артемије је уздигнут на царски престо. Приликом крунисања 4. јуна 713. добио је име Анастасије, највероватније по узору на цара Анастасија I (491-518) који је такође дошао на власт као представник дворске администрације после низа војничких царева.

Прве Анастасијеве месе биле су да одбаци монотелитску политику свог претходника и поново потврди закључке Шестог васељенског сабора. Цариградски патријарх Јован IV је најпосле смењен 715. и на његово место је доведен Герман I.

Када је абасидски војсковођа Маслама опљачкао малоазијску област Галатију 714. године, Анастасије II је послао у Дамаск посланство да покуша да закључи мир са калифом Валидом I. Дипломате су се вратиле без диплом, атског споразума, али са извештајем о опсежним ратним припремама у Сирији, на шта је цар брже-боље почео да припрема Константинопољ за нову опсаду. Анастасије је обновио цариградске зидине, нарочито оне које су браниле град са мора, поставио је разне ратне справе и почео да пуни престоничке амбаре житом. Такође, наредио је свима онима који нису могли да обезбеде прикупљање трогодишњих личних залиха хране да напусте град. Цар је такође поставио и најспособније људе на чело тема тако да је његовом заслугом Лав Исавријанац, будући Лав III, постао стратег теме Анатоликон. Анастасије је затим 715. послао новообновљену византијску флоту у Феникију да униште резерве дрвене грађе од које су Арапи градили своје бродове. Међутим, када су војници из теме Опсикион стигли на Родос, зборно место византијске војске одређене за поход, дошло је до побуне у току које је за цара извикан локални сакупљач пореза Теодосије III. Побуњеници су затим кренули на Цариград и Анастасије је после шест месеци борбе био присиљен да абдицира и прими монашки завет само да би након тога био прогнан у Солун.

Борбе око престола су настављене и даље тако да је Теодосија сменио стратег Анатоликона Лав Исавријанац. Када је одбио другу арапску опсаду Цариграда 718. године Лав се суочио са новом узурпацијом. Анастасије је уз помоћ локалног намесника Никите Ксилинта задобио подршку теме Опсикион и бугарског кана Тервела. На челу бугарске војске Анастасије је 719. поново кренуо на Цариград. Тервел се ипак предомислио и затим предао Анастасија Лаву који га је убрзо погубио. Анастасијевој удовици Ирини било је ипак дозвољено да га сахрани у царском маузолеју при Цркви св. Апостола.

Аскољд и Дир

Аскољд (? — 882) (староисточнонордијски: Haskuldr, старозападнонордијски: Höskuldr, руски: Аскольд) и Дир (староисточнонордијски и старозападнонордијски: Dyri) су легендарни владари Кијевa од 864. до 882, на територији данашње Украјине.Према Повести минулих лета Рјурик је послао Аскољда и Дира да крену у поход на Константинопољ. Док су се кретали уз Дњепар, видели су насеље на планини и питали коме припада. Речено им је да је то Кијев и да је су га саградила браћа Киј, Шчек и Хорив, који су били потчињени Хазарима и плаћали су им данак. Аскољд и Дир су населили Кијев са Варјазима и преузели власт над племеном Пољана (данас Пољаци).

Године 860. (866. према Повести минулих лета). Аскољд и Дир опсадали су Константинопољ, а 872. у борби са Бугарима умире му син Аскољдов и исте године напада словенска племена Полочане и Кривиче. Године 875. напада Печенеге, а 882. Аскољда и Дира убија Олег Новгородски, који је био на походу из Новгорода према Кијеву, након чега преузима власт и успоставља Кијевску Русију.

Византион

Византион (антгрч. Βυζάντιον [Byzántion — Бизантион, модерно Vyzántion — Византион]) је био антички грчки град на обали Босфора који ће касније постати Константинопољ (савремени Истанбул). Основали су га грчки колонисти из Мегара 657. године п. н. е. Град је римски цар Константин Велики обновио и прогласио пријестоницом Римског царства 330. године и промјенио му име у Константинопољ. Град је остао пријестоница све до 1453. године, када га освајају Османлије и проглашавају својом пријестоницом. Од када је успостављена савремена Турска Република 1923. године, назив Константинопољ је замјенен турским називом Инстабул.

Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Влађ Златоносовић

Влађ Златоносовић је био српски кнез из властелинске породице Златоносовића која је управљала облашћу Усоре у Краљевини Босни.

