Констанс II Погонат

Констанс II Погонат (грч: Κώνστας Β') био је византијски цар од 641. до 668. године.

Констанс је рођен као Ираклије, старији син Ираклија Новог Константина и Грегорије. Владарско име Константин добио је када га је 641, под притиском побуњених војника, стриц Ираклиона усинио и прогласио за савладара. У византијским изворима, због своје младости, остао је упамћен под деминутивом Констанс. Када је одрастао због своје бујне браде добио је надимак Погонат (Брадати).

Током своје самосталне владе Констанс је морао да брани царство од напада муслиманских Арапа. Иако је византијска војска била углавном неуспешна, Констанс је, захваљујући међусобним сукобима између муслимана, успео да склопи повољан мировни споразум 656. године.

У верској политици Констанс, по узору на свог деду Ираклија, покушао је да наметне монотелитизам као званично учење Цркве како би помирио православне и монофизите. Расправе о овом питању цар је покушао да забрани едиктом из 648, али је касније подвргао прогону најупорније присталице православља Максима Исповедника и римског папу Мартина I. Максим Исповедник је умро 662. у прогонству у кавкаској Лазики, а папа Мартин на Криму 665. године.

Користећи затишје на истоку, Констанс је са двором и великом војском отишао на крајњи запад Царства у жељи да одбрани поседе у Италији од Лангобарда. Том приликом је 663. посетио Рим где га је свечано дочекао папа Виталијан. Тиме је Констанс био први цар који је посетио Рим после пропасти Западног римског царства. Цар ипак није могао да стекне чврсто упориште на Апенинском полуострву па се повукао у Сиракузу на Сицилији где је 15. септембра 668. године убијен у дворској завери. Престо је на кратко преузео узурпатор Мизезије кога је убрзо погубио Констансов син Константин IV.

Констанс II Погонат
Constans II and Constantine IV
Констанс II и његов син Константин IV
Датум рођења7. новембар 630.
Датум смрти15. септембар 668.
Место смртиСиракуза
ОтацИраклије Нови Константин
МајкаGregoria
СупружникФауста
ПотомствоКонстантин IV, Tiberius
Период641- 668
ПретходникИраклона
НаследникКонстантин IV

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Ираклиона
Византијски цареви

641668.

Наследник:
Константин IV
15. септембар

15. септембар (15.9.) је 258. дан у години по грегоријанском календару (259. у преступној години). До краја године има још 107 дана.

7. новембар

7. новембар (7.11.) је 311. дан године по грегоријанском календару (312. у преступној години). До краја године има још 54 дана.

Битка јарбола

Битка јарбола или битка код Феникса (арапски: معركة ذات الصواري) одиграла се 655. године између Византијског царства и Рашидунског калифата испред обала Ликије, Средоземно море. Битка је део византијско-арапских ратова и завршена је победом муслимана.

Герман I Цариградски

Герман I је био цариградски патријарх (од 715. до 730.), син првог царског сенатора. Проглашен је свецем због своје борбе против иконобораца. Према писању једног католичког сајта, патријарх Герман Цариградски се не убраја међу најрепрезентативније ликове источног хришћанског света, али се његово име појављује на попису великих бранитеља светих слика, састављеном на Другом никејском сабору, 787. године, чиме му је указана част.

Ираклије Нови Константин

Ираклије Нови Константин (3. мај 612. — 24. или 26. мај 641) био је византијски цар из Ираклијеве династије и владао је царством од 11. јануара 641. до своје смрти у мају исте године. Ираклије Нови Константин је званично царевао под владарским именом Константин тако да се у модерној литератури често спомиње и као Константин II, Константин III или Ираклије Константин .

Ираклије Константин је рођен у Константинопољу 3. маја 612. као једини син цара Ираклија и Фабије Еудокије. Царица Фабија је боловала од епилепсије и умрла је исте године када је свом супругу родила сина. После годину дана Ираклије се оженио рођеном сестричином Мартином што је дочекано са неодобравањем па и отвореним незадовољством унутар царске породице, у високим црквеним круговима и међу цариградском светином.