Био је један од оних српских племића који су се налазили у одреду Влатка Вуковића у бици на Косову 1389. године, а који су током битке заробљени. Са њим је заједно заробљен и његов брат Стефан.

После Косовске битке краљ се Стефан Твртко распитује о заробљеној властели, те 1390. године даје фирентинцу Тадеју Јакубу дукате да се распита о заробљеној властели по Турској. Следећа опсежна акција у проналаску заробљеника покренута је почетком 15. вијека, одмах после битке код Ангоре. Прочуло се да је властела заробљена на Косову 1389. године, побјегла у Константинопољ. Тако су Дубровчани послали Милоша Милишевића фебруара 1403. године млетачком галијом до Константинопоља. Требало је да се он распита о поменутој властели и да дође у контакт са њима ако је то могуће.

Њихови рођаци Вукашин и Вукмир Златоносовић покушавали су да их ослободе преко Дубровачке републике 1403. године. У писму од 16. марта 1403. године, Дубровчани се обраћају војводи Вукмиру и Вукашину те пишу да ће се заузети код:

„цариградског цара за њихова два братучеда да се врате кући”

.

Међутим напори Дубровчана остали су без резултата.

Глумац

Глумац или глумица је особа која глуми или игра улогу у позоришту, на филму, телевизији или радију.

Зенон (цар)

Флавије Зенон Август (лат. Flavius Zeno Augustus; 425-491) је био цар Источног римског царства (9. фебруар 474.-9. април 491.) и то један од истакнутијих византијских царева. Домаће побуне и религиозна неслагања загорчавали су његову владавину, која је ипак успела у некој мери на спољном плану. Владао је током раздобља краја Римског царства, а сам је доста допринео да се царсво на Истоку стабилизује.

Истанбул

Истанбул (тур. İstanbul [isˈtɑnbuɫ]), кроз историју познат као Византион, Константинопољ и Цариград, најнасељенији је град у Турској Републици и привредно, културно и историјско средиште земље. Истанбул је трансконтинентални град у Евроазији, смјештен на Босфорском мореузу (који раздваја Европу и Азију) између Мраморног и Црног мора. Привредно и историјско средиште лежи у европском дијелу, док на азијској страни живи око трећине становништва града. Град је управно средиште Метрополитанске општине Истанбул (која се подудара са Истанбулским вилајетом), која има више од 15 милиона становника. Истанбул је један од најнасељенијих градова на свијету, седми највећи град на свијету и највећи град у Европи. Истанбул се сматра мостом између Истока и Запада.

Основан као Византион на рту Сарајбурну око 660. године прије н. е, град је по величини и утицају постао један од најважнијих у историји. Након што је поново основан као Константинопољ 330. године н. е, град је био царска пријестоница за скоро 16 држава, међу којима су Римско/Византијско (330—1204. и 1261—1453), Латинско (1204—1261) и Османско (1453—1922) царство. Град је био полазна тачка ширења хришћанства током Римског и Византијског царства, прије османског освајања 1453. године, када је претворен у исламску тврђаву и средиште Османског калифата.Међу важним карактеристикама Истанбула су стратешки положај на Путу свиле, жељезничка мрежа ка Европи и Блиском истоку, као и једина поморска веза између Црног и Средоземног мора која је створила космополитанско друштво, иако је то мање од оснивања Турске Републике 1923. године. Иако је Истанбул у међуратном периоду изгубио трку за нову турску пријестоницу од Анкаре, град се од тада поново уздигао у геополитичким и културним питањима. Становништво града је од педесетих година 20. вијека порасло за десет пута, због прилива досељеника из цијеле Анадолије, због чега су се границе града прошириле. Умјетничке, музичке, филмске и културне свечаности у граду се поново одржавају од краја 20. вијека. Побољшана инфраструктура довела је до комплексне саобраћајне мреже.

Отприлике 9,16 милиона страних посјетилаца пристигло је у Истанбул 2017. године, седам година од када је град проглашен за Европску пријестоницу културе, што је град учинило десетом најпопуларнијом туристичком одредницом на свијету. Највећа знаменитост града је историјско средиште, које се дјелимично налази на списку Свјетске баштине Унеска, док се културним и забавним средиштем сматра градска природна лука, Златни рог, који се налази у округу Бејоглу. Као један од глобалних градова, Истанбул се сматра једном од најбрже растућих економских метропола на свијету. Град је сједиште многих турских предузећа и медија и чини више од четвртине бруто домаћег производа земље. У нади да ће искористити своју ревитализацију и убрзано ширење, Истанбул је пет пута за двадесет година затражио да буде домаћин одржавања Љетних олимпијских игара.

Лав I (византијски цар)

Цар Лав I (лат. Caesar Flavius Valerius Leo Augustus; 401—474), био је цар Византије од 457. до 474. Познат је и под именом Лав Трачанин. Био је задњи у серији царева, које је Алан Аспар, главни командант армије, поставио на трон.

Крунисање цара Лава 7. фебруара 457. године било је прво познато крунисање, које је извео патријарх Константинопоља.

Лав I је направио савез са Исавријанцима, да би елиминисао Аспара, који је са Остроготима држао превише власти у царству. Цена савезништва са Исавријанцима је било венчање његове кћерке са Тарасикодисом, вођом Исавријанаца, који је као Зенон постао цар 474. Због јако много варвара у војсци, овладали су јаки антигермански осећаји у царству, па 471. године цар Лав то користи да се реши Аспара и убија га.

Током владања цара Лава, Балканом су харали Западни Готи и Хуни. Ипак ти варвари нису успевали да заузму Константинопољ због зидина, које су поново изграђене и учвршћене у доба цара Теодосија II, а и због недостатака одговарајућих опсадних справа.

Његова владавина је имала утицај на Западно римско царство. Поставио је Антемија 467. године за цара Западног римског царства. Покушао је да прегази Вандале 468. године, али та експедиција је завршила поразом због издаје и некомпетентности Василиска. Тај пораз је исцрпио царство и губитком људства и финансијски.

Допринос цара Лава историји Запада је био ненамеран. Теодорик Велики је образован и обучаван на двору цара Лава. Ту је научио војну тактику и начин владања царством, што му је послужило кад је после смрти цара Лава постао краљ Острогота.

Цар Лав је такође издао Лавов законик.

Умро је од дизентерије 18. јануара 474. године. Наследио га је унук Лав II, Зенонов син.

Маврикије

Маврикије (око 539 — 602) је био источноримски (византијски) цар од 582. до 602. године.

Маврикије је пореклом био Јерменин из малоазијске области Кападокије. Истакао се као војсковођа током владавине Тиберија II Константина који га је поставио за заповедника дворске гарде ескубитора, а затим га учинио својим зетом и наследником 582. године.

Маврикије је наследио огромно Царство угрожено од спољних непријатеља на свим фронтовима. Цар је покренуо велике реформе на Западу где је врховну војну и цивилну команду ставио у руке егзарха у Равени и Картагини. У Шпанији је 584. Царство изгубило своје најзначајније упориште, град Кордобу, а у Италији, издељеној лангобардским поседима, се почела осећати и политичка независност папе Григорија I Великог.

Ипак, на Истоку Маврикије је постигао привремену консолидацију. Мир са Персијом је постигнут пошто је Маврикије 591. помогао збаченом Хозроју II да се врати на престо. Хозроје је ожењен царевом ћерком и препустио је Царству делове Јерменије и Месопотамије. На Балкану је Маврикије делимично повратио равнотежу пошто је од 592. војска редовно упадала на територије северно од Дунава и узнемиравала аварске и словенске насеобине. Маврикијева штедљива политика, као и наређење да војска презими на варварској територији изазвала је 602. побуну и уздизање центуриона Фоке на царски престо. Побуњеници су потом кренули на престони Константинопољ и погубили Маврикија и чланове његове породице, чиме је окончана владавина Јустинијанове династије.

Маврикије је остао упамћен као заштитник православних и способан владар који је започео реформе које су антиципирале успостављање тематског система у 7. веку. Поред тога, сматра се и за аутора једог од првих византијских дела о војној вештини Стратегикона.

Његова сестра је била удата за војсковођу Филипика, а брат му је био Петар (куропалат).

Симонида Немањић

Симонида Немањић (грч. Σιμωνις; Константинопољ, 1294 — Константинопољ, после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.

Андроник II је 1299 понудио српском краљу Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између Византије и Србије. Симонида је умрла после 1345. као монахиња.

Њена необична судбина и лепота су били инспирација многим уметницима. Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић.

Стефан Златоносовић

Стефан Златоносовић је био српски кнез из властелинске породице Златоносовића која је управљала облашћу Усоре у Краљевини Босни.