Свестан непополураности свог брака са Мартином, Ираклије је покушао да јавно прикаже како се не одриче Фабијине деце, ћерке Еудокије и сина Ираклија Новог Константина кога је 613. прогласио за савладара. Већ 629. или 630. године Ираклије је оженио свог најстаријег сина својом синовицом Грегоријом. У овом браку Грегорија му је родила два сина Ираклија, који је касније постао познатији јавности као Констанс, и Теодосија.

Када је Ираклије умро у фебруару 641. за собом је оставио као престолонаследнике двадесетосмогодишњег Ираклија Новог Константина и петнаестогодишњег Ираклија II, познатијег као Ираклиона, Мартининог сина. По царевом тестаменту, који је Мартина представила цариградском сенату, Ираклијеви синови требало је да владају као савладари и да притом поштују Мартину као царицу и мајку. Учешће Ираклијеве удовице у власти је одбачено, али су синови преминулог цара прихваћени као цареви-савладари.

Ираклије Нови Константин је изгледа уживао већу подршку цариградске светине, али је већ био тешко болестан, највероватније од туберкулозе. Како би придобио подршку војске, Константин је поделио 50.000 војницима. Новац за одбрану Египта, Константин је набавио тако што је наложио да се из Ираклијеве гробнице уклони све драгоцености скупа са царском круном. И поред свега, муслимански Арапи су заузели већи део провинције и цариградска влада је изгубила једну од најбогатијих источних провинција.

Поред губитка Египта, поделе у царској породици је продубило и питање верске политике пошто је Константин, судећи по позном извору, Михаилу Пселу из 11. века, био присталица православља, а Мартина и њена деца у Цариграду непопуларног монотелитског учења.

Ираклије Нови Константин је најпосле умро 24. или 26. маја 641. године, али је пре тога своје синове Ираклија и Теодосија препоручио старању сенатора и високих војних кругова. Иако се о његовој личности и краткој влади практично не може много тога рећи, његова популарност је била један од узрока свргавања Мартине и њених синова у септембру 641. године. Царски престо је тада припао младом Ираклију-Констансу II, Константиновом сину.

Ираклијева династија

Ираклијева династија владала је Византијским царством од 610. до 711. године. Њен оснивач је Ираклије, син истоименог картагинског егзарха Ираклија Старијег. Царство је у овом периоду водило ратове са Сасанидском Персијом, Арабљанима, Бугарима, Аварима и Словенима. Династија је збачена у државном удару Филипика Варде.

Ираклона

Ираклона, (грч: Ηρακλωνας, рођ. 626. — умро после 641. године), познат и као Ираклије II, био је византијски цар од 11. фебруара до септембра 641. године.

Ираклона се родио у 626. године као пети син цара Ираклија и његове друге супруге Мартине. Цар је наиме оженио своју сестричину Мартину 613. године и склапање овог брака је сматрано неприхватљивим и родоскрвним у широким круговима царске породице, сената, византијске цркве, војске и нарочито код престоничке светине. Када је царски пар изгубио четворо прворођене деце, а како су два најстарија преостала сина, Флавије и Константин рођени са посебним потребама, јавност је ту чињеницу узела као потврду својих осуда. Ипак, Ираклије је поред сина из првог брака, Ираклија Новог Константина, одређеног за савладара још 613, оставио за собом још два сина способна да владају Ираклиону и Давида.