Био је један од оних српских племића који су се налазили у одреду Влатка Вуковића у бици на Косову 1389. године, а који су током битке заробљени. Са њим је заједно заробљен и његов брат Влађ.

После Косовске битке краљ се Стефан Твртко распитује о заробљеној властели, те 1390. године даје фирентинцу Тадеју Јакубу дукате да се распита о заробљеној властели по Турској. Следећа опсежна акција у проналаску заробљеника покренута је почетком 15. вијека, одмах после битке код Ангоре. Прочуло се да је властела заробљена на Косову 1389. године, побјегла у Константинопољ. Тако су Дубровчани послали Милоша Милишевића фебруара 1403. године млетачком галијом до Константинопоља. Требало је да се он распита о поменутој властели и да дође у контакт са њима ако је то могуће.

Њихови рођаци Вукашин и Вукмир Златоносовић покушавали су да их ослободе преко Дубровачке републике 1403. године. У писму од 16. марта 1403. године, Дубровчани се обраћају војводи Вукмиру и Вукашину те пишу да ће се заузети код:

„цариградског цара за њихова два братучеда да се врате кући”

.

Међутим напори Дубровчана остали су без резултата.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

Теодосије III

Теодосије III (грч: Θεοδόσιος Γ΄, умро после 754. године?) био је византијски цар од 715. до 717. године.

Теодосије је био сакупљач пореза у малоазијском граду Атрамитиону када су се 715. византијска флота и војници теме Опсикион побунили против цара Анастасија II. Војска окупљена на Родосу се искрцала на егејску обалу Мале Азије и прогласила за цара невољног Теодосија. Потом је нови цар одведен у Цариград где је после шест месеци Анастасије натеран да се повуче са трона и замонаши.

Док су Абасиди припремали опсаду Цариграда, цар је 716. године склопио споразум са бугарским каном Тервелом. Када је муслиманска војска почела да надире у Малу Азију у пролеће 716. године, стратези Анатоликона и Јерменијакона, Лав Исавријанац и Артавазд су склопили договор да свргну цара. Лав је требало да задобије престо, а заузврат је обећао Артавазду положај куропалата и руку своје ћерке. Завереници су потом повели војску на престоницу, док су Теодосија III бранили само војници из теме Опсикион. Лав Исавријанац је на крају 25. марта 717. ушао у Константинопољ где је затим крунисан за цара. Теодосије III и његов истоимени син су натерани да прихвате монашки завет.

По једном делу модерних историчара, епископ Ефеса Теодосије, син Апсимара, кога извори помињу као Лавовог саветника крајем треће деценије 8. века био је управо свргнути цар. Уколико се ова идентификација прихвати Теодосије је у ствари био син цара Тиберија III Апсимара (698—705) што је уједно био и главни разлог да га побуњена војска прогласи за цара. Последњи помен Теодосија Ефешког био је Иконоборачки сабор којим је 754. председавао под патронатом Лавовог наследника Константина V Копронима.

Тиберије III Апсимар

Тиберије III Апсимар (грч: Τιβέριος Γ' Αψίμαρος, умро 705. год.) познат и као Тиберије II био је византијски цар од 698. до 705. године.

Рођен је као Апсимар што упућује на његово јерменско или чак готско порекло. На престо је дошао војном побуном војске која је претходно изгубила Картагински егзархат који су заузели муслимански Арапи. Апсимар је приликом проглашења добио владарско име Тиберије. Затим је свргао свог претходника Леонтија и натерао га да се повуче у манастир. Али ни Тиберијева влада није дуго потрајала пошто се властољубиви Јустинијан II вратио из прогонства на Криму и склопио савез са бугарским каном Тервелом. Уз помоћ најоданијих следбеника Јустинијан је кроз водоводну цев ушао у престони Константинопољ и збацио Тиберија Апсимара који је затим био јавно понижаван са Леонтијем и на крају погубљен.

Филипик

Филипик (грч: Φιλιππικος, умро 20. јануара 714. или 715. године), познат и као Филипик Вардан, је био византијски цар од 711. до 713. године.

Филипик је био рођен као Вардан у малоазијском граду Пергаму. Отац му је био аристократа патрикије Нићифор, а читава породица је највероватније била јерменског порекла. Цар Тиберије III Апсимар је 702/3. прогнао Вардана на острво Кефалонију у Јонском мору, али му је Јустинијан II Ринотмет по повратку на престо 705. дозволио повратак.

Крајем 710. или почетком 711. против Јустинијанове владе се побунио кримски град Херсон. Цар је послао флоту која не само није сузбила побуну већ се придружила побуњеницима који су сада уживали и подршку хазарског кагана. За противцара је извикан управо Вардан који је сада добио ново, владарско име Филипик. Флота је затим отпловила назад у престоницу Константинопољ и Јустинијан II и његова породица су побијени чиме је угашена Ираклијева династија. Филипик Вардан је тако успео да се наметне за новог цара.

Најзначајнији потез његове владавине био је покушај повратка монотелитском учењу који је још Шести васељенски сабор осудио као јерес. Филипик је прво сменио цариградског патријарха Кира (705—711) и именовао на његово место Јована IV (711—715). Цар је потом сазвао синод који је осудио одлуке Шестог васељенског сабора и рехабилитовао једног од утемељивача монотелитизма патријарха Сергија I. Разни натписи и представе Шестог васељенског сабора су уклоњени из царске палате и из читаве престонице. Оваква политика је изазвала сукоб са римским папством које се појавило као бранитељ никејско-цариградског симбола вере насупрот Филипиковом монотелитизму. Папа је затим одбио да прихвати Филипика за легитимног владара тако да се његово име не појављује ни на новцу који је кован у Риму ни на папским исправама.

Међутим, Филипикову владу нису окончала верска превирања већ војна слабост коју је царство показивало на оба фронта. На истоку, муслимански Арапи су 712. заузели погранични град Амасеју, а 713. су опљачкали Антиохију у Писидији. На западу, војни порази су деловали још убедљивије пошто је стари Јустинијанов савезник, бугарски кан Тервел почео, као вид одмазде за уклањање безносог цара, да пљачка Тракију. Бугари су пустошили и у околини Цариграда где су попалили имања имућних становника престонице. У недостатку правог отпора локалне царске војске, Филипик је у помоћ позвао војску из малоазијске теме Опсикион. Нова побуна војске из Опсикиона је 3. јуна 713. свргла и ослепела Филипика и на власт довела поглавара царске канцеларије Артемија који је владао као Анастасије II.

Филипикова политика заступања монотелитизма као званичног учења је доживела неуспех пошто је Анастасије одмах поништио његове мере. Након што је остао без круне, Филипик Вардан је поживео до 20. јануара 714. или 715. године. Сахрањен је у ткз Далмацијев манастиру где су пре њега били конфинирани и Јустинијан II Ринотмет и Леонтије. У византијској традицији 8. века остао је запамћен као цар који је подигао себи обојену статуу. Уколико је овај податак веродостојан, Филипик Вардан је био последњи византијски владар који је уопште имао званични царски портрет у виду статуе.

Хиподром у Цариграду

Хиподром у Цариграду или Мејдан Султан Ахмета је представљао једно од најзначајнијих места престонице Византије. Настао је крајем III века за владавине Септимија Севера (193—211) по узору на Circus Maximus у Риму, да би свој коначан облик добио под Константином Великим (306—337) 330. године. Неколико пута је поправљан и реновиран, а након пожара и пљачке који су пратили крсташко заузеће града 1204. године, је препуштен пропадању. Налазио се у непосредној близини цркве Божанске Мудрости и Царског дворца. Данас његови остаци сачињавају централни градски трг старог дела града.

Цариград

Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, црсл. Царьгра̀дъ, рус. Царьгра́д, укр. Царгород, свк. Carihrad) је словенско име за Константинопољ, главни град Византијског царства, град који се данас налази у Турској и зове се Истанбул.

Други словенски назив је Константинов град (стсл. и црсл. Константинь градъ, црсл. Константиноградъ) и он је непосредни превод грчког назива града (Κωνσταντινούπολη).

Цариград је старословенски превод грчке ријечи Βασιλὶς Πόλις. Спајањем словенске ријече „цар” (за „Цезара/Императора”) и „град” настао је „Царев град”.

Бугари су прилагодили ријеч за Трновград (Търновград — Тарновград), једне од пријестоница бугарског цара, али након пада Балкана под османску власт, бугарска ријеч је кориштена само као још један назив за Константинопољ.Цариградски гласник су српске новине које су излазиле у Цариграду.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.