Ираклије је преминуо у престоници 11. фебруара 641. у тренутку када је неколико крупних питања спољне и унутрашње политике захтевало одлучне одговоре царске владе. Питање наслеђивања престола цар је покушао да одреди тестаментом који је његова удовица Мартина представила цариградском сенату. По Ираклијевој последњој вољи, Ираклије Нови Константин и Ираклона, званично Константин (III) и Ираклије (II), требало је да владају као савладари и да притом сложно поштују Мартину као царицу и мајку. Како су Ираклијеви синови били пунолетни по ондашњим схватањима, Мартина је као жена дисквалификована за положај трећег вршиоца царске власти, тако да су сенатори и други фактори спремно поздравили ступање на престо Константина и Ираклија.

До сложне владавине Ираклијевих синова ипак није дошло. Константин је практично био већ на самрти пошто је боловао највероватније од туберкулозе и покушао је да поделом новца обезбеди подршку војске за свог сина Констанса. Поред тога, царица Мартина је подржавала монотелитско учење које је у Цариграду било непопуларно и ослонила се на патријарха Пира. Константин је умро у мају 641. и у царству су се појавиле гласине да су га Мартина и Пир отровали.

Ираклона је сада проглашен за цара-самодршца (βασιλεος αυτοκρατορ) што је у погледу титулисања врховног владара био први случај у византијској историји. Влада је протерала неколико војсковођа оданих покојном Константину у тренутку када је одбрана Египта попустила под притиском муслиманских Арапа. Из Цариграда је у Египат враћен већ свргавани александријски патријарх Кир који је уговорио предају остатка царских територија у Египту освајачима. После овога ударца, којим је царство изгубило најбогатију провинцију истока, војсковођа Валентин Аршакуни је побунио малоазијску војску и одвео је у Халкедон, град на азијској обали Босфора. Ираклона је морао да посети окупљене војнике и да јавно усвоји и прогласи за свог савладара малог Констанса. Царица Мартина је ипак успела да извуче корист и за своје синове пошто је Давид проглашен за трћег цара владарског колегијума под именом Тиберије. Међутим, овакав компромис се показао само привременим. Нова побуна војске, изведена уз подршку сената, довела је у септембру 641. до свргавања Ираклионе, Давида-Тиберија и њихове омрзнуте мајке. Супротно званичном римском праву, Ираклиони је одсечен нос како би се убудуће сматрао неадекватном особом за престо. Мартини је одсечен језик, а Давиду-Тиберију језик, док је његов млађи брат Марин кастриран. Ираклона је мајком и братом послат у изгнанство на острво Родос где је, по речима јерменског хроничара Сава, убрзо погубљен.

Константин IV

Константин IV (грч: Κωνσταντίνος Δ', рођен око 650, умро 10. септембра (?) 685. године) био је византијски цар од 668. до 685. године. У току његове владавине Цариград је одолео првој арабљанској опсади (674—678), Бугари су прешли Дунав (681) и учврстили се у византијској Тракији, а Шести васељенски сабор (680—681) је осудио монотелитизам као јерес. У старијој науци Константин IV је поистовећен са Константином Погонатом (Брадатим) из византијских извора, али данас преовладава мишљење да се надимак Погонат у ствари односио на Константиновог оца, Констанса II.

Ринхини

Ринхини су били јужнословенско племе које које је током 7. и 8. века насељавали области око Солуна, полуострво Халкидики и источну обалу реке Струмице.

Током ринхини 7. века, заједно са другим јужним словенима (Струмљани, Драговити и Сагудати) у више наврата су били укључени у опсади Солуна.

658. године цар Констанс II Погонат био је приморан да са трупама дође у Македонију, да умири сталне устанке Словена који су тамо живели. Многи од њих су били покорени. Ринхини и Струмљани обећали су да ће платити данак.До средине 8. века као резултат унутрашњих немира у Византији контрола над Словенима у Македонији ослабљена. Словени престали да плаћају данак, и наставили са пиратским упадима у Егејском мору. Због тога је византијски цар Константин V Копроним 759. године повео кампању против Словена. Ринхони су у овом походу највише пострадали, и од тада се више не помињу.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Хронологија историје Византије

Следи хронологија важнијих догађаја у историји Источног римског царства.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